Pesma govori o prihvatanju realnosti i osećaju dezorijentacije unutar savremenog urbanog života. Kroz motive otuđenja, unutrašnjeg raspada i pokušaja da individua pronađe sebe u haosu grada, „Znam“ oslikava jedno savremeno žensko iskustvo, iskustvo prepoznavanja sopstvene ranjivosti i mirenja sa njom.

Muziku i produkciju ponovo potpisuje Alexander Vujić Ohlsen i Fanzazma studio, čime se nastavlja kontinuitet zvučnog identiteta koji prati čitav projekat EP izdanja. U odnosu na prethodne singlove, „Znam“ donosi grublju teksturu i izraženiju instrumentalnu tenziju, oslanjajući se na atmosferu alternativnog rock zvuka i filmske gradacije.

Spot za pesmu realizovan je u zajedničkoj režiji sa Hadži-Aleksandrom Đurovićem, dok montažu i kreativnu direkciju potpisuje sama Dea Džanković. Vizuelno, spot je snažno inspirisan opusom Dejvida Linča, posebno atmosferom filma Mulholland Drive i njegovim reklamnim radovima za Gucci. Kroz fragmentirane scene, snoliku dramaturgiju i osećaj latentne nelagode, spot prati psihološku dezintegraciju lika izgubljenog unutar urbanog lavirinta.

Beograd u spotu postaje ravnopravan lik, hladan, otuđen i beskonačno složen prostor kroz koji se protagonistkinja kreće pokušavajući da pronađe smisao i identitet. Grad nije samo scenografija, već produžetak unutrašnjeg stanja same pesme: osećaja raspadanja, disocijacije i tihe borbe pojedinca sa sopstvenom stvarnošću.

„Znam“ predstavlja možda najdirektnije i najogoljenije izdanje Dee Džanković do sada, pesma koja ne pokušava da pruži odgovore, već da dokumentuje trenutak suočavanja sa sobom i svetom koji postaje sve teže razumljiv.

„Znam“ je dostupna na svim digitalnim platformama, dok se spot može pogledati na YouTube kanalu Dee Džanković.

Naslovna fotografija: kadar iz spota „Znam”, snimatelj Hadži Aleksandar Đurović

Članak Dea Džanković predstavlja pesmu Znam se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Muziku i produkciju potpisuje Alexander Vujić Ohlsen, čime se održava kontinuitet zvučnog izraza karakterističnog za prethodna izdanja. Spot i fotografije potpisuje Hadži-Aleksandar Đurović, dok je režiju, montažu i kreativnu direkciju preuzela Dea Džanković, čime se potvrđuje njen autorski pristup projektu.

Spot je inspirisan filmskim stvaralaštvom Sergeja Paradžanova i vizuelnim univerzumima koje je stvarao; svaka scena deluje kao vinjeta iz njegovog sveta, kroz koju se odvija sopstvena narativna i simbolička igra. Sniman u prostoru Radostan Kilims, spot spaja bajkovitost i vanvremenski osećaj, transformišući pesmu u vizuelnu poeziju.

Dea u spotu tumači tri lica ženskog arhetipa (Mother, Maiden, Crone — majka, devojka, starica). Majka nosi priču, devojka iščekuje ljubav o kojoj pesma govori, dok starica zna sudbinu i kraj priče. Kroz ovu sintezu, spot postaje vizuelna i narativna ekstenzija Deine umetničke prakse, istražujući simboliku tarota, arhetipskih motiva i unutrašnje refleksije.

„Uspavanka za odrasle“ nosi koncept nežnosti potrebne odraslima u izazovima savremenog života — sentimentalnog podsećanja da svaka priča može biti ispričana i prihvaćena. Pesma i spot evociraju jedno drugo vreme, pružajući prostor za podsećanje na vrednost tihih, malih trenutaka, introspektivnih susreta i nežnosti — ono što odraslima često nedostaje u ritmu savremenog života.

„Uspavanka za odrasle“ dostupna je na svim digitalnim platformama, dok se spot može pogledati na YouTube kanalu Dee Džanković.

Naslovna fotografija: Hadži-Aleksandar Đurović

Članak Uspavanka za odrasle — treći singl Dee Džanković se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na muzici, aranžmanu i postprodukciji radio je Alexander Vujić Ohlsen, ispred Fantazma studija, koji potpisuje produkciju pesme, čime se zadržava zvučni kontinuitet sa prethodnim izdanjem. Dea i ovoga puta potpisuje autorski izraz koji se oslanja na atmosferu i suptilnost, gradeći muziku kao prostor za lična i kolektivna sećanja.

Inspiraciju za „Nedelju“ čine neke od najpoznatijih pesama koje su kroz decenije pokušavale da uhvate specifičnu emociju tog dana – The Velvet Underground – „Sunday Morning”, Etta James – „A Sunday Kind of Love”, Blondie – „Sunday Girl”,  ali i čitav niz soul, pop i indie balada koje nedelju ne tretiraju kao dan odmora, već kao emocionalno stanje. Dea kroz pesmu pokušava da uhvati esenciju nedelje — dana koji sa sobom nosi svečanost malih stvari, sporost, bliskost i onu tišinu u kojoj naizgled beznačajni trenuci kasnije postaju najveće uspomene.

Prateći spot i fotografije potpisuje Hadži Aleksandar Đurović, čime se potvrđuje njihov kreativni kontinuitet i partnerski odnos koji prerasta u prepoznatljiv autorski duo. Kao i u prethodnim radovima, spot nosi samostalnu analognu estetiku, oslonjenu na nostalgiju, zrno slike i odsustvo narativne doslovnosti.

Vizuelno, „Nedelja“ beleži poetiku tihog, gotovo neprimetnog nedeljnog podneva provedenog sa nekim — trenutke koji ne traže objašnjenje, već prisustvo. Spot ima nameru da gledaoca vrati u nečije sećanje, u osećaj, a ne u priču. Inspiraciju crpi iz dnevničkog i meditativnog filmskog izraza Jonasa Mekasa, gde su prolaznost, intimnost i slučajnost u središtu pažnje.

„Nedelja“ je pesma o izgubljenim ljubavima, o trenucima koji nisu bili veliki dok su trajali, ali su to postali vremenom. O danu koji nas uči da sporost, tišina i bliskost imaju svoju težinu — i da se najlepše stvari često dešavaju upravo onda kada mislimo da se ne dešava ništa.

Pesma „Nedelja“ dostupna je na svim digitalnim platformama, dok se spot može pogledati na YouTube kanalu Dee Džanković.

Naslovna fotografija: Hadži Aleksandar Đurović

Članak Dea Džanković objavila novu pesmu Nedelja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na muzici, aranžmanu i postprodukciji radio je Alexander Vujić Ohlsen, ispred Fantazma studija, koji potpisuje produkciju pesme. Vizuelni identitet pratećeg spota nastao je kroz saradnju sa rediteljem Hadži Aleksandrom Đurovićem, koji je bio zadužen i za kameru i postprodukciju.

Pesma „Jane” inspirisana je Jane Birkin – ne njenom biografijom, već idejom o tome šta je predstavljala u kolektivnoj svesti: arhetip večne lolite, balans između feminiteta i devojčinstva, i ideal koji se u savremenom, Instagram dobu pretvara u nedostižnu sliku žene. U tekstu i interpretaciji, Dea preispituje upravo tu tenziju između stvarne i projektovane ženstvenosti, lamentirajući nad nemogućnošću da se taj ideal u potpunosti dostigne.

„Jane” istovremeno svesno referiše na Haustorovog „Šejna”, posebno u refrenu, čime se pesma poigrava sa arhetipovima maskuliniteta i feminiteta – dok je Haustorov Šejn oličenje usamljenog, nepristupačnog stoika, Deina Jane postaje njegov savremeni pandan: žena-ideja, san o nedostižnoj lakoći postojanja.Spot za pesmu dostupan je na YouTube-u dok se pesma može slušati na svim digitalnim platformama pod nazivom Dea – Jane.

Članak Dea Džanković predstavlja Jane se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„(slo)žena priča“ predstavlja zajednički umetnički projekat koji se bavi savremenim razumevanjem ženskog identiteta, kroz prizmu ličnih, društvenih i kulturoloških narativa. Polazeći od sopstvenih pozicija, umetnice oblikuju višeslojni dijalog o ulozi žene u savremenom društvu, preispitujući rodne norme, očekivanja i predrasude koje oblikuju individualna i kolektivna iskustva.

Izložba obuhvata radove u različitim medijima – od kolaža, video i foto-dokumentacije, do interaktivnih performansa i prostornih instalacija – stvarajući kompleksan vizuelni i konceptualni pejzaž u kojem se lično prepliće s univerzalnim. Svaka umetnica doprinosi sopstvenim autentičnim vizuelnim jezikom, ali zajednički cilj projekta jeste osvetljavanje nevidljivih i često marginalizovanih aspekata ženskog iskustva, kroz umetničku artikulaciju i kolektivnu senzibilnost.

Umetnički radovi funkcionišu kao ogledala savremenog društva koji ne samo da reflektuju stvarnost, već i postavljaju pitanja o moći, identitetu, reprezentaciji i mogućnostima transformacije. Kroz ovu izložbu, umetnice pozivaju publiku da aktivno učestvuje u procesu razmišljanja, identifikacije i osvešćivanja, otvarajući prostor za introspektivno i društveno angažovano promišljanje.

„Naša zajednička praksa ističe snagu umetnosti kao sredstva za osvešćivanje, osnaživanje i emancipaciju, stvarajući prostor za introspektivno iskustvo i otvorenu diskusiju. Kroz ovu izložbu, želimo da inspirišemo publiku da preispitaju sopstvene narative i angažuju se u promišljanju o temama koje su često nevidljive ili potisnute, podstičući ih da pronađu svoj glas u složenom mozaiku ženskih pozicija” – navodi Sanja Solunac, jedna od učesnica i autorki koncepta izložbe.

Suočeni sa svakodnevnim oblicima nasilja, dehumanizacije i društvene fragmentacije, autorke izložbe smatraju da je aktivacija galerijskog prostora kao mesta okupljanja, empatije i zajedničkog promišljanja važnija nego ikada. Sa tim ciljem, propratni program izložbe „(slo)žena priča“ osmišljen je kao prostor brige, otpora i međusobne podrške, i obuhvata tri participativne radionice, umetnički performans i razgovor sa autorkama.

„Uporište naših okupljanja jesu nega i otpor – zajedničko osluškivanje, radoznalost, oslonac, jačanje individualnog i kolektivnog bića“, ističe Jelena Prljević, takođe jedna od učesnica i autorki koncepta izložbe.

Autorke izložbe:

Dea Džanković je interdisciplinarna umetnica koja živi i radi u Beogradu. Diplomirala je na smeru za Produkciju medija i umetnosti na Akademiji umetnosti u Beogradu 2014. godine, a zatim je stekla dva mastera iz vizuelnih umetnosti – prvi na Univerzitetu Sabanci u Istanbulu 2016. godine, i drugi na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Godine 2022, bila je finalistkinja Nagrade Mangelos i postala je članica sekcije za nove medije ULUS-a. Njena umetnička praksa obuhvata različite medije, uključujući performans, instalaciju, fotografiju, filmsku produkciju, muziku i tekst.

Njena dela inspirisana su društvenim uslovljavanjima, tabuima i ograničenjima njenog okruženja, istražujući efekte društvenog uslovljavanja na individualnu i kolektivnu psihu. Cilj njene prakse je da uključi posmatrača u transformativno iskustvo, omogućavajući mu lični angažman sa umetničkim delom i otvarajući prostor u kojem se nametnuta društvena uslovljavanja mogu prepoznati, preispitati i potencijalno prevazići.

Ivana Ranisavljević je vizuelna i performans umetnica iz Srbije čiji rad istražuje teme transgresije, psiho-fizičke granice tela, sa posebnim fokusom na feministička pitanja i performans kao alat samorefleksije i društvene kritike. Doktorirala je na odseku za Nove medije 2024. i stekla master diplomu 2011. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Njena praksa objedinjuje bodi art, prostorno specifične performanse i participativne instalacije, pomerajući granice između umetnika i publike.

Radove je izlagala međunarodno, uključujući galeriju Podroom Kulturnog centra Beograda, Modernu galeriju Lazarevac, Tartu House (Estonija), BWA Gallery (Poljska), Flutgraben (Nemačka), VIPAW (Italija), Fortezza Vecchia (Italija) i mnoge druge. Sarađivala je sa renomiranim umetnicama poput Marine Abramović, Franka B, Vest&Page, Andrigo&Aliprandi, Marte Jovanović i dr. Trenutno razvija interdisciplinarnu rezidenciju u selu Kožuar, koja stavlja fokus na odnos između umetnosti performansa, samoodrživog domaćinstva, lokalne zajednice i prirodnog okruženja.

Jelena Prljević je vizuelna umetnica čija praksa istražuje polje crteža, pokretne slike i instalacije. Njen rad ispituje logiku straha i načine putem kojih umetnost poziva na njegovo emotivno, kognitivno i somatsko procesuiranje. U Njujorku, 2018. godine suosniva transnacionalnu umetničku platformu „HEKLER”. Leta 2020. godine inicira izgradnju sastajališta „Četiri vode” u selu Ljubanje, Srbija.

Tu i boravi radeći, uz podršku porodice i prijatelja, na preoblikovanju i očuvanju starih porodičnih koliba i drugih struktura unutar domaćinstva sa ciljem otvaranja ovih prostora za dalja okupljanja, kolektivna izmaštavanja i proširivanje saradnji. Jelenin animirani film „Sestrinstvo” prikazivan na više festivala u Evropi i SAD-u. Njen eksperimentalni film „Iznutra” nagrađen je kao najbolji film u kategoriji eksperimentalnog filma i video arta u okviru 69. Martovskog festivala u Beogradu (2022).

Sanja Solunac je višemedijska umetnica i dizajnerka čija praksa obuhvata slikarstvo, crtež, video i digitalne medije, istražujući složene odnose između tela, identiteta i unutrašnjih emotivnih stanja. Njeni radovi oblikuju prostor introspekcije u kojem se lična iskustva prepliću sa univerzalnim pitanjima ženskog identiteta, kolektivne memorije i društvenih konstrukata. Trenutno pohađa doktorske interdisciplinarne studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, program Digitalna umetnost, gde razvija završni umetnički projekat u oblasti vizuelno-digitalne prakse.

Do sada je realizovala šest samostalnih izložbi, a od 2008. godine je učestvovala na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, kao i u umetničkim i društvenoangažovanim projektima i kolaboracijama. Umetnički pristup Sanje Solunac oslanja se na kombinovanje statične i pokretne slike, stvarajući vizuelne narative koji osciluju između introspektivne tišine i kritičkog društvenog komentara. Njena poetika razvija dijalog između intimnog i kolektivnog, dok simboli ženskog tela i identiteta postaju polje transformacije, otpora i preispitivanja granica emotivnog i društvenog iskustva.

Prateći program:

Tokom trajanja izložbe biće organizovan i prateći program koji uključuje tri participativne radionice, jedan umetnički performans i panel diskusiju, sa ciljem dubljeg povezivanja publike sa temama izložbe i praksama umetnica. Detaljan raspored i informacije o prijavi se mogu naći na web stranici umetničkog prostora U10.

Članak Otvara se (slo)žena priča u U10 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Masovna popularizacija tužne devojke kreće sa stvaralaštvom Lane Del Rey, čiji je vizuelni identitet kao sav Tumblr i rani Instagram smućkan u jednu pop ikonu. Njena estetika je sumorna, melanholična i nostalgična i poseduje imerzivni kvalitet filmova, što je doprinelo tome da fanovi kreiraju svoju estetiku u dijalogu sa njenom. Setite se samo internet pomame u vidu hashtag-a #prettywhenyoucry…

Međutim, problem sa ovom estetikom jeste što ulepšava i romantizuje tugu, čineći je aspirativnom. Ali, ovo smo već videli na filmu (zato nas toliko i radi nostalgija). Arhetip tužne devojke na filmu predstavlja lik mlade (bele) žene koja je duboko tužna, često balansira između krhkosti i snage, dok preispituje svoje emotivne i egzistencijalne borbe kroz estetski privlačne narative. Dakle, protagonistkinja je tužna (nebitno zbog čega), ali uvek lepa. Ipak, ovaj arhetip je evoluirao vremenom, te hajde da hronološki prođemo njegove ključne iteracije da bismo razumeli šta znači za nas u savremenom trenutku i idealni dalji razvoj istog.

Doručak kod Tifanija (1961), Blake Edwards

Protagonistkinja filma Holly Golightly predstavlja jedan od začetaka arhetipa tužne devojke kroz svoj kompleksni karakter koji estetikom maskira svoju tugu i nesigurnosti sa svojim identitetom. Bez obzira na to što deluje bezbrižno i sofisticirano, ona je nadasve usamljena i tužna i ne prihvata sebe. Iako se često smatra začetkom arhetipa manične magične devojke iz snova, argumentovaću da ovo nije slučaj, jer je podjednako izgubljena kao i protagonista, i narativni akcenat je na njoj. Takođe, njen život je ogrezao u žurkama, organizovanom kriminalu i povremenoj kleptomaniji, i koliko god da je šarmantna Audrey Hepburn, narativ ne laže. Možda bismo, da je glavnu ulogu igrala Marilyn Monroe, za koju je Truman Capote i namerio scenario, lakše uvideli tragičnost ovog lika.

Ludi Pjero (1966), Jean-Luc Godard

Ovo nije obična tuga, ovo je seksi francuski ennui koji oličava protagonistkinja Marianne. Ona predstavlja arhetip tužne devojke kroz svoj nemiran duh i težnju za slobodom. Dok istovremeno nosi duboku unutrašnju bol. Marianne balansira između privlačne spoljašnjosti i emocionalne kompleksnosti, stalno bežeći od konvencionalnog života u potrazi za nečim dubljim. Ovaj balans između lepote i nedefinisane tuge tipičan je za filmsku saradnju između Godara i Ane Karine, čime su stvorili privlačan i karakterističan kontrast između spoljašnje fasade i unutrašnje krhkosti, dodatno naglašavajući sponu između lepote i tragičnosti u zajedničkim filmovima (Alphaville, Vivre sa vie, Le Petit Soldat).

Persona (1966), Ingmar Bergman

Protagonistkinje Elisabet i Alma oličavaju arhetip tužne devojke kroz njihovu duboku psihološku i emocionalnu povezanost, koja se manifestuje kroz njihovo tugovanje i uglađeni izgled. Bergman koristi minimalistički stil da prikaže kompleksne unutrašnje borbe obe žene, stvarajući snažan vizuelni kontrast između njihove doterane spoljašnjosti i unutrašnjeg haosa. Protagonistkinje se postepeno stapaju u jedno tokom filma, otkrivajući svoje najdublje strahove i nesigurnosti. Njihova lica, koja se često preklapaju i reflektuju jedno drugo, postaju platno za izražavanje tuge, izolacije i identitetske krize, dok istovremeno zadržavaju estetsku eleganciju koja čini ovaj film jednim od najvažnijih prikaza arhetipa tužne devojke na filmu.

Pariz, Teksas (1984), Wim Wenders

Jane, koju glumi Nastasja Kinski, nosi bol i tragove prošlih trauma, dok njena krhka lepota dodatno naglašava njenu emotivnu ranjivost. Njena izolovanost u tugovanju reflektuje se kroz njen posao u peep show kabini, gde je fizički i emocionalno odvojena od stvarnog sveta. Kroz suptilnu igru svetla i senke i njen izgled koji aludira na nekadašnje pinup devojke, Wenders prikazuje njenu unutrašnju borbu i čežnju za izgubljenim vremenom i vezama, dok je ona na neki način i nosilac izgubljene poetike neostvarenog američkog sna, stvarajući snažan kontrast između njenog spoljašnjeg izgleda i unutrašnjeg sveta, što je suština ovog arhetipa.

Dvostruki život Veronike (1991), Krzysztof Kieślowski

Protagonistkinje filma „Dvostruki život Veronike,” koju glumi Irène Jacob kao Veronika i Veronique, oličavaju arhetip tužne devojke kroz svoje paralelne živote ispunjene nejasnom tugom i melanholijom. Obe verzije lika – jedna iz Poljske i druga iz Francuske, izražavaju duboku unutrašnju tugu i osećaj predodređenosti, dok istovremeno zrače krhkom lepotom i nežnošću. Reditelj koristi vizuelno bogate scene i suptilnu simboliku kako bi prikazao njihove unutrašnje konflikte i emocionalne borbe, stvarajući tenziju između njihove fizičke lepote i besciljne anskioznosti koju nose u sebi (što je i slučaj sa filmovima Crveno i Plavo iz njegove možda poznatije trilogije).

Bafalo 66 (1998), Vincent Gallo

Layla oličava arhetip tužne devojke kroz svoju kompleksnu mešavinu inflantilne lepote i duboke unutrašnje tuge i usamljenosti. Protagonistkinja, koju glumi Christina Ricci, zrači nekom vrstom tihe melanholije dok pokušava da pronađe svoje mesto u svetu koji je tretira hladno i nemilosrdno. Njena nežna lepota i naivni izgled su u kontrastu sa njenom unutrašnjom ranjivošću, osećajem nesigurnosti i dubokim emotivnim ranama koje se ogledaju u njenom odnosu sa protagonistom.

Samoubistvo nevinosti (1999), Sofia Coppola

Argumentovaću da celokupni stvaralački opus Sofije Kopole predstavlja odu tužnoj devojci, istražujući krhkost, tugu, lepotu i nadasve izolaciju njenih protagonistkinja. U slučaju ovog filma, sestre Lisbon oličavaju arhetip tužne devojke kroz njihovu izolaciju od spoljašnjeg sveta i nevidljivi emotivni teret koji svaka nosi, prikazani kroz nostalgične i melanholične tonove filma, ističući tenziju između njihove mladalačke lepote i tragičnih sudbina. Rediteljka koristi vizuelno bogat i simboličan jezik kako bi prikazala unutrašnje konflikte i melanholiju ovih likova, stvarajući snažan kontrast između spoljašnje estetike i unutrašnje boli.

Raspoloženi za ljubav (2000), Wong Kar-wai

Su Li-zhen, koju glumi Maggie Cheung, prikazana je kao elegantna i rezervisana žena koja se suočava (zapravo ne suočava) sa emotivnom boli zbog afere svog muža. Njena stilizovana pojava i prefinjenost stvaraju snažan kontrast sa njenim osećajem usamljenosti i melanholije. Reditelj koristi prelepe vizuelne kompozicije i repetitivne kadrove kako bi kreirao tenziju između njene lepote i bola, kao i sredine i narativa koje ne želi da napusti. Tragičnost njenog lika leži u njenom odbijanju prilike za novu ljubav, fetišizujući svoju prošlost, pa i celokupnu svoju estetiku unutar te kuće za lutke, čime se njena tuga i patnja dodatno produbljuju.

Portret dame u plamenu (2019), Céline Sciamma

Ovaj film predstavlja ogroman skok u odnosu na evoluciju arhetipa, jer je meta komentar na tenziju između tuge i lepote kroz kreaciju portreta protagonistkinje. Héloïse, koju glumi Adèle Haenel, doživljava duboku emotivnu borbu i neostvarenu ljubav, dok njena veza sa umetnicom Marienne istražuje strast i tugu. Film koristi prelepe scene i simboliku da prikaže njen unutrašnji svet, dok njen portret reflektuje i na neki način zarobljava ove emocije. Tragičnost njenog lika leži u nemogućnosti ostvarenja ljubavi zbog društvenih normi, čime film kritički osvetljava način na koji umetnost i društvo tretiraju odnos između tuge i lepote u ženskom iskustvu.

Žena koja obećava (2020), Emerald Fennell

Poslednji primer u evoluciji ovog arhetipa jeste Cassie kroz svoj kompleksni karakter i odlučnost da se sama suoči sa nepravdom. Protagonistkinja, koju glumi Carey Mulligan, koristi svoju spoljašnju privlačnost kao alat za osvetu, dok unutrašnja tuga i trauma zbog gubitka prijateljice oblikuju njene postupke. Film preispituje estetiku kroz standardno prihvaćene oznake ženske lepote u kontrastu sa dubokom emotivnom boli i besom, naglašavajući kako spoljašnja privlačnost može biti maska za unutrašnju patnju. Ovaj narativ osvetljava kako tuga može biti transformativna snaga, dok istovremeno kritikuje društvene norme koje fetišizuju i romantizuju žensku patnju.

Trajektorija arhetipa tužne devojke u filmu i medijima uopšte samo tokom poslednje decenije pokazuje koliko je evoluirao i koliko nam je potreban, posebno otkad se preselio na TV – zahvaljujući seriji Fleabag, između ostalog. Ipak, ranije iteracije ovog arhetipa treba da nam služe kao upozorenje da ne fetišizujemo i glamurizujemo sopstvenu patnju. Važno je da osećamo svoja osećanja, a ne da ih estetizujemo kako ne bismo redukovali njihovu složenost zarad nečeg univerzalno estetski prihvaćenog. Ako nas je evolucija ovog arhetipa nečemu naučila, to je sledeće: dajmo ženama prostor da kreiraju i komuniciraju svoje narative, jer ne izgledam lepo dok plačem i jedva čekam da vidim još više filmova koji prikazuju naše stvarno iskustvo bivanja tužnom devojkom.

Članak Arhetip tužne devojke na filmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Veštica u filmu je više od pukog lika; ona je ogledalo društvenih normi, strahova i aspiracija. Od ranih holivudskih klasičnih predstava pa sve do modernih reinterpretacija, veštice su odražavale  kulturu i duh vremena.

Prikazivanje ovog arhetipa varira od karikaturalnih portreta u ranoj kinematografiji do složenih i nijansiranih karakterizacija u savremenim ostvarenjima. Ova promena paradigme osvetljava kako su filmski stvaraoci koristili vešticu kao sredstvo za istraživanje složenih tema poput rodne politike, moći i identiteta.

Raspored projekcija:

20.3., 20h – „I Married a Witch” (1942), režija René Clair

21.3., 20h – „Suspiria” (1977), režija Dario Argento

26.3., 20h – „The Love Witch” (2016), režija Anna Biller

27.3., 20h – „The Witch” (2015), režija Robert Eggers

Ciklus filmova i pratećih predavanja obećava zanimljiv uvid u ovaj dinamičan filmski lik, nudeći publici šansu da istraži kako su veštice na filmu bile i ostale snažan simbol transformacije i izazova društvenih normi.

Članak Arhetip Veštice na Filmu: Ciklus filmova u Kvaki 22 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pesmu je napisala Dea Džanković, leta 2020. godine nakon prvog talasa korone kada smo konačno svi mogli opet da izađemo na ulice i kada su se dešavali protesti protiv ponovnog vraćanja u karantin. Ovaj specifični trenutak je utkao spoj melanholije, nade, čežnje i straha u tekst kao i u melodiju, i predstavlja savršeni ambijent za kasne jesenje dane.

Dea ovog puta takođe potpisuje i režiju spota, koji je prevashodno inspirisan filmom Grey Gardens, te i likovima gospođe Havišam iz Dikensove knjige „Velika očekivanja“, kao i Beti Drejper iz serije Mad Men. Za ceo proces analognog snimanja i post produkcije je bio zadužen Hadži Aleksandar Đurović, a sam spot je opet snimljen u jednom danu u napuštenim vilama na Neimaru i na Senjaku.

Autor fotografija: Aleksandar Hadži Đurović

Članak Kad ćeš da se vratiš u Beograd – treći singl muzičkog dua GABRIEL se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetnica će izvesti performans koji predstavlja čitanja kafanskog tarota koji je za potrebe izložbe Suzovača osmislila i dizajnirala kao jedan od izloženih radova, a koji je izazvao veliko interesovanje. Svako od posetilaca će imati priliku da sedne sa umetnicom u galerijskom prostoru i da postavi jedno pitanje na osnovu koga će dobiti jedinstveno čitanje kafanske tarot karte.

Rad „Sudbina” je prva instalacija koju su posetioci i posetiteljke imali priliku da vide u galeriji Monolog tokom trajanja izložbe Suzovača. Rad se odnosi na špil od 22 tarot karte koji je napravljen u odnosu na Veliku arkanu tarota. Svaka karta tarot špila predstavlja junaka ili junakinju iz kafanskog života, a ekvivalenti sa Velikom arkanom tarota i pojedinačnim kartama i njihovim arhetipima su osmišljeni i dizajnirani u odnosu na njihove likove i dela, kao i odlomke tekstova najpoznatijih pesama. Za potrebe zatvaranja izložbe i performansa, umetnica je napravila celokupni kafanski tarot špil od 78 karata, dizajnirajući i dodavši karte Male arkane, koje dalje uključuju još protagonista i protagonistkinja kafanskog života,kao i vizualne simbole kafane kao pandan klasičnom tarotu. 

Autor fotografija: Ivan Županc

Članak Performans Sudbina umetnice Dee Džanković na zatvaranju izložbe Suzovača se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pavle Banović (1998, Beograd), završio je osnovne studije na odseku za Nove medije Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu (FLU), pri čemu je treću godinu studija  proveo na Akademiji likovnih umetnosti i dizajna u Ljubljani. Član je mladog umetničkog kolektiva Institut za aplauz, kao i aktuelnog projekta COMMONS – zamišljanje institucije budućnosti. Učestvovao je na izložbama Napuštanje bezbednog režima (2018) u Gete institutu u Beogradu, Given Mood (2019) u Studentskom kulturnom centru u Kragujevcu, Hard Pressed (2020) u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu i Neverovatne (ne)mogućnosti (2021) u Savremenoj galeriji u Zrenjaninu. Prvu samostalnu izložbu Moving spaces (2021) imao je u galeriji P74 u Ljubljani. Osvojio je nagradu Telekom Srbije (2018) kao i MFRU (2020) u Mariboru.

Kemil Bekteši (1997, Beograd) započeo je školovanje u Beogradu i nastavio u Sarajevu, gde trenutno živi i gde je diplomirao i magistrirao na Akademiji likovnih umetnosti. Deo studija proveo je u Portugalu, na Faculdade de Belas Artes Porto, gde je studirao savremenu umetnost. Odlikovan je Zlatnom značkom Univerziteta u Sarajevu za osnovne i master studije, što ga čini jednim od najboljih studenata Univerziteta u Sarajevu. Proglašen je i za najboljeg studenta Akademije likovnih umjetnosti u Sarajevu na diplomskom i magistarskom studiju. Zanima se za savremene metode umetničke prakse, a svoje stvaralaštvo opisuje kao multimedijalno. Vrlo često obrađuje teme u vezi sa identitetom i nacionalnošću. Bio je 2020. godine finalista nagrade Zvono u BiH. Suosnivač je i umetnički direktor galerije savremene umetnosti “Manifesto” u Sarajevu. Učestvovao je na više samostalnih i grupnih izložbi.

Dea Džanković (1991, Novi Pazar) završila je master studije na Sabanci univerzitetu u Istanbulu (2016), a dalju umetničku praksu razvija u Berlinu, potom u Beogradu u poljima instalacije, fotografije, performansa, videa i pisanja poezije. Trenutno završava druge master studije na FLU u Beogradu, na odseku Novi mediji. Od dosadašnjeg izlagačkog iskustva izdvaja se učestvovanje na Blackbox izložbi Mikser festivala (2020 i 2021), Bijenalu mladih umetnika (2021), Art Weekend izložbi u Beogradu (2021), izložbi novih članova ULUS-a (2022), izložbi InFLUenca 2 u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda (2022). Izvela je performanse Kratki trakt of brutalnosti u Krovu (2021), Teorema u Domu omladine (2022) i Burn/Out na tri lokacije u javnom prostoru u Beogradu (2022).

Milan Kujundžić (1997, Foča) završio je osnovne studije na Akademiji likovnih umetnosti u Trebinju 2019. Dobitnik je nagrade za slikarstvo na tom fakultetu, kao i posebnog priznanja na Međunarodnom studentskom bijenalu u Osijeku 2021. Master studije završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, modul Novi likovni mediji. Izlagao je na više kolektivnih izložbi u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj, a samostalno u Foči, Trebinju, Sarajevu, Novom Sadu, Beogradu i Užicu. Učestvovao je u  brojnim projektima, festivalima i radionicama u regionu i inostranstvu, uključujući filmske radionice “ACTive” u Skoplju/Ulcinju i “Fighting stigma through film” u Londonu. Umetnički rad realizuje kroz instalacije, objekte, video, crtež i zvuk. Bavi se ispitivanjem društvenih relacija, odnosa sistem-društvo i efektom tog odnosa na pojedinca.

Ovogodišnji žiri radio je u sastavu: Vladimir Bjeličić (nezavisni kustos i performer, Beograd), Lenka Đorojević (umetnica i članica tima Institut za savremenu umjetnost, Podgorica; Ljubljana), Teodora Jeremić (istoričarka umetnosti i kustoskinja, Beograd), Jelena Micić (umetnica i dobitnica Nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2021. godinu i umetnička direktorka festivala WIENWOCHE) i Dejan Vasić (likovni kritičar, samostalni kustos i urednik likovnog programa u Centru za kulturnu dekontaminaciju, Beograd). U drugom krugu žiriranja članovima žirija se pridružiće se i Lilia Kudelia, gostujući kustos u Residency Unlimited (Njujork) u okviru kojeg razvija rezidencijalne boravke za lauerate nagrada Young Visual Artists Awards, mreže koja obuhvata 12 nagrada u zemljama Istočne, Centralne i Južne Evrope.

U saradnji sa Residency Unlimited (Njujork) i uz podršku Trust for Mutual Understanding (Njujork), Nagrada “Dimitrije Bašičević Mangelos” se organizuje i dodeljuje godišnje, pojedincu ili pojedinki, u vidu studijskog rezidencijalnog boravka u Njujorku, u trajanju od 8 nedelja. Nagrada, koja nosi ime značajnog umetnika, rodonačelnika konceptualne umetničke prakse i istoričara umetnosti sa prostora bivše Jugoslavije, Dimitrija Bašičevića Mangelosa, ove godine će biti dodeljena dvadeset prvi put.

Članak Nagrada Dimitrije Bašičević Mangelos 2022, izložba finalista i proglašenje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Često ova mesta komunikacije i sama postaju subjekat umetničkih radova. Rafaelova freska „Atinska škola”, slika „Veseljaci tokom Maslenice” Franca Halsa ili „Ručak” Dijega Velaskeza, između bezbroj drugih, prikazuju različite oblike verbalne komunikacije u raznovrsnim društvenim okruženjima tokom različitih vremenskih razdoblja.

Prikazi mrtve prirode i svakodnevnih životnih situacija, često smeštenih u kuhinjama, restoranima ili barovima, takođe ističu ova mesta interpersonalne razmene.

Dea Džanković u svome radu istražuje jedan poseban društveni konstrukt unutar koga se odigrava određeni oblik verbalne interakcije.Tokom njene izložbe, galerija Monolog će odražavati kafanu, važno jezgro društvene interakcije u Srbiji. Kafana je mesto gde odlazimo da bismo se oslobodili, to je okruženje koje ohrabruje emocionalne izlive, vikanje, plač, fizičke obračune, priznanja, pokajanja i lomljavu stakla.

Jedan od ključnih sastojaka ove jedinstvene atmosfere je rakija. To je ulje koje podmazuje ovaj nepredvidivi motor emocija.

Naziv „Suzovača” se odnosi na centralni umetnički rad postavke na izložbi, flašu rakije napravljene od suza. U ovom slučaju, suza Dee Džanković. Slana metafora za flaširane emocije.

Naziv izložbe i njen centralni rad su nastali kao igra reči, od tipičnih naziva za rakiju u zavisnosti od ukusa, i suza kao njenog ključnog sastojka. Štaviše, ona predstavlja specifičnu formulu koja spaja suze i alkohol u oblik tečnosti koja može da se konzumira. 

(Iz kustoskog teksta Jan Gustav Fiedler i Denis Leo Hegić.)

Galerija Monolog, kao sastavni deo Museum of Now (MON) iz Berlina, definiše sebe kao svojevrsnu „crnu kutiju”, koja mapira kako aktuelne trendove i vibrantnost savremenog umetničkog trenutka, tako i predviđa buduće trendove. Smeštena u centar beogradske alternativne scene – bivša Bajlonijeva pivara u Cetinjskoj ulici – galerija otvara prostor za slobodnu artikulaciju ideja i savremenih tema stvaraocima iz celog sveta, a zamišljena je kao kreativni kanal povezivanja između Beograda i Berlina sa Museum of Now (MON) i Supermarket Lab-om kao osnivačima inicijative.

Posetioci će moći do 5. avgusta da vide najnovije video radove i instalacije ove umetnice.

Članak Samostalna izložba Suzovača umetnice Dee Džanković u Galeriji Monolog se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mlada umetnica Dea Džanković u subotu, 7. maja, organizovala je performans pod nazivom BurnOut, kako bi na taj način, kroz kolektivno sagorevanje, žene ujedinile svoje glasove. Performans je održan na tri lokacije u gradu (Savski trg, Skupština grada i ispred Fakulteta likovnih umetnosti), a učestvovalo je preko pedeset žena. Umetnica je tim putem htela da ukaže na razne individualne i kolektivne probleme sa kojima se susreće društvo današnjice, a pre svega – žene. Dea govori da joj je razmena emocija bila posebno značajna, te da je biti u centru kruga koji su formirale žene jedna posebna vrsta razmene energije i da je osetiti te vibracije za nju bilo neverovatno.

Nakon završenog performansa, razgovarali smo sa Deom Džanković o tome kako je ona doživela performans, kao i kako je tekao ceo prosec – od pripreme do realizacije.

Kakvi su utisci sada, nakon što je performans završen?

Dea Džanković: Moram da priznam da se utisci još uvek nisu slegli, ali ono što mogu da kažem jeste da sam prošla kroz nešto jako intenzivno, psihički i fizički. Još uvek nisam isprocesuirala ovo iskustvo, mislim da će za to biti potrebno vreme.

Kako si ti doživela ceo ovaj proces – od organizacije performansa, do same realizacije?

Ceo proces je bio jako iscrpan, pre svega što sam potpuno sama organizovala sve. Ono što mi je davalo energiju i polet jeste činjenica da sam se povezala sa toliko divnih žena i da koncept stvarno rezonuje. Poslednja tri dana pred performans su bila posebno teška jer zaista nisam očekivala da će toliko medijski da „bukne” cela priča. Naravno, to jeste jedna od mogućnosti kada se nešto ovakve prirode organizujuje u kontekstu javnog prostora, ali nisam bila pripremljena na tako nešto, što mi je zaista unelo određenu dozu anskioznosti, jer mi nije prijala ta količina pritiska. Međutim, sama realizacija performansa je bila toliko neverovatno moćno iskustvo, i više nego vredno svakog uloženog atoma snage.

Koliko ta razmena energije tebi znači, posebno kada se radi o ovakvom umetničkom izrazu?

Na to je i posebno uticala naša formacija u poslednjem trenutku, jer su žene izrazile želju da napravimo krug, kako bi napravile prostor između nas i medija, a da ja stojim u sredini kako bih davala signal za početak. Biti u centru takvog zvuka, razmene energije i osetiti te vibracije je bilo zaista neverovatno. Sam čin takvog protoka emocija nije nešto šta se može svakodnevno iskusiti, i neizmerno mi je značilo toliko poverenje, povezanost i razmena emocija, koja je bila toliko moćna da ja bukvalno u mnogim trenucima nisam mogla da stojim na nogama.  

S obzirom na to da se za performans prijavilo oko 140 žena, da li ti se čini da je velika medijska propraćenost doprinela tome da se neke žene ipak povuku, u strahu da ne budu snimljene, iako si i sama zamolila medije za neku vrstu privatnosti učesnica?

Apsolutno. Na kraju se prijavilo 157 žena, ali dosta njih mi je pisalo da imaju nelagodu kada je u pitanju eksponiranje na takav način u medijima, ili je odustalo na licu mesta. Sve je to potpuno razumljivo, s obzirom na to da stvarno nismo mogli da očekujemo ovakav medijski „progon”. Naravno da se ovo ne odnosim na sve koji su bili prisutni, ali dosta njih je bukvalno upadalo u prostor performansa, raspravljali su se sa mnom i učesnicama i zaista nam otežali preformans, što nije u redu. Opet, na samom kraju performansa sam bila toliko iscrpljena celim činom, ali i određenom dozom straha, jer sam se smatrala odgovornom za bezbednost svake žene koja je tu, da je davanje izjave poslednja stvar koju sam u tom trenutku mogla da uradim. Samo guranje kamera i mikrofona u lice me je, iz nekog toliko divnog stanja, opet pomerilo u anksioznost, da je odbijanje davanja izjave i odlazak najbolja stvar koju sam u tom trenutku mogla da uradim za sebe.

Kakve su reakcije učesnica, da li ste razmenile utiske?

Reakcije su divne, naravno da smo razmenile utiske, a sa mnogima se još uvek dopisujem. Dosta njih je predložilo da ovo radimo barem jedno mesečno, što je samo potvrda koliko je svima nama ovo iskustvo značilo.

Kako ti se čine reakcije ljudi, da li naše društvo i dalje nije spremno ili nije naviklo na ovakvu vrstu kolektivnog performansa?

Raakcije su mnogobrojne i oprečne, ravnodušnih nema. Naše društvo nije naviklo na ovakav vid kolektivne akcije, što dokazuju mnogobrojni komentari i poruke koje sam dobila.

Da li smatraš da ovim „malim koracima” pomeramo granice u vezi sa raznim pitanjima ali, pre svega, položajem žena? Da li je ovo sagorevanje odraz svih prećutkivanja žena?

Smatram, i svaki „mali korak” je bitan u tom procesu jer se kreira platforma koja otvara polja diskursa i mogućnost za deljenje narativa iz sopstvenog ugla, što osnažuje pojedinca. Sagorevanje jeste odraz svih prećutkivanja, potiskivanja, strahova, stega i osećanja nemoći, zbog čega je važno znati i da nismo sami u svemu tome, u čemu je i bila poenta performansa.

Da li možda planiraš da i u budućnosti nastaviš sa ovim ili sličnim performansima?

Tek sam počela.

Autorka fotografija: Milena Popović

Članak Sagorevanje jeste odraz svih prećutkivanja, potiskivanja i strahova se pojavljuje prvo na Oblakoder.

S obzirom na tvoju umetničku svestranost, kako bi sebe predstavila? 

Dea Džanković: Sebe bih predstavila kao interdisciplinarnu umetnicu, pre svega, osobu koju zanima mnogo stvari, koja je konačno počela da se integriše i nekoga ko je sada mnogo usmereniji na stvari koje želi u životu.

Gde su tvoji muzički počeci i šta te je podstaklo da se baviš muzikom?

Oduvek sam pevala i pisala, ali sam počela da sviram gitaru sa 17 godina, kada sam prolazila kroz period slušanja grunge-a i alternative. Tako sam svirala godinama i snimala neke demo snimke, međutim, ništa se tu posebno nije dešavalo. Uvek sam snimala na engleskom, što nikada nije nailazilo na neko razumevanje kada sam počinjala, što je, recimo, 2010/2011. godine. Tokom par godina življenja u Istanbulu, svirala sam po klubovima i slično, gde je i počeo taj performativni karakter. Tamo sam na masteru imala predmet koji se zove Sound project i onda sam samu sebe obučila i napravila EP Bust of a Boy koji ima sedam pesama, koje sam sama snimila: od gitare do vokala i miksa. On postoji na Jutjubu i poprilično je sirovo izdanje, ali meni jako drago.

Kako se dalje odvijao tvoj muzički put?

Nakon toga, neko vreme se nisam bavila muzikom, jer sam morala da živim pravi život. Kada sam se vratila u Beograd, osoba sa kojom sam sarađivala je Mirko Luković, alternativni muzičar i ujedno i naš producent. Godine 2018. smo završili pesmu koju smo počeli 2013. godine i izbacili smo spot 2019. godine. Pesma se zove Undercover Lover i takođe postoji na Jutjubu. Zadovoljna sam celim tim projektom, ali nekako sam bila poprilično nesigurna šta želim u muzici, što se i vidi u pesmi, jer je jako očigledan producentov uticaj. Tekst je moj, ali sem njega nema mnogo mene. Zatim sam, srećom, upoznala Aleksu sa kojim sam formirala duo Gabriel. Moje putovanje u muzici je išlo jako sporo i stidljivo, ali desilo se!

Kada smo kod toga, možeš li da nam pojasniš kako je došlo do formiranja dua, odakle inspiracija za naziv?

Mi smo za pola sata seli i skontali da oboje volimo Pitera Gabrijela, po kome je i dato ime, kao i Kejt Buš. Poklapamo se na mnogo načina, pa smo zato i odlučili da radimo zajedno. Aleksa je jedina osoba koja prevodi buku mog mikrokosmosa. Mi radimo tako što mu otpevam pesmu, a on je aranžira. Aleksu smatram muzičkim genijem, najpre, jer svira 12 instrumenata i ima jako zanimljiv pristup produkciji, aranžiranju i svemu što dolazi uz to.

Kada je reč o tvojim muzičkim projektima, primetno je koliko pažnje posvećuješ vizuelnom identitetu. Da li ti ideje za tekst i spot dolaze simultano ili se nadovezuju jedna na drugu? 

To je super pitanje! Kod mene jedno povlači drugo. Kada mi se javi ideja za pesmu, ona dođe cela formirana i to se uvek tako desilo. Nikad mi se nije desilo da imam onaj poetični trenutak u kom sedim celo veče za gitarom ili klavirom i da se mučim sa pesmom – ona se prosto pojavi sama, kao i određeni ton pesme. Ne mogu da kažem da se javi vizuelni identitet u toj sekundi, ali za prvi singl I can’t get you off my mind, želela sam samo da se bavim motivima koje koristim u svojoj umetnosti. To su crvena boja, jabuke, poprilično nadrealistička škola i znala sam da taj spot mora da bude totalno trip i da moraju da se pojave motivi sa kojima radim i tako je i bilo. Mislim da je ta vrsta spota savršeno išla uz takvu pesmu.

Kada je reč o tom spotu, primetna je veza između motiva jabuke koji spaja Bibliju, bajku o Snežani i dela Renea Magrita. Možeš li da nam to malo približiš i pojasniš?

Inače sam opsednuta bajkama i skupljam ih, pored šahovsih figura. Postoji edicija Narodne knjige iz 1960. godine, koja je izdala najlepše bajke iz celog sveta, za koju sam posebno vezana. Takođe, veliki sam Jungovac, što možda nije očigledno u spotu, ali jako volim da se poigravam sa simbolima. Što se Snežane tiče, manje-više, jer se jabuka provlači kao simbol kroz mnogo tradicija. Svako ima ličnu simboliku i to je nešto što razvijam kod sebe. U vezi sa jabukom, koja može biti simbol razdora, smrti  ili čega god, za mene nije.

Pesma predstavlja dovođenje svesti u svoj život i to je ta ego borba koju sam spomenula malopre, jer smo mi svi zarobljenici sopstvenog ega i kada uspeš da ga prevaziđeš, mislim da postaješ bolja osoba i bolji stvaralac. Zato toliko volim Dejvida Linča, jer je on čovek koji se bavi meditacijom od 74. godine, zato mi je bliska njegova umetnost, jer na prvi pogled deluje brutalno, mračno i nasilno, iako on to nije. Tako percipiram i sebe, moja umetnost deluje jako deformisano, kao da imam privlačnost prema mračnim stvarima, ali ja nisam mračna sama po sebi. Volim da posmatram stvari na taj način. Iako u  pesmi ima dosta simbola, kao što su zmija i jabuka, to, zapravo, znači koliko ne damo sami sebi da budemo srećni, ispunjeni i da živimo u miru.

Kakva je situacija sa drugim singlom?

Druga pesma je dijametralna suprotnost i po tonalitetu i po senzibilitetu. Nju sam napisala 2015. godine i nikada nisam znala da ću je snimiti profesionalno. Nastala je jednog leta, kada sam pušila dve pakle cigareta dnevno (smeh) i bila sam tužna. Ta pesma je meni bila totalno amerikana. Sedela sam zatvorena u Istanbulu, smarala se žestoko i cela pesma i tekst su se formirali, tako da sam znala da mora da ima analogni, opipljiv univerzum u kojem dolazi. Prošle godine sam otkrila muzej Macuru, Banovce, Slankamen, putovanje vozovima, taj deo Vojvodine koji je predivan i apsolutno sam znala šta će da bude. Zvala sam Aleksandra, koji je reditelj, i rekla da idemo da sednemo u voz, a pošto je kolekcionar kamera, zamolila sam ga da uzmemo analognu kameru. Uputila sam ga šta ćemo da radimo i to je bio najlakši i najlepši projekat koji sam u životu uradila. To je kao film ,,Moja večera sa Andrijom’’, samo moj dan proveden sa Aleksandrom (smeh).

Trenutno je aktuelan novi singl Dream of You, za koji si već rekla da je inspirisan filmom Vima Vendersa. Šta je ono konkretno u spotu što ga spaja sa filmom Paris, Texas? Da li je to eskapizam ili ima još nečega? 

Lutanje, ne bih rekla da je eskapizam. Volim Paris, Texas zato što totalno opipljivo opisuje šta znače melanholija i nostalgija – to sam htela da uradim u ovom spotu. To je bio tugaljiv period u mom životu, kada sam intenzivno osećala nostalgiju i htela sam to i da prenesem. Ceo spot, trenutak lutanja, to je Venders najlepše dočarao u filmu Paris,Texas. To nije eskapizam, jer je eskapizam bežanje od sebe, već samo lutanje, meandriranje dok se ne pomiriš sa nekim stvarima.

O čemu sanjaš ovih dana? 

O mnogo toga. Sanjam da budem bolja osoba, što je jako bitno i mislim da dosta radim na tome. Radim na procesu integracije sebe i mislim da je to bitno za svakoga. Meni je to postalo bitno u proteklih godinu i po dana, jer mi je kraj 2019. bio prekretnica u životu. Sanjam o putovanjima, Japanu, pre svega, i tome da mi umetnost bude sve više okupacija u životu i da shvatim sebe mnogo bolje.

Da li smatraš da žene danas pomeraju granice više nego ranije? Na koji način to rade? 

Znaš kako, žene će i te kako pomerati granice. Mene više zanima integracija koja obuhvata sve, nije striktno podeljena na pol, ali mislim da žene, s obzirom na to da tek pedesetak godina imaju glas u javnom domenu, tek čeka pomeranje granica. Jako je komplikovano objasniti, jer je feminizam širok pojam, ne želim da se nešto pogrešno shvati, ali mislim da mi sebe još uvek tražimo, da je to jako mukotrpan proces, ali da ćemo se naći. Istorija nas je stavila u jako nezahvalan položaj, jer se pitanja sa ličnog nivoa prevode na kolektivan, kao što je, na primer, pitanje dece.

Ono za šta mi treba da se borimo je samo pravo izbora, kao što muškarac ima pravo. Ne kažem ovim da je jedan pol iznad drugog, već samo ne želim da imam određeni teret, ako donesem odluku koja je „društveno neprihvatljiva’’. Za mene je to lična borba. Mislim da svako treba da nađe način da se izbori za svoju slobodu i da niko nikoga ne ugnjetava zbog svog izbora. Mislim da je, pre svega, lična, unutrašnja sloboda najprimarnija, čime će i društvo biti bolje. Što bi rekli The Stone Roses – Love spreads, to je stvarno tako. Mislim da treba da se deluje na mikronivou, koji, ako je iskren, može lako da se raširi. Žene su predivna stvorenja i treba da se bore, treba da se uspostavi ravnoteža. Nisam ekstremista, samo se zalažem za balans i da se iskoristi priroda samih principa na najbolji mogući način.

Poigravanje sa bojama je nešto što karakteriše tvoju umetnost, a što može da podseća na egzistencijalizam. Da li boje odražavaju tvoja unutrašnja stanja i šta onda predstavlja crvena? 

Mislim da je to slučaj za sve umetnike koji se bave nekom vrstom plastične umetnosti. Nisam ni prva ni poslednja koja će koristiti crvenu boju. Ona je za mene forma, nije sadržaj, ali, naravno, mislim da prevodi moja stanja. Par godina se nisam uopšte bavila umetnošću, a i ranije se nisam bavila koliko je trebalo, iz nekakvih egzistencijalnih razloga. Imala sam svoje kratke filmove i prvi master je uvod u sve, ali sam u nekom trenutku samo stala i nisam uplivavala u sebe, što je zastrašujuće, ne samo za umetnike, već za bilo koju osobu, jer ako se ne baviš unutrašnjim svetom i imaš strah od čega god, to ispliva na brutalan način.

Ta neka stanja svesti kroz koja sam prošla su dovela do usijanja na duhovnom nivou, gde je bukvalno postojalo cepanje unutrašnjeg bića i postojao je izbor da se smirim i radim ono što želim. Iako deluje lako, moraš da se usaglasiš celim svojim bićem sa odlukom, tako da su se sva ta osećanja prelila u crvenu boju, koja je krenula da se izažava kroz moj rad. Ne kažem da ću se njome koristiti uvek, ali u mom stvaralaštvu trenutno jeste primarna i ona za mene uopšte ne predstavlja prkos, bes, agresiju. Nasuprot tome, predstavlja mi uzemljenje.

Između ostalog, poznato je da pišeš i poeziju, koju smo mogli da čitamo i u našoj književnoj rubrici Poeziju utorkom. I tu postoji raspon motiva od Gordijevog čvora do avangarde. Koliko je motiv neba bitan za tvoju umetnost i odakle potiče? 

Jao, to je opet zanimljivo pitanje. Stalno čitam poeziju po različitim klubovima i ono što sam mogla da primetim je da pišem dijametralno suprotno od onoga kako danas ljudi pišu. Ne zato što sam ja nešto kul, posebna, već zato što ne pišem u savremenom duhu. Danas postoje predivne pesnikinje, obožavam Milenu Marković, Ognjenku Lakićević, Anu Mariju Grbić. Njihova poezija je za mene džojsovska, to je za mene tok svesti, forma je otvorena i slobodna. Meni je opet muzika primarna i ne mogu da pišem neritmički. Jako sam vezana za jezik, izazov mi je ritam. Jako volim da se igram sa zatvorenom rimom, kao i ponavljanjem određenih motiva.

Oblakoder mi je objavio prvu pesmu koju sam sela i napisala i koja kaže sve o unutrašnjim procesima, o kojima sam pričala. To je „Smisao za umor‘‘. Postala sam toliko umorna od same sebe i svojih tokova misli, svog sopstva u tom trenutku, tako da pesma govori o tome. Možda nije baš prisutan motiv neba, ali više je to stih „odoh da plivam kroz prostor i vreme‘‘, to je lagano kretanje i poimanje života, da ne shvataš stvari preozbiljno. Mislim da se tako lepše i lakše živi i da prirodnije dolaze stvari same od sebe, nego kad siliš nešto, tako da, aktivno se bavim poezijom i na Art vikendu, koji će biti u Hotelu Beograd. Ljudi će imati priliku da kupe printove. Ja radim vizuelnu knjigu poezije, radim print i pesmu sa njim, tako da će publika moći prvi put da vidi to. Radim na povezivanju vizuelnog i fonetičkog, tako da se tek taj moj iskaz kroz poeziju kristališe u meni samoj i više mi prijaju kratke forme, nego duge.

Pošto poezija sa sobom nosi inspiraciju, gde je ti pronalaziš ovih dana?

Inspiraciju nalazim na Kaleniću i Zemunskom buvljaku, to je mesto koje obožavam i na kom osetim život. Volim da imam te male ekspedicije sa predmetima, prošlošću, pričama. Uvek stvaram priču vezanu za njih i oni su moja lična menažerija. Inspiraciju nalazim, naravno, u filmu, to je neiscrpan izvor, kao i muzika – umetnost je generički odgovor. U traganju definitivno pronalazim inspiraciju. Nisam osoba koja stvari planira strateški, već se stvari izrode same od sebe. Volim da tražim i da se izgubim. Omiljeno mi je da pustim Četa Bejkera i da samo izađem i da nemam nikakav plan. To uvek budu najinspirativnije šetnje, ali ne dešavaju se često, jer bi izgubile svoju draž. Ti džepovi vremena, koje ne možemo sebi da priuštimo često su mi najveća inspiracija, nekako se mozak razbistri.

Autorka teksta: Teodora Aćimović
Fotografije: Milena Popović

Članak Mikrokosmos Dee Džanković se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Perfomans će se održati u sklopu interaktivne instalacije pod nazivom Crvenolom, trenutno postavljenoj kao deo grupne izložbe u KC Gradu. Tokom trajanja rezidencije, Dea Džanković je radila na interaktivnoj instalaciji napravljenoj od readymade predmeta na kojima je vršena intervencija koja se sastoji od bojenja u crveno, sklapanja sa drugim predmetima ili razlaganja da delove, kako bi sklopila kutak u kome će gledalac moći sam da interveniše.

Performansom će postati „živi” deo instalacije, sa kojim će publika takođe moći da uđe u interakciju. Crvena boja je sveprisutna u ovoj fazi njenog stvaralaštva, i kroz nju ispituje pojmove kao što su sećanje, strah i emocija. Pravljenje celokupne instalacije u crvenoj boji prevashodno treba da izazove emotivni naboj i predstavlja vrstu vizuelnog interpunkta gde nesvesno prelazi u svesno.

Instalacija nema motiv da logički izazove nečiju reakciju, već predstavlja svojevrsnu slagalicu čiji delovi treba da izazovu emotivnu reakciju i ispitaju granice do kojih je publici prijatno da „dira“ po tuđim sećanjima, emotivnim interpretacijama istih, kao i da ispita svoju interpretaciju viđenog. U sklopu instalacije će se naći i spomenar gde će posetioci imati priliku da ostave svoj trag u celokupnom delu.

Članak Crvenolom – performans Dee Džanković u KC Grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.