fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Plažna razbibriga – šta nas to tera da na moru igramo karte i rešavamo ukrštenice?

Da li postoji nešto u pesku, visini saliniteta mora ili položaju u kojem se naše telo nalazi na ležaljkama?

29. August 2023

Ne mogu da tvrdim ništa za ostatak godine, ali kada je reč o godišnjim odmorima, smatram da nisam komplikovan čovek. Ranije sam imao svakakva očekivanja od letovanja, ali kako je vreme prolazilo, moja lista zahteva se svela na plažu, peškir, opciju hladovine i knjige. To je sve što mi je potrebno.

I u obzir dolazi isključivo plažna literatura, u najužem mogućem smislu. Nedavno se desila čitava rasprava kada je jedna izdavačka kuća objavila spisak izdanja koje oni smatraju plažnom literaturom, tvrdeći kako njihovo morsko štivo neminovno tera na razmišljanje. Situacija je toliko eskalirala da su izdavači morali da izdaju saopštenje za javnost, kako bi dodatno pojasnili šta su hteli da poruče svojim spiskom i šta oni misle o mišnjenju i razmišljanju na odmoru.

Fora je što ja na odmoru ne želim da razmišljam dok čitam. Zapravo, ne želim da razmišljam uopšte, ni o čemu. Razmišljam na poslu, na putu do posla, kod kuće, nekad ne mogu da zaspim koliko razmišljam (ne nužno o bitnim stvarima, ali sve se računa), i zato verujem da zaslužujem osam dana godišnje kada uopšte ne razmišljam. Ako bih mogao samo da postojim, kupam se, crnim bez rizika da mi izbije alergija i čitam dok se nekakva viša sila bavi logistikom poput hrane i smeštaja, to bi bilo najbolje na svetu. Zbog toga na moru i čitam Džeka Ričera, jer znam da tu nemam o čemu da razmišljam ili, još manje, da brinem. Jer u kojoj god situaciji da se nađe i sa koliko god lanaca bio vezan, znam da će Ričer pronaći izlaz i slomiti koju kost usput. Tuđu, naravno.

Uglavnom, mislio sam da smo sve petoro, koliko je brojalo naše ovogodišnje društvo za letovanje, bili on the same page što se tiče plažne razonode. Tako sam, ispružen na ležaljci, čitao kako Ričer kida okove iz drveta i uživao u zvucima blagih talasa Egejskog mora. Međutim, prirodni ASMR prekinulo je čavrljanje sa ležaljke u redu iza. Kako su se glasovi samo povremeno čuli, bilo je lako ignorisati ih i vratiti se Ričeru koji je upravo odlagao leš u kukuruznom polju. Ali glasovi su postali sve razgovetniji i učestaliji.

„Dvosekli bodež?”
„Žitelj Bara?”
„Ime glumice Person?”
„Promenljivi otpornik?”
„Nada od milja?”

Oprezno sam se okrenuo i video da tri osobe iz našeg petočlanog društva rešavaju ukrštene reči. To svakako nije bio najluđi prizor koji sam video na moru, ali, iako spada u grupu opuštajućih aktivnosti, rešavanje ukrštenica ipak uključuje za nijansu više razmišljanja nego što sam spreman da odvojim na moru. Četvrti član je, zagledan u pučinu, razgovarao telefonom, jer je zapravo morao da radi i tokom odmora, što je nivo razmišljanja koji ne mogu da zamislim. Elem, grupa mislilaca nije se zaustavila samo na ukrštenim rečima, već su uskoro izvađene i karte. I koliko god se trudio da odmaram baveći se isključivo time da li Ričer može da pogodi u kojoj se državi Severne Amerike nalazi samo na osnovu protoka vazduha kroz rupe u krovu kombija nastale usled pucanja iz sačmare u prethodnoj glavi, ne mogu da kažem da u nekoliko navrata i sam nisam pokušao da pogodim granu geologije (dvanaest slova), soda-vodu na latinskom u množini (šest slova) i handiram u remiju.

Što to me je navelo da se zapitam: šta je to što nas na odmoru vuče da igramo karte i lomimo glavu kako bismo pogodili vrstu dugorepog papagaja od pet slova? Da li postoji nešto u pesku, visini saliniteta mora ili položaju u kojem se naše telo nalazi na ležaljkama?

Jer inače to ne radim. Ne igram karte. Moja logika je da, ako već ne možete da osvojite deset miliona evra tokom jedne večeri u kazinu u Monaku, zašto biste onda to radili? Međutim, to je stav kojim se vodim dok nisam na odmoru, kada teško izdvojivo slobodno vreme neću provesti igrajući karte. Ali ne mogu da kažem da tih nekoliko partija remija na moru nisu bile zabavne i opuštajuće, možda zato što sam igrao sa dragim ljudima, a možda i zato što, za razliku od moje idealne verzije kartaške partije u Monaku, nisu uključivale nikakvu novčanu sumu.

Kada sam na netu potražio razloge zbog kojih ljudi igraju karte, svi su se složili da kartaške igre razvijaju motoričke i kognitivne sposobnosti, socijalnu i emocionalnu inteligenciju, matematičke veštine, memoriju, sportski duh, ali i oslobađaju od stresa, što mi je možda i najprimamljivija karakteristika. Postoje čitave studije o tome kako rekreativne kartaške igre oslobađaju endorfin, čine vas srećnijim i manje napetim – upravo stanja koja želim da postignem na letovanju.

Marko Milošević je ozbiljan kartaš i moj prijatelj. Ozbiljan u smislu da obožava da igra karte, kao i da ih sakuplja. U trenutku pisanja teksta, Marko u svojoj kolekciji poseduje 566 špilova. I sâm sam doprineo toj kolekciji, donevši mu Back to the future i Nikolaj Gogolj špilove, kao i jedan u kojem su karte u obliku šaka, pa dok igrate, izgleda kao da vam iz šaka viri još po koji par šaka. Kao što rekoh – ozbiljan kartaš, a i kolekcionar.

„Mnogo pre video igara, društvene igre, naročito kartaške, bile su zakon”, kaže Marko. „Kartanje je bila glavna razonoda u slobodno vreme. Kad god bi se ljudi okupili, igrale bi se karte. Naši roditelji su uvek igrali karte sa prijateljima. Oni koji su igrali iz hobija bi igrali remi, tablić, vist, žandare ili kanastu, dok su se ozbiljniji igrači odlučivali za bridž ili preferans. Ne računam kockare.”

Kako se igranje karata uvek povezivalo sa slobodnim vremenom, ne iznenađuje što mu se ljudi vraćaju tokom odmora, tvrdi Marko. „Naročito ako su za stolom ili na plaži, jer žele da rekreiraju osećaj zabave koji su imali sa porodicom i prijateljima. Uzevši u obzir da sedite ukrug sa prijateljima, razgovarate i družite se sve vreme tokom trajanja partija, neminovno je da se dobro zabavite i osećate bolje.”

Mnogi kao recept za umanjivanje stresa preporučuju makar jednu partiju karata dnevno. Naravno, većina nas nema vremena za to tokom radne nedelje, pa čak ni preko vikenda. Ali znate kada imamo vremena? Na godišnjem odmoru, naravno.

Ista stvar je i sa ukrštenicama. Nikada tokom godine mi neće pasti na pamet da rešavam ukrštene reči. Da li znam sastojak zemnog gasa (četiri slova)? Ne. Da li želim da znam konkretan sastojak zemnog gasa (četiri slova)? Ne nužno, iako sam siguran da ne može da škodi. Da li ću, nakon što saznam rešenje, zapamtiti četvoroslovni naziv zemnog gasa? Nema šanse, nažalost. Ali znam da je na plaži, i verovatno samo na plaži, dovoljna jedna varnica kako bih pokušao da saznam odgovor.

Ultimativni dokaz da su ukrštenice razonoda za odmor leži u činjenici da se Nacionalni dan ukrštenih reči obeležava 21. decembra u Americi. Čak su se i autori teksta sa portala Holiday Insights zapitali zašto se obeležava baš tada, samo četiri dana pre Božića? Još ako dodamo da se istog dana proslavlja i Nacionalni dan baterijskih lampi, ko još ima vremena za ukrštene reči? Pa, obeležava se tada jer je 21. decembra 1913. godine objavljena prva ukrštenica u New York World časopisu, autora Artura Vina. Tako da, ukoliko ne znate šta da radite ovog 21. decembra, trknite do trafike po primerak Skandinavke. Još ako ukrštenicu budete rešavali pod svetlom baterijske lampe, obeležićete čak dva praznika u jednom danu. Ako imate sreće, nećete morati da čekate decembar, već ćete se ukrštenici prepustiti na odmoru tokom poslednje nedelje avgusta ili prve nedelje septembra.

Moj odmor se, nažalost, završio pre dve nedelje. Bili smo na grčko-makedonskoj granici. Nedelja, tri popodne. Napolju je bilo četrdeset stepeni, Nije nam padalo na pamet da otvorimo prozor, znajući da bismo se ugušili od kombinacije vrućine i izduvnih gasova hiljade automobila koji su nas okruživali. Nismo ni primetili da se muzika ugasila, samo smo ćutke sedeli, zagledani u kolone. Povratak sa mora je uvek tužan, međutim, onakvo okruženje je pretilo da ga učini čak i stresnim. A onda se sa zadnjeg sedišta začulo:

„Jestivi morski pužići?”

I sve je bilo lakše.

Ilustracije: Siniša Janjić RE

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *