Ovim stihovima nas u svoj novi roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate uvodi mlada spisateljica i scenaristkinja Nađa Petrović. Odnedavno nas korice ovog romana – svetlo plava nijansa neba, devojka sa tetovažom u šarenoj haljini narandžasto-braon nijanse, nagnuta preko balkona – čekaju i mistriozno mame sa polica knjižara. Iako Nađin rad pretežno vezujemo sa kratkometražne filmove, ovog puta se sa ovom mladom umetnicom upoznajemo u nešto drugačijem proznom formatu. Ipak, kao i u svojim dramaturškim i scenarističkim radovima, Nađa i u ovom delu kao glavni motiv isiče – odrastanje. Radnja prati mladu srednjoškolku Saru koja se suočava sa svojim prvim velikim ljubavima, životnim odlukama, ali i prvim znacima odrastanja i svedočenjem da svet oko sebe više ne vidi istim nevinim dečjim očima, već osvešćuje kako sve ono što se dešava ljudima oko nje, sada može i njoj da se dogodi.

Sa ovom mladom spisateljicom razgovarali smo o njenom prvom velikom romanu u izdanju Geopoetike.

Preporuke: Uz roman, ali i intervju, preporučujemo slušanje bendova The Strokes (album Is This It), Goribor (pesma Dalajlama me se sećaš), Joy Division (album Unknown Pleasures)

Pisala si ovaj roman tri godine, nekada intezivnije, nekada manje intezivno – u kom trenutku si znala da je ovo finalna verzija i da si njome zadovoljna?

Nađa Petrović: Dosta je povezano sa praktičnim delom, jer bih u supronom mogla da ga ispravljam do kraja života (smeh). Dogovorila sam se sa izdavačima da je ovo finalna ruka, da unosimo finalne izmene, nakon čega moram da pustim rukopis. Tri i po godine sam ovo pisala i prošlo je zaista kroz razne faze. Izašla sam sa faksa, gde sam pisala samo scenarije i drame i dugo nisam pisala prozu. Kada sam počela da ga pišem, drugačije sam struktuirala roman, postavila sam ga kao grubu skicu i htela sebi da dam prostora za digresije, a onda sam se na kraju vratila na način na koji pišem scenarije –  polepim papiriće, svaka scena jedan papirić i vidim strukturu. Zapravo sam tek onda došla do finalne forme.

Rekla si da su ti lična iskustva poslužila kao inspiracija za dosta elemenata u knjizi – kakav ti osećaj izaziva to što će ljudi možda određene elemente učitavati kao da si u pitanju ti, a ne fikcija?

Skoro sve u romanu jeste autobiografski, samo spakovano u fiktivni svet, ali je bilo nekih stvari koje su previše bile lične i to mi je pravilo probleme u prvoj verziji romana. Recimo, moji roditelji su bili previše moji roditelji i nisam mogla da napravim otklon da ja podrazumevam neke stvari koje se drugima ne podrazumevaju i onda ti likovi nisu bili dovoljno jasni i naglašeni. Onda sam u svojoj glavi zamislila neke druge ljude koje mogu objektivnije da sagledam.

Na kraju svega, glavna junakinja nisam ja, to jeste lik u kom će neki koji me poznaju prepoznati određene segmente, ali je ipak sve dosta obojeno nekom drugom notom. Glavna junakinja Sara je ekstremnija i naglašenija. Ipak, jeste mi malo frka da će ljudi sad na osnovu toga da formiraju i mišljenje o meni, jer stvarno su u roman smešteni neki moji najintimniji tokovi misli, koji su doslovce opisani onako kako sam se osećala u određenim trenucima.

Misliš li da pisci mogu da pišu o nečemu što suštinski i dubinski zapravo ne polazi od nekog sopstvenog iskustva i spoznaje?

Mislim da emocije moraju da budu proživljene. Svako ko piše nešto, ako će to stvarno da bude iskreno i dobro, on mora da je proživeo tu emociju, a ta emocija ne mora da bude proživljena u baš takvim okolnostima. Kao, recimo, u Zločinu i kazni – nije morao Dostojevski da ubije nekoga, ali je osećao neku krivicu za nešto drugo što je uradio. Emocija mora da bude iskrena, pakovanje u koje se upakuje može da bude sasvim drugo. Mislim da ima dosta pisaca i scenarista koji inspiraciju crpe iz neke građe, referentnih autora, članaka, ali oni su dobri, jer ti autori osećaju to nešto i pronašli su nešto svoje u toj priči. Ja sam možda malo ekstremnija, uzimam samo ono što je je meni najbliže (smeh).

Jesi li imala ti neke reference dok si pisala ovaj roman?

Čitala sam Moju borbu od Knausgora, to mi je dosta pomoglo za autofikciju, iako on baš sebe naziva svojim imenom i ne beži od toga da je to sve zaista autobiografski. U tom smislu, to me je malo povuklo za te neke greške koje su se podvukle u prvoj verziji romana, gde sam podrazumevala da sam sve to u romanu ja, a u stvari nisam to želela, pa je moralo da se pročisti to lično od privatnog – lično je u redu, ali privatno je nešto što ne pripada književnosti u tom smislu.

Volim i Murakamijevu Norvešku šumu, to sam čitala u srednjoj školi i ostalo mi je u obrisima, neke scene, koje su stvarno uticale na to da zavolim književnost. Filmovi su me najviše oblikovali, jer sam kroz pisanje scenarija formulisala koje me teme zanimaju. Ova knjiga ima dosta veze sa mojim radovima na filmu. Sve to što u scenarijima ne mogu da do kraja obradim i raspišem, ovde mogu i imam potpunu slobodu, bez uticaja reditelja, produkcije itd.

U knjizi pominješ i različite muzičke reference: Joy Division, Goribor, The Strokes, zašto baš te numere i izvođači? Da li te lično vezuju za određene događaje?

Zanimljivo je za Strokes-e, što u prvom romanu koji sam napisala, koji ne moraju ljudi da čitaju (smeh), se isto pojavljuje ta pesma od Strokes-a i potpuno sam to zaboravila i opet sam je ubacila i u ovaj roman. Bitni su mi kao bend, njihove pesme i posebno album Is This It, zato što mi je tata to stalno puštao u kolima na repaet kada sam bila mala. To je muzika koja me najviše podseća na detinjstvo, bezbrižnost, odrastanje i baš je nekako bittersweet – ima taj osećaj nostalgije u sebi, a ima i polet mladosti i kao da sve tek predstoji. To je ujedno i osećanje koje sam htela da dočaram i ovom knjigom.

Goribor i njihova pesma Da li me se sećaš, koju sam čula u srednjoj školi se pojavljuju i kada sam pisala lik Viktora u knjizi, bilo mi je bitno da on kroz tu pesmu govori o sebi. S namerom manjka njegova karakterizacija i nisam želela da on direktno govori o sebi, već da kroz tu pesmu mi vidimo njegova osećanja.

Kako bi ti opisala svoju glavnu junakinju Saru?

Kao jako nesigurnu, nežnu i krhku, koja je zapravo tabula rasa, iako misli da nije. Osoba koja se boji drugim osobama, kao da je ona svi drugi ljudi. Kroz knjigu sam želela da postignem da ona kroz razgovore sa drugim likovima formira ono što ona jeste i otkriva sve svoje mane i strahove i raskrinkava sebe. Želela sam da se u njoj osećaju svi ti drugi likovi i da ona na kraju knjige, kada stane u poslednjoj sceni, nije ona, već da osetimo sve likove iz knjige kao da su deo nje.

Zašto ti je bio motiv da priču o meduzama istakneš i u naslovu? U kom trenutku tokom stvaranja knjige si znala da će to biti naslov romana?

Najpre se desio razgovor sa jednim od tih glavnih muških likova u knjizi, o meduzama i tome kako one jedino mogu da žive zauvek, ali čak i njih uvek nešto spreči u tome. To mi je tada bilo nešto bitno, ali nisam shvatala zašto, a onda sam bila sigurna da će to biti naslov kada sam napisala pesmicu na početku romana. Napisala sam je usred noći, dok mi je umirao komšija sa 4. sprata, što je bilo jedno košmarno iskustvo. Meni su usred noći krenuli da se ređaju stihovi i pomislila sam da je to još jedna od onih stvari za koje noću pomisliš da su dobre, a ujutru si u fazonu: bože sačuvaj. Tada je nastao stih: Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate. Mislim da to jako govori o ideji romana, a to je da večni život niko ne može da živi zapravo.

Tvoja junakinja u jednom delu knjige navodi kako je shvatila da sada zapravo sve može da joj se desi – i razvodi, i da ima karijeru i da je nema, i da ima i da nema posao i smrt. Deluje mi da su to osvešćivanje i motiv odrastanja dosta povezani sa motivom bolesti u romanu. Reci mi nešto više o tome.   

To je jako bitan motiv i ja jesam izabrala da je kod junakinje bolest zapravo okidač za brzo odrastanje. Nisam htela da to bude tema knjige, već baš taj strah od smrti i njena spoznaja da svako, čak iako ne deluje tako na prvi pogled, ima neku traumu ili problem koji se neretko skriva. Prvo je nastala struktura junakinjinog otkrivanja bolesti, koja nije imenovana u knjizi, jer to nije ni bitno, već je bitna kao metafora za starenje i brzo odrastanje. Onda su sve druge stvari došle na tu prvobitnu strukturu i sve to zajedno je načinilo to što sam želela da kažem – postoje stvari koje mogu da prevaziđu strah od smrti i koje su jače su od smrti.

U odrastanju je jako bitno to razmišljanje da si jači od svega, da niko ne može da te spreči i kroz ceo život i kasnije čuješ neke stvari koje se dešavaju drugim ljudima, a ne možeš to da povežeš sa sobom. Mislim da je to i zdravo, jer kada bi ljudi osećali stalno da nešto loše može da im se desi, ne bi mogli da žive, tako da je super da postoji taj neki mehanizam odbrane. Ali, isto tako mislim da, kada se tebi desi neka tako loša stvar, imaš mnogo više empatije za druge ljude.

Možeš li da zamisliš da ovaj roman bude ekranizovan?

Mogu! Mogao bi da bude film, a mogla bi da bude i neka serija kada bi se uzeli i raspisali ti likovi, ali moram da kažem da mi je toliko velika stvar bila da pišem ovaj roman da uopšte nisam razmišljala u tom pravcu, ali možda sada, kada mi se sve slegne, počnem da razmišljam o tome (smeh).

Koga bi odabrala kao reditelja?

Moram reći – Nikola Stojanović, jer ako ne kažem, on će se naljutiti (smeh). Šalim se, ali se stvarno u našoj saradnji osećam kao da sve što napišem, on stvarno to nadogradi – to što ja zamislim, on dopuni i onda bude još bolje.

Zanimljiva je i korica same knjige čiji je autor Aleksandar Bartol. Reci nam nešto više o tome i koliko ti je to uopšte važan elemenat?

Meni je baš bitna korica i puno sam razmišljala o tome. Bartol je jednom prilikom objavio ovu fotografiju svoje drugarice Lole Petrović na Instagramu. Mene je ta fotka, kada sam je videla, zaledila. Odmah sam mu pisala, ali tada knjiga uopšte nije bila u igri. Kada sam saznala da ću izdati knjigu, pričala sam sa njim da mi fotografišemo nešto novo za naslovnicu, ali onda sam uzela tu fotografiju i probala naslov uz to i znala da je to – to. Neverovatno mnogo motiva ima na toj slici koji su povezani sa romanom, a uopšte nije bila inicijalno napravljena za to.

Promovisaćeš svoj roman u decembru, šta nas očekuje tada?

Promocija romana će biti održana 27.decembra u KC Gradu, umetnica Tamara Tasić Brusnica će napraviti kolaže inspirisane knjigom koji će uključivati i neke rečenice i delove romana. Čitaćemo odlomke romana, a nakon toga muziku će puštati Marko Grabež i Nikola Čučković.

Fotografije: Aleksa Bartol

Članak Svako ko o nečemu piše, mora da proživi tu emociju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Elena Ferante, Napuljska tetralogija

Kako drugačije započeti listu, nego sjajnom Elenom Ferante, možda i današnjim simbolom ženskog pisma u širim krugovima. Elenin prvi roman u okviru Napuljske tetralogije – Moja genijalna prijateljica, osvojio je naša srca brzinom svetlosti, pa smo željno iščekivali dan kada će Booka, koja je kod nas izdavač, objaviti da je nastavak na pomolu. Ferante oko sebe ima i veo misterije, što ovu spisateljicu čini dodatno intrigantnom za mnoge, jer joj je identitet anoniman, pa se mnogi čak pitaju da li je ona zapravo muškarac ili žena. Autorka ovog teksta ne.

Napuljsku tetralogiju čine četiri knjige – Moja genijalna prijateljica, Priča o novom prezimenu, Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju i Priča o izgubljenoj devojčici. Radnja romana prati Lenu i Lilu, dve najbolje drugarice koje odrastaju u siromašnom i nasilnom kraju Napulja i njihove živote od kada su devojčice, preko odrastanja, pa sve do kasnijeg doba. Iako je u fokusu njihovo prijateljstvo, kroz ova četiri romana Ferante donosi i otvara širok spektar drugih tema, poput odnosa žene i muškarca, majke i kćerke, klasnih pitanja, siromaštva i bogatstva, političkog konteksta i društvenih dešavanja sredinom 20. veka.

BONUS: Iako je Napuljska tetralogija najpoznatije Elenino delo, ni ostali romani prevedeni kod nas ne zaostaju za njom, te ukoliko vam se dopadne stil ove italijanske spisateljice, toplo preporučujem da pročitate i ostale prevedene romane: Lažljivi život odraslih, Mračna kći, Dani napuštenosti i Mučna ljubav.

Tanja Mravak, Naša žena

Ukoliko više volite kratke prozne forme u vidu priča koje pričaju priče različitih žena, Naša žena Tanje Mravak je zbrika za vas. Knjiga prati žene različitih generacija, obrazovanja, bračnog stanja i uverenja. Kroz pripovedanje o scenama iz njihovog života, ona nam donosi njihovu svakodnevicu iz koje dosta saznajemo o ulogama koje su im nametnute, njihovom odrastanju, ali i porodičnim, rodbinskim i muško – ženskim odnosima uslovljenim i izgrađenim pod uticajem patrijarhalnog obrasca.

BONUS ljubiteljima kratkog proznog formata: Lana Bastašić, Mliječni zubi; Rumena Bužarovska, Moj muž, Nikuda ne idem, Osmica; Ana Miloš, Rastanak

Elfride Jelinek, Ljubavnice

Nobelovka Elfride Jelinek jedna je od važnih figura austrijske književne scene i književnosti na nemačkom jeziku. Za svoje stvaralaštvo 2004. godine je dobila Nobelovu nagradu, a kao jedan od bitnijih i njenih prvih velikih romana ističu se Ljubavnice. Radnja prati Brigitu i Paulu, radnice u fabrici ženskog rublja, smeštenoj u idiličnom alpskom kraju, koje odrastaju u sličnim životnim okolnostima, gde jedna bezobzirno postiže svoje ciljeve, dok druga propada zbog iluzija i vere u ljubav. One, kako se ističe u samom opisu ovog dela, priželjkuju da nađu svoju sreću u udobnom porodičnom domu i dobrom muškarcu, ali istovremeno shvataju da je njihovo traganje za srećom teško isto koliko i rad u fabrici. Jelinek ovim romanom pravi oštru kritiku društveno nametnutih modela ljubavi, braka i seksualnosti.

Donatela di Pjetrantonio, Vraćena

Ukoliko ste voleli i čitali Ferante i želite još sličnog stila, tema i Italije, Pjetrantonio je pravi izbor. Roman prati devojčicu koja je odrasla okružena ljudima za koje je mislila da su joj roditelji, ljubavlju i udobnošću doma, koju jednog dana vraćaju njenim biološkim roditeljima, gde se susreće sa životom potpuno suprotnim od svega na šta je navikla. Novi dom odiše grubošću, sirovošću, siromaštvom i predgrađem punim nasilja. Kao što kaže opis izdavača: Vraćena je moćan, težak i očaravajući roman o ljubavi i napuštanju, mučnom prilagođavanju, emotivnom previranju i sazrevanju, a ukoliko vam se dopadne, čeka vas i nastavak Južno predgrađe, koji nastavlja da prati priču i odrastanje devojčice, koja već u drugom romanu postaje žena.

Lejla Slimani, Zemlja drugih, Gledajte kako plešemo

Slimani je srpskoj čitalačkoj publici, a posebno ljubiteljima savremene književnosti i Booka izdanja već poznata po svojim romanima Uspavaj me i U vrtu ljudoždera. Iako nećete pogrešiti i ako uzmete da pročitate ova dva ostvarenja, ovog puta preporučićemo Lejlinu najavljenu trilogiju u kojoj opisuje život svoje porodice u Maroku sredinom prošlog veka, uoči rata za nezavisnost. Prvi deo najavljene trilogije Zemlja drugih prati mladu Francuskinju Matildu koja se zaljubljuje u Amina, marokanskog vojnika koji se u Drugom svetskom ratu borio u francuskoj vojsci. Oni se zajedno posle rata naseljavaju u Maroku. Roman počinje da prati njihov život, kao i likova oko njih, a u nastavku pod imenom Gledajte kako plešemo, čiji prevod je početkom avgusta izašao i kod nas, prati, u velikoj meri, odrastanje Aminove i Matildine dece – Ajše i Selima. I ovaj roman u velikoj meri donosi priču o različitim porodičnim odnosima, patrijarhalnim obrascima, istoriji jedne države i klasnoj borbi.

Milica Vučković, Smrtni ishod atletskih povreda

Milica Vučković se svojim romanom Boldvin u izdanju izdavačke kuće Lom 2018. godine predstavila široj čitalačkoj publici, iako je prvu zbirku priča Roj objavila godinu dana ranije. Roman Smrtni ishod atletskih povreda, za koji je dobila Vitalovu nagradu za najbolju knjigu na srpskom jeziku objavljenu u 2021. godini, objavljuje 2020. godine za Book-u, a roman je bio i u užem izboru za Ninovu nagradu, kao i u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“.

Roman prati glavnu junakinju Evu koja je naučena da trpi i ćuti, što se u našoj tradiciji smatra vrlinama za žene. Milica u svom romanu osvetljava razne sisteme manipulacije, kompleksne partnerske i porodične odnose i patrijarhalne obrasce u kojima su žene, kao što je i naglašeno u samom opisu ovog izdanja, naučene da ćute i trpe i veruju da ljubav treba i mora da boli.

Rut Ozeki, Priča za biće vremena

Priča za biće vremena je još jedan od skorašnjih Book-inih noviteta. Roman paralelno priča dve priče – šesnaestogodišnje devojčice Nao i spisteljice Rut, koja nalazi Naoine stvari na obali okeana. Rut je na plaži pronašla Helou Kiti koferčić koji je dospeo u more verovatno tokom razornog cunamija 2011. godine, a u kom se nalazi devojčicin dnevnik, u kom otkriva da je Nao želela da napiše memoare svoje bake, zen budistkinje. Kroz dnevnik, Rut otkriva težak život koji je Nao imala, ispunjen suočavanjem sa vršnjačkim nasiljem, siromaštvom, dolaskom u novu sredinu, depresivnim fazama svoga oca i promišljanjima o samoubistvu. Uprkos teškim temama kojih se roman dotiče, Priča za biće vremena je stilski pitko napisana i obiluje duhovitim elementima.

Hiromi Kavakami, Profesorova tašna

Japanska književna scena obiluje dobrim ženskim spisateljicama koje pričaju različite priče žena, njihove svakodnevice i odnosa prema svemu što ih okružuje. Hiromi Kavakami je jedna od njih. Njen roman Profesorova tašna prati Cukiko, koja se jedne večeri u baru ponovo susreće sa svojim trideset godina starijim profesorom. Njihovi namerni i nenamerni susreti prerastaju u neobičan odnos koji kreću da grade. Svojim pitkim stilom Kavakami nam priča priču jedne naizgled obične žene, ali i poručuje kako je u potpunosti okej nekada ne znati šta želimo od života.

Sali Runi, Bajni svete gde si ti

U narodu poznata kao britanska Elena Ferenate – Sali Runi je na našoj književnoj sceni osvojila srce publike svojim romanima – Razgovori sa prijateljima, prvim romanom prevedenim kod nas u izdanju Geopoetike, koji je pre godinu dana adaptiran u mini seriju, Normalni ljudi, koji je možda i najpoznatiji, sudeći po društvenim mrežama i koji je, takođe, adaptiran u mini seriju i poslednjem prevedenom romanu Bajni svete gde si ti, meni lično najdražem.

Roman, kako je i istaknuto u opisu izdanja, prati prijateljstvo između Alis, mlade književnice, koja se nakon sloma kome je u velikoj meri doprineo njen iznenadni i veliki uspeh, povukla da živi u malom mestu na obali, i Ajlin, urednice u književnom magazinu iz Dablina. Njihove ljubavne veze – Alis sa Feliksom, radnikom u lokalnom skladištu, i Ajlin sa Sajmonom. I ovaj roman govori o kompleksnosti prijateljskih i ljubavnih odnosa, bliskosti i udaljavanju, ali i socijalnim kontekstima koji su nužni uticaj na živote svih nas.

Simon de Bovoar, Pridošlica

Jedna od najpoznatijih romana francuske feministkinje Simon de Bovoar jeste Pridošlica, kod nas nedavno izdata u okviru izdavačke kuće Štrik. Radnja romana prati Fransoazu i Pjera, par širokih shvatanja koji ulazi u jedan vid otvorene veze sa mladom, žustrom i hirovitom Gzavjerom. Kroz njihove međusobno ispreplitane odnose, Bovoar donosi jednu novu perspektivu seksualnosti, ali i patrijarhalnih obrazaca, naše percepcije slobode. Roman je u velikoj meri autobiografski, s obzirom na to da su Simon i njen partner Žan Pol Sartr imali otvorenu vezu, čiji deo su bili kako muškarci, tako i žene, a Pridošlica je posvećena upravo jednoj od njih.

Članak Deset romana koji preispituju poziciju žene u našem društvu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U najuži izboru za NIN-ovu nagradu, koja se dodeljuje 69. put ušlo je šest romana „Unutrašnje more“ Danice Vukićević, (Nojzec), „Klub istinskih stvaralaca“ (Fabrika knjiga), Milana Tripkovića, „Papir sa vodenim znakom“ (Laguna), Gorana Petrovića, “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ (Booka), Mirjane Drljević, „Koljka i Sašenjka“ (Arhipelag), Uglješe Šajtinca i „Klara, Klarisa“ (Bulevar Books), Marijane Čanak.

U recenziji nagrađenog romana „Unutrašne More“ stoji između ostalog da Danica Vukićević u svojoj novoj knjizi proze nastavlja da piše u formi „dinamičnog, vrcavog i lucidnog portretisanja… realnosti domišljatim i pamtljivim pesničkim slikama“, te prenosi „frenetični ritam, zvukove grada, zbrku u komunikaciji, eksperiment u jeziku i o jeziku“ (Vladislava Gordić Petković).

I opet važi ono što autorka kaže u jednom intervjuu:

„Moje iskustvo jeste žensko iskustvo, i izabran – ženski glas (među drugim unutrašnjim glasovima, dečjim, muškim, bespolnim, ne-rodnim, ili neljudskim, biljnim, životinjskim… glasovima predmeta). Kada tražite sopstveni glas (štimovanje, osluškivanje preko antena) neki ipak izaberete.“

Danica Vukićević je završila Opštu književnost i teoriju književnosti i Ženske studije. Rođena 1959. godine, živi i radi u Beogradu.

Tekst preuzet sa portala: Danas.rs

Članak Danica Vukićević dobitnica NIN-ove nagrada za roman Unutrašnje more se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U razgovoru o romanu učestvuju: 
Vida Davidović, spisateljica 
Jasmina Vrbavac, književna kritičarka
Andrea Jovanović, filozofkinja
Iva Parađanin, urednica kulture Buro247 i osnivačica podkasta Tampon zona  
Sara Arsenović, novinarka Radio Beograda 2 

Žiri Nin-ove nagrade je uvrstio „Mučninu” u ovogodišnji širi izbor. „Mučnina” je roman o neodrastanju, čija je tema klasična zamena mesta glavnih junakinja koje dolaze, jedna iz velikog grada, druga iz provincije. 

„Dve devojke menjaju mesta i počinju da žive u za njih novom okruženju. Motiv zamene mesta u tradicionalnoj književnosti uvek podrazumeva komediografske elemente, ali junakinje Vide Davidović ovaj svet gledaju dvostrukim pogledom: očima globalnih milenijalki za koje je svet postao veoma komplikovano mesto i očima generacije lokalno obeležene rođenjem tokom traumatičnih 90-tih. Mučnina: o neodrastanju kao da sledi tragove Normalnih ljudi Sali Runi, gde se ljubavi i prijateljstva gase i pale kao novogodišnje svećice i poput Novogodišnjeg bala pod maskama, ispod privida normalnosti, pulsira čitav spektar skrivenih osećanja i trauma sa kojima će junakinje morati da se izbore da bi se do kraja odmotao proces odrastanja. Da li će ono za njih uopšte biti moguće?” – Jasmina Vrbavac

„Ovo je priča o čudesnom životu, onom koji niko nikada nije živeo, misliš, pa blesne u trenutku, onda te sunovrati tamo gde nisi hteo da odeš, pa te preobrazi. Jedna mlada žena je otišla iz velikog grada, druga mlada žena je došla u veliki grad. One će vas zaraziti žudnjom, istinom, bolom i lepotom…” – Milena Marković

„Stajala sam pred razgolićenim ogledalom osjećajući još onaj zračak sunca kako mi prži dlačicu iznad usne. Skinula sam odjeću sa sebe i skrenula pogled sa ogledala. Znala sam da imam crni donji veš, da sam to jutro obukla čiste gaće i da bih pljunula od neprijatnosti kad bih vidjela sebe golu.” – Vida Davidović, iz romana „Mučnina”

Članak Promocija romana Mučnina Vide Davidović u Kulturnom centru Grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Njene knjige su napisane u formi dnevničkih zapisa i odišu lakoćom čitanja i poistovećivanja. Čini se da StaŠa vidi sve ono što nam promakne u toku jednog sasvim običnog dana, koji i nije tako običan.

Studirala je književnost, i sama kaže da je jako važno da bi pisao, mnogo čitati. Njen literarni put na internetu je započet blogom, gde je delila svoje misli i zapažanja, da bi se potom prebacila na Fejsbuk i na kraju – štampanjem izabranih priča. Stašina odvažnost se ogleda u tome da je odlučila da sama štampa svoje knjige, bez ikakvog izdavačkog kišobrana.

Razgovarali smo sa njom o tome šta je lako reći, a teško učiniti, strahovima, lepoti i značaju sitnica i elektronskim knjigama.

Fotografkinja: Milena Goševski

Kako se osećaš u izolaciji?

Kako kad. Nekad sam optimistična i vedra, nekad upadam u mrakove.

U jednom tekstu, objavljenom krajem marta, napisala si da „lako je reći – nelako učiniti“ za preuređivanje ormara. Za šta bi još mogla posvedočiti da je lako reći, a nelako učiniti?

Verovati u sebe. Ne klonuti duhom. To su one stvari za koje nekako znamo da su istinite, znamo da treba da verujemo u sebe i da ne klonemo duhom, pa ih zato i većina nas izgovara drugima ili sebi, ali činjenica je da nisu lako primenljive.

Upravo u tom tekstu si govorila o haosu u glavi i haosu u plakaru. Da li je sada pravo vreme za čišćenje pre svega glave, a onda i plakara?

Mislim da ne mora biti tako. Okej, plakar je svakako zgodno srediti, što da ne, ja sam ga sredila još početkom marta, doduše zato što mi se svidja da tako započnem proleće, a ne zbog korone. Što se glave tiče, ne mora se ništa. Meni je bitno samo da sačuvam hladnu glavu, da ne dam strahovima i sumnjama da podivljaju. Nije mi sad trenutak da rešavam sopstvene bagove, jer ne osećam to, ne osećam da mogu da se nosim sa tim. S druge strane, sigurno ima ljudi koji su seli da porazgovaraju sa sobom oko nekih bitnosti i ako je urodilo plodom, meni je to odlično. Samo mi se nije dopao pritisak koji je bio popularan kad je sve ovo počelo, a ticao se kvalitetnog korišćenja vremena i rada na sebi.

Govoreći rečnikom Mari Kondo – koliko je u životu važno da stvari kojima smo okruženi bude u nama radost? Ili čak sećanja na sve ono što smo u njima preživeli, kao ti sa tvojom The Haljinom, koju si spomenula u svom tekstu „Haos u glavi jednako haos u plakaru!”? 

Meni je važno. Ja sam čovek koji obožava da se rešava suvišnih stvari, juče sam ispraznila ostavu koja postoji na terasi i osetila sam se kao da ću da poletim. Ipak, s odećom je malo drugačija stvar. Naime, uglavnom dosta pažljivo kupujem stvari i volim da ih dugo nosim. Ne marim za krpice i sezonske momente. I onda mi bude teško da se rastanem sa recimo tom plavom haljinom, jer me podseća na toliko leta i dogodovština i svačega. I da, znam da je to samo stvar ali meni je ipak više od toga. Tako da oko toga dopuštam sebi sentimentalnost.

Izvor fotografije: Privatna arhiva

U knjizi „Gde je StaŠa“ si vrlo živopisno opisivala svoj (mukotrpan) put u vezi sa učenjem vožnje. Na kraju si priznala i sebi i instruktoru da te je strah od pada koji bi se desio zbog tvog sopstvenog nemara ili nespremnosti. Da li si naučila na koji način se nositi sa ovakvim mislima? Verujem da mnoge mlade ljude tišti isti problem.

Naučila sam da ih utišam, ali ne i da ih sklonim. Čim ovladam time, javiću. Il’ ću napisati novu knjigu, hah.

U jeku trenutne situacije zaista je teško ne osvrnuti se makar nekim delom na epidemiju ili makar njen uticaj na nas. Čini se da je sadržaja na internetu više nego ikad – kakvi su tvoji stavovi po tom pitanju? Da li ti se to dopada ili ti postaje previše (svega)?

Kao što sam pomenula gore – meni je smetao pomalo taj momenat da sad mora da se stvara, mora da se bude kreativan, mora da se radi na sebi, mora da se pruži ljudima zabava… Onda se zamislim, pa dokučim – možda to nekome stvarno pomaže da se nosi sa ovom specifičnom situacijom i ako je tako, ko sam ja da to prozivam napornim trendom i da mi to smeta. Tako da uglavnom gledam svoja posla i posla ljudi koje i inače pratim i volim. Recimo, pre neki dan sam čula Hanu Selimović kako recituje pesmu Mike Antića i to mi je obojilo ceo april. A to verovatno nikada u životu ne bih čula da se neko nije dosetio da u ovoj korona situaciji pozove glumce da recituju pesme, te da to potom plasira na mrežama. Stvar je jasna, ima sjajnih stvari za svakoga, samo treba odabrati umesto konzumirati neprestano i bez smisla.

Spominjući dostupan internet sadržaj – šta misliš o elektronskim izdanjima knjiga? Može li tebi ekran zameniti papir?

Nisam još domislila stav o tome. Za sada više volim opipljive knjige. Mada, čitala sam juče poslednji intervju sa Ursulom Legvin, gde su je baš pitali o elektronskim knjigama. Ona oko toga kaže: Kada sam počela da pišem o e-knjigama i štampanim knjigama, mnogi su galamili „knjiga je mrtva, knjiga je mrtva, ima sve da postane elektronsko“. Zamorila sam se od toga. Pokušavala sam da kažem da sada imamo dva načina objavljivanja i ima da ih koristim oba. Imali smo jedan, sad imamo dva. Kako to može da bude loše? Stvorenja žive duže ako mogu da rade stvari na različite načine. Takav stav mi se dopada.

Pored toga što si delove sebe poklonila publici, takođe, ručno pakuješ knjige koje se šalju. Uz to, izgled kutija menja se sa svakim godišnjim dobom. Koliko misliš da je bitna povezanost pisca i publike, koja se upravo i stvara jednim takvim gestom kao što je ručno pakovanje knjiga?

U vremenu u kom autori žive na društvenim mrežama, te su samim tim lako dostupni za komentare, pohvale i pokude, mislim da je direktna povezanost intenzivnija, pa i bitnija nego ikada pre. S druge strane, meni kao čitaocu to nije važno. Ne pamtim kada sam poslednji put poželela da se obratim nekom piscu. Dovoljno mi je da čitam delo, ta razmena mi je potaman i više povezanosti od toga mi nije potrebno. Ali istina je da mi je lepo i milo kad mi ljudi pišu. A što se kutija tiče, volim kada dobijem nešto spakovano u specifičan paket i drago mi je što vidim da i ljudi-čitaoci to vole. Mada ne svi, nekima je taj detalj apsolutno nebitan. I to mi je isto okej.

Prolećna verzija kutija za pakovanje ima motiv drveta, koje prkosno raste, i tek će. Koliko je u ovim danima važno da se ugledamo na to drvo? Da li se i ti trudiš da to radiš?

Volela bih i ja da rastem kao to drvo, ali se trenutno ne silim na to. Sviđa mi se da mislim da smo svi i nehotice porasli ovih dana, svako na svoj način.

U prvoj knjizi „Ja sam StaŠa“ si, zajedno sa drugaricama, postavila jedno važno pitanje pred čitav grad, ali i pred čitaoce. „Gde su ti krila?“ Čini se da je postavljati ovo pitanje samom sebi postalo važnije nego ikada. Gde su tvoja krila sada?

To pitanje je zamišljeno kao nešto što čovek sam sebe zapita i sam sa sobom raspravlja i rešava. Nije zabranjeno, naravno, da čovek o tome priča i javno ili deli s drugima. Ali ja ne mogu.

Lakoća sa kojom opisuješ detalje svakodnevnog života, na koje često ne obraćamo pažnju, jeste jedan od razloga zbog čega su tvoje priče prijemčive i sa kojima se možemo poistovetiti. Da li misliš da će po završetku situacije u kojoj se nalazimo, ljudi, ili makar neki od njih, početi više da obraćaju pažnju na svakodnevne sitnice koje nam se potkradaju u svakom danu, a na koje se nikada nismo skoncentrisali onako svojski?

Mislim da neki svakako hoće, ili će se bar potruditi. Bilo bi zgodno da to ne bude samo početni polet, nego da tako ostane i na duže staze, ali videćemo.

Čuvena je tvoja ljubav prema psima. Šta od njih možemo naučiti i šta si ti od svoje Nimerije naučila?

Da se vraćam kući.

Kada se izolacija završi – gde će biti StaŠa i kakvi su joj planovi?

Mislim da ću biti na nekom pikniku koji će trajati 7 dana. Eto to bih volela. Što se planova tiče – nemam ih.

Fotografkinja: Jelena Pajić

Za kraj mislimo da bi se Stašina priča, objavljena na njenom fejsbuk profilu i u prvoj knjizi, savršeno uklopila kao poruka koju Staša ima da uputi sebi, ali i svima nama.

Autorka naslovne fotografije: Nevena Zelunka Cvijetić (sa bloga Hleb&lale)

Članak Staša Vukadinović: Sviđa mi se da mislim da smo svi nehotice porasli ovih dana se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dobitnica je BeFem nagrade za feministički obračun i genijalnu prijateljicu domaće književnosti, 8. marta ove godine. Lanina knjiga „Uhvati zeca“ je priča o odrastanju i sazrevanju dve prijateljice, Le(j)le i Sare, u burnim vremenima kakve su bile poslednje decenije prošlog veka. U knjizi je isprepletano pitanje identiteta; njegovo oblikovanje po sopstvenom nahođenju ili pak po nahođenju vremenskih i prostornih, ali i društvenih faktora. Nakon čitanja se možemo zapitati: koliko nas društvo u kom živimo oblikuje i da li je moguće „pobeći“ od sebe, makar to podrazumevalo život u državi kilometrima udaljenoj od svog rodnog mesta?

Lana kaže da joj nije bila želja da piše o „ženskom prijateljstvu“, ali da su joj ženski likovi bliski i da je preko njih uverljivije mogla preneti ono o čemu je zaista želela da piše – a to je potraga za identitetom u zemlji u kojoj je cela ideja identiteta dovedena u pitanje. U knjizi se prepliću motivi poput zemlje čuda i zeca, kao što je to slučaj u „Alisi u zemlji čuda“ Luisa Kerola. Tu su i elementi koji podsećaju na Moju genijalnu prijateljicu, italijanske autorke Elene Ferante, poput neraskidive povezanost i razvoja odnosa dve prijateljice kroz život.

Sa njom smo razgovarali šta znači solidarnost za društvo, značaju književnosti za mlade, pitanju identiteta, ali i o važnosti emancipatorskog aspekta u obrazovanju devojčica i kako on utiče na poboljšanje celokupnog društva.

Smislila si način kako bi petak veče svima nama u izolaciji učinila interesantnijim – a to je emisija, odnosno razgovori sa piscima i spisateljicama na tvom instagram profilu. Kako si došla na ovu ideju i da li ona za sada ispunjava tvoju prvobitnu zamisao?

Imam mnogo prijatelja među piscima i spisateljicama u regionu i imala sam želju da se s njima čujem. Smatram da svi oni zaslužuju pažnju i osjećam se privilegovanom što ih poznajem i mogu s njima da razgovaram o književnosti i mnogočemu drugom. Ovo je bio način da se ti razgovori otvore za širu publiku. S druge strane, poslije nekoliko mjeseci, imaću lijepu video arhivu razgovora s nekim od najzanimljivijih autora i autorica iz regije, što je pravo malo blago. Ne bi mi bilo ugodno koristiti ovu situaciju da promovišem sebe, čitam svoje tekstove ili prodajem svoju knjigu. Ima mi više smisla u ovom trenutku pokazati solidarnost, zajedništvo i podršku.

Koliko je važna međusobna podrška pisaca iz regiona?

Meni je veoma važna i uvijek radim na tome da promovišem kolege i kolegice, preporučim ih agentima i izdavačima, govorim o njima na društvenim mrežama, itd. Pisanje i ego su usko povezani i vrlo je lako skliznuti u toksični modus operandi – to je ideja da postoji ograničen broj mjesta, da jedni drugima nešto oduzimamo, te da smo isključivo konkurenti. Za mene je to jasan pokazatelj kako je kapitalistički zakon džungle ušao u kulturu, gdje ne bi trebalo da ga ima. Zato su nam se i nagrade pretvorile u reality show. Vrlo rano sam postala svjesna da smo toliko zaokupljeni egom i traženjem «sljedećeg genija», da književnost polako gubi svoj društveni značaj. Postala je kao kakav elitni hobi nekolicine «intelektualaca», a za takvu situaciju smo prvenstveno krivi mi koji se njome bavimo. Zato mi je važno pomagati svojim kolegama i kolegicama, jer ako njih nestane, nestaće književnih časopisa i festivala, na kraju će nestati i čitalaca, a onda ovo čime se bavim postaje besmisleno.

Kada smo kod sadržaja tokom trenutne situacije, kako se ti nosiš sa njom i koliko je ona uticala na tvoje funkcionisanje?

Prije svega, ja imam tu privilegiju da se bavim poslom koji inače radim od kuće, u izolaciji koju sam sama sebi nametnula. Mnogi su u ovoj situaciji izgubili posao, a drugi, opet, moraju da rade poslove koji su sada visokorizični, tako da mislim da nemam pravo da se žalim. Međutim, u razgovoru s drugim piscima i spisateljicama, shvatila sam da svi kolektivno patimo od nemogućnosti pisanja u ovoj situaciji. Uslovi su naizgled idealni, ali činjenica je da je stvarnost trenutno preuzela kormilo – svijet je jednostavno previše i teško se isključiti i zaboraviti na to što se događa vani.

Rekla si da ti poređenje sa Elenom Ferante godi, ali da to dokazuje da je na Balkanu egzotika pisanje o ženskom prijateljstvu. Zbog čega misliš da je to tako; sa čime povezuješ tu pojavu?

To se pokazalo tačnim kada je knjiga izašla u Španiji. Ni jedan jedini intervju koji sam tamo dala nije pominjao žensko prijateljstvo, svi prosto kažu prijateljstvo, knjiga o prijateljstvu, bez potrebe da markiraju to žensko kao nešto posebno. Već sam ranije rekla da takva situacija više govori o podneblju nego o mojoj knjizi. Za mene, prosto, žena nije novost, a ženske teme nisu egzotične. Ja pišem o ljudima i, svidjelo se to nekome ili ne, pedeset posto njih su žene.

Što se tiče same knjige Uhvati zeca, motiv vezan za pitanje identiteta je uvek aktuelan, pogotovo jer se mnoge generacije mogu poistovetiti sa njegovom potragom. Koliko je ovaj motiv, po tvom mišljenju, važan kod mladih ljudi i šta misliš da može da ga podstakne?

Mislim da je uvijek važno govoriti o identitetu i o tome šta se pod njim podrazumijeva. Glagol biti je izrazito arogantna i opasna riječ. U našem regionu on i dalje diktira mnoge životne obrasce, podstiče isključivanje i diskriminaciju, i zato je posao umjetnika i umjetnica da ga konstantno dovode u pitanje. Tema fluidnosti i promjenljivosti identiteta, ideje sebe, će me uvijek zaokupljati u pisanju. Samo pisanje je stvaranje kroz jezik, likovi na početku i na kraju knjige nisu isti, u svim tim riječima nešto im se dogodilo. Isto je i s nama – mijenjamo se, izmišljamo se, pripovijedamo sami sebe.

Fotograf: Milan Ilić

Koliko je važno čak i nominacijama za prestižne nagrade da se među imenima nađu ženska imena i da li to povoljno utiče na promenu diskursa u književnosti, na skretanje pažnje na ženske spisateljice?

Prije samih nagrada, važno je stvoriti društveni, kulturni i mejnstrim prostor u kojoj žene mogu i žele pisati. Čini se da je to već postignuto, ali ako pogledate bliže, to je daleko od istine. Mnogi naši genijalci (jer smo na Balkanu opsjednuti idejom starog genija) imaju kod kuće ženu koja im je i kuvarica, i sekretarica, i čistačica, i lektorka. O tome se ne govori mnogo. Postoji, takođe, onaj fantom o kojem je pisala Virdžinija Vulf – fantom autocenzure, želja da se piše tako da se dopadneš nekom muškarcu, što se mahom dešava na podsvjesnom nivou, budući da je kanon u sklopu kojeg smo se obrazovale mahom muški. Dodajte na to činjenicu da vam se od malih nogu govori kako nije dobro da previše pričaš i praviš se pametna, kako ne treba da kvariš atmosferu, i kako je tvoje da uljepšavaš. Sve to zajedno ne može da iznjedri kvalitetnog pisca. Nije, stoga, dovoljno pobrojavati žene u nagradama, niti nagraditi neki roman samo zato što ga je napisala žena. Ali dati vizibilitet onim ženama koje su ga zaslužile – to je neizmjerno važno za sve one djevojčice koje sjede u učionicama čije zidove krase fotografije muškaraca. Ti zidovi im govore da je mjesto intelektualnih radnika rezervisano za dječake.

Primetno je da imena autorki postaju sve zastupljenija, međutim, kakav je zaista njihov položaj u književnim krugovima? Da li smatraš da budućnost nosi svetle momente za žensko stvaralaštvo?

Mogu govoriti samo iz svog iskustva, ali poznajem mnoge spisateljice koje su doživjele slične stvari. Istina je da će vas, kao spisateljicu, i nagraditi, i objaviti, i pozvati na neku književnu veče. Na površini djeluje kako imate jednake šanske kao i vaše kolege. Međutim, ispod površine priča je drugačija. Nailazite na patroniziranje na svakom koraku. Muškarci koji su postigli mnogo manje od vas osjećaju se pozvanim da vas savjetuju, ispravljaju, obraćaju vam se kao da razgovaraju s djetetom. Otkad sam počela pisati, konstantno je tu negdje u mojoj blizini neki stariji gospodin koji ima ideju šta ja treba da radim i kako treba da pišem. Ako pokažete da znate sastaviti prostoproširenu rečenicu, da imate mišljenje koje vam nije problem braniti javno – onda ste pretjerale, ističete se, previše iskačete, samo kukate, itd. Po njima, najbolja spisateljica je ona koja se ne čuje. Ako želimo, kako ste rekli, svijetlu budućnost za žensko stvaralaštvo, moramo prestati da se pravdamo i objašnjavamo na svakom koraku. Moramo nadjačati snishodljivi smiješak gospodina genijalca. U tom smislu sam mnogo naučila od Rumene Bužarovske.

Koliki je pravi uticaj u ohrabrivanju devojčica, devojaka, žena primerom uspešnih savremenih spisateljica?

Nisam političarka, niti sociološkinja, ali jednu stvar znam sigurno – društva u kojima se podstiče emancipacija i obrazovanje djevojčica mnogo su razvijenija od onih u kojima to nije prioritet. Naime, možete uporediti društvene sisteme prema tome kako tretiraju djevojčice i rezultati govore sami za sebe. Zato, kada kažem da je važno kako obrazujemo djevojčice, kako ih podižemo, kako im se obraćamo, ne govorim samo o feminizmu, govorim o razvoju cjelokupnog društva. Možemo se hvaliti kako kod nas djevojčice imaju pravo na obrazovanje i poslove isto kao dječaci, ali činjenica je da treba da prođe mnogo vremena kako bi djevojčice shvatile da zaista mogu biti šta god žele. Ako odrastate u društvu u kojem se intelekt i ,,pametna” zanimanja uvijek vezuju za muška imena, podsvjesno razvijate uvjerenje da su samo muškarci sposobni obavljati te poslove kako treba.

Izvor fotografije: Lanin instagram @lanabasta

Koliko misliš da je književnost bitna i zastupljena kod mladih?

Mladi zapravo čitaju mnogo i nervira me kada se moja generacija, a pogotovo starije generacije, žale kako je nekad bilo bolje. Uvijek je to nekad bolje i pametnije – više se čitalo, više se razgovaralo, itd. Činjenice su zapravo suprotne – istraživanja pokazuju da milenijalci čitaju više od njihovih roditelja. U tom smislu, elektroničke knjige i audio-knjige su odlična stvar, jer će dobri tekstovi imati priliku stići dalje i ja to u potpunosti podržavam. Smeta mi arogancija nekih kolega koji krivicu nečitanja svaljuju na mlade i ,,njihove mobitele”, kad smo zapravo mi ti koji smo se svojevoljno odvojili od njih, njihovih života i vremena u kojem žive. Najviše sam uživala u razgovoru sa studentima Filološkog fakulteta u Beogradu: imali su izrazito kompleksna pitanja i zanimljiv pogled na moj roman, neki od njih su čak primijetili neke stvari koje su meni promakle. Želim pisati knjige koje su relevantne generacijama koje dolaze i, ako mladi prestanu čitati, onda smo ih iznevjerili mi koji smo njih i njihove probleme izbacili iz svojih knjiga. 

Koje knjige su najviše uticale na formiranje tvoje ličnosti?

Budući da sam po struci anglistkinja, to su prvenstveno bili Džojs, Vulf, Nabokov, itd. Međutim knjiga koja mi je promijenila pogleda na svijet kada sam bila dijete jeste Beskrajna priča Mihaela Endea. Uz nju sam zapravo shvatila moć pričanja priče i sposobnost koju jezik ima da pobijedi Ništa koje nagriza zemlju Fantaziju.

Da li misliš da su u načelu problemi sa kojima se mladi ljudi suočavaju slični; bez obzira na geografske granice, etničku pripadnost, jezik kojim govore? Šta bi im poručila kao pomoć u toj borbi?

Svi se mi suočavamo s istim problemom, a najveći među njima je neoliberalni kapitalizam i teror slobode da dostignemo svoj maksimum jer nas u suprotnom uvjeravaju kako zaslužujemo da budemo na ulici i gladujemo. Nadam se da će ova pandemija makar doprinijeti da se sjetimo važnosti kolektiva i da zaista imamo resurse i mogućnosti da brinemo jedni o drugima. Sigurna sam da će mlađe generacije pamtiti ovu godinu i pripremiti se, bolje od nas, da djeluju kao zajednica, a ne kao raspršeni skup svemogućih egocentričnih pojedinaca.

Članak U Salonu sa genijalnom prijateljicom – Lanom Bastašić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Sve je počelo iz te iskre koju je probudila moja baka“

Ana nam je na samom početku govorila kako se zaljubila u pisanje, te kako je došla na ideju da sa samo petnaest godina objavi svoju prvu kratku priču pod nazivom „Ljuljaška“, za koju je kasnije dobila nagradu Borislav Pekić, kao i kako pisanje nije bila njena prva ljubav.

„Ja sam u stvari tada najviše crtala i slikala. Mislila sam da će moj život krenuti u tom pravcu. Išla sam na časove slikanja i akvarela. Dobila sam i neke druge nagrade koje niko ne pominje, a to je „Pjer“ za karikaturu. Tu nagradu sam dobila čak tri puta. Jednom pod svojim imenom, a dva puta sam crtala za svoju sestru i brata koji su dobili tu nagradu u moje ime. Želju za slušanjem i pričanjem priče probudila je moja baka još u najranijem detinjstvu jer mi je zaista mnogo čitala. To što je ona meni čitala su bile knjige koje nisu za decu, koje su možda čak hororične, mistične. Zapravo, probudila je u meni želju da i ja nešto slično pišem i čitam.“

Dodaje kako je jedno vreme pisala sastave svima iz odeljenja, a onda su shvatili da ima vrlo osoben stil i da će to biti očigledno, što je primetila i njena profesorka srpskog jezika i književnosti.

„Za samu „Ljuljašku“ desilo se da mi je profesorka, Ljubica Koprivica iz XIV Beogradske, rekla „Zašto to ne pošalješ na konkurs?“. Ona mi je predložila da to uradimo. Mislim da je zapravo momenat u kome sam odlučila da se pustim i na sastavima i na časovima srpskog pišem ono što mi se piše, čak i izvan okvira neke teme. Tu je sve krenulo. Onda kada je ta priča dobila nagradu, imala sam taj neki podstrek. Nikad pre toga nisam razmišljala da se bavim pisanjem.“

„Zatim me je Vasa Pavković, urednik u „Narodnoj knjizi“, pitao: „Da li imaš nešto duže od ovoga?“. Ja tada nisam imala ali je to bio takav podstrek da sam ja odmah počela da pišem nešto novo. Tako je nastao moj prvi roman koji je sastavljen iz tih kraćih priča.“

Nakon objavljivanja svog prvog romana „Epoha lipsa juče“, roman ulazi u uži izbor za prestižnu NiN-ovu nagradu. Iz ugla osamnaestogodišnje Ane to je izgledalo ovako:

„Mislim da je više bila oduševljena okolina nego ja. Ja sam možda malo cinična po prirodi. Jako volim neku vrstu pažnje i svakako da želim da moje knjige imaju čitaoce, ali tada sam nekako bila mrzovoljna što se toga tiče. Mislila sam da je to mač sa dve oštrice, zato što svaka nagrada ili nominacija u tom periodu kada ste toliko mladi napravi da ljudi od vas kasnije očekuju nešto na tom nivou ili mnogo više.“

Ana dodaje da joj je ta nominacija svakako otvorila neka nova vrata, kako podstrek za novi roman, tako i mogućnost da pronađe odgovarajućeg izdavača, kojeg je mnogo teže naći sada. Međutim, ljudi u ovakvim situacijama umeju biti i poprilično kritični i puni očekivanja.

„Meni se i desilo da su mi neki kritičari rekli da moje naredne knjige nisu na tom nivou kao ta. Ja baš mislim suprotno – svaka knjiga donosi nešto novo, neki progres. Jer se i moj stil menjao i brusio. Postajala sam zadovoljnija. Uvek me uzbuđuje nešto novo, ne ono iz prošlosti.“

„Yugoslav“

Najnoviji i, može se reći, najličniji roman Ane Vučković Denčić govori o emocijama koje je vežu za svoga oca, kao i za nekadašnju Jugoslaviju. Roman je osvrt na jedan period u kome dolazi do različitih promena, kako u političkoj, tako i u društvenoj sferi. Ana opisuje razne situacije iz života svojih roditelja, njihovih i svojih prijatelja.

„Sve što sam pisala do sada je bilo lično. Verujem da svako polazi, ako ne od svoje priče, onda od sopstvene percepcije tuđe priče u koju utiskuje nešto svoje. Nemoguće je očistiti te tragove sebe. Sada je bilo malo drugačije, jer sam tražila nekog izdavača koji je adekvatan za to delo, ne nekog pompeznog izdavača sa gomilom naslova, već adekvatan za prozu koja je u suštini intimistička. Momenat u kome sam počela da pišem tako nešto je bila moja lična, sa jedne strane, terapija za neke teške momente. Razgovarala sam sa ljudima koji su imali neki sličan gubitak. Oni bi mi govorili: „Blago tebi, ti znaš šta da uradiš sa time što osećaš“. Ovo je na taj način bila neka vrsta katarze. Međutim, gledajući slične filmove, čitajući knjige koje se bave nečijim ličnim gubitkom, smetalo mi je kada je samo to – kada okvir priče nije nešto drugo. Zapitala sam se kome je važna jedna osoba koja nije ni po čemu značajna drugima. Shvatila sam da su moji pozivi da se bavim životom, ne samo moga oca, već njegove generacije. Onda i svoje generacije, mnogo dublje, mnogo kompleksnije i da je to zapravo dobar poligon da za pričanje univerzalne priče. Desilo mi se da u svom okruženju imam mnogo mladih ljudi koji sticajem okolnosti nemaju jednog roditelja. To je nekako neprirodna situacija, jer su to ljudi od pedeset i nešto godina. Šta je sa tom generacijom? Pogotovo sa tim očevima?

Onda je ta moja lična priča dobila taj neki širi okvir.“

„Žena na ivici nervnog sloma“

Boje, hrana, španski jezik, filmovi i kultura, samo su neke od stvari koje Anu Vučković Denčić inspirišu. Tako biva podstaknuta da naziv njene kolumne nosi naziv prema filmu Pedra Almodovara.

„Ja znam španski, učila sam ga jer je trebalo da se u jednom trenutku života preselim u Venecuelu. Negde sa mojim učenjem španskog se poklapao i početak mog odlaska u Kinoteku, gledanja filmova Pedra Almodovara. Shvatila sam koliko je moj filmski ukus disperzivan. Volim različite stvari. Kada me je urednica pitala kako želim da mi se zove kolumna, i šta mislim o tome da bude: „Žena na ivici nervnog sloma“ (što je jedan od Pedrovih filmova), zvučalo mi je  adekvatno mom stilu, i onome što ću pisati u kolumni – jer je to uvek neki eksces.“

O  pisanju kolumni još kaže: „Uvek krećem od nečega što me je uzbudilo ili iznerviralo, od nečega što je markantna pojava u društvu – bilo među mojim prijateljima ili, moje omiljeno, kada izađem iz kuće i uđem u gradski prevoz ili šetam.“

„Tada sam se zaljubila u te male ljude iz radio aparata“

„Moja mama je radila u Radio Beogradu, u arhivi. Još kao dete sam dolazila u Radio Beograd, ali sam uvek bila tu u toj arhivi gde su stare novine. Dopala mi se i sama zgrada Radio Beograda i zgrada Zanatskog doma. To su nekada bili stanovi „salonci“ gde su se pravile igranke, balovi. Sve to zajedno je bilo divno… Najčešće sam slušala i kao dete, i kao tinejdžerka emisiju „Oblak u bermudama“ Darka Kocjana – tada me je negde zainteresovalo kako sve to zajedno izgleda. U međuvremenu sam zavsršila Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, zatim master iz filmologije. Onda se u jednom trenutku pojavilo to neko mesto na Dvestadvojci gde sam ja pisala prvo kao neke kolumne, vinjete, pričice. Zatim se slobodno mesto na Drugom programu u redakciji za kulturu otvorilo. Tada sam shvatila da mogu da sažmem sve te svoje ljubavi, da idem da gledam filmove, razgovaram sa filmadžijama o tim filmovima i da o tome govorim na radiju.“

 „Nedavno me je pitao jedan kolega: „Što ne odeš na televiziju?“. Nisam ni razmišljala o tome jer me ne privlači. Ovo je neka vrsta intimističkog pristupa i potpuno je drugačije.”

Uticaj filmova i muzike na književnost

Ana ne piše često filmsku kritiku, jer je previše lična u tim stvarima. Svaka njena kritika postaje esej, previše se bazira na, kako ona kaže, „nevažnim sitnicama“. Dodaje i kako joj fali sistematičnost.

„Sećam se jedne svoje kritike još na fakultetu. Bio je to školski zadatak, predstava „Pseći valcer“ u JDP-u. Ja sam ceo taj svoj tekst posvetila nekim ružama u scenografiji, mislim da je cela šlajfna bila o tome, jer je to meni bilo toliko lepo i upečatljivo da mi je Ivan Medenica, moj profesor, rekao: „Koleginice, ovo ja nisam primetio, ovo je prelepo. Niste potpuno odgovorili na temu, ali i ovo je važno za nekog koga zanima detalj“. Uvek krenem od nekog detalja. i u svom pisanju neki detalj koji nekome može da promakne, meni je važan i zanimljiv.“

„Ono što je dobro, mislim da je sve više mladih i nezavisnih kritičara koji svoje kritike plasiraju na internetu. To je važno jer se to negde izgubilo u klasičnim medijima. Ja volim da čitam tuđe kritike i da upoređujem svoje mišljenje sa tuđim. Ima ljudi spram kojih određujem šta ću gledati, a šta neću, ali se sa njima apsolutno ne slažem. Pročitam, i ako vidim da se njima nešto dopada, velika je verovatnoća da se meni neće dopasti, i obratno.“

Uvek su je fascinirala čudna skretanja za šume, mesta koja su mistična, a ne ono što je lepo i pastoralno. Kasnije joj je to poslužilo kao motiv za roman „Serbian Surfing” za koji joj ljudi govore kako je zabavan i konfuzan u isto vreme.

„To je zapravo priča o Lajki – psu koji je poslat u kosmos da tamo umre kao deo eksperimenta.  Serbian Surfing je knjiga o dva putovanja: jednom kopnenom i jednom svemirskom. Reč je o  dve žene – Lajki (ženski pas) i ženi koja traga za mnogim stvarima u toj Srbiji. U jednom trenutku se njihova putovanja podudare, odnosno, desi se neka čudna veza. Sve je krenulo od moje fascinacije rokenrolom i surf muzikom. Razmisljala sam zašto se surf muzika tako zove kad nije nimalo tropska, pre je neka latino muzika takva. Onda sam konstruisala neku čudnu teoriju u vezi sa plimom, osekom i mesecom.“

Zamolili smo Anu da nam da predlog filma koji treba pogledati do kraja godine

„Važno je reći da ja imam bebu od godinu i tri meseca i da je onda odlazak u bioskop i pozorište mnogo drugačiji nego pre godinu-dve. Iako ja pratim tu oblast, ova godina mi je takva da je bioskop događaj. Poslednje što sam gledala je „Bol i slava“ Pedra Almodovara. To je film u kojem on sažima svoju mladost, svoje detinjstvo, govori o ruralnoj Španiji, svojim ljubavnicima i prijateljima o sebi kao umetniku. Ovo je njegov najličniji film, to je ono što me je dotaklo.“

Fotografije: Milena Arsenić

Članak Ana Vučković Denčić: Sve što sam pisala bilo je lično se pojavljuje prvo na Oblakoder.