fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Retromanija iliti zašto smo toliko opsednuti prošlošću

Šta je to što nas stalno vuče u rikverc?

29. June 2023

U zavisnosti od toga kako vam je oblikovan algoritam na mrežama koje koristite, možda ste naišli na mim koji ide ovako nekako: Godina je 1989. i idete u bioskop da gledate Harisona Forda kao Indijanu Džounsa i Majkla Kitona kao Betmena; Godina je 2023. i idete u bioskop da gledate Harisona Forda kao Indijanu Džounsa i Majkla Kitona kao Betmena. I taj mim je kod vas mogao da izazove „O, ne” ili „O, da” reakciju. Kod mene je izazvao „Ooooooo, daaaaaaa” reakciju, i to na repeat.

Ako bismo na trenutak zamislili da je ovo sastanak Anonimnih nostalgičara na kom svi sedimo ukrug na drvenim školskim stolicama, sa vokmenima i Gejmbojevima u džepovima naših Fila šuškavih trenerki, ustao bih i drhtavim glasom rekao: „Ja sam Uroš, imam 32 godine i zavistan sam od nostalgije.” Nostalgija je moje gorivo, dodatak ishrani, nešto što mi, iako dolazi iz prošlosti, pomaže da se nosim sa stvarnošću, a i radujem nekakvoj budućnosti. I, za razliku od ostalih energenata koji čak mogu i da nestanu, izvori nostalgije su nepresušni. Ima je svuda, u svim oblicima i sektorima – modi, gejmingu, kinematografiji, muzici, arhitekturi, ne znam… poslastičarstvu? Uglavnom, sve je novo, iako je zapravo staro, i nemam problem sa tim.

Ne samo da konzumiram nostalgiju, već se njome i koristim. Radnja mog drugog romana, Daske, smeštena je u 2004. godinu, doba debelih kompjuterskih monitora, filma Eternal Sunshine of the Spotless Mind i najveće balade milenijalaca – Nelly feat. Kelly R. – Dilemma. Time je krug potpuno zatvoren. Postao sam diler navučen na sopstveni proizvod i bojim se da iz ovoga nema izlaska. Jedan sam od milijardu ljudi koji pate od retromanije, pod uslovom da ovaj termin zaista može da se koristi za opisivanje konkretnog stanja svesti.

Fora sa retromanijom je što ne može toliko da vas iznenadi. Iako uživate u novom sadržaju (mada je diskutabilno koliko je nov, a koliko zapravo recikliran, kao i koliko zaista uživate), suštinski vam je poznat. Nisam iznanađen što Majkl Kiton ponovo glumi Betmena, jer ne radi to prvi put. Srećan sam, ali nisam šokiran. I mislio sam da će tako biti zauvek, da u toj oblasti ništa ne može da me iznenadi, prepadne. Ali onda sam pročitao sledeću stvar: Bend Busted ponovo nastupa.

Za one koji se ne sećaju Bravo časopisa i Viva muzičkog kanala, Busted je britanski pop-pank bend koji je na vrhuncu popularnosti svirao pesme o 3000. godini, podvodnim gradovima u kojima žene plivaju potpuno gole i imaju tri sise. Kao pop-pankere, nisu ih voleli ni fanovi pop muzike, a ni pankeri, već, eto, ljudi sa izuzetno diskutabilnim muzičkim ukusom, grupa kojoj i sam pripadam. Imao sam (i još uvek imam), album benda Busted. Sada me baš briga, ali tada nisam bio ponosan na to. Slušanje Busted-a nije moglo da se svrsta u guilty pleasure, jer je bilo nešto više od
toga. Na primer, ako bi se desilo da sam sām kod kuće i slušam Busted, a zatim čujem kako majka zvoni na vrata, panično bih ugasio muziku, a na pitanje „Šta si radio, zašto ti je toliko trebalo da otključaš, šta kriješ?” odgovorio bih sa „Gledao sam neki snuff film, pušio i goreo dlanove na ringli”.

Dakle, možete da shvatite moj šok kada sam video da su Busted rasprodali londonsku O2 arenu, kapaciteta 20.000 mesta. Dve noći zaredom. Nemam nikakav problem da 80-godišnji Harison Ford povredi rame vitlajući bičem, super mi je da Vesele sedamdesete postanu Vesele devedesete, da vozimo rolšue u Hokinsu i gledamo gde je naredni koncert Blura dok čekamo da se braća Galager konačno pomire ili, makar, odglume da su se pomirili. Ali, ljudi, Busted… BUSTED??? Zapitao sam se šta koncert grupe Busted u 2023. godini pred 20.000 ljudi znači za čovečanstvo, stvaralaštvo, pa i pop kulturu kao takvu?

U knjizi Retromania: Pop Culture’s Addiction to Its Own Past, muzički kritičar i novinar Sajmon Rejnolds tvrdi da živimo u vremenu ponovnog okupljanja bendova, rimejkova, ributova, prikvela i sikvela, i postavlja suštinsko pitanje: šta se dešava kada prošlost presuši? A kako Busted nastupa pred 20.000 ljudi dve večeri zaredom (izvinjavam se što to toliko ponavljam, ali zaista i dalje ne mogu da verujem), da li smo možda već stigli do te tačke? Nemamo šta više ni da recikliramo, pa moramo da se okrenemo pesmama o nautičkim seksualnim fantazijama adolescenata s početka dvehiljaditih?

„Nikada ranije, tokom ljudske istorije, nije postojalo društvo toliko opsednuto kulturnim artefaktima sopstvene neposredne prošlosti”, piše Rejnolds. Sad, to možda i nije toliko nov fenomen jer, kako autor ističe, ljudi su tokom različitih istorijskih perioda omažirali prošlost – renesansni umetnici i uticaj rimske i grčke kulture na njihovo stvaralaštvo samo je jedan od primera. Ali, ono po čemu se retromanija izdvaja jeste vremenski razmak između perioda u kojem živimo i onog čiju kulturu i umetnost oponašamo, koji je danas sve manji. Rejnolds piše da „umesto da se tiču
same sebe, dvehiljadite godine se tiču svake druge decenije iz prethodnog milenijuma”. Ponovo, iz početka, i sve u isto vreme. Šta je to što nas stalno vuče u rikverc i zbog čega smo tako kolekitvno opsednuti prošlošću?

Psihoterapeutkinja Milica Novkov objašnjava da nostalgija predstavlja osećanje povratka u prošlost: „To može biti osećanje tuge ili melanholije za mestima, ljudima ili događajima iz prošlosti. Međutim, kao i svaka emocija, ona može da bude konstruktivna i korisna, ali može imati i suprotan efekat ukoliko nas previše obuzme”.

Nostalgija može da vas pukne u bilo kom trenutku. Međutim, spoljni nadražaji mogu umnogome doprineti osećaju nostalgije. Ukoliko nam sadašnjost ne odgovara, dok budućnost deluje isuviše neizvesno, vrlo lako ćemo se okrenuti ka prošlosti, objašnjava Novkov: „Prošlost je izvesna, poznata i ono što je jako važno – možemo da biramo period prošlosti u koji se vraćamo.” Ukoliko sagledamo samo poslednjih nekoliko godina koje su obeležene pandemijom, povratkom rata u Evropu i sve očiglednijim katastrofalnim efektima klimatskih promena, naša divna planeta deluje kao izuzetno plodno tlo za razvoj nostalgije.

Razumljivo je da smo opsednuti prošlošću koju smo i sami iskusili. Ukoliko se nekim čudom nađem na koncertu grupe Busted, kao jedan od 20.000 ljudi, i slušam odrasle pop-pankere kako maštaju o profesorki iz srednje škole, možda je to u redu jer evociram sopstvenu prošlost. Prošlost slušanja tih pesama, ne ovog drugog. Ali šta je sa periodima u kojima nisam bio prisutan, događajima koji su se odigrali mnogo
pre mog rođenja? Zašto osećam nostalgiju prema osamdesetim ako tada nisam postojao ni kao ideja mojih roditelja? Može li se biti nostalgičan prema vremenu kojem fizički nismo pripadali?

„Možemo biti nostalgični i željni emocija iz tog perioda, iako nismo živelu u tom trenutku u istoriji”, kaže psihoterapeutkinja Novkov. „Može se desiti da ste ranije doživeli određene emocije ili zastupali pojedine vrednosti koje prepoznajete u nekim davnijim vremenima. Na primer, ukoliko su se sedamdesete godine ticale slobode, buntovništva, borbe, moguće je da ste slične vrednosti zastupali tokom srednje škole i u adolescentskom periodu, pa onda bivate nostalgični za tim periodom iz vašeg života, ali isto tako prepoznajete sebe i u deceniji u kojoj niste nužno živeli.”

Naravno, retromanija možda ne bi ni postojala, ili barem ne bi obitavala u obliku u kojem je danas poznajemo, da muzička, filmska i bilo koja druga industrija ne uspevaju da zarade na njoj. Novinarka Gardijana Rejčel Arosti navodi da stara muzika sačinjava 70 odsto muzičkog tržišta u Americi. Izdavačke kuće i producenti ne ulažu najviše novca u „sledeću mladu nadu”, već u dobro poznate, ili zaboravljene, ne nužno i žive, zvezde. Slično je i sa filmovima i serijama. Pokušajte da se setite vaše omiljene serije i filma iz ove, prošle i pretprošle godine, a zatim se setite i u koju dekadu je smeštena radnja tih filmova. To je, s poslovnog aspekta, i razumljivo, jer ono što nadolazeće zvezde, uprkos svežim idejama, energiji i činjenici da su statistički manje šanse da povrede rame u 80. godini jer u startu nemaju 80 godina, ne mogu da ponude izdavačkim kućama i studijima jeste unapred izgrađena armija sledbenika. Sledbenika koji su stariji od 30 godina, imaju posao i mogućnost da plate karte za koncerte i bioskope, koje su, usled povećanja svih troškova, sve skuplje i skuplje.

Ali, da li smo nostalgični zato što gledamo nostalgične filmove ili se nostalgični filmovi snimaju zato što smo, pre svega, nostalgični? „Očigledno je da je ta sprega uzajamna”, kaže Novkov. „Mediji svakako diktiraju trendove, ali definitivno postoji i društvena potreba za takvim sadržajem.” Međutim, ukoliko se, umesto da se nosimo sa sadašnjošću i radujemo budućnosti, toliko bavimo prošlošću, kakve to posledice može da ima? Možemo li da uopšte idemo napred ako se stalno, makar na ekranu, papiru i putem slušalica, okrećemo unazad?

„Za nas bi bilo najkorisnije kada bismo bili u sve tri dimenzije – prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, jer svaka od njih ima sopstvene benefite”, kaže Novkov. „Prošlost je izvesna, nešto što nam niko ne može oduzeti i tu je da nam da vetar u leđa, dok je budućnost nešto ka čemu svakako treba stremiti. Međutim, najviše vremena bi trebalo da provodimo upravo u sadašnjosti, jer u njoj leži akcija. Ne možete da delate u prošlosti, niti u budućnosti, to je prostor samo za emocije, dok prostor za akciju postoji samo u sadašnjosti.”

Možda bi trebalo malo da iskuliram sa nostalgijom. Znam da je flaster efekat nemoguć u ovom slučaju, ali zato treba početi sa malim dozama, uklanjati jedno po jedno. Recimo, Fleš nije dobro prošao na blagajnama, pa su male, skoro pa nikakve, šanse da će Majkl Kiton ponovo igrati Betmena. Harison Ford je rekao da se nakon petog dela neće vraćati Indijani Džounsu, a peta sezona serije Stranger Things će biti poslednja, barem tvrde njeni kreatori, braća Dafer. A Busted ću svakako preskočiti.

Jedini je problem što, uz veštačku inteligenciju, specijalne efekte i ljude spremne da prepuste lik i delo na korišćenje čak i nakon smrti, ne deluje da će retromanija tek tako utihnuti. Iako bi i njoj samoj to koristilo. Jer, kako da budete nostalgični za nečim i da vam ta ista stvar nedostaje, ukoliko iznova odbija da ode?

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *