fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹

Rade Sklopić Raid: Sa 15 godina sam otkrio gramofone, pa je sve drugo postalo nebitno

Razgovarali smo sa DJ Raidom

30. April 2020

Sa DJ Raidom razgovarali smo o muzici i komponovanju

 

Rade Sklopić, širom Balkana poznat kao DJ Raid, u svom muzičkom katalogu nudi mnogo više od isključivo DJ-inga. Pored dugogodišnje saradnje sa Marčelom u svojstvu DJ-a i kompozitora muzike njegovog benda, po čemu je i najpoznatiji, Rade se bavi i komponovanjem za pozorište i filmove, kao i komponovanjem autorske muzike. Prvi instrumentalni album Little Box objavio je 2015.
O svom životnom putu, koji ga je preko Švajcarske doveo nazad u Srbiju, karantinskom džemovanju koje je bilo veliki hit na domaćem internetu, ali i raznim drugim stvarima, Rade je u ovom intervjuu proćaskao s nama.

Quarantine jam koji si pokrenuo je privukao veliku pažnju kolega muzičara (oko 50 učesnika). Čak je privukao pažnju BBC-ja. Kako si došao na ideju da ga pokreneš i da li si se nadao tolikom odzivu?

Ideja je nastala spontano. Nisam previše razmišljao niti se nadao da će biti toliki odziv. Onog trenutka kad sam shvatio da ćemo svi biti zaglavljeni u kući i da ćemo u narednih nekoliko nedelja samo slušati o virusu, shvatio sam da bi bilo super da na neki način skrenemo misli. Ispostavilo se da je jam pun pogodak, jer su se muzičari, plesači i reperi bacili na sviranje, pisanje i snimanje klipova, a slušaoci su imali svašta zanimljivo da čuju. Ne znam da li sam ikad više puta u životu čuo rečenicu „hvala ti na ovome!“.

Izgleda da je ljudima bio potreban ventil kako bi barem malo lakše podneli ovu situaciju. Stizali su klipovi od hobista, ali i profi muzičara kao što su Marko Luis, Smoke Mardeljano, Boris (Ničim Izazvan).
Naravno tu su bili  i moji ljudi iz ekipe, Marčelo, Filip Krumes i Nensi. Često sam dobijao poruke od ljudi koji samo prate akciju, koji su rekli da ne mogu da doprinesu kreativno, ali veoma uživaju slušajući jam. Tako da je skretanje misli, barem na kratko, apsolutno uspelo.

Kako podnosiš izolaciju i ove karantinske dane?

Izolacija meni ne predstavlja preveliki problem, pošto najčešće i ne uživam previše u kontaku sa ljudima. Volim svoju ekipu i ljude za koje provereno znam da smo na istoj talasnoj dužini. Sve mi teže pada da sklapam nova poznanstva. Imam utisak da se moja shvatanja drastično razilaze od nekih koja većina ovde prihvata kao normalne. Pored toga, radim na albumu, a u tom procesu mi je prag tolerancije mnogo niži, tako da su mi mačke i devojka puna kapa što se tiče socijalizacije.

Videli smo na instagramu da si ljubitelj mačaka. Reci nam nešto o njima. Da li ti prave društvo tokom komponovanja?

Imam tri mačke, sve su sa ulice. Generalno, volim životinje i voleo bih da ljudi obrate više pažnje na njih. Na sve životinje, ne samo ljubimce. Nadam se da će u budućnosti ljudi uvideti koja se nepravda vrši nad njima danas. No `ajmo na vedrije teme. Društvo mi prave povremeno Cuca i Luška, dok Žmungoul u studio ulazi samo kad ga posmatram pažljivo, pošto kreten voli da grize kablove. Ne pomaže ni mazanje ljute papričice po kablu, to mu je još i lepo, pikantno.

Koju muziku najviše slušaš ovih dana?

Istu koju slušam i inače, to je barem isto. Žanrovski odavno više ne razdvajam, svašta me radi. Jon Hopkins, Bonobo, Nils Frahm, Rob Araujo, Thom Yorke, Cinematic Orchestra, Thievery Corporation, to su mi favoriti a i veliki uticaj na moj rad.

Proveo si jedan deo svog života u Švajcarskoj. Kako izgleda baviti se muzikom tamo? Čime si se još bavio dok si počinjao sa DJ karijerom?

Dok sam živeo tamo nisam imao hrabrost niti mogućnost da se isključivo bavim muzikom. Radio sam kao CNC programer za industrijske mašine koje proizvode turbine za brodove. Iskren da budem, ne znam ni ja kako sam završio na tom poslu.
Sa 15 godina sam otkrio gramofone, pa je sve drugo postalo nebitno, tako da manje-više nisam mario koju ću školu da upišem. To mi je kasnije došlo na naplatu, jer sam sa 20 i kusur shvatio da me taj život guši i da moram da se prebacim 100% na muziku. To nije moglo samo sa DJ-ingom, pogotovo što ja nikad nisam voleo da vrtim komercijale i standardne klub hitove, a skreč takođe nije previše isplativa disciplina. Odlučio sam da krenem da učim komponovanje i sviranje klavira, spakovao stvari i došao u Srbiju da se fokusiram na to.

Kakav je osećaj poći obrnutim putem, vratiti se iz inostranstva za Srbiju?

U startu je bilo jako lepo, doći svojoj kući gde te ne gledaju kao stranca  i posvetiti se samo stvaranju i muzici. No, bilo je drugačije vreme, bilo je više nade u vazduhu da će ova zemlja možda krenuti nekim normalnim putem, što se nije desilo, naprotiv.
Sa druge strane sam shvatio da sam i ovde stranac, barem što se tiče mentaliteta. Trebalo mi je vremena da se prilagodim i shvatim kako ovde stvari i ljudi funkcionišu. Odgovornost i pristup poslu se drastično razlikuju, ali ne bih da ulazim sad u te priče dublje, svako ko je živeo preko zna o čemu se radi. No, naučio sam i mnogo toga od kad sam ovde, prvenstveno umetnost životne improvizacije i da nećeš propasti ako nemaš 100 osiguranja i plan za narednih 30 godina.
Ljudi u Švici mahom žive mnogo proračunato u svakom smislu, a to ipak oduzme životu malo „magije“. No, sve ima svoje dobre i loše strane, pitanje je šta ko želi u datom trenutku.

Već godinama vodiš DJ radionicu. Šta radite ti i polaznici tamo i kako izgleda obučavanje novih DJ-eva?

Učimo svašta. Skreč, miks i muzičku produkciju, ali neki časovi se pretvore u seanse psihologije i filozofiranja o životu i univerzumu.
Meni je bitno da svako ko dođe na radionicu dobije kvalitetno predavanje i da bude pristupačno za mlađe ljude. Zbog toga je cena poprilično niska, a za odnos cena-kvalitet sam nekoliko puta dobio jedno „ti si lud, ovo mora da bude skuplje!“ od kolega i nekih polaznika.
No, da ne ispadne da to ovde pišem tek tako, pitajte nekoga ko je dolazio na časove. U poslednje vreme se dešava da ne mogu da prihvatim svakog polaznika, jer mesta budu često popunjena zbog velike zainteresovanosti. Svakako, svako ko želi da upiše DJ radionicu može da me kontaktira na [email protected].

Kako ti se čini domaća DJ scena?

Pa zavisi o čemu pričamo, velike su razlike između klupskih i turntablism DJ-eva. Ne bih da dajem ocenu celoj sceni, jer tu bude uvek neko precenjen, a neko potcenjen.
Ono što ja volim je da vidim da neko radi nešto kreativno i drugačije, pa bih tu izdvojio možda BKO-a i Me-High-Low-a za klupske setove. DJ Iron kao veliki ljubitelj ploča i muzike mi je takođe drag. DJ Mrki i Mardeljano su odličan DJ-MC kombo. Korda i Minimize su mi super skrečeri sa radionice, a Kick Kong iz Novog Sada me oduševio napretkom u poslednje vreme.
No, to su meni bliski ljudi, imamo još kvalitetnih DJ-eva svakako. I dalje malo kasnimo kad je turntablism u pitanju, ima nas jako malo, a tu nekako vidim najviše potencijala za napredak.

Radio si i muziku za predstave Klasni neprijatelj, Istraživač noćnih mora i Zajedno Sami. Kako si uplivao u pozorišnu muziku? Koliko se razlikuje proces rada na muzici za pozorišnu predstavu od rada na muzici za album? Da li si naučio nešto novo radeći za pozorište?

Radio sam muziku za još neke predstave, samo što nisam „apdejtovao“ biografiju. Uglavnom smo išli Marčelo i ja u tandemu za ove gore navedene predstave, no bilo je i nekih koje sam radio sam. Pored predstava sam radio i muziku za dokumentarne filmove. Između ostalog, jedan koji je išao na RTS-u se zove „Srboljub i Hrvoje“, priča o Srbinu i Hrvatu koji su prošli kroz užas rata devedesetih i u Nemačkoj postali najbolji prijatelji.
No, ono što je najveća razlika između rada na albumu i na muzici za predstave i filmove, jeste da ne moram isključivo muzikom da ispričam celu priču. Osećam se mnogo lagodnije kada radim muziku za predstavu ili scene iz filma. Nije ceo pritisak na mojim notama, nego su note tu da podvuku i pojačaju doživljaj koji se odvija na sceni ili u filmu.

Ostvario si se kao muzičar na gramofonu i na klaviru. Da li bi želeo da naučiš da sviraš na još nekom instrumentu?

Na gramofonu ima i dalje svašta novo da se nauči, tako da ima tu prostora za napredak. Klavir spada kod mene i dalje u kategoriju novi instrument, pošto imam još veoma dug put do „ostvarenja“.
Krenuo sam da ga sviram jako kasno, sa 25-26 godina, a to je instrument koji se ne da, i pored moje upornosti da ga savladam. Svaki dan mi objasni da ima još da se vežba. Iskreno, ne znam da li ću imati snage da naučim još jedan instrument, pošto sad istražujem i sintezu zvuka i uživam u sintovima, što je opet filozofija za sebe. No, da mogu da magično naučim nešto do sutra… Tenor saksofon, truba, violina, bas i bubanj, gitara… dosta!

Tvoj prvi solo instrumentalni album, Little Box je nedavno napunio 5 godina. Kako ti on deluje sada sa ove vremenske distance? Da li radiš na nekom novom solo projektu?

Često mi pada teško da mislim nešto preterano lepo o svom radu. Malo je falilo da Little Box ne izađe zato što mi sve to zvučalo užasno na završnom slušanju pred odlazak u štampu. Sad već nije toliko strašno, mogu čak da kažem da sam zadovoljan. Najpre zato što sam preneo priču koju sam želeo da prenesem, a sve ostalo uvek može bolje. Trenutno radim na nastavku te estike i tog zvuka, drugi album će biti ove godine.
Posle toga stižu EP-ovi raznih žanrova, od eksperimentalne ambijentale, do nekih jazzy hop insturmentala. Baš imam želju da istražujem nove terene.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Autori fotografija: Ana Danilović, Marko Obradović Edge, Katarina Pejčić

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *