Povuklo me je da razmišljam o nekim pređašnjim vremenima, kad bi raspad benda doveo do toga da to zaista bude vest, da se fanovi zaista osećaju pogođenim i da još uvek čekaju dan kad će se članovi benda pomiriti.

Naravno, nisu svi raskidi isti, pa tako ni raspadi benda. Kako reče Nik Kejv onomad: Death is not the end, pa se tako gomila bendova nikad zaista ne raspadne, iako u srcima mnogih fanova to više neće biti to nakon odlaska pevača, nekih članova, ili menjanja stila muzike (videti pod: Deca Loših Muzičara, Sunshine, ili Kanda Kodža i Nebojša).

Kad pogledamo kroz istoriju, realno je da svi ovi bendovi koji slave svoje 30, 40, ili 50. rođendane pod istom firmom nisu oni isti koji su bili tu i sticali slavu među prvih 100, 200 ili 300 fanova u malim salama. Dešavalo se u više slučajeva da pevač i još jedan član, uglavnom gitarista, nastave dalje sa novima, a one što su ostavili iza, njih pamte samo entuzijasti poput mene.

Raspad benda je normalna stvar. Realno, zamisli da sa troje, četvoro, ili više ljudi živiš, putuješ, spavaš i jedeš po nekoliko meseci, slušaš njihove iste priče, tolerišeš ispade, plus kad pričamo o rokenrolu, uvek je i nekoliko poroka uključeno u jednačinu. Pa, normalno je da poželiš da više nikad ne vidiš facu bilo koga od njih kad se turneja završi. E, sad, pitanje je da li ćeš nakon odmora, kad se ohladiš, nastaviti sa probama, ili ćeš ostati pri tome da menjaš posao ili prijatelje.

Ipak, nisu svi bendovi nastavili menjažom članova kao da su sličice ispred hotela Moskva. Neki su okončali svoje postojanje, i evo, nekoliko godina ili decenija kasnije, njihovo pomirenje nije na vidiku.

Idoli

Za početak, bend koji se svakako neće više nikad okupiti jer Vlada Divljan nije više među živima. Međutim, dok je Divljan bio živ, i i dalje talentovani muzičar koji probija granice žanrova, deluje da nije bilo prostora za ujedinjavanje. Zdenko Kolar je svirao uz Vladu dugo, ali Srđan Šaper je iz weird konceptuale osamdesetih uleteo u svet marketinga i politke koji deluje kilometrima daleko od prve dvojice. U svet politike je ušao i četvrti član kome ime i ne moramo da pominjemo, jer je verovatno u top 3 najomraženijih ljudi u Srbiji ovog trenutka zbog svog delovanja, kako na društvenim mrežama, tako i na televiziji Pink. Idoli su se raspali 1984. i svojim kratkim trajanjem ostavili ogroman trag u istoriji domaćeg rokenrola, i tako će ostati bez obzira na to što su neki članovi anđeli, a neki samo blato.

Block Out

Retko koji bend sa ovih prostora je imao takve vatrene fanove, koji se mogu svrstati u navijače, kao što je to imao Block Out. Ekipa je imala tvrde, mračne, i melanholične pesme uz koje su ljudi patili, vrištali, i preživljavali devedesete i rane dvehiljadite. Onda se bend iznenada raspao. Prvo je Nikola Vranjković izbačen iz benda 2013. godine, što mi je u ono vreme (a i danas) zvučalo kao da je neko Bajagu izbacio iz Bajage i Instruktora. Nedugo zatim, ostatak Block Outa je morao da promeni ime, usled svađe oko prava na ime, u Čovek Vuk, i ubrzo nestao iz vidokruga rokenrol javnosti. Nikola Vranjković je uzeo svoje pesme, okupio ekipu prvoklasnih muzičara, i napravio neke nove himne. Kao posle razvoda kad deca završe kod majke, tako su i fanovi Block Out-a, kao i tradicionalne novogodišnje svirke, zavšili kod Vranjkovića, koji je nakon raspada benda dobio i deo medija i javnosti koji su ranije ignorisali njegov bend.

Darkwood Dub

Od svih beogradskih urbanih bendova devedesetih koji su nastali i održavali se pod patronatom rahmetli radija B92, Darkvudi su imali najviše fanova. Otud je najviše i zabolelo kada su 2017. objavili da više ne rade zajedno. O samom raspadu i tome kako je došlo do njega nema zvaničnih informacija, osim onih klasičnih razvodnih, usled nepomirljivih razlika, ali kako kaže onaj narodnjak, „mali je ovo KC Grad, u njemu sve se zna”, pa zavisno od toga na čijoj ste strani svađe, imali ste svoju viziju priče. A strane očigledno postoje, jer su se iz Darkwood-a pojavili Bella Technika (Miki, Bambi, i, na početku benda, Lav) i Minilinija (Vuča). Ipak, za više od 20 godina postojanja, bend je svojim miksom plesne i besne muzike postao saundtrek godina u kojima su podjednako bile izmešane žurke i protesti.

K2

Nedovoljno prihvaćene i shvaćene u periodu u kom su se pojavile, Aleksandra i Kristina Kovač i njihova grupa K2 su bile pravo osveženje u pop muzici, kao i odgovor na sve crne žanrove koje ovde gotovo niko nije svirao. Previše upeglane za alternativu, ali i previše soul i r’n’b bez upliva u turbo folk za komercijalu, bile su gotovo žanr za sebe i, kao takve, naravno da nisu mogle dugo da opstanu. Pritom, kao i sve sestre (ili braća) ma koliko bliske bile, bilo im je mnogo lakše da oči povade jedna drugoj u svađama. Pa tako, nakon saradnji i podrške za vreme solo voda, njihova svađa kroz poslednjih desetak godina, koju je pratila sva žuta štampa ovih prostora, govori da nećemo skoro videti neki K2 nastup.

Šarlo akrobata

Verovatno jedan od najvećih bendovskih raspada u istoriji domaće muzike. Ako ništa, zbog toga što su iz njegovog kraja nastala dva nova puta. Ta dva puta su u samom bendu Šarlo akrobata već postojala, i išla su paralelno kroz ceo album Bistriji ili tuplji čovek biva kad. Ipak, melodija i okretanje njuvejvu na jednoj strani, kao i bes, eksperiment i stihovi koji zvuče kao parole ili grafiti na drugoj, morali su da dovedu do završetka Šarla, ali i rađanja EKV-a i Discipline kičme, tako da, pored veličine samog čina raskida, ovaj se uzdiže iznad ostalih zbog svoja dva konačna proizvoda.

Utisak koji nije na listi:

Neko će posmatrati istoriju ex-Yu roka, pa će reći kako se i Azra raspala, pa samim tim zaslužuje mesto ovde. Ali, to realno i nije mnogo tačno, jer Azra je Džoni, a Džoni je lud i sedi u Holandiji i svira narodnjake na gitari, i to ponekad objavi na net. Tako da se Azra nije raspala.

Nisu naši, ali ih vole ovde ko da jesu. Hladno pivo se raspalo, i to na Kekinov solo bend, a ostala ekipa se zove Savršeni marginalci. Ali taj raspad je previše svež i ko zna šta može da se desi u naredne dve-tri godine kad momci shvate da Hladno Pivo može da proda više karata nego ova druga dva imena. Bjesovi su okačili kopačke o klin prošle godine, ali niko se neće iznenaditi ako iste te kopačke skinu do kraja ove ili sledeće godine.

Članak Raspadi domaćih bendova koji su zavili fanove u crno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vaukman ovim projektom promišlja i preispituje svoju poziciju roditelja i partnera, kao i sopstvenu (ne)mogućnost oslobađanja od okova prošlosti. Svoje radove prilagodio je u potpunosti prvom spratu Kule i, kako i sam kaže, uvek mu je izazovno, ali i zabavno da stvari postavi od nule i prilagodi nekom prostoru. Tadej je već izlagao u ovom umetničkom prostoru, a kako ističe, uvek mu je drago da se vrati u Beograd, za koji ga vezuje dosta lepih uspomena zahvaljujući ljudima koje je ovde upoznavao.

U susret predstojećoj izložbi sa ovim nezavisnim umetnikom smo razgovarali o prošlosti, sigurnom prostoru, ali i samom procesu kreiranja i rada na ovom projektu.

Šta ti je bila najveća inspiracija za ovu izložbu? Kako je nastala sama ideja?

Tadej Vaukman: Ne bih da zvučim predramatično, ali da nisam počeo da planiram ovu izložbu, verovatno bih je izgubio. Suočio sam se sa dosta negativnih stvari tokom 2022. godine, kako lično, tako i profesionalno. Postao sam osoba koja mi se više nije dopadala, postao sam pretnja samom sebi i nisam više mogao da verujem svojim odlukama. Znao sam da to moram da promenim ili ću, u suprotnom, samo ići nizbrdo. Tako je Before It Gets Too Loud postao moj lek i šansa da malo usporim, promislim svoju ulogu kako oca, tako i umetnika i i postavim jasno svoje prioritete. Tokom procesa pravljenja ove izložbe shvatio sam šta želim u budućnosti, a to je – mir, više izolovanosti od toksične lokalne umetničke scene i veći fokus na moj rad i porodicu.

Zašto baš naziv Before It Gets Too Loud?

Dosta mi je bitno kako će mi se zvati izložbe. Kada počnem da stvaram, uvek imam neki naslov na umu. Ponekada se previše udubljujem i ne znam kada će stvari samo da kliknu i kada će sve početi da ima smisla. U slučaju ove izložbe, sve je postalo jasno vrlo rano. Dosta sam slušao Yo La Tengo tokom samog procesa i dosta se povezao sa njihovom pesmom Fallout. U njoj postoji stih: “…reach back, unwind, before it gets too loud, before it knocks me out, fall out of time…”. Evo, i sad se naježim.

Šta je za tebe too loud?

To je neprijatan osećaj, gotovo klaustrofobičan. To je kao neki stalni pritisak na grudima koji neće da ode. Takođe, to je i opasna zona, gde često napuknem na pola.

Šta sve čini ovu izložbu, od čega se sve sastoji?

Izložba se sastoji od originalnih radova – od kolaža do crteža. Svaki rad je autoportret. Takođe, biće prikazan rad Nervously Staring At The Sea, koji je zapravo video mene kako gledam u more. Verujem da je ovaj video rad jedan od mojih najreprezentativnijih autoportreta koje sam uradio do sada. Cilj mi je da kreiram umetnička dela koja su i meditativna, ali i koja otvaraju pitanja na koja se plašim da odgovorim. S druge strane, hteo sam da prikažem i malo „opuštenije’’ radove, na primer crtež slova A – to je nešto što moj sin voli i što mi pomaže da se vratim na pravi put kada stvari postanu isuviše bučne (too loud).

Radove si prilagodio Kuli kao prostoru, koliko ti je to bilo izazovno?

Tako je, cela izložba je prilagođena prvom spratu Kule. Uglavnom me galerije pozovu da prikažem radove koje sam već napravio, ali s vremena na vreme dobijem priliku da radim od nule, što je izazovno, ali i dosta zabavno. Oduvek sam voleo taj industrial grubi izgled Kule, za mene lično taj prostor ima isti „ukus’’ kao izložba Before It Gets Too Loud. S druge strane, Kula izgleda dosta clean sa tim svojim belim zidovima i visokim plafonima, pa je za mene od starta bilo jasno da ceo setup mora da diše i govori: sada si ovde, sve je u redu.  

Koliko dugo su nastajali ovi radovi? Kako je izgledao sam proces?

Dobrih godinu dana, sigurno. Većina radova je nastala na istarskoj obali u Hrvatskoj, gde porodica moje partnerke ima kuću. Osećam se zaista dobro tamo, daje mi osećaj kao da sam jedina živa osoba na celoj planeti i dok sam radio na ovoj izložbi, zaista i jesam bio sam. Ustajao sam rano ujutru, odlazio po hranu, zapisivao svoje misli, odlazio u šetnju, fotografisao i onda sve opet ukrug.

U ovoj izložbi dosta se baviš prošlošću i součavanjem sa njom, kakav je tvoj odnos prema svemu tome? Koliko nas prošlost definiše?

Pa, za mene je sve teži taj odnos. Sve više shvatam da ne mogu da pobegnem od svoje prošlosti, koliko god se trudio. Uvek me vraća nazad na porodični život, koji nije bio baš tako lak kada sam bio mali. Sada, kada sam ja postao otac, gledam da ne idem istim putem kao moji roditelji. Ali, verujem da u svemu tome postoji i nešto pozitivno. Kada sam konačno shvatio da ne mogu ništa da uradim povodom svoje prošlosti, i zaista mislim ništa, počeo sam više da se fokusiram na ono što budućnost može da donese. Znam da zvuči jednostavno, ali je teško izaći iz loop-a.

Koliko je tebi bilo teško da se suočiš sa periodom odrastanja? I jesi li se ikada suočio do kraja?

U jednom trenutku kada sam bio tinejdžer, zaista mi je svega bilo dosta. To je bio period kada sam uključio svoj auto-pilot mod. Voleo bih da sam umesto toga potražio pomoć, ali nekako sam bio sam, a u mojoj porodici nije postojao razgovor o osećanjima, niti sam imao novca za psihijatra. Bio sam dete. Bilo je teško, ali u isto vreme imao sam i sreće, pretpostavljam. Čak i tada sam imao potrebu da pričam priču, pa sam počeo da sviram u bendovima i dosta putujem. To mi je spasilo život, iako me prošlost i dan-danas lovi.  

Šta je za tebe sigurno mesto (safe space)?

To je najdivnije osećanje u životu – sva pozitivna osećanja u jednoj šolji. Moglo bi biti neko stvarno mesto na Zemlji ili samo tračak sećanja koji čini da se osećaš okej.

Već si izlagao u Beogradu, imaš li neki poseban odnos prema ovom gradu?

Da, naravno, i to zbog ljudi kojima sam svaki put okružen u vašem prelepom gradu. Imao sam sreće da sam radio sa kolektivom iz U10 i Footnote centrom, a sada i sa Kulom, to mi je otvorilo mnogo stvari i perspektiva o Beogradu. Inspirisan sam na mnoge načine. Jedan od mojih prvih sećanja i uvida o beogradskoj sceni je bio Belgrade Raw kolektiv. Postao sam prijatelj sa nekim od članova i to je poenta svega – ostati povezan sa ljudima koji misle. Biću i dalje prisutan tu i vidimo se uskoro!

Članak Before It Gets Too Loud je moj lek i šansa da usporim i promislim svoju ulogu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U međuvremenu, muzička festivalska scena kod nas i u regionu se razvila, bez obzira na sve moguće prepreke na koje su organizatori nailazili. Pored većih festivala koji su se razvili uz Exit, kao što su Love fest i Arsenal, procvetala je i scena festivala manjeg i srednjeg obima. Oni možda nisu pogon ekonomije, ali su i više nego značajni za lokalnu zajednicu. Uglavnom se održavaju u manjim gradovima, u provinciji koja nema toliko aktivnu kulturnu i umetničku klimu poput prestonica. Pored toga što aktiviraju lokalnu zajednicu, daju priliku i mladim i neafirmisanim muzičarima, koji u suprotnom ne bi imali priliku festivalskog nastupa. Tu je i moralna dimenzija ovih festivala – ljudi koji su ih pokrenuli i koji ih vode kreiraju novu vrednost za lokalnu zajednicu, to je ta pokretačka snaga koju sam referisala u naslovu. Nešto se događa, ljudi cirklušu, svira se i sluša muzika… To je energija koju generišu festivali, ali na ovim manjim sve je intenzivnije jer je manje ljudi, nema tog pritiska velikih produkcija…    

U to ime, predstavljamo vam domaće i regionalne manje muzičke festivale za koje možda niste čuli, ali koje obavezno morate posetiti (this is a treat!). 

Srbija  

RÓKA FEST, Nosa (Subotica)  

Bez imalo hiperbolisanja, Roka festival kod Subotice je domaća verzija Burning man-a. Ovaj intimni festival ušuškan na Rokinom salašu na severu Bačke esencija je vojvođanske ležernosti, a već 6 godina doprinosi lokalnoj zajednici, dovodeći žanrovski najraznovrsnije mlade muzičare – od DJ-eva do indie i postpunk bendova. Pored muzičkog programa, organizuje se i performans aktovi. A tu je i čuveni traktor stejdž, koji je kao što mu i ime kaže na traktoru. Dovoljno argumenata za posetu ovom festivalu! Ove godine održaće se od 14. do 16. jula, pod sloganom “Pokaži svoje pravo lice.” Festival su pokrenula tri mlada organizatora, kojima se tokom godina priključilo čak 30 volontera.

FB: @rokafest  / IG: @roka_fest  

 MOUNTAIN MUSIC FEST – MMF, Divčibare  

Smešten u bajkovit pejzaž Divčibara, Mountain music fest je celodnevni boutique festival muzike i umetnosti. Pored muzičkog programa, ovaj festival promoviše i slavi i popularnu nauku, realizuju se I kreativne radionice, sportske i avanturističke aktivnosti. Tu su i avantura park, zip lajn, trka boja, panoramska vožnja žičarom… Neki od prošlogodišnjih izdvođača su Ida Prester, Stereobanana, z++, Dram, Funk Shui, Bvana i Neznani Ludaci, White City Soul, Timbe, itd. I ovaj festival postoji 6 godina, a ovogodišnje izdanje festivala održaće se od 12. do 14. Avgusta.

FB: @mountainmusicfest  / IG: @mmf.divcibare

MOUNT OF ARTAN, Rtanj  

Ako volite pravi andergraund, onda je Mount of Artan za vas! Smešten u podnožju planine Rtanj, na kojoj su se ljudi okupljali za čuveni Smak sveta 2012. uvereni u njenu moć, ovaj festival zaista zrači posebnom energijom. I shit you not! Okuplja bendovi čiji se žanrovski dijapazon kreće od hard rock-a do dark ambienta i sl. Posebnu drža celoj atmosferi daje i rozarijum, odnosno ružičnjak porodice Minh. Održava se od 2003. godine i skroz je u DIY fazonu. U potpunosti je besplatan.

FB: @stonerizerpuljpfest / IG: @mountofartan

TERMINAL MUSIC & ARTS Festival – Sombor

Terminal se održava od 2016. godine u tem Somboru. Ideja festivala je da kroz umetnička i muzička dešavanja oživi i internacionalizuje kulturnu scenu Sombora, odnosno da utiče na razvoj građanske svesti kroz edukativne radionice, dnevne tribine i javne razgovore. Ovim putem gradi se uzajamni odnos između umetnika i posetilaca festivala u kojem obe strane ostaju obogaćene jedinstvenim iskustvom razmene ideja, osećanja i pre svega stvaralačke energije. Festival je žanrovski šarenolik, a neki od muzičara koji su nastupali na njemu su Akua Naru, Nneka, RY X, Avishai Cohen, Roy Ayers i drugi…

FB: @terminalfest / IG: @terminalfest

Hrvatska  

VELVET – Krk 

Disko festival na otoku Krk. Šta čovek može više da poželi? Grad Punat, već šestu godinu za redom ugostiće regionalne i strane alternativne bendove i muzičare, među kojima su i naš bend Vizelj i Fantom. Upotpunite svoj odmor uz ovaj predivan mini festival koji će se održati od 30. juna do 2. jula.

FB: @velvetfestival  / IG: @velvetfestiva

INDIREKT – Umag 

Još jedan prekrasan indie festival u Istri je i Indirekt, koji se održava u Umagu od 10. do 12. juna 2022. godine. Pored muzike koja je fokusirana na regionalne i evropske bendove, realizuje se i umetnički i književni program, a sve to na plaži. Domaća kuhinja, kraft pivo i joga. Mouže!

FB: @indirektfestival  / IG: @indirektfestiva

TAM TAM Music Festival – Sućuraj, Hvar

Nikad dosta mora i festival u Hrvatskoj! Realno… U listu ubrajamo i Tam Tam festival na Hvaru. Ovaj alternativni festival obuhvata različite senzibilitete i stilove – od surf do post-rocka i noise-a. Za ovu godinu najavljeni su Flamingods, The Ballet Bombs, KOIKOI, Sara Renar, LELEE, TRUTH ≠ TRIBE, Nina Bulatovix. Pored muzičkog programa, ove godine održaće se i radionice keramike i freediving-a. Festival se održava od 9. do 17. jula, a moguće je i kupovina mesta u zvaničnom kampu.

FB: @TamTamMusicFestival / IG: @tamtam_music_festival

Slovenija  

MENT – Ljubljana 

Ment festival održava se u slovenačkoj prestonici od 2015. godine. Ove godine održava se od 8. do 10. juna. Na njemu nastupaju lokalni, regionalni i istočnoevropski bendovi i muzičari. U sklopu festivala održava se i konferencija posvećena muzičkoj industriji i kreativnosti. Ment je jedan od prvih generatora nezavisne scene i brojni naši mladi muzičari su nastupali na njemu, imajući tako jedan od svojih prvih nastupa van naše zemlje. 

FB: @MENTLjubljana / IG: @ment_ljubljana 

CASTLE KOLPA – Fara 

Blizu hrvatske granice, na obali reke Kolpe u Sloveniji, održava se žanrovski diverzifikovan festival Castle Kolpa. Pored muzike, uživaćete se i u bajkovitoj prirodi Slovenije, a takođe je moguće i kampovanje. Na Castle Kolpi postoje dva stejdža – Dragon i Arena experience. Na prvom su zastupljeni rock/indie/rege/isl muzičari i bendovi, a drugi stejdž je rezervisan za DJ-eve.

FB: @Castlekolpamusicfestival  / IG: @castlefestival

Bosna i Hercegovina 

OK FEST – Tjentište, Foča 

OK festival je lociran u blizini čuvenenom memorijalnom kompleksu posvećenom žrtvama Drugog svetskog rata, Tjentištu, sa monumentalnim spomenikom arhitekte Miodraga Živkovića. Na tri festivalske bine nastupaju brojni domaći i svetski izvođači. Festival se održava od 2015. godine, a ove godine će biti od 15. do 17. jula. Za one koji vole kampovanje, tu je i kamp u kom može da se bude tokom festivala. 

FB: @OKFestTjentiste / IG: @okfesttjentiste

COLOR FESTIVAL – Brčko 

Ako ste ljubitelji Holi festivala u Indiji, onda će vas oduševiti i Color festival u Bosni. Pored gađanja bojama, tu su i dva stejdža – Mainstatage koji je rezervisan za komercijalni zvuk elektronske muzike i Hammer na kom možete čuti nešto alternativniju elektroniku. Ovo će biti šesta godina kako se festival postoji, a datum koji je rezervisan za njega je 29. i 30. Jul. 

FB: @bihcolorfestival / IG: @bihcolorfestival

Članak Moć malih muzičkih festivala kod nas i u regionu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Foto: Tadej Vaukman

Kako je bend dobio ime? Postoji li neka priča iza toga?

Kada smo osnovali bend 2013. godine, džemovali smo nekoliko meseci bez nekog posebnog imena na umu. Kristin je smislila ime jedne večeri razmišljajući o životu i generalno čežnjama ljudske vrste – želji da stvari budu u ravnoteži.

U početku ste bili duo, sada vas je troje. Kako je tekao razvoj benda?

Počeli smo da sarađujemo sa Janom pre dve godine kada smo hteli da imamo bubnjara kako bi nam set bio potpuniji. Jan nam je zapravo prišao 2019. godine nakon koncerta na kom smo promovisali album A vam je jasno i predložio da svira sa nama. Sada većinu koncerata sviramo sa njim, dobro se slažemo i imamo slične afinitete i pogled na svet. Inače, volimo da je bend fluidan, surađujemo sa raznim muzičarima, što je bio i razlog zašto smo 2019. godine pozvali muzičare iz Krave22 na rezidenciju Dvocikel i kasnije osnovali projektni bend New Balkan Wife.

Koliko vam se zvuk promenio od nastanka benda do sada?

Promenio se u pogledu instrumenata koje koristimo. Prve godine smo svirali sa vokalom i midi kontrolerom sa Abletonom, 2015. Andrej je počeo da svira bas, a godinu dana kasnije Kristin je dobila električnu gitaru. Kao što je već rečeno, kada nam se Jan pridružio, počeli smo da imamo žive bubnjeve umesto Ableton bubnjeva. Uvek definišemo našu muziku kao bunkerpop, jer je uvek bilo prilično teško staviti je u jednu kutiju, iako je gledajući unazad verovatno na početku bila mnogo atmosferičnija i otvorenija. Međutim, jednostavnost, minimalizam i igra reči su uvek bili u fokusu.

Koliko su vam različiti muzički ukusi?

Muzički ukus nas je spojio, delimo strast u vezi sa istim izvođačima i žanrovima.

Ko su vam muzički uzori?

Ljudi koji prate svoje unutrašnje ja, smeli muzičari koji se ne plaše rizika, odlični izvođači koji kombinuju umetnost i muziku, pioniri i originalni istraživači zvuka.

Šta vas najviše inspiriše u vašem radu?

Da budemo u stanju da se izrazimo, da možemo da portretišemo likove na sceni, da dobijemo priliku da putujemo i upoznamo razne muzičare i umetnike i njihovu strast da nastupaju.

Foto: Urša Rahne

Kako izgleda vaš stvaralački proces?

Ključ našeg stvaralaštva je zvučni zapis svakog džema ili probe. Arhiviramo svaki snimak i kasnijim slušanjem tih snimaka odlučujemo koje džemove vredi dalje razvijati i istraživati.

Objavili ste album sam pravm pre godinu dana, kakve su bile reakcije?

Bili smo veoma ponosni što smo izdali sam pravm na vinilu u jeku pandemije i stoga smo album predstavili na najpozitivniji mogući način. Prve reakcije su bile zaista dobre, ali upravo je promotivni koncert u julu učinio da se osećamo kao da ljudi cene naš rad, jer su pevali, plesali i dobro se zabavljali.

Zašto ste tako nazvali album?

Uvek smo se trudili da budemo kreativni i originalni u imenovanju naših albuma, na primer – to mora biti nešto što je lako izgovoriti ili predstavlja uobičajene fraze. „Sam pravm“ znači „samo reći“ i predstavlja naš odnos prema svim glupostima koje nas okružuju, odnosi se i na sleng mnogih naših vršnjaka.

Imate li favorita sa tog izdanja?

Verovatno prišla je sama ili uganka, ali više se ističe vibracija i studijsko snimanje uživo nego određene pesme.

Imate zanimljive spotove, koliko vam je bitan vizuelni identitet?

Naša vizuelna prezentacija postala je srž našeg rada. Vremenom smo sve više naglašavali vizuelni aspekt benda, producirajući muzičke spotove, sarađujući sa fotografima, savremenim umetnicima, modnim dizajnerima,… To proširuje naš spektar i daje našoj muzici još jednu dimenziju iskustva.

U saradnji sa muzičarima iz Krave 22 ste, pod imenom New Balkan Wife, snimili album. Kakvo vam je bilo to iskustvo?

Sjajno iskustvo umetničke rezidencije sa prijateljima iz Kvaka22 rezultat je rizične odluke, koja se pokazala jednom od najboljih koje smo ikada doneli. Lepo smo se proveli, družili , stekli prijatelje za ceo život i snimili pesme koje govore o naletu umetničke energije koja prevazilazi granice.

Šta mislite o regionalnoj muzičkoj sceni?

Pa, mislimo da mnogo problema proizilazi iz nedostatka finansijske podrške i konkurentnosti na alternativnoj muzičkoj sceni u regionima Balkana. Muzičke scene u Eks-ju zemljama su neverovatno produktivne, ali neke kulturne granice ostaju zatvorene (manje od granica između Austrije, Italije i Mađarske, međutim, onako kako su nas tretirali i dočekali u Beogradu i Skoplju, nisu u Beču i Brnu). Verovatno da Jugoslavija još postoji, muzička scena bi lakše cvetala. Nacionalni mediji skoro da ne pokrivaju nove bendove van granica, tako da mnogi veliki muzičari ne dobijaju divljenje koje bi zaslužili.

Foto: Lin Gerkman

Koje biste muzičare i bendove izdvojili iz regiona, a koje baš iz Slovenije?

Kao što smo rekli, mislimo da Balkan ima relativno plodnu muzičku scenu i ima toliko sjajnih muzičara. Da navedemo samo neke koje volimo – Kukla, Haiku Garden, 7am, Nina Bulatovik, Nesesari Kakalulu, Vazz, Klotljudi, Lovekovski.

Šta publika može da očekuje od nastupa na Indirekt festivalu?

Energične scenske vibracije, moćno izvođenje i novu odeću dizajniranu od strane Sare Valensije.

Članak Balans – autentična slovenačka bunkerpop trojka se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa njima smo razgovarali o stvaralačkom procesu, njihovom međusobnom dopunjavanju, najboljim spotovima objavljenim u poslednje vreme, ali najvljujemo i i novi duo koji će se uskoro pojaviti na sceni.

Članak Digitalni kasetofon S04E02: Luka Rajić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Digitalni kasetofon u novoj sezoni pojavljuje se u novom raspoloženju, nepredvidiv i luđi nego ikad. Za razliku od prethodnih sezona kada je emisija emitovana jednom nedeljno, Digitalni kasetofon će u novoj sezoni biti emitovan svake druge nedelje sredom od 17 do 18 sati na RadioAparatu.

Celu emisiju možete poslušati na Oblakoderovom Mixcloud profilu.

Autorke i voditeljke: Marina Zec i Marija Todorović

Članak Digitalni kasetofon S04E01: Pregled scene se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autori i voditelji: Mihajlo Andrić i Marina Zec

Članak Digitalni kasetofon S02E12: KOIKOI se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ako su izdavačke kuće još jedan (ili odlučujući) korak ka uspehu, zašto bi iko ovaj korak zaobišao?

Ukoliko razgovarate sa mladim muzičarima, često ćete doći do odgovora da izdavačke kuće ne daju prostor novim muzičarima, pogotovo ako se bave alternativnom muzikom. A ukoliko daju, neretke su priče o neadekvatnoj promociji i činjenici da, finansijski, bend uvek izvuče deblji kraj. Zbog toga oni ipak ne traže izdavačku kuću i odlučuju da sve rade sami. Tada više nisu samo muzičari, već postaju i (svoji) menadžeri, promoteri, PR-ovi, producenti. Kao rezultat, zbog raspršene energije, kreativnost i sloboda stvaranja bez pritiska mogu postati ugroženi.

U borbi za muziku i protiv neadekvatnih „uvjeta“ kada govorimo o odnosu muzičkih etiketa prema bendovima, u Zagrebu je nastao izdavač više manje zauvijek.

Njihovoj etiketi pripadaju Crvi, Svemirko, Luul, Pseća Plaža, Fauna i Đutko. Ova izdavačka kuća je orijentisana na regionalne muzičare, a ne na nacionalne okvire, a da bi bend postao deo ove etikete postoji nekoliko uslova – da im se dopadne muzika, da je na maternjem jeziku, kao i da je naziv benda na maternjem jeziku. Priču o etiketi više manje zauvijek sa nama je podelio Bojan Bojko, jedan od njenih osnivača.

Fauna, fotograf: Denis Komljenović

Osnovan je 2016. godine kada sam se ja upoznao sa Markom Vukovićem i kada smo u stvari objavili Svemirkov treći singl „Tajne svemira“, tačnije prvi singl na našoj etiketi. Nastao je kao ideja da napravimo nekakvu glazbenu etiketu koja će objavljivat dobru muziku bendova iz regiona, iz zemalja bivše Jugoslavije, koja je pjevana prvo na materinjem jeziku, a da se i taj bend zove na materinjem jeziku. Naravno, prvi uvjet je bio taj da muzika bude dobra. Iz čiste potrebe, jer dosta pratimo inozemnu, stranu scenu i skužili smo da u stvari najčešće pratimo rad etiketa, više nego autore. Htjeli smo tako nešto i mi ovdje napraviti.

Kako je nastalo ime?

Pa više manje zauvijek zvuči dobro kao nekakav naziv za etiketu koja se bavi nekakvom kulturnom djelatnošću.

Kako izgleda praviti etiketu od nule? Da li si se ti pre ovoga bavio muzikom i muzičkom industrijom?

Ja sam imao bend krajem 2000-ih, pa se jedno vreme nisam bavio glazbom, a nakon toga sam pokrenuo promoterski posao di sam radio kao book-er, dogovarao strane bendove i izvođače ovdje u Hrvatskoj i regiji. U stvari tu sam stekao nekakvo predzanje da bih se uopće danas mogao baviti ovim čime se bavim.

Kako izgleda rad u više manje zauvijek?

Mi smo za sada još uvek virutalni, ali smo i neka vrsta tvrtke, pravno osnovani. Fali još naš glazbeni studio koji će bit primarna djelatnost, jer smo shvatili da često u Hrvatskoj i u regiji bendovi nemaju priliku snimit svoju autorsku glazbu za nekakve pristojne novce. Najčešće su to studiji koji po fiksnoj ceni naplaćuju, po danu ili satu. A ta razina produkcije nije još na nekoj svjetskoj razini, a mislim ekipa koju činimo Marko, koji se sada već glazbom i produkcijom bavi više od 10 godina, i ja, koji sam se nekada bavio time i imam uho, može ponudit nešto suvremeniji i drugačiji zvuk.

Što se tiče odabira bendova, nemamo ih još puno. Oko svega se moramo zajedno složiti jer ako se jednom ili drugom to ne sviđa, onda nema smisla da se sa tim bendovima bavimo. Imamo nekakva pravila, spomenuo sam ih već, kao na primer da sve mora biti na materinjem jeziku. To je iz razloga jer ima jako puno bendova, a jako malo dobrih bendova koji pjevaju na tim materinjim jezicima. Znam zašto ljudi iz naših zemalja rade muziku najčešće na engleskom jeziku, to je nekakva kalkulacija, želja da i vani uspiju ili nisu sigurni da rade tekstove na svom jeziku, jer naši jezici nisu toliko zahvalni za uklopit sa melodijom, teže je. Ipak po mom skromnom mišljenju, rezultat svih tih bendova je slabašan, jer bilo koji od tih bendova ili autora u nekoj Engleskoj, Australiji ili Americi ne mogu biti konkurentni. U svakoj od tih zemalja postoji minimalno 10 bendova koji su bolji u istom tom.

Drugo pravilo je da je naziv isto na materinjem jeziku. Zašto bendovi pjevaju na hrvatskom i imaju naziv na engleskom? To mi stvarno nije jasno. Ak se ne možeš identificirat sa svojim materinjem jezikom na kojem razmišljaš, živiš, kojeg svaki dan koristiš, onda ne kapiram.

Najveći dio posla je u stvari oko dogovaranja koncerata, promocije i slično. Većinu ja radim jer imam to iskustvo i znanje i kontakte.

Koliko su regionalni prostori i klubovi zainteresovani da ugoste alternativan bend?

Najviše nekog iskustva imamo sa dogovaranjem koncerata za bend Svemirko, nakon toga sa Crvima i Luulom. Svemirko ide najlakše jer najviše ljudi zna za taj bend, najviše klubova, menadžera i promotera. Ili ako nisu oni čuli znaju da se to sluša, a za Crve i Luula u velikim gradovima kao što su Beograd, Novi Sad, Zagreb i Ljubljana nije problem naći prostor i dogovoriti koncert, jer tu postoji publika, dok u manjim sredinama postoji neka skepsa, što nije teško razumjeti. Ipak moraš imati neku ekonomsku računicu. Ali sa svima se da razgovarati. Imamo dosta dobro razrađenu mrežu sada. Ne postoji veliki problem u dogovaranju koncerata.

Kako ste uspeli da progurate Svemirka? Je l to do muzike ili do promotivnih aktivnosti?

Nismo mi ništa tu puno gurali. Sve što radimo, ništa mi tu puno ne guramo. Što se tiče nekakvih promotivnih aktivnosti, to se sve svodi na slanje nekakvog priopćenja na medije. I naravno rad na socijalnim mrežama. Mislim da su socijalne mreže i internet glavni kanali kojima dolazimo do publike i to je neposredan kontakt. Nema posrednika, pa je i najbolji kontakt. Tako smo došli do ljudi.

Svemirko, fotograf: Denis Komljenović

A televizija? Da li tu može da se pronađe publika?

Mislim da ljudi i dalje gledaju televiziju, konkretno primer Branimir i Marko su bili u jednoj emisiji, i dok je emisija trajala, na Youtube-u se pojavio komentar na Svemirkovoj pjesmi, gde je neko napisao kako je bila neka utakmica i kada je bilo poluvreme, on je prebacio sa jednog programa na drugi i naleteo na njih dvojicu, pa su mu se činili zanimljivim i otišao je poslušati pjesme. Naleti valjda neki broj ljudi slučajno na to i na televiziji. Ima ljudi koji prate glazbu i koje glazba zanima, pa gledaju i te neke TV emisije bez obzira na to ko je gost. Možda saznaju nešto novo.

Čini se da za sve muzičare i sastave koji se nalaze na vašoj etiketi imate autentične, kreativne opise žanra. Kako ste došli na tu ideju i zašto?

Pa izmislili smo to, zato jer zvuči zanimljivo. Mislim da je pun pogodak bio sa Svemirkom kada smo izmislili ono emo-macho. Svakog zanima šta je to.  Moramo se malo kitit, da bi ljudi videli zanimljivo pakiranje i otkrili šta je ispod pakiranja.

Kako je došlo do saradnje sa Crvima?

Oni su došli do nas preko našeg trećeg osnivača, koji više nije sa nama, prešao je u jednu hrvatsku mainstream diskografsku kuću. Videli smo nekakav zajednički interes u svemu tome, sprijateljili smo se sa vremenom i sada zajedno radimo.

Crvi, fotografija: Mina Đukić

Da li ima nekih noviteta što se tiče label-a?

Ima uvijek nekih noviteta, evo od nedavno smo i na svim streaming platformama, cijeli naš katalog može se slušati na Spotifyu, Deezeru, AppleMusic, GooglePlay, Tidal i svi ostalim servisima. A širimo i naš katalog, stižu i neki novi bendovi, no o svemu tome više uskoro odnosno kad dođe pravi trenutak.

Kako ste napravili studio, sami ili ste imali pomoć majstora?

Ma kakvi majstori, sve smo sami napravili. Od naših para naravno.

Znači baš verujete u svoju ideju?

Apsolutno. Ako nećemo mi vjerovat u našu ideju, ko će?

Sada zabijamo poljednje eksere, što znači da će i ovi “estetski” radovi biti gotovi kroz tjedan ili dva dana. Od tada smo spremni za snimanja svake vrste.

Da li imate snage za sve što radite?
Naravno. Ja sam iz obitelji inženjera, moj otac je bio inženjer, a majka nije, ona je bila profesorica njemačkog. I svi dečki su uvek nešto radili doma, nismo gradska djeca odgojena u stanovima. Naši roditelji su sami te kuće gradili u kojima smo živjeli i uvek se negdje nešto radilo, betoniralo, postavljalo, bušilo, brusilo itd. Imamo alat, ono što nismo imali smo kupili. Malo na internetu pogledaš kako se neke stvari rade i kreneš to da radiš. Isto kao i sa glazbom. Pravi diy pristup, to je ta filozofija.

Koja je vaša filozofija generalno? Koja objedinjuje sve autore?

Ne znam, to ćeš me morat pitati kroz nekoliko godina. Sada je nema, filozofija je jednostavna, ajmo radit nešto drugačije, odnosno nešto dobro za tu scenu koja ne postoji, koliko god ljudi pričali da postoji, ona ne postoji. Moramo bit pokretači. Ja ne vidim da ikakva scena postoji. Pričam sad za Hrvatsku najviše.

Da li scenu regionalnu možemo uopšte da delimo, pošto na nacionalnom nivou nema toliko autora?

Pa ne bi to trebalo djelit, jer na kraju  krajeva sve su to isti jezici, svi ti ljudi razumiju te jezike. A scena, ne znam koja je to scena. Evo i u Srbiji imaš Crve, Rogija, Bitipatibi, Kezz i Igralom. Oni su nama okej. U Sloveniji ima dobrih bendova, ali oni uglavnom rade na engleskom, jer su malo više okreuti ka Evropi, a ne Balkanu kao mi. Postoji tu hrpa nekih bendova u suštini, ali ja na prste jedne ruke mogu nabrojati bendove koji valjaju.

A na koji način vi možete da pokrenete to?

Samo primjerom možeš pokazat drugima, niti možeš objasnit, niti treba objašnajvati, jer ljudi to ne žele shvatit ili čut. Samo šutit i radit, napravit ono u šta vjeruješ, pa će valjda i ostali skužiti da je moguće.

Luul, fotogaf: Lucija Požar

Kako ti saznaješ za novu muziku?

Pa općenito što se tiče regionalne glazbe, najčešće preko prijatelja. A ostalo preko interneta. Najčešće saznam za novu muziku tako što odem na nezavisne svetski poznate medije i pogledam šta je novo izašlo. Jer jednostavno tolika količina te muzike postoji i objavljuje se u svjetu, da je to nevjerojatno. I dosta često, na reddit-u sam pretplaćen na nekakav subreddit i tamo saznajem za glazbu.

Šta misliš generalno o organizovanju koncerata u Hrvatskoj?

Pa generalno, ako gledamo količinski, čovek bi rekao da je jako dobro. Ali ako gledamo u smislu kvalitete, ja sam na primer u zadnje dvije godine bio na tri koncerta. Slabo je. Funkcionira na razini da promoteri i menadžeri dovode samo bendove za koje se zna da će biti finansijski isplativi.

Koje su vaše ambicije sa više manje zauvijek?

Tek smo počeli sa ovom pričom, tako da ti još trenutno ne mogu reći.  Nekakve želje postoje sigurno. Posvetit se potpuno tome, glavom kroz zid i uložit apsolutno sve da bi to uspjelo. Mislim da je to jedini način da to uspije.

Pričali smo sa nekakvim etiketama vezano za ugovore, ja kada sam to pročitao, bilo mi je smješno kakvi se uvjeti nude bendovima. Naša ideja je suprotno. Da korist artista bude prva i da on dobija većinu, a da etiketa služi u stvari kao servis i pomoć. Da etiketa služi artistima, a ne artisti etiketi.

Šta su vam dalji planovi sa etiketom?

Nastavljamo sa objavljivanjem najfinije muzike iz regije južnih Slavena, uvjeren sam da ćemo za 5 godina biti nezavisna etiketa broj 1 na tom istom prostoru. A možda napravimo i koju ploču u tom vremenu, ono stvarno i pravo fizičko izdanje.

Članak Više manje zauvijek: izdavačka kuća u borbi za prava muzičara se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Počela je da peva po beogradskim klubovima daleke 2008, tako što je sa 22 godine dala oglas – “Tražim bend, ‘oću da pevam. Narodnjaci STOP.”  Javio joj se gitarista sa kojim je ubrzo oformila bluz bend pod nazivom “Crumble”. Prvi put je javno zapevala u jedinom bluz klubu u Beogradu – legendarnom “Vox-u” na Banovom brdu, pa neretko za sebe kaže da je ponosna što je “dete Voxa”. Nedugo potom, sa gitaristom je nastavila u formi akustičnod dua “Two of Us” u kom nastupa i radi i dan danas.  Nakon lične tragedije koju je doživela počinje sa ozbiljnijim autorskim radom. Naziva to svojim “egzistencijalnim hapaksom”. Prvo je napisala knjigu poezije “Sve i više od toga”. Poezija je tužna, misaona i ispovedna. Godinu dana kasnije izlazi i  avantrurističko-nadrealna satira – roman “Srbikon”. I zbirka poezije i roman pisani su u dahu. Kako kaže, trebala joj je identifikacija s nekim svetačkim i svemoćnim likom, te je stoga stvorila Prepodobnu  Majku Srbaljsku. Roman prati doživljaje jedine žive svetice u Srbalja i njene verne prijateljice i vrhovnog mudonoše Goce. Nakon dve knjige, 2018.godine izdaje i album prvenac pod nazivom „Prst u oko” za izdavačku kuću MenArt. I omot, i naziv albuma, kao i sama Jelena štrče. I vizuelno, i estetski i sadržajno.  Album je sniman u čuvenom studiju “Destilerija”, pod producentskom palicom Petra Rudića i ima devet pesama. Jelena je napisala osam dok je autor devete pesme upravo Goca, Jelenina prijateljica i Mudonoša. Album je miks različitih žanrova i stilova, jer autorka ne voli da se ograničava formom.

Sa Jelenom , ženom koja ima muda preslušali smo i pročešljali album. Objasnila nam je kroz koje naočare ona vidi svet oko sebe, iz kojih ljudi i situacija je crpela inspiraciju, a približila nam je i svoj svojstveni način izražaja i osvetlila priče koje je vešto spakovala u stihove kao novogodišnje poklone. I ovaj nesvakidašnji intervju je novogodišnji poklon svim čitaocima “Oblakodera” i ljubiteljima dobre muzike.

1. JEBENO FANTASTIČAN je moja prva pesma posvećena jednom divnom momku. Čitav odnos sažet je u toj pesmi. Ideju za pesmu dobila sam kada mi je jednom, onako šeretski rekao: „Drago mi je što shvataš koliko sam jebeno fantastičan!“ U tom periodu mog života inspiraciji nije bilo kraja. Zapravo tada sam shvatila da u muzici želim i autorski da se izrazim, a ne da zauvek pevam tuđe pesme. Odmah sam smislila tekst, dok je muzika, sticajem okolnosti, nastala nekoliko godina kasnije. Muzički je mešavina roka i fanka i mogu slobodno da zaključim da je “Jebeno fantastičan” pesma koja se ljudima najviše sviđa na albumu. Spot je, takođe, prošao zapaženo.

2. OPET je jedna teška priča o užasnoj pojavi ovisnosti o narkoticima i izostanku bilo kakvih moralnih načela. Mnogima je taj tekst možda i najbolji na albumu. Ja ga svakako volim. Realan je i surov. Ljudi su čudno reagovali na taj spot, a neki su me čak pitali da li je sve u redu sa mnom. Valjda sam toliko dobro uspela da izgledam prebijeno i raspadnuto da su se ljudi zaista zapitali da li je sve u redu. Svakako to doživljavam kao kompliment. Doduše, pesma je nepravedno zapostavljena zbog tzv. škakljivih reči.

3. ANĐEO je sve iznenadio. Mnogima nežna balada nikako nije išla uz mene. To je pesma rađena po motivima istoimene pesme iz zbirke poezije i moram da priznam, i mene je iznenadila ali i oduševila. Tad mi je već postalo sasvim jasno da se stilski i žanrovski neću ograničavati u muzici. Kao što se ne ograničivam ni u čemu.  I da ću i dalje sarađivati sa Perom Rudićem koji iz mene zna da izvuče svaku emociju i načini da zvučim zaista dobro. Bilo mi je drago što je pesma mnoge ganula. Moju majku najviše.

4. NAJBOLJA. Pesma o poplavi mediokriteta na sceni. Ta pesma je bukvalno provalila iz mene nakon što su se pojavili moji izdavači i nakon što smo potpisali ugovor. Mnogo volim tu pesmu i taj spot. Vrcava i naizgled lepršava, ali svakako vrlo efektna u parodiranju estradnog puta kojim svaki mediokritet pre ili kasnije pođe. Na snimanju tog spota nam je bilo beskrajno zabavno. Fakat imam prijatelje koji, osim što su dobri ljudi, prilično su i talentovani. Mislim da onaj detalj sa prazilukom umesto mikrofona govori više i od same pesme. Čemu uspeh ako to ne znaju svi u selu?

5. VELIČINA JE BITNA je priča o savremenom tipu čoveka – tzv. urbanom klaberu koji iz dana u dan popunjava prazninu sopstvene duše ispraznim izlascima, iventovima, površnim odnosima. To je jedna, nažalost, svakodnevna priča o lažnom sjaju, lažnom glamuru i lažnim ljudima. Kad kažem „veličina je bitna“, iako je dvosmislen naslov,  ja u stvari mislim na veličinu i širinu duha. Ljudska veličina je bitna. To ako nemaš, ne pomažu ni teretane, ni vijagre a ni ostale kerefeke. Ne kažem da i druge veličine nisu bitne, samo ova je nekako presudna.

6. DOJILJA je takođe pesma adaptirana po jednoj mojoj pesmi nastaloj pre nekoliko godina. Inspiracija je svakako muškarac. Pesma govori o tom učmalom i mehanizovanom odnosu između dvoje ljudi gde jedno, a to je u ovom slučaju žena, doji ovo drugo. Pod tim doji, podrazumevam mazi, pazi, neguje, čisti, pere, upija sve probleme, sluša sve kuknjave i podržava maksimalno. Pretvara se zapravo u majku. A ovo drugo to redovno nit’ primećuje, nit’ razume, nego samo sisa taj nepresušni izvor energije na koji se nakačilo. Danas se odnosi među ljudima uglavnom svode na to. Isisavanje međusobne energije. Međutim, ovoj ženi se takav odnos smučio te  ona, rešena i smela, odlučuje da prekvita celu priču i da se više ne budi pored usrane pelene. I za to treba hrabrosti! Žene, ne budite dojilje! A ni vi, muškarci!

7. KOSMOLOGIJA je jedna divna pesma. Muzički i aranžmanski mi je  možda i najdraža. Ujedno i omiljena pesma mog drugara Šekspira koji je, naravno, odsvirao bas gitaru. Pesma o tim, kako ja volim da kažem, kosmonautskim odnosima među ljudima. Kosmonaut je metafora za ljude koji se pojave niotkuda i učine nešto veliko za tebe. To je priča o nekoj čudnoj povezanosti i odnosu koji je izmešten iz okvira forme. O odnosu koji nije uslovljen vremenom. O suštinskim razlikama i identifikacijama, o tim ljudskim figurama koje su nam potrebne na putu ličnog razvoja i samospoznaje. Ima tu i astroloških elemenata jer ja volim astrologiju. Suprotnosti se privlače.

8. IZNUTRA je pesma koja je kao i “Anđeo” nastala po motivima istoimene pesme iz zbirke poezije. To je omiljena Gocina pesma.  Vrlo refleksivna. Osećala sam tu  zarobljenost u ćeliji sopstvene duše iz koje nisam znala kako da izađem. Ustvari, poenta je da samog sebe otključaš iznutra, a ne spolja da to neko učini umesto tebe,  i mislim da je to vrlo zanimljiva spoznaja.  Najteže je sa samim sobom izaći na kraj. Na tome se radi dugo i strpljivo. Proces je dug i bolan. Zastrašujuć.

9. DEVET je jedina pesma za koju nisam ja pisala tekst, već Goca. Pesma koja dovodi u pitanje religiju i koncept Boga. Genijalan tekst i nesvakidašnja muzika koju sam obojila, čini mi se, dobrim govornim izrazom. Isceljujuća, smela i psihodelična katarza koja me kroz deveti krug pakla uvodi u simboliku broja Devet – pobeda i trijumf. Svakako smatram da je ovaj album moja lična pobeda. I novi početak.

Jelena kaže da ne planira.   Još 2014.godine započela je drugi deo romana „Srbikon“ ali stala je na trideset-osmoj stranici. Čeka inspiraciju da razvije ključan muški lik u romanu i veruje da će jednog dana uspeti. Snimiće spot, možda i predstavu, želi da putuje i da nastavi da stvara i u muzici i u književnosti.

Njen album “Prst u oko”, izdavačke kuće “MenArt” možete nabaviti u svim bolje snabdevenim muzičkim radnjama kao što su ‘Dallas Shop’, ‘Mascom Shop’, ‘Metropolis Shop’, ‘Delfi knjižare’ u Beogradu, ‘Mungos Shop’ i ‘Bulevar Books’ u ‘Novom Sadu’, ‘Indigo knjižara’ u Nišu i ‘Music Box’ u Šapcu. Njen roman pak možete nabaviti isključivo preko nje.

Autor teksta: Aleksa Ćelap

Članak JELENA ANDONOVIĆ – PRESLUŠAVANJE ALBUMA “PRST U OKO” se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ana Avramov je jedna od najupečatljivijih mladih autorki “alternativne scene” (a krajnje je vreme da smislimo novi naziv za scenu), a nedavno je objavila i svoj prvi samostalni EP pod nazivom “Open Heart” u izdanju izdavačke kuće Kontra. Pre toga, Anu smo slušali u indi bendu In Absentias, a sada muzika koju stvara dobija ličniji pečat. Njena pojava i zvuk su pravo osveženje, jer, morate se složiti, sceni fale autentične ženske pojave i glasovi. Zvuk koji donosi novim albumom je pre svega moćan, ali intiman, nežan i sanjiv, a do sada su ga opisivali različitim etiketama kao što su dream pop, americana, shoegaze, indie pop ili noise pop. EP izdanju je prethodio singl “Autumn Thrills” koji je najavio raspoloženje albuma.

U razgovoru sa Anom pokušali smo da malo dublje zavirimo u svet njenog stvaralaštva.

Zašto pevaš na engleskom? Da li ti je lakše ili zbog šire publike?

 Ne vidim potrebu da to posebno objašnjavam, isto kao što ne vidim potrebu da objašnjavam zašto volim mol više neko dur ili zašto sviram jaguara, a ne strata, to su estetičke odluke, ne marketinške, niti je tu pitanje problem šta je „lakše“. U umetnosti ne postoji „lakši put“.  Ne slažem  se sa prigovorima da su na engleskom tekstovi izveštačeni ili neprirodni, niko nema prava da  propisuje koja je forma ili medij iskren za nekoga, u tome je pobeda i bunt, sve je to pank i sve je to poezija, da parafraziram Ognjenku Lakićević, to je rokenrol, u tome je cela čar rokenrola: da oslobodi od zastarelih normi, propisavanja ili nametanja bilo kakvih pravila. Biranje jezika je stvar umetnikovog senzbiliteta i slobode da izabere formu koju on smatra optimalnom za ono što on ima potrebu da izrazi. Na kraju, možda je pravo pitanje: zašto da ne? Umetnost je igra, ne klasicistička predstava.

Raspoloženje EP-a je veoma sanjivo, ali i moćno, snažno i pomalo mračno. Kakvu emociju prema tvom mišljenju prenosi i kakvu si ti želela da preneseš?

 To je jedan univerzum u koji svako može učitati šta želi: želju, zaborav, trag, čekanje, odustajanje, strah, slobodu..

Da li je ovo uvod u LP?

Možda, videćemo.

Kako nastaju tvoje pesme? Koliko traje proces rada?

Pesme nastaju na razne načine, sve može biti rad ili inspiracija. Neke pesme pevuckam dok hodam, za neke kuckam bit na mobilnom telefonu, a najčešće, tek sa ljudima sa kojima sviram i u dijalogu sa njima pesme dobiju kompletnu formu. Pesme su otvorene forme, imaju jak kostur, ali fluidne okvire, zato ih je moguće svirati dugo, a da ne postanu dosadne.

Čije muzičke uticaje čujemo u tvojoj muzici? Na koga se ugledaš?

Umetnost se sastoji od pametne kradje. Kradje, ali nesvesne kradje, prirstanje raznih uticaj. Treba biti otvoren, ja mislim da možeš naučiti nešto od svakog. Uzori su ljudi koji opstaju i traju kao umetnici, časno, iskreno i pošteno, ljudi koji ostaju ljudi. Gledala sam nedavno dokumentarac o Mariji Kalas i izašla iz sale uplakana i nadahnuta kao tinejdžerka, isti osećaj mi može pružiti dobar koncert ili intervju Džonija Grinvoda ili jedna pesma Čet Bejkera koja me podseti na njegovu razbijenu vilicu i godine mučeničkog vežbanja.

Kome je namenjena tvoja muzika? Da li imaš idealnog slušaoca, nekoga kome se obraćaš u svojim pesmama?

Ne postoji idealan slušalac, ali dobar slušalac je slušalac otvorenog srca i ušiju. Sve je stvar percepcije, kako se sluša i šta se čuje. Ne postoji elita ili targetna grupa, što bi rekla Peti Smit: moja muzika nije namenjena samo za kul klince  i intelektualce, ona je tu za sve koji imaju volje da slušaju.

Kakva je po tvom mišljenju, muzička scena u Srbiji i regionu?

Scena je bogata u smislu da ima mnogo bendova, mnogo mladih ljudi u Beogradu koji sviraju, mnogo energije, ali je rudimetarno razvijena u odnosu na region. Ne postoje uslovi, finansije za neki minimalno normalan rad. Svira se i nastupa pomoću ogromnog truda koje ulažu pojedinci i bendovi. Divno je i pravo čudo da ljudi opstaju i stvaraju. To je slika koja je meni obeležila savremenu kulturu i načine na koje ona opstaje u apsolutno obeshrabrujućim uslovima.

Koliko je lako ili teško, i da li uopšte postoje razlke zbog pola, ali jednoj mladoj ženi da se probije na scenu?

Teško je opstati kao neko ko nosi autoritet i ženstvenost istovremeno bilo gde, ako percepcija okoline to tako doživljava. Odnosi su uvek kompleksni kada se različite uloge prepliću kao kada se svira u bendu. Može biti i lako, sa nekima to jeste, ali sve zavisi od ljudi, a ljudi se često osećaju ugroženim.

Ko ti je najveća podrška u procesu rada na muzici?

Ljudi sa kojima radim,  članovi benda u čiji sud verujem. Tu je uvek podrška dobrih, bliskih ljudi koji pomažu kako ko već zna i ume. Bez tih ljudi ničeg ne bi bilo i to je jako važno reći, ceniti i poštovati.

Kada ćemo imati priliku da te čujemo live?

Bend i ja ćemo nastaviti sa koncertima krajem januara sledeće godine.

Kakav je tvoj odnos prema izdavačima u Srbiji? Koja je njihova uloga?

Izdavači postoje, ali njihova uloga je sve manja. U Srbiji ne postoje pravila, međutim, kao i svuda, sve više je umetnik primoran da radi samostalno. Ne postoje velike izdavačke kuće koje žele da ulažu previše u nekomercijalne poduhvate, danas više nego ikad, potrebni su instant hitovi, ne dugotrajna ulaganja. Manje kuće opstaju na entuzijazmu koji je u skladu sa mogućnostima, nekad veći, nekad manji. Moja izdavačka kuća Kontra je nova i mala, ali opstaje baš upravo zbog ogromnog entuzijazma pojedinaca. To je širi problem odsustva tržišta, stručnih ljudi ili sistema, publike kod nas, zato je i svaki dogovor maltene proizvoljan.

Koliko se solo rad razlikuje od rada u bendu, pošto si bila deo benda In Absentias?

 Nekad je potrebno uraditi izvesne rezove da bi se nove stvari pojavile.

Ovaj rez je bio mek.

Da li će se na nekom albumu u budućnosti naći i neka Bekfleš obrada?

Teško, obrada koju smo Ana, Una, Marina i ja  tada uradile bila je čista spontanost i u tome je bila cela čar tog poduhvata, ako bude prilike da nešto zajedno uradimo, verujem da će to biti nešto drugačije.

Koje su ambicije Ane Avramov? Da li planiraš da ti u budućnosti muzika bude primaran posao?

Mislim da je takav plan nepouzdan i dugoročno neodrživ u Srbiji i da podrazumeva takve vrste odricanja i način života koji bi počeo da ograničava stvaranje same muzike. Ne postoje uslovi da se čovek danas dostojno bavi samo muzikom, retkima to uspeva, a žrtve se ponekad čuju i u muzici koja se stvara pred prisilom da se izbaci nešto novo i zaradi za račune. Nisam sigurna koliko bih želela ili mogla da na takav način stvaram muziku.

Ambicija: previše i premalo.   

Članak Open Heart: Univerzum u koji svako može učitati šta želi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dečačić koji je u galaksiju muzike ušao kroz vrata prodavnice u Knez Mihajlovoj ulici, gde mu je otac kupio crno-beli film “Hard day’s night” o Beatlesima. Od tada je njegova želja za savladavanjem instrumenata neukrotiva, pa ih zato danas svira čak šest – od ukulelea do usne harmonike. Čim je prevalio desetu, usledili su prvi zapisani stihovi i prvi klinački bend, a već tada se naziralo da će nešto tako naizgled neozbiljno postati život tog pubertetlije. Pre par godina krenuo je da izvodi na svirkama svoje pesme sa bendom “Pop i prijatelji”, međutim onda se zaljubio i preselio u Sloveniju, gde sada ima novu inspiraciju za stvaranje. Odande najavljuje nove svirke, da ne kažem turneju i svoj prvi EP sa 8 pesama na proleće, koji će biti pravi delišes od 25 minuta. Njegov sardžaj je nagovestio samo sa dve reči: Ulični muzičar.

Do tada uživajte u njegovim pesmama: “Majka”, “Jedna stvar“, “Tanja”, “Izgubljena devojka”… U predivnom instrumentalu “Za Adelu”, koji je posvetio svom psu, i spotovima “Ona i ja”, te najnovijem “Mariborčanka”.

U njegovom zvuku možete čuti i pucketanje ploče i zavejani 20. vek i nostalgiju. Njegovo lako muziciranje će usporiti i vas i vreme i naterati vas da se zamisite, a ne da jurite k’o bezglave muve. Nekako njegove pesme baš pašu uz topli džemper, čaj od hibiskusa i sneg u oknu. A iako sam stava da je ovaj brka Lenon i Šobić u jednom čoveku, sada me njegovo stvaralaštvo možda više podseća na filmsku muziku Zorana Simjanovića.

Ko je ili šta je Ulični muzičar?
Prva ideja o uličnom muzičaru bilo je odrastanje moje generacije i početak njihove potrebe za lovom. Što je na neki način i prirodna potreba. Ulični muzičar predstavlja svakog ko počinje da živi život u modernom vremenu. Samo što se, ako uzmeš ceo album u obzir, to ne shvata na takav način. Ja lični na album “Ulični muzičar” gledam kao na knjigu od osam poglavlja. Raspored pesama i njihova značenja su međusobno povezana tako, da ukoliko se sluša samo jedna pesma sa albuma, onda je doživiš kako je doživiš, ali ukoliko se priča prati od početka do kraja onda dobiješ jednu celinu. Veoma slično kao da si odgledao film ili pročitao knjigu. To je, po meni, čar ovog albuma.

Kako si konceptualno zamislio svirke na kojima ćeš promovisati svoj autorski rad i prvu ploču?
Ne verujem da bih u početku izveo sve pesme sa albuma. Pa ne govorim da su jedne manjeg kvaliteta od drugih i da bih ih izbegao, baš naprotiv. Samo mislim da je previše mojih starijih pesama i nekih dobrih obrada. Ne bih voleo da bude preterano, ali opet, verujem da će biti sjajno. Ima tu dosta popularnog materijala koji smo obradili moj prateći bend i ja, a opet i koji retko ko izvodi. Tako da se nadam da će publika to veoma pozitivno prihvatiti.

Hoće li biti nastupa u Beogradu i da li će se desiti pre ili posle izlaska EP-a?
Definitivno ćemo imati svirku u Beogradu, u periodu izdavanja albuma. To se očekuje sredinom proleća. Taj nastup viće prvi u nizu, a ostali se očekuju u Novom Sadu, Zagrebu, Mariboru i završna svirka biće tamo gde je turneja i počeča – u Beogradu. A trenutno se planira i nešto pre izdavanja.

Kako će izgledati omot ploče?
Omot je jedna vrlo ozbiljna stvar i tako se mora shvatiti. Zato još uvek nije odlučeno šta će se tačno tamo nalaziti, ali je definitivno da će on prezentovati ono šta muzika ima da kaže.

Kako doživljavaš današnje vreme i umetnost danas u ovim okolnostima?
Kao fazu. Samo kvalitet ostaje. Ja, nažalost, mogu da se zadržim samo na nekoliko izvođača današnjice, što se muzike tiče, dok se u ostalim granama umetnosti svakodnevno bude neke potencijalno ozbiljne stvari u kojima će, nadam se, svet videti nešto što će ih kupiti, i što će ostati upamćeno. Drago mi je da živimo u takvom vremenu kakvo jeste, jer da ono ne postoji, ne bi postojala brzina kojom ljudi mogu da uče i da rade na sebi i svojim talentima. Svako vreme je dobro za sebe. Mislim, pre pedeset godina je bilo teže naučiti kako da sviraš neki instrument, ali kakvu god pesmu napisao, to bi bilo nešto novo što niko nikada nije čuo, dok je danas obrnuto. Pa ne govorim samo za muziku, već za sve u životu. Tako da je danas originalnost nešto što će jedino ostati za budućnost. Moram da dodam i da umetnici rade to što rade iz ljubavi, kao što to rade i doktori, inženjeri, pravnici… Samo što danas to retko ko vidi, zato je umetnost postala veoma “neobećana” struka, koju većina smatra samo za hobi. Ali, ona je zapravo sve što nas okružuje.

Imaš li misiju u muzici?
Svi koji su muzičari i koji stvaraju svoje pesme znaju da se muzika mora spasiti. Problem nastaje onda kada neko pomisli da je rođen da bi je spasio. Nažalost niko nikad nije mogao to da uradi sam. Može, naravno, ali uvek se tu nađe neko drugi koji vuče na svoju stranu. Tada nastaje idealan balans. Zato je muzika u periodu od početka šezdesetih do kraja 20. veka bila tako kvalitetna. Moja misija je da budem ono što osećam da treba da budem. Ako možeš da zračiš tom energijom dovoljno da privučeš pažnju, onda je to to. Samo verujem da treba da bude veći broj takvih ljudi. I automatski će se u toj misiji pronaći kvaliteti.

Novogodišnje želje i odluke i poruka čitaocima Oblakodera?
Bila je ovo lepa godina. Dobra, loša vremena, ali šta ćeš, to je život. Bilo bi dosadno da je samo dobro. Verujem da će sledeća godina biti nezaboravna. Ipak polako izlazimo iz druge decenije i dočekujemo treću. Tako da svima želim samo ljubav, zdravlje i sreću. To je ono što svima treba. Srećna Nova godina i Božić!

Autor teksta: Aleksa Ćelap

Članak POP najavljuje EP – Ulični muzičar stiže na proleće se pojavljuje prvo na Oblakoder.