Daske – džepni roman koji ćete zavoleti ovog leta

Pre dve godine, mladi novinar Uroš Dimitrijević objavio je svoj roman prvenac Siroti mali ratovi. Kako je u pitanju omladinski roman, čime naša književna scena i ne obiluje, ovo ostvarenje bilo je pravo osveženje na tom polju. Za one kojima fali ovog književnog žanra, ali i kojima se dopao Urošev prvi roman, dobra vest je što je pre mesec dana Uroš objavio svoju novu knjigu Daske, za koju i sam tvrdi da mu je čak malo draža i pomalo vedrija od prethodne.

Daske prate mladog šesnaestogodišnjaka Vuka, kog smo imali prilike da upoznamo u Sirotim malim ratovima, ali u njegovom nešto kasnijem dobu. Radnja je smeštena u piščev rodni grad Niš i prati raspust glavnog junaka, njegovu strast prema vožnji skejta, odnos sa porodicom i prijateljima, prva zaljubljivanja i patnje, prve ozbiljnije odluke, svađe i nevolje. Kako i sam kaže, radnja se dešava u leto, što mu je ranije, barem kada je pisao prvi roman, bilo nezamislivo, ali kako se u međuvremenu promenio i zavoleo ovo godišnje doba, poželeo je da napiše neku letnju priču. I ovaj, kao i prvi roman, obiluje referencama iz pop kulture, ali i duhovitim opaskama koje sve više postaju Urošev lični pečat.

O razvoju likova, pisanju ove knjige i Nišu razgovarali smo sa Urošem Dimitrijevićem.

Foto Ivan Dinić

Ovo je tvoj drugi roman, koliko se razlikuje od prvenca Siroti mali ratovi?

Uroš Dimitrijević: Razlikuje se dosta. Prvo, kraći je, što je jako važno, nemamo vremena danas za čitanje obimnih knjiga, a kamoli za pisanje. Razlika je i u tome što je ovo pravi džepni letnji roman. I ako bih morao da pravim razliku u atmosferi, rekao bih da su Siroti mali ratovi zabavni (valjda), ali nekako teški, dok su Daske takođe zabavne (nadam se), ali i slatke. Više volim Daske.

Da li ti se sam proces rada na ovom romanu razlikovao od pisanja prvog romana? I ako da, u čemu se ogledaju razlike?

Kada sam pisao prvi roman, nisam baš znao tačno šta radim, kada je reč o samoj tehnici pisanja i pisao sam ga mnogo duže, što je valjda normalno za prvenac. Ali sam se stalno vraćao i ispravljao to napisano. Napisao bih pet strana, pa bih se sutradan vratio i to sređivao do iznemoglosti, pa tek onda nastavljao da pišem. A sada sam imao drugačiji, više maratonski pristup. Rešio sam da istrčim trku, napišem prvu ruku kakva god da je, da zaokružim priču, pa da se onda vraćam i uređujem, koliko god da je potrebno. I taj sistem mi se više dopada, delovalo mi je da sam manje gubio razum, a i malo više uživao u pisanju, koliko god to delovalo nemoguće za jedan takav mazohistički čin.

Radnju si ovog puta smestio u svoj rodni grad Niš, kako su Nišlije reagovale na roman? Da li si već dobio neke utiske – bilo pozitivne, bilo negativne?

Iskreno, iako sam znao da moram da napišem roman o mom rodnom gradu, plašio sam se da pišem o Nišu, jer znam da taj „moj” Niš možda nema veze sa Nišom nekog drugog. Čini mi se da ljudi imaju tendenciju da svojataju gradove i smatraju da je to kako oni vide i doživljavaju grad jedina definitivna verzija tog mesta. Međutim, ispostavilo se da su moji strahovi ipak bili preterani, jer mi se puno ljudi javilo i reklo: Hej, vratio si me u to i to vreme ili Ponovo sam proživela letnji raspust ili, moje omiljeno, Nikada nisam bio, ali sad mi se baš ide u Niš. Tako da je ispalo okej, šta znam, mislim da sam baš to i pokušao da uradim sa Daskama, da vratim ljude na letnji raspust, ma koliko godina prošlo otkako su poslednji put bili na istom.

Autor korica Miloš Kozlovački

Naslov romana referiše na skejt, koji je u velikoj meri kao motiv prisutan u knjizi. Ipak, zašto si se odlučio da i sam naslov bude podređen njemu?

Da bi podsećao na Kandže Marka Vidojkovića. Šalim se. Ne znam tačno. Najviše mi se dopalo to što ima direktnu vezu sa skejtom, ali mi se dopala i kratkoća naslova. Naslov prvog romana mi je bio nekako predugačak i, iako je to bio omaž stripu koji sam jako voleo i drago mi je što sam to iskoristio, možda nije idealan. I često su me ljudi pitali: A kakvi su to ratovi, na šta se to odnosi? ili pretpostavljali da, zbog podneblja, ima veze sa nekakvim vojnim sukobima. A ovo je kratko, jasno i nedvosmisleno – Daske!

Koliko je ovaj roman autobiografski?

Nedovljno. Nažalost, za razliku od likova iz romana, nisam odmah upisao fakultet koji me zanima, pa sam morao da se patim dve godine na ekonomiji. Ali dobro, jednako nisam znao šta želim da radim u životu sa 17 godina i provodio sam većinu vremena na skejtu s drugarima. I otac mi zaista nije dozvolio da zalepim Mijatovićev poster u sobi, pa sam morao da ga zalepim kod babe u stanu.

Kako bi uopšte opisao svog glavnog junaka Vuka?

Mislim da je Vuk zaista dobar dečko. Nekako nije zao samo je, kao i svi sedamnaestogodišnjaci, glupav, donekle nezainteresovan i, pre svega, uplašen za budućnost. Ali, kao što rekoh, fin momak. Branio bih ga na sudu ako treba, čak i lažno svedočio u njegovu korist.

Foto Dunja Subašić

Kako si gradio likove oko Vuka kada govorimo o njegovoj porodici? Šta je ono što ti je bilo najbitnije da prikažeš kod njih?

Bilo mi je važno da ga, u manjoj ili većoj meri i shodno njihovim životnim ulogama, pritiskaju, ali da ipak imaju i makar trunku razumevanja za njega. Jer mislim da nam je u tom periodu života kolektivno falilo razumevanje okoline, naročito roditelja. A možda je to i prosta adolescentska percepcija, kada imaš osećaj da ti neko samo zvoca i zvoca i sere i ne prestaje da sere, čini ti se – godinama i onda radiš neke stvari ne za sopstvenu dobrobit, nego samo kako bi prestali da ti zvocaju. Dakle, okej, guraju ga, zameraju mu sve i svašta, šta znam, roditelji su, ili su babe i dede, to im je posao verovatno, ali ga i razumeju i umeju da ga puste. Makar to trajalo samo jedan dan ili nekoliko sati, ali daju mu malo oduška.

A kada govorimo o prijateljima – ko je bio inspiracija za te likove? 

Okej, potrebno je da ljudi pročitaju knjigu kako bi razumeli ove easter eggs, ali da kažem ovako: Zaista imam druga kome je drugi drug uspeo kvakom da pocepa obraz u osnovnoj školi, kao i druga kome je bilo zabranjeno da ustane sa bicikla ikada, jer su mu prethodnu ukrali, i druga koji je hteo da upadnemo u dvorište nekom liku i ukrademo mu skejt jer ga uopšte ne vozi, a skejt je pravljen da se vozi, pa time činimo nekakvu kosmičku pravdu, zapravo spašavamo skejt od strašne sudbine blejanja u dvorištu. Ali morao sam da im promenim imena, iz legalnih razloga. Barem mi je tako rekla urednica, ne znam da li sam zaista mogao da imam nekakve pravne posledice zbog toga. I da, Jutarnji progam na TV5 i dalje nosi titulu najboljeg jutarnjeg programa na svetu.

Poglavlja u knjizi se završavaju Vukovim svedočenjima na kameri o tome šta mu se tog dana desilo. Zašto si se odlučio za takav koncept?

Pošto je Vuk ujedno i narator u knjizi, bilo mi je potrebno da, osim sa čitaocima, ima i nekakav dijalog sa sobom, jer ne znam koliko je iskren kada se obraća drugima. A kada je snimao video dnevnik, koji niko osim njega neće videti, tj. barem se on nada da neće, bio je iskreniji i uspevao da se suoči sa samim sobom i rezimira te dane. Meni je zabavno kada glavni lik ima tu neku opsesivnu naviku, a mislim i da je i njemu prijalo, kao nekakva terapeutska sesija sa samim sobom.

Foto Ivan Dinić

Knjiga ima i epilog, zašto ti je bilo bitno da čitaoci ipak imaju uvid u neka dalja dešavanja u životima tvojih junaka?

Moj prvi roman je imao klasičan srećan kraj, a za drugi nisam siguran da li svi mogu da ga smatraju srećnim, u zavisnosti od toga šta očekuju od života ili, pak, od ljubavnih priča, tako da sam ovime, pretpostavljam, ponudio neku širu sliku koja može da vas natera da kažete: O, pa da, ima smisla, vredelo je.

Kroz oba romana imaš dosta referenci na stvari iz pop kulture, koliko je ona uticala na tvoje odrastanje i zašto ti je bitno da su takve reference sastvani deo tvojih romana?

Dok sam odrastao, pop kultura je bila jedina sfera koja sadrži reč „kultura” koja me je zaista interesovala, tako da je umnogome obeležila moje odrastanje, a i nastavlja da obeležava moj život i dan-danas. Takođe, morao sam likovima da dam nešto o čemu će pričati i raspravljati, osim tema o dosadnoj svakodnevici, a kada si klinac, razgovori o pop kulturi su ekvivalent salonskim razgovorima o filozofiji i politici. Vodile su se tu žustre rasprave, kao što se vode i ovih dana. A možda sam i malo kao Kevin Smit, koji kaže: Obožavam Ratove zvezda, ali ja nemam talenat da snimim Ratove zvezda. Međutim, ono što mogu da uradim jeste da snimim film o ljudima koji gledaju Ratove zvezda i ne prestaju da pričaju o njima.

Kada bi mogao da biraš, kom reditelju bi dao da radi film po tvojoj knjizi?

Jako bih voleo da vidim šta bi sa Daskama uradili Edgar Rajt ili Taika Vaititi. Mislim da bi njima super legle, mada bi me jako zanimalo i kako bi ih adaptirala Fibi Voler-Bridž. Naravno, morao bih da budem ko-scenarsta, producent, uključen u kasting, lokacije i ostalo, ne toliko da bih bilo šta kontrolisao, već kako bih učio od svih tih ljudi.

Koja pesma bi bila saundtrek romana Daske?

Pesme bi varirale u zavisnosti od glave, ali recimo da bi išla muzika iz igrice Tony Hawk’s Pro Skater, i to iz drugog i četvtog dela, koje sam najviše igrao, zatim muzika iz filma Praznik u Rimu, pa onda early 2000 hip hop i gomila pop hitova iz tog vremena. Prava za muziku bi koštala više od celog filma, pretpostavljam.

Naslovna fotografija: Ivan Dinić