Odrastanje, traume, anksioznost, eskapizam i borba, transformacija i reformacija ljudske svrhe, učenje i odučavanje, nove uloge, kao i neophodnost ličnog, ali i kolektivnog safe space-a – samo su neke od tema i pitanja koja pokreće i preispituje slovenački umetnik Tadej Vaukman svojom novom izložbom Before It Gets Too Loud, koja će biti otvorena u četvrtak, 17. avgusta, u Kuli.
Vaukman ovim projektom promišlja i preispituje svoju poziciju roditelja i partnera, kao i sopstvenu (ne)mogućnost oslobađanja od okova prošlosti. Svoje radove prilagodio je u potpunosti prvom spratu Kule i, kako i sam kaže, uvek mu je izazovno, ali i zabavno da stvari postavi od nule i prilagodi nekom prostoru. Tadej je već izlagao u ovom umetničkom prostoru, a kako ističe, uvek mu je drago da se vrati u Beograd, za koji ga vezuje dosta lepih uspomena zahvaljujući ljudima koje je ovde upoznavao.
U susret predstojećoj izložbi sa ovim nezavisnim umetnikom smo razgovarali o prošlosti, sigurnom prostoru, ali i samom procesu kreiranja i rada na ovom projektu.
Šta ti je bila najveća inspiracija za ovu izložbu? Kako je nastala sama ideja?
Tadej Vaukman: Ne bih da zvučim predramatično, ali da nisam počeo da planiram ovu izložbu, verovatno bih je izgubio. Suočio sam se sa dosta negativnih stvari tokom 2022. godine, kako lično, tako i profesionalno. Postao sam osoba koja mi se više nije dopadala, postao sam pretnja samom sebi i nisam više mogao da verujem svojim odlukama. Znao sam da to moram da promenim ili ću, u suprotnom, samo ići nizbrdo. Tako je Before It Gets Too Loud postao moj lek i šansa da malo usporim, promislim svoju ulogu kako oca, tako i umetnika i i postavim jasno svoje prioritete. Tokom procesa pravljenja ove izložbe shvatio sam šta želim u budućnosti, a to je – mir, više izolovanosti od toksične lokalne umetničke scene i veći fokus na moj rad i porodicu.
Zašto baš naziv Before It Gets Too Loud?
Dosta mi je bitno kako će mi se zvati izložbe. Kada počnem da stvaram, uvek imam neki naslov na umu. Ponekada se previše udubljujem i ne znam kada će stvari samo da kliknu i kada će sve početi da ima smisla. U slučaju ove izložbe, sve je postalo jasno vrlo rano. Dosta sam slušao Yo La Tengo tokom samog procesa i dosta se povezao sa njihovom pesmom Fallout. U njoj postoji stih: “…reach back, unwind, before it gets too loud, before it knocks me out, fall out of time…”. Evo, i sad se naježim.
Šta je za tebe too loud?
To je neprijatan osećaj, gotovo klaustrofobičan. To je kao neki stalni pritisak na grudima koji neće da ode. Takođe, to je i opasna zona, gde često napuknem na pola.
Šta sve čini ovu izložbu, od čega se sve sastoji?
Izložba se sastoji od originalnih radova – od kolaža do crteža. Svaki rad je autoportret. Takođe, biće prikazan rad Nervously Staring At The Sea, koji je zapravo video mene kako gledam u more. Verujem da je ovaj video rad jedan od mojih najreprezentativnijih autoportreta koje sam uradio do sada. Cilj mi je da kreiram umetnička dela koja su i meditativna, ali i koja otvaraju pitanja na koja se plašim da odgovorim. S druge strane, hteo sam da prikažem i malo „opuštenije’’ radove, na primer crtež slova A – to je nešto što moj sin voli i što mi pomaže da se vratim na pravi put kada stvari postanu isuviše bučne (too loud).
Radove si prilagodio Kuli kao prostoru, koliko ti je to bilo izazovno?
Tako je, cela izložba je prilagođena prvom spratu Kule. Uglavnom me galerije pozovu da prikažem radove koje sam već napravio, ali s vremena na vreme dobijem priliku da radim od nule, što je izazovno, ali i dosta zabavno. Oduvek sam voleo taj industrial grubi izgled Kule, za mene lično taj prostor ima isti „ukus’’ kao izložba Before It Gets Too Loud. S druge strane, Kula izgleda dosta clean sa tim svojim belim zidovima i visokim plafonima, pa je za mene od starta bilo jasno da ceo setup mora da diše i govori: sada si ovde, sve je u redu.
Koliko dugo su nastajali ovi radovi? Kako je izgledao sam proces?
Dobrih godinu dana, sigurno. Većina radova je nastala na istarskoj obali u Hrvatskoj, gde porodica moje partnerke ima kuću. Osećam se zaista dobro tamo, daje mi osećaj kao da sam jedina živa osoba na celoj planeti i dok sam radio na ovoj izložbi, zaista i jesam bio sam. Ustajao sam rano ujutru, odlazio po hranu, zapisivao svoje misli, odlazio u šetnju, fotografisao i onda sve opet ukrug.
U ovoj izložbi dosta se baviš prošlošću i součavanjem sa njom, kakav je tvoj odnos prema svemu tome? Koliko nas prošlost definiše?
Pa, za mene je sve teži taj odnos. Sve više shvatam da ne mogu da pobegnem od svoje prošlosti, koliko god se trudio. Uvek me vraća nazad na porodični život, koji nije bio baš tako lak kada sam bio mali. Sada, kada sam ja postao otac, gledam da ne idem istim putem kao moji roditelji. Ali, verujem da u svemu tome postoji i nešto pozitivno. Kada sam konačno shvatio da ne mogu ništa da uradim povodom svoje prošlosti, i zaista mislim ništa, počeo sam više da se fokusiram na ono što budućnost može da donese. Znam da zvuči jednostavno, ali je teško izaći iz loop-a.
Koliko je tebi bilo teško da se suočiš sa periodom odrastanja? I jesi li se ikada suočio do kraja?
U jednom trenutku kada sam bio tinejdžer, zaista mi je svega bilo dosta. To je bio period kada sam uključio svoj auto-pilot mod. Voleo bih da sam umesto toga potražio pomoć, ali nekako sam bio sam, a u mojoj porodici nije postojao razgovor o osećanjima, niti sam imao novca za psihijatra. Bio sam dete. Bilo je teško, ali u isto vreme imao sam i sreće, pretpostavljam. Čak i tada sam imao potrebu da pričam priču, pa sam počeo da sviram u bendovima i dosta putujem. To mi je spasilo život, iako me prošlost i dan-danas lovi.
Šta je za tebe sigurno mesto (safe space)?
To je najdivnije osećanje u životu – sva pozitivna osećanja u jednoj šolji. Moglo bi biti neko stvarno mesto na Zemlji ili samo tračak sećanja koji čini da se osećaš okej.
Već si izlagao u Beogradu, imaš li neki poseban odnos prema ovom gradu?
Da, naravno, i to zbog ljudi kojima sam svaki put okružen u vašem prelepom gradu. Imao sam sreće da sam radio sa kolektivom iz U10 i Footnote centrom, a sada i sa Kulom, to mi je otvorilo mnogo stvari i perspektiva o Beogradu. Inspirisan sam na mnoge načine. Jedan od mojih prvih sećanja i uvida o beogradskoj sceni je bio Belgrade Raw kolektiv. Postao sam prijatelj sa nekim od članova i to je poenta svega – ostati povezan sa ljudima koji misle. Biću i dalje prisutan tu i vidimo se uskoro!
0 Comments