Kako bismo se bolje upoznali sa brendom handmade nakita Vodopija, razgovarali smo sa Anom o samom procesu izrade nakita i tome kako izgleda celokupan razvoj jednog domaćeg brenda.

Ana Vodopija

Završila si zidno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti, kako si odlučila da se nakon toga ipak usmeriš na keramiku, a kasnije kreneš i sa izradom keramičkog nakita?

Ana Vodopija: Sve se dogodilo bez velikog planiranja. Nakon faksa sam jedno godinu dana radila u poslastičarnici u sektoru za dekoraciju. Pravila sam figurice od fondana iz aktuelnih crtaća i iskreno uživala u tome. To me je nekako usmerilo ka vajanju, pa sam iz hobija upisala kurs keramike. Odatle je sve krenulo i prirodno se nadovezivalo jedno na drugo.

Sećaš li se šta si prvo ikada napravila?

Da! To je bila kućica od plastelina za porodicu pingvina. Imali su sve: od TV-a do frižidera i tanjirića za hranu.

Šta te je zapravo inspirisalo da pokreneš svoj brend?

Nikad mi nije bio cilj da imam brend, samo sam pokušavala da pronađem najbolji način da izrazim kreativnost. Od dizajnerske škole, gde sam bila na smeru industrijskog dizajna, pa do fakulteta, na odseku za slikarstvo, pokušavala sam da pronađem šta mi najbolje leži. Glina mi je donela neki mir, gde mogu da kažem da se osećam najprirodnije dok stvaram.

Kada si otkrila da je nakit nešto što te privlači i kroz šta možeš da izraziš svoju kreativnost i veštinu?

Prvi novogodišnji bazar na kome sam želela da učestvujem se održavao kod mame na poslu. Želela sam da imam neki proizvod umesto skulptura i tada su nastali prvi komadi nakita. Bazar je otkazan, ali su njene koleginice videle šta pravim i u jednom danu sam rasprodala skoro sve. To mi je bio prvi znak da imam dobar proizvod, i tada sam odlučila da se maksimalno posvetim tome.

Kako biraš dizajn za svoje priveske? Da li svaki komad ima svoju priču?

Najzanimljiviji deo mi je dizajniranje novih modela. Od prvih proba do finalnog proizvoda može proći i po nekoliko meseci. Često se dešava da u tom procesu zbog tehničkih stvari ništa ne ide kako sam zamislila. Ima dosta prilagođavanja materijalu, ali to jeste nešto što sam vremenom naučila da cenim jer me tera da uzmem u obzir sve moguće opcije kako bih rešila problem u vezi sa izradom.

Koliko vremena ti je potrebno da izradiš jedan privezak, od početne ideje do finalnog proizvoda? Kako izgleda tvoj kreativni proces?

Proces je dug oko tri nedelje i ima dosta koraka, od crtanja kalupa, bojenja porcelana, modelovanja, šmirglanja, glaziranja… do nanošenja zlata/platine. Privesci se peku u keramičkoj peći čak tri puta. Nekada sam sve to radila od kuće i nosila na uslužno pečenje, a sada sam presrećna što sam u ateljeu koji delim sa koleginicama.

Koliko je važna preciznost u radu s keramikom, kako se nosiš sa mogućim greškama ili nesavršenostima? Da li te one inspirišu ili frustriraju?

Na samom početku me je to jako nerviralo, ali keramika stvarno uči strpljenju. Tera te da ostaviš perfekcionizam po strani i dopustiš sebi da grešiš jer i nemaš drugog izbora (smeh). Što više puta uradiš nešto, manja je šansa da pođe po zlu, ali i dan-danas svaki put kad pustim peć imam tremu, pogotovo kad je nešto novo u njoj.

Pored privezaka, ti praviš i keramičke skulpture. Na koji način se te dve stvari razlikuju kada je reč o procesu izrade?

Skulptura je nešto što bih uvek uradila samo jednom, u naletu. Često je u pitanju serija tematskih figurica i nakon pravljenja mi je potrebno neko vreme da napunim baterije i nastavim. A sa nakitom je drugačije jer pravim na desetine istih privezaka, tako da moram imati osmišljenu celu produkciju. Ta repeticija pokreta može ponekad biti dosadna, ali mi najčešće dođe kao meditacija, ruke pamte i same rade posao.

Šta ti je nekako sa početka predstavljalo najveću prepreku ili izazov, a sada, nakon par godina rada uviđaš da zapravo to i nije bilo toliko teško prevazići?

Marketing. Većina hendmejdera muči istu muku, ali sam naučila da to prihvatim kao bitan deo posla koji ne smem zapostaviti. Pravljenje mi je od početka najlakše palo, a sve ostale logistike i obaveze koje idu uz ovu vrstu posla sam vremenom savladala.

Da li postoji neki rad koji ti je najdraži i ako da, zašto baš on?

Imam jednu skulpturu sa prve izložbe koju sam baš želela da sačuvam za sebe. Kao za baksuz, ispustila sam je u nekom prenošenju i slomila, tako da sada zalepljena krasi moju policu, pa mi je nekako još draža.

Na koji način to što stvaraš odražava tvoju ličnost?

Nadam se da se u tome što pravim oseti duhovitost i potreba da unesem malo detinjeg u svakodnevicu. U skulpturama kroz priče šaljivih karaktera, a kod nakita kroz motive koje biram. Sve to prati svedena forma i pastelne boje po kojima sam prepoznatljiva.

Kako reaguješ na feedback kupaca? Čini se da si izgradila jednu zajednicu koja prati tvoj rad, na koji način to utiče na tvoj dalji rad?

Svaka poruka koju dobijem i kupci koji se iznova vraćaju su pravi vetar u leđa. A da ne pričam o tome kada vidim nekog na ulici da nosi moj nakit, i dalje mi deluje nestvarno. Pored svega toga, tu su i prijatelji i porodica koji su uvek okićeni i podržavaju me od samog početka.

Šta nam Vodopija priprema u nekom narednom periodu?

Već dugo želim da pored nakita u stalnu ponudu uvedem i skulpturice koje prate kolekcije, kao i neke ukrasne predmete. Nadam se da ću od sledeće godine uspeti i to da ostvarim!

Fotografije: Danilo Mijatović

Članak Brend koji unosi lepršavost u svakodnevicu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ivana Špoljarić

Kako je nastao tvoj brend – koji je bio prelomni momenat kada si se odlučila da započneš svoj biznis?

Reč brend mi je malo strana, tj. neadekvatna za moj rad konkretno. Manjim delom zato što ga nisam samostalno formirala, a većim delom jer sam jedan šesti deo super tima, čiji je naziv Galerija 1250. I recimo da se moj ozbiljniji poslovni život pokrenuo formiranjem našeg malog kolektiva pre tačno 10 godina. Pre toga, moj samostalni rad je bio kao neki uzlet, u poslovnom smislu.

Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj biznis?

Pre nego što se oformila Galerija 1250, ja sam odstudirala 5 godina keramike na FPU, a pre toga sam 4 puta izlazila na prijemni za taj odsek, u međuvremenu sam završila i kurs u Manakovoj kući, tako da, kad se sve sabere, dug je period, i bilo je teško i bilo je lepo i uvek u nekom toku unapred, pa bih mogla da kažem da me je sopstvena motivacija da se bavim keramikom najviše podstakla da dođem na mesto gde sam danas.

Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe? Šta je prepoznatljivo?

Da li se moj rad po nečemu ističe, uhhhh… teško pitanje. To bi bolje znali da kažu ljubitelji mojih, ali i tuđih umetnina. Jer, isti predmet će 3 različite osobe videti na 3 različita načina i imati 3 različita emotivna doživljaja. Mada, ima jedna stvar koja je prepoznatljiva, a to su jasne i pune boje.

Čime se baviš u svakodnevnom životu – koja je tvoja profesija?

Po profesiji sam diplomirani keramičar, a to mi je i zanimanje, svakodnevni predivni i iscrpljujući posao.

Da li može da se živi od „kreativnosti“?

S obzirom na to da sam i mama, pored toga što sam i keramičar, a i volim da skijam i idem na koncerte, a toga se ničeg nisam odrekla, mogu da kažem da mogu da živim od onog što radim i nemam drugi izvor prihoda. Mada, zbog nepredvidljivosti toka zarade tokom meseca, dešava se da zamolim mamu da mi spakuje nedeljni ručak i kolače (smeh).

Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Neprocenjiva prednost ovakvog posla je to što ja sama imam kontrolu nad svojim vremenom, i za rad i za sve ostalo. A mana je ta materijalna neizvesnost.

Šta misliš da je prvo što treba da se promeni u tom pogledu, da olakša „poslovanje“? Neki zakon, da se stvori zajednica…?

Iskrena da budem, morala bih da se otisnem u totalno samostalne vode da bih osetila na svojoj koži šta tačno ne funkcioniše kako treba i šta može bolje. Međutim, to i ne znam jer sam deo kolektiva, što navodi da je sigurno dobro biti deo neke skupine ljudi koji imaju uperen pogled u zajedničku budućnost.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš?

Svojom umetnošću, naročito nakitom, želim da podržim slobodu izbora. To što pravim ne prati neke trendove niti se kreće dijametralno suprotno od njih, već nastaje kao proizvod mog estetskog osećaja, nezavisnog od tih dešavanja. I aposlutno podržavam autentičnost. Što je više različitih ljudi, to je svet bogatiji.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?

Vremenom, baveći se ovim poslom na ovaj način, naučila sam zašto je važno da čovek radi ono što voli i što ga ispunjava. Na kraju dana, takav život donosi osećaj zadovoljstva i toga da je ostavljen neki dobar trag iza sebe, da i neko drugi u tome uživa. To saznanje mi daje energiju za svakodnevni život samostalnog umetnika u Beogradu, a i šire (smeh).

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

Uuuuu muzika! Moja druga omiljena tema. Pošto atelje delim sa kolegama, uglavnom slušamo radio, Radio Beograd 2 ili Studio B, koji ima fenomenalnu muziku, a ponekad Karolinu, kad smo umorni hahaha. A kad sam sama slušam najčešće muziku uz koju sam odrastala kao tinejdžer, jer mi je ostala vrlo bliska, a to je scena iz Sijetla iz devedesetih, dakle grandž, i neki tvrđi zvuk, i ono što je kasnije sledilo i proisteklo iz toga. Plus, kasnije otkrveni Neil Young, tu su i Dire Starits, Interpol, Depeche Mode, i najnovija ljubav Florence and the Machine. Pre oko godinu dana sam otkrila podkaste, i od onda redovno slušam Agelast koji je tačno skrojen za moj mentalno emotivni sklop.

Najviše uživaš kad stvaraš šta?

Najviše uživam dok stvaram sve! Stvarno, nemam neki favorizovani predmet koji radije stvaram nego neki drugi, ajd’ možda nakit može da ima malu prednost u odnosu na ostalo. Ali svakako imam najmanje omiljen deo procesa, a to je šmirglanje i zabrisavanje donjih delova predmeta od viška glazure da se ne bi zalepili za ploču tokom pečenja (smeh).

Bez čega ne započinješ i ne završavaš dan?

Dan ne započinjem bez DOBRO JUTRO.
I ne završavam bez LAKU NOĆ.

Gde možemo da te sretnemo u gradu? Kojih 5 mesta preporučuješ?

Uz ovaj roditeljski život teško se slažu akcije koje isključuju malu decu, stoga me najčešće možete naći u Crvenom parkiću. Pored toga, možete me naći u koloni ljudi na protestu „Srbija protiv nasilja”, na Adi Huji, u piceriji Botako, na nekoj svirci ili koncertu, i naravno u bioskopu.

Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo.

Ako do sad niste čuli za Tamaru Branković, po profesiji scenografkinja, po zanimanju više od toga, možete naći i nju i njene akvarele i printove u čudesnoj galeriji Wunder kammer.

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode?

Inspiracija je za mene svuda unaokolo: na ulicama Beograda, na nebu, na asfaltu, u krošnjama, na zgradama, u vazduhu, u mojim mislima kad me stigne umor na kraju dana. Svi ti obrisi, senke, crte, linije, fleke su fantastični.

Gde nastaju tvoji radovi?

Moji radovi nastaju u ateljeu na Vračaru koji se zove Blatobran i ima najčarobniju baštu u gradu.

Da li postoji nešto zanimljivo o tebi ili tvom radu što treba da znamo?

Možda je najzanimljivije vezano za moj rad to što sve nastaje spontano bez skica na papiru, nego sa nekom idejom iz glave. Boje mešam bez merenja količine pigmenata koji koristim, i nekad i mešam pigmente da dobijem novu boju i posle ne mogu da se setim šta sam smućkala. Tako da – apsolutno nema ponavljanja.

Koji savet bi dala nekome ko započinje svoj „biznis“?

Ako bih i dala neki savet nekom ko tek uplivava u samostalne vode, to bi bila kratka i mudra izreka – sreća prati hrabre.

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju.

Projekat je podržan od strane Sekretarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz Ateljea: Ivane Špoljarić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Igor Štanglicki

Kako je nastao tvoj brend? 

Gallery1250° je kolektiv nas šest – pet umetnica keramičarki i ja, šesti točak na šarenoj kočiji koja odlučno kotrlja već skoro deceniju. Kao kolektiv uspevamo da se izborimo sa većinom izazova koji su bili pred nama i nadam se da ćemo nastaviti istim tempom. Galerija1250° je nastala iz potrebe da stvorimo mesto gde mi kao kolektiv i kao umetnici odlučujemo kako se predstavljamo i komuniciramo sa svojom publikom. Ime smo izabrali po temperaturi na kojoj pečemo većinu svojih radova, što bi bila temperatura za tehniku izrade kamenine i porcelana. Fokus je keramika i porcelan stim da možete pronaći i naše grafičke radove, slike, crteže i akvarele. Ceo kolektiv poimence je: Iva Brkić, Miona Stefanovic, Marija Seman, Ivana Špoljarić, Bojana Jokmanović i opet ja. Svako od nas takođe razvija i vodi lični brend pod ličnim imenom.

Tako je i moj lični brend davno započet i naslovljen „STANG“ što je doslovno prvih pet slova mog prezimena. Zapravo, u startu nisam ciljano planirao da imam brend. Dogodilo se pred kraj studija. Svoje radove bih potpisivao imenom i prezimenom ili inicijalima, sve dok nije došlo do potrebe da napravim web site. U tom momentu je bilo neophodno registrovati internet adresu istog sajta. Tako se ime samo predstavilo pošto sam želeo da adresa bude jednostavna, i eto prvih pet slova prezimena. Dopalo mi se što zvuči kao onomatopeja. Ko god je čitao stripove, verujem da pamti kreativnost crtača u onomatopejama, jedna od zabavnijih karakteristika stripova. Zvuči skoro kao, a nije „Bang!“. Logo predstavlja olovku-raketu, jer grafitna olovka je uvek nekako bila osnova za sve što sam pravio. Uvek je bilo neophodno nekako da skiciram šta sam zamislio pre nego bih izveo, makar to bilo tri linije i dve reči, toliko da ja znam šta mi je bila osnovna ideja, a bilo je raznih i letele su na razne strane. Tako se predstavila sama po sebi „leteća olovka“ i postala logo.

Koji je bio prelomni momenat kada si se odlučio da započneš svoj biznis? 

Prelomni momenat za odluku da započnem biznis nije bio jasno definisan ali je definitivno izrastao iz želje da stvaram i trgujem svojim umetničkim radovima. U startu sam maštao kako bi bilo idealno da mogu da pronađem agenta koji bi se bavio prodajom i distribucijom mojih radova, dok bi se ja bavio izradom istih, tj svoje umetničke keramike. No, kako se takav model nije predstavljao kao moguć u lokalnim uslovima, oprobao sam se u raznim galerijama koje su velikom većinom nudile uslove komisione prodaje. To mi nažalost nije donosilo zadovoljstvo te sam se udružio sa ostatkom ekipe sa klase, koji su takođe bili nezadovoljni situacijom komisionih galerija. Prvo smo uspeli da otvorimo štand u Knez Mihailovoj, naspram FLU, gde je gradska uprava kao odredila mesto za uličnu prodaju rukotvorina i suvenira. Na istom mestu gde su danas štandovi tržnog centra Rajićeve ulice. Godinama kasnije sam se prezasitio suvenirskih radova i baš u pravom momentu dobio poziv od sadašnjih koleginica Galerije1250° sa idejom da se udružimo i zajedno započnemo svoju galeriju i brend. I tako je počelo. 

Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj biznis? 

Galeriju smo pokrenuli kao kolektiv i najveća motivacija je došla od nas samih, međusobno. Takođe porodica, prijatelji i svi ljudi koji su bili oko nas, i koji su nas podržali. Želja mi je bila i ostala da stvaram objekte koji će ljudima koji ih koriste ulepšati svakodnevicu, uneti im dodatnu radost dok uživaju u svojoj omiljenoj hrani, piću ili već zavisno od objekata, kako god da ih koriste, itd. Ta radost mi je isto velika motivacija. Radost i podrška ljudi koji iskreno uživaju u objektima koje pravim i prepoznaju vrednost istih. Hvala vam svima od srca! 

Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe? Šta je prepoznatljivo? 

U poslednjih par godina mi je fokus na istraživanju našeg folklora i implementiranja tog nasledja u novi dizajn. Da povežem novo i staro. Kako  deo familije potiče iz Pirota i kako sam od bake nasledio milimetarske sheme za izradu ćilima, ta grafika mi je posebno interesantna. Takođe sam se bavio istraživanjem taktilnosti tekstura i reljefa objekata. Pošto su većinom upotrebni predmeti, svakodnevno su nam u rukama. Jedna tekstura se izdvojila kao najinteresantnija, iako je vrlo jednostavna, i postala mi omiljena. Većinu predmeta i dalje tako izrađujem.  

Čime se baviš u svakodnevnom životu – koja je tvoja profesija?

Imam nekoliko profesionalnih alter ega koje žongliram kroz život. Definisanje profesije se pokazalo kao dosta nezahvalno u mom slučaju. Probao sam nebrojeno puta i najbolje što sam uspeo je da ostavim parcijalni utisak na određenu publiku, koja prati jedan deo stvaralaštva, ili jedan alter ego. Tako da me jedni poznaju kao keramičara, dok me drugi poznaju kao grafičkog dizajnera, a treći kao muzičara. Dobar deo dana mi je zapravo vezan za grafički dizajn, koji je u najvećoj meri vezan za dizajniranje efekata u okviru filmske šminke. Tako me povremeno možete sresti i na filmskim setovima. Pored vizuelnih umetnosti me oduvek privlačila muzika, tačnije –  zvuk, u osnovi teksture i dinamika, kao i u apstraktnoj grafici. Samim tim se takođe bavim i zvučnom umetnosti (sound art), sakupljam terenske snimke (field recordings) i razne objekte pretvaram u instrumente koje takođe snimam i manipulišem softverskim instrumentima. Možemo opširnije nekom drugom prilikom o tom alter egu. A ako se nekom slušaju moje vratolomije – postoje online pod istim imenom i prezimenom i nije isključeno da u međuvremenu naletite na koncert ili galerijski audio rad. Nego, da rezimiram. Pokušavam i dalje da skratim odgovor kad me neko pita – a čime se ti baviš? Zasad je najkraće dizajnerski zanatlija, što se svede na birokratski rečeno – umetnik preduzimač. 

Da li može da se živi od „kreativnosti“? Da li ti možeš samo time da se baviš?

Apsolutno, s tim da možete iz prethodno opisanog trostrukog zanimanja zaključiti kako mi je neophodno nekoliko kreativnih frontova za takav ishod.

Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?

Čini mi se da se ne razlikuje mnogo od prednosti i mana uopšteno svakog preduzetništva. Ukoliko posmatramo u odnosu na neku drugu sredinu gde je konkurencija veća i samo tržište zasićenije, u Beogradu bih rekao da i dalje nije došlo do takvog zasićenja i da je moguće pronaći svoju nišu, kao i svoju publiku.

Šta misliš da je prvo što treba da se promeni u tom pogledu, da olakša „poslovanje“? Neki zakon, da se stvoji zajednica itd… 

Svakako bi značila zajednica gde bi informacije bile dostupnije i gde bi se samim tim stvarila uzajamna podrška. Kada smo započinjali Galeriju1250, nismo imali uputstva kako se to radi. Bilo je neophodno da sami smislimo način kako da izvedemo taj poduhvat. Imao sam utisak da probijamo led i da smo u tom procesu uspeli da savetujemo pa i podstaknemo par kolega da i sami započnu svoja udruženja i galerije. Sada mi se čini da postoji dosta informacija kroz organizovane seminare i par portala gde je objašnjeno kako da se izborite sa birokratijom. Nažalost birokratija je i dalje nezgrapna i nameti nedovoljno prilagodjeni modelima koji postoje u drugim državama, a što bi svakako olakšalo poslovanje.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš? 

Želim da moja umetnost ljudima unese radost u svakodnevicu. Da predmeti koje pravim budu zadovoljstvo korišćenja. Da ljudi žele da ih koriste i da im te momente moji radovi ispune uživanjem. Podržavam dnevnu dozu radosti u borbi protiv neizbežnih izvora nelagodnosti.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu? 

U većini slučajeva posvećenim radom i dugačkim korakom. Kad zapnem, prepustim se sanjarenju. Uzdam se u maštu i kreativnost, rešim zagonetku, pa nastavim.  

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

Trik pitanje za mene. Najčešće zavisi od raspoloženja, varira od muzike za meditaciju pa do vrlo intenzivnih nota, teških gitara ili jednostavne buke u obliku dinamičnih zvučnih tekstura. U poslednje vreme se razmenjujem kasetama kao da su ponovo osamdesete ili devedesete ljudi snimaju mixtape kao svoj izbor i međusobno razmenjuju. To je krenulo u jednom momentu za vreme karantina 2020, preko reddit grupe, pa se proširilo na druge socijalne mreže i sad im par tih razmena, skoro kao sličice, samo što ljudi baš posvete vreme izboru muzike i da ih snime. Te kasete slušam u ateljeu.  

Najviše uživaš kad stvaraš šta? 

Ovo je opet u mom slučaju trik pitanje. Generalno uživam da stvaram i ne bih mogao da odredim šta najviše. Pre bih mogao da odredim „kada“ nego „šta“. Zapravo, u poslednjih deceniju i više, životi su nam se neverovatno ubrzali. Razvijanje tehnologije nam omogućava da lakše i brže komuniciramo ili da jednostavnije i brže izvršimo određene radnje. Rekao bih da smo sve te olakšice uzeli da koristimo na neobičan način. Ispravite me ako grešim, ali… umesto da imamo više vremena za sebe i više mentalnog prostora, mi zapravo samo više stvari uspemo da uradimo, ili da ne kažem – više da obavimo. Tako da bih radije rekao da najviše uživam u momentima kada sam apsolutno posvećen stvaranju, bez dodatnih distrakcija i osećaja vremenskog ograničenja, jer je neophodno nešto sledeće da obavim. Najviše uživam u momentima stvaranja kada mogu duboko da se posvetim istom stvaranju i duboko odlutam u svoj svet sanjarenja, da zaronim u detalje izrade, bilo da je objekat ili grafika ili zvuk.

Bez čega ne započinješ dan?  

Istezanje zajedno sa mačkama, onako kako one najbolje umeju, preslikavam, pa potom mentalno razgibavanje uz omiljeni kofeinski napitak. 

Čime završavaš dan? 

Razbibrigom, čitajući ili gledajući neki sadržaj koji inspiriše na novo sanjarenje, da snovi budu još zabavniji i da naredno jutro bude još kreativnije.

Foto: Braca Nadezdic

Gde možemo da te sretnemo u gradu? Kojih 5 mesta preporučuješ? 

Najčešće na biciklu negde između ateljea i studija. Povremeno u lovu na ručak. Ima to mesto u Cetinjskoj mahali, Kutijica se zove. Potom poslastice, i stare i nove, onaj sladoled sa stavom u Maršala Birjuzova i Daifuku Mochi u Carigradskoj… i pravac ka kulturno-umetničkom sadržaju dostupnom za to veče. 

Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo.

Uh, večito najteže pitanje, skoro ekvivalent pitanju – koji ti je najbolji film. Možda radije da kažem ko mi je privukao pažnju u poslednjih par meseci, i to po kategorijama. Na primer, od lokalnih mladih mi je privukla pažnju dinamika tekstura i igra perspektivom kroz površine u grafikama Milene Petrović. Dok mi je od sveopšte priznatih, opet dinamika tekstura i igra detaljima u porcelanu Hitomi Hosono, privlači pažnju i inspiriše da nastavim eksperimente na taktilnosti površina u obradi svojih radova. 

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode? 

Uporno i svakodnevno sanjarenje. Bilo šta može biti inspiracija da se pojavi ideja. Nije pravilo, ali se događa često da, gledajući neki video ili čitajući knjigu, misli malo odlutaju, pa shvatiš da već automatski prelaziš preko slova već neko vreme, a mašta uveliko sklapa oblik i šare tog nečeg novog. 

Gde nastaju tvoji radovi? 

Pošto ih mašta i sanjarenje krčka neko vreme, uvek je neophodno da se uhvatim gline u ateljeu i zapravo izvedem taj prvi komad. Kad to uradim,  ostaje u kući da ga malo testiram pre nego krene u svet i da pravim seriju sličnih.

Koji savet bi dao nekome ko započinje svoj „biznis“? 

Naoružati se pažnjom i strpljenjem. Ako voliš to što planiraš da radiš, ostalo je jednostavno. 

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz ateljea: Igora Štanglickog se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako je nastao tvoj brend – koji je bio prelomni momenat kada si se odlučila da započneš svoj biznis?

Pred petu godinu studija zaposlila sam se u proizvodnji jednog beogradskog brenda porcelana. Tu sam uživo videla kako se pravi posao dok sam brusila vrtenje na točku, što je bio moj posao. Tamo sam provela 3 godine i vremenom je počela da se krčka želja da 7 dana u nedelji izvodim i rešavam svoje ideje, koje su se već ozbiljno nagomilale. Tako sam se odmorila jedan dan i prekosutra počela da radim kao JANA KERAMICARKA.

Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj biznis?

Drugari sa moje klase! Mi smo stvarno ekipa od početka. Neki od njih su u tom periodu već postigli uspehe i svesrdno su me podržali i ponudili sve što imaju i znaju.

Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe? Šta je prepoznatljivo?

Ne bih mogla da budem objektivna.  Jednom mi je Sonja  Lundin rekla da su sve moje forme plemenite.

Da li može da se živi od „kreativnosti“? Da li ti možeš samo time da se baviš?

Mislim da je sav živi svet zapravo uslovljen kreativnošću. To nam je dato. A sve okolo su isto kreacije. Ako me pitaš zarađujem li dovoljno  od keramike koju proizvodim, trenutno ne. A da ti kažem, to mi i nije cilj. Jedna profesija, ili jedan materijal – jedan smer, da, to je dobro za prepoznatljivost,  za nišu kojoj se obraćaš, dobro je za biznis i to je uspešan recept. Ja gledam da se oprobam u svemu za šta sam osetila da mi dobro ide, dokle god sam tako u mogućnosti.  Završila sam master na vajarskom odseku na FLU i to mi je, naravno, raširilo vidike. Kod njih je to mnoštvo medija kao sredstava kojima možeš da izneseš ideju dobrodošlo.

Volim kad obučem kombinezon i okačim alat za pojas. Volim da učim i sarađujem sa svim majstorima koje srećem. Od vodoinstalatera, građevinca, štampara… mehaničara koji mi sređuje motor. Letos sam, na primer, uz ekipu iz Niškog udruženja Blatologija, učila kako se pravi kuća od blata i slame. Radila sam na gradilištu mesec dana.  Mogu reći da sam tamo „plivala kao riba u vodi”.

Od 18. marta ću držati školu keramike u Manakovoj kući.  To su sve neke lepe mogućnosti da se opstane ali i da se razvijaju veštine življenja.

Šta misliš da bi trebalo da se promeni u pogledu kreativnog preduzetništva u Beogradu?  

Neki zakon, da se stvoji zajednica itd… Nešto što bi uticalo na atmosferu u kojoj svi živimo i u kojoj se obrazujemo. Red bi bio da, na primer, ovo što mi radimo bude svakodnevica. Da ne moramo da se ističemo kao posebniji od drugih a da se uz to žalimo i kako smo skrajnuti ili usmereni  na nekakve krugove. Volela bih da se obe ove istine promene.

Da pojednostavimo činjenicu – umetnost je konstantna i neophodna. Civilizacijski urođena i uvek u komunikaciji sa vremenom, i kao takva ne bi trebalo da deluje ekskluzivno. Hoću da kažem da je svaka jedinka na svetu bitna i da bi „jednakiji” trebalo da se obrazuju kao jednaki. Škole da neguju raznovrsnost i važnost svih potencijala u svim bićima. Takvom bi društvu svako doprinosio svojim potencijalom, bio poštovan i poštovao.

Koji savet bi dala nekome ko započinje svoj „biznis”?

Ne znam ja mnogo o biznisu. Nije to za svakog, ali svi mogu da probaju. Ja još uvek mnogo više ulažem/brinem o tome šta proizvodim nego kome ću i kako prodati.

O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš?

Pa govori o meni. A ja se (u ovoj epizodi :D) borim protiv osrednjosti, opštih mesta, dosade. Želim da kroz svoj odnos prema keramici pomirim/izjednačim likovno i primenjeno. Želim da istaknem pažljivost kao osobinu. Kao svoju osobinu, osobinu predmeta koje pravim i na kraju, da oni koji koriste te predmete iz njih mogu da iščitaju ulogu likovnih elemenata dok ih koriste. 

Najviše uživaš kad stvaraš šta?

Bilo šta što mi ide glatko. Realno. Muke i začkoljice su super, ali ne može se reći da je to neki plezir. Konkretno, šolje sa drškom  FRCOKLE  su mi i dalje proizvod u čijem procesu najviše uživam. Mesim ih, merim, vrtim , pa obrađujem, pa pravim drške, pa ih lepim… ihhh…3 dana posla. Nekad i naglas hvalim kako su mi lepe.

Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode?

Iz svakodnevnog života. I skoro je konstantna. U zadnje vreme me jako izaziva komercijalan proizvod. Gledam šta bih da o toj temi poručim, kako da na to odgovorim.

Gde nastaju tvoji radovi?

U glavi. Ranije nisam umela, ali sada mogu potpuno plastično da zamislim stvari, funkciju kao i mesto u vremenu i prostoru. Naravno, greške umeju da budu dobra tačka za preusmerenje ili otvaranje za nešto novo.

Da li postoji nešto zanimljivo o tebi/tvom radu što treba da znamo?

Znajte da mi je zanimljivo.

Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?

Lakim skokom.

Koja muzika se čuje dok stvaraš?

Audio sadržaj mi je vrhunski bitan, a pošto sam solo u ateljeu, glumim urednicu  sopstvenog celodnevnog  informativnog i muzičkog programa. Imam velike baze podataka na raznim platformama za slušanje. Uvek su mi otvoreni tabovi na Mixcloudu, Radio Aparatu, Radio Beograd 2, Deezer… Bitno je da uvek imam sadržaj koji mi godi, zato hvala svim pravim urednicima programa koje izdašno konzumiram.

Bez čega ne započinješ dan?

Nisam od rituala i rutine. U stvari lažem. Imam jednu i to dobru. Kad ustanem radim vežbice. One kojima je počinjao čas fizičkog. Glava, gore, dole, levo desno, ramena, kukovi, kolena, gležnjevi (smeh). I sve brojim 1-2, 2-2, 3-2, 10-2, DO-STA. Posle malo skakućem.  Pravim se da preskačem vijaču. Eto, 15 minuta toga i stvori se osećaj strujanja krvi kroz celo telo. Svima preporučujem.

Gde možemo da te sretnemo u gradu? 5 mesta koja preporučuješ!

Kafe Franšiza Mirijevo. Šalim se. Ada Međica je jako zabavna. Gradska oaza. U prirodi si, a uređeno je. Ljudi koji tamo dolaze su u skladu sa tim.  Ima 4 kafanice, 3 su odlične. Demode na Paliluli je oldskul i ima dobru baštu. Idiott takođe. Takva mesta volim.

Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo!

Dragana Nikoletić. Žena sa kolicima za pijac. Svačim se ona bavi. Događaji koje organizuje su prave zabave i potpuno van svega na šta smo navikli. Prošle godine je, na primer, izlagala redimejd skulpture erotske tematike u frizerskom salonu na Zvezdari. Inače smo nas dve generacija na fakultetu, završile smo master u istoj klasi, iako je među nama preko 20 godina razlike.

Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net. 

Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju. 

Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.

Članak Iz Ateljea: Jane Keramičarke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rad Milice Savović

Rad Tijane Jokić

Šta smatraš najvažnijim što si naučila na fakultetu?

Tijana: Pored očigledno bitnih stvari kao što je usavršavanje tehnika izrade keramike, po mom mišljenju najvažniji ishod studiranja  je radna navika, uz koju, naravno, ide motivacija i želja za napredovanje i rad.

Milica: Mislim da je najvažnije što sam naučila na fakultetu to koliko je važno sagledati rad iz što više perspektiva. Bilo da su u pitanju profesori ili kolege, veoma je korisno saslušati svačiji komentar i kritiku. Te različite perspektive mi omogućavaju da vidim svoj rad iz drugog ugla i proširim ili unapredim ideju u odnosu na početnu.

U kom pravcu misliš da će se tvoj rad razvijati posle fakulteta?

Tijana: Ne bih da razmišljam predaleko u budućnost jer ne želim da se limitiram u bilo kom pogledu. Definitvno za sada znam da u bliskoj budućnosti želim da istražim šta inostranstvo i ERASMUS imaju da ponude u smislu daljeg usavršavanja.

Milica: Zapravo, još nisam završila sa fakultetom, tako da je za sada sledeći korak upis na master studije. Na njima ću nastaviti da se razvijam i istražujem svoja interesovanja i dalje se usmeravam ka samostalnom radu.

Da li smatraš da si do sada potpuno razvila svoj umetnički izraz?

Tijana: Osnovne studije, kao i nagrada iz fonda ,,Ivan Tabaković’’, su dobra odskočna daska za sve nas, ali je četiri godine u svakom smislu malo vremena za potpuni razvitak osobe kad je umetnički izraz u pitanju. Moja teorija je da, dokle god smo živi, ima mesta i vremena za napredovanje, učenje i razvijanje u svakom smislu tih reči.

Milica: Ne, naravno, fakultet je samo početak. Osim umetnosti, keramika je i zanat, a na osnovnim studijama fokus je na učenju tog zanata. Kada se upoznamo sa svim tehnikama i mogućnostima izrade u keramici, dobijamo slobodu da u njoj prikažemo i svoj umetnički izraz. Zato mislim da tek počinjem da pronalazim svoj glas i da ću nastaviti da gradim svoj stil i izraz tokom celog života. 

Radovi Tijane Jokić

Radovi Milice Savović

Opiši svoj kreativni proces. 

Tijana: Lični kreativni proces sastoji se iz više delova. Istraživački deo, ujedno i najvažniji,  podrazumeva promišljanje teme i dolaženje do jedinstvenih rešenja koju prati velika količina idejnih skica. Svaka skica je projekat sam za sebe koji profesorima predstavljam i u skladu sa svojim sposobnostima i afinitetima zajedno biramo najbolje od ponuđenog. Potom sledi izrada odabranih skica u glini i tek tada se odlucujemo za temu finalnog proizvoda. U današnje vreme interneta i društvenih mreža trudim se da inspiraciju nalazim u svetu oko sebe, među umetnicima svih medija, dešavanjima u svetu i svom svakodnevnom životu.

Milica: Moj kreativni proces je uglavnom crtanje skica u sitne sate, sutradan eksperimentisanje u materijalu i onda tek dolazim do odluke šta ću tačno realizovati. Zatim sledi rad u materijalu koji je takođe dosta fleksibilan, tako da se konačan rad može dosta razlikovati od početne ideje. 

Od ideje do formata – čime ti je najzanimljivije da se baviš? Šta te kod jednog rada najviše interesuje?

Tijana: Kao neko ko je završio gimnaziju, i to prirodno-matematički smer, nikada nisam imala priliku da preterano razvijam crtačke sposobnosti, ali treća dimenzija me je jako interesovala, stoga mi najvise prija rad u glini i eksperimentisanje sa formama u prostoru. Sama glina i glazure daju beskonačne mogućnosti zabave sa površinama koje se mogu kombinovati sa drugim medijima.

Milica: U radu sa keramikom postoji dosta koraka i, kao materijal, veoma je nepredvidiva. Skice su način da se izraze ideje, ali kada se krene sa modelovanjem, rezultat može biti potpuno drugačiji. Zato mi je omiljeni deo rad u materijalu, kada svoje ideje mogu da predstavim u trećoj dimenziji, bolje ih shvatim i, ako treba, doradim ili promenim da bih na kraju ostvarila ono što sam zamislila.

Kakva je perspektiva mladih umetnika u Srbiji?

Tijana: Žao mi je što više ljudi nema svest o ovome čime se ja bavim ali ni u jednom trenutku ne treba dozvoliti da nas neko obeshrabri. Čvrsto verujem da od ovog posla može da se živi i da je svim mladim umetnicima potrebno malo podrške, vere i podstaka za dalje.

Milica: Žao mi je što primećujem da se iz godine u godinu smanjuje broj prijava za FPU, pogotovo za keramički odsek. Mislim da mladi ljudi nisu svesni koliko je širok spektar mogućnosti, ne samo na ovom fakultetu, već u umetnosti uopšte. Mislim da svako ko je kreativan i zainteresovan i, naravno, vredan može da se bavi umetnošću i živi od nje.

Na koji svoj dosadašnji rad si najponosnija?

Tijana: U četvrtoj godini imala sam slobodu da se bavim svojim interesovanjima. Poslednji, najslobodniji, ujedno i najteži zadatak diplomske godine bio je zadatak na temu ,,Kompozicija’’. Kao takav, on je jedan od radova koji sumira moje osnovne studije, umetničko oslobađanje i sazrevanje. Rad se zove ,,burnout’’ i čini ga veliki broj polaroida interpretiranih u porcelanu. Sopstveni pečat dala sam kombinovanjem svojih analognih slika, kao i videom u pozadini koji upotpunjuje suštinu ideje i dovodi je u život.

Milica: Meni je najdraži rad na temu ljudske figure, „This is how I disappear“. Čine ga porcelanske figure prekrivene porcelanskom travom na plišanoj pozadini. Figure tonu u travu, vraćaju se prirodi, nestaju… Iako je najpromišljeniji od mojih radova, otvoren je za interpretaciju i svako može da mu da sopstveno značenje.

„Burnout” rad Tijane Jokić

„This is how I disappear“ rad Milice Savović

Članak Unikatna keramika Milice Savović i Tijane Jokić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svaki umetnički izraz za svrhu ima da umetnikovu misao i viziju sprovede u nekakav oblik. Od najapstraktnijih poput muzike, do veoma konkretnih, opipljvih vizuelnih rešenja, umetnici pronalaze mogućnosti za sopstveni izraz. Matija Krstić, mladi umetnik iz Beograda izabrao je keramiku, medij koji spaja tri elementa života – zemlju, vodu i vatru. Osim praktične svrhe predmeta poput činija, tanjira i ostalih različitih vrsta posuda, nastaju kreacije poput skulptura i prostornih instalacija. Fractal State je pseudonim pod kojim njegov rad poprima materijalne oblike, dok se Matija bavi i muzičkom produkcijom fokusirajući se na chill, dnb i ambijentalnu elektronsku muziku. Sa tim kako se izgradila ljubav prema keramici, ali i muzici i kako su obe umetnosti uticale jedna na drugu, Matija nas upoznaje u Salonu.

Završio si Tehnoart srednju školu, a zatim upisao smer keramike na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Šta je dominiralo u tvom radu tokom srednje škole i šta je najviše uticalo na tvoju odluku za daljim studijama keramike?

Tokom srednje škole sam radio u drvetu, aluminijumu, mesingu, bakru i čeliku jer sam bio na graverskom smeru. Za grafički smer mi je falilo 2 boda, tako da sam upao na želju ispod – graviranje. Posle vrlo kratkog perioda mi se dopalo i prijalo mi je, što je najvažnije. Tu sam spoznao sebe kao osobu koja je taktilna, neko kome prija da stvara rukama i da oseća materijale pod prstima. Svi mi imamo neke svoje težnje, ali nam život odredi i promeni putanju koju smo mi sami isplanirali.
Posle srednje škole sam pokušao opet da se okrenem grafičkom dizajnu, pa sam upisao Politehničku školu gde sam shvatio da grafički dizajn nije za mene. To je bio period traženja i preispitivanja. Zatim sam 2013. godine upisao keramiku i shvatio da je to jedan kompleksan zanat beskrajnih mogućnosti i da to nisu samo šoljice, tanjiri i pločice, na šta mnogo ljudi prvo pomisli, već obuhvata skulpture, prostorne instalacije, muzičke instrumente…

Fracuts na latinskom znači razlomljen na manje delove, a fraktali su pojam koji se provlači kroz tvoj rad. Kako ovu definiciju povezuješ sa svojim stvaralaštvom?

Ne mogu da kažem da je moja umetnost usmerena ka fraktalima u potpunosti. Fraktali su prisutni svuda oko nas, priroda je jednostavno takva, poseduje svoju čarobnu geometriju u kojoj nalazim mnogo inspiracije. Na primer, fasciniran sam šišarkama, školjkama, raznim cvetovima, koštastim plodovima…

Kako izgleda proces stvaranja jednog objekta izrađenog od keramike? Koliko je zahtevan i šta ga sve čini?

Pored svih procesa i pravila u keramici , pre svega je zabavno jer se u sustini igraš. U početku odaberem glinu sa kojom cu raditi (bela, crvena, crna, porcelan…) i ulazim u proces modelovanja. Nakon toga sledi sušenje tog rada jer želim da budem siguran da je stvar koju sam napravio od gline skroz suva, da ne bi zbog toga pukla tokom pečenja. Prvo pečenje je biskvitno pečenje tokom koga se temperatura kreće od 800 do 900 stepeni ili, ako zelimo da predmet nakon pečenja bude tvrđi, čak do 980 stepeni.

Nakon biskvitnog pečenja, čeka nas glaziranje koje ima svoju estetsku, mehaničku i fizičku funkciju. Glaziranje mi je uvek uzbudljiv deo jer dosta volim da eksperimentišem sa glazurama tako da uvek mogu doći do novih neočekivanih glazura. Glazure se sastoje od raznih hemijskih sirovina kojih ima mnošstvo (kvarcni pesak, mermer, kaolin, dolomit, cink oksid, barijum karbonat i mnogi drugi). U zavisnosti od kombinacije tih sirovina zavise boja i karakteristike glazure.

Glazuru nanosim na više načina, u zavisnosti od toga šta želim da postignem. Mogu da umočim ceo predmet u razvodnjenu glazuru, da je nanesem uz pomoć kompresora, zatim četkom… Kada „obojim“ svoj rad vraćam ga opet na pečenje, ali ovog puta na temperaturu od 1000 do 1250 stepeni. Na kraju su uvek prisutni ushićenje i nestrpljivost, pa se pitam da li će rad preživeti pečenje, da li će boja biti takva kakvu očekujem… Nekada bude ono što sam očekivao, a nekad se iznenadim prijatno, ili, pak, budem tužan. Svakako, kada nisam zadovoljan kako mi je nešto ispalo u glazuri, uvek mogu preglazirati i opet vratiti u peć.

Da li je u mediju keramike u potpunosti moguće isplanirati dizajn ili i sama keramika ima svog udela tokom procesa?

Mora se uzeti u obzir da se nakon pečenja predmet skuplja, bude malo manji nego pre istog. Postoji oblast keramičkog dizajna koja je najpreciznija u dimenzijama zadatih objekata, što je pretežno područje za industrijsku ili serijsku proizvodnju, gde se koriste kalupi od gipsa u koje se naliva tečna glina (liveća masa) tako da svaki taj komad izgleda isto. Ako koristimo grnčarski točak, tu je već dosta teže da ručno napravimo dva ista komada. Ipak, uz dosta truda i iskustva na točku, ni to nije nemoguće.

Da li tvoja ideja često odskače od skice tokom rada? Koliko je važno pratiti plan i da li ima prostora za igru i improvizaciju u ovom mediju?

Ima mnogo prostora za improvizaciju, ali sam tokom vremena shvatio da se treba držati prvobitne ideje. Često sam se nalazio u situacijama dok stvaram neko delo da mi se u toku kreacije javi nova ideja koju želim da implementiram, pa sam mešao babe i žabe, jednostavno preteram.

Osim predmeta za praktičnu upotrebu, tvoji radovi predstavljaju i skulpture raznih motiva. Šta je inspiracija za njihove oblike i kolorit?

Generalno se inspirišem prirodom jer je za mene to nepresušan izvor inspiracije. Takođe se malo poigram i pustim mašti na volju i uvek otkrijem nešto novo. Kada je o koloritima reč, nekada tačno znam koju boju želim, dok nekada prepustim stvari eksperimentisanju i slučajnosti.

Tvoji umetnički izrazi predstavljaju dve krajnosti – konkretan, opipljivi predmet i najapstraktniji vid umetnosti, muziku. Kada osetiš potrebu da stvaraš, da li se nekada desi sukob: koji medij će pobediti u ovom naletu inspiracije, keramika ili muzika?

Oba vida stvaralaštva diktira mesto na kome se nalazim. Kod kuće mogu da radim muziku, a keramiku u ateljeu, tako da ne moram da se dvoumim šta ću raditi. Gde god bio, dosta razmišljam o idejama u vezi sa keramikom i muzikom. Ideje za keramiku mogu da zabeležim na papiru u vidu skice, a ideje za muziku generalno čuvam u glavi. Pitanje je trenutka i osećaja kada će se sve poklopiti da krenem u realizaciju jer nekada imam mnoštvo ideja, ali jednostavno ne mogu da izbacim to iz sebe, stoga se trudim da se ne forsiram i ne žurim.

Da li dolazi do preplitanja ove dve oblasti? Kako muzika utiče na tvoj rad u mediju keramike i suprotno, keramika na muzički izraz?

Dolazi do preplitanja i, na neki način, do upotpunjavanja ove dve sfere. Svaka umetnost poseduje svoju likovnost i dinamiku koje se mogu poistovetiti jedna sa drugom, ma koliko god to bili drugačiji mediji. Napravio sam nekoliko muzičkih instrumenata od keramike, što je savršen spoj mojih interesovanja. To su, za sada, didgeridoo, udu bubanj i đembe.

Kao DJ puštao si na muziku na festivalu, da li si na istom izlagao i svoje radove?

Nastupao sam na Solar United Natives festivalu (S.U.N) 2017. i 2018. godine, kada sam imao mali štand sa posudicama koje sam pravio u ljušturi kokosovog oraha i dosta sam eksperimentisao sa glazurom. Kako to biva na festivalu , nešto sam prodao, a nešto poklonio.

S obzirom na činjenicu da je sezona festivala i mnogobrojnih događaja ove godine pauzirana, kakvi su tvoji planovi ovog leta?

Moji planovi su da se posvetim keramici i realizujem svoje ideje. Dobio sam poziv da opet nastupam na S.U.N-u, ali mislim da se to neće desiti ove godine. Svakako da mi je primarna umetnost keramika. Ne mogu da kažem da volim više muziku ili keramiku, na istom su mi nivou. Nekada mi je potrebno da odmorim malo od keramike. Tu onda nastupa ljubav prema muzici i obrnuto. Bitno je biti kreativan i upotpuniti sopstveno vreme kreativnim delatnostima. Smatram da baš one čine da se osećamo srećno.

Članak Matija Krstić: Inspiraciju pronalazim u čarobnoj geometriji prirode se pojavljuje prvo na Oblakoder.