U julu 2022. na striming platformi Max (tada HBO Max), pojavile su se sve epizode po mom mišljenju najbolje medicinske drame ER (kod nas prevedene kao Urgentni centar). Odonda se borim sa porivom da pogledam svih 15 sezona od početka do kraja, ali Max studio mi je olakšao ovu sizifovsku unutrašnju borbu time što je naručio novu seriju o doktorima koja deli dva producenta i glavnog glumca (R. Skot Gemil, Džon Vels i Noa Vajli) sa pomenutom starom. Prva sezona počela je sa prikazivanjem početkom januara i trajaće do početka aprila. I sad je red da odgovorim na neizbežno pitanje: valja li čemu?
The Pitt (Pitsburška hitna služba) prati doktora Robija (skraćeno od Robinovič, u tumačenju Noe Vajlija, koji je glumio doktora Kartera u ER) i njegove kolege dok pomažu pacijentima u, kako sam naslov kaže, pitsburškoj hitnoj službi tj. urgentnom centru. Bolnica u kojoj rade nema dovoljno sredstava, osoblja je premalo, bolesnih previše, čekaonice izgledaju kao evakuacioni centri tokom kriznih stanja i tenzija se oseća na svakom koraku. Zvuči kao da se radnja dešava kod nas, zar ne? U ovakvom okruženju naš junak pokušava da pruži što bolju negu onima kojima je potrebna, redosledom za koji procenjuje da najviše ima smisla. Doktor Robi je lik za koga je najlakše da se vežemo budući da je u pitanju smirena (nasuprot neiskusnom i uplašenom Karteru), isusolika figura sa greškom: voljan je i sposoban da pomogne kako pacijentima, tako i svojim podređenima, i ne zna se prema kojoj od ove dve skupine pokazuje više razumevanja.
Svi mi koji
Jedina osoba prema kojoj dr Robika ispoljava oštar stav – barem u prve četiri do sada emitovane epizode – jeste direktorka bolnice, koja predstavlja bezdušnog birokratu željnog profita, tako da nam je drago što je on ne voli jer je ni mi ne volimo. Ono što nam šalje poruku da nešto ipak ne štima kod ovog naizgled bezgrešnog stručnjaka izražene emotivne inteligencije, jeste prisustvo povremenih napada panike i flešbekova koji nam otkrivaju da je naš trenutno omiljeni lekar ipak nešto debelo zgrešio u prošlosti. Već od prve epizode možemo da naslutimo šta je u pitanju, ali pretpostavljam da ćemo potvrdu dobiti tek krajem sezone.
Kada je u pitanju struktura sezone, očekuje nas 15 epizoda koje izlaze jednom nedeljno. Verujem da ovu seriju treba gledati upravo ovako, po jednu epizodu nedeljno (a ne bindžovati), zbog načina na koji je snimljena i zbog kog se najviše razlikuje u odnosu na ER. Kroz 15 epizoda pratimo 15 sati smene u pitsburškoj bolnici i svaka epizoda predstavlja jedan sat u jednom danu likova (kao u seriji 24, samo bez sata koji odbrojava vreme). Prikaz događaja u skoro pa realnom vremenu (epizode ne traju baš sat vremena nego oko 50 minuta), snimanje kamerama iz ruke radi održavanja efekta dinamičnosti, kao i sam scenario i dijalozi, doprinose tome da je svaka epizoda ispunjena dešavanjima koja su bitna za razvoj radnje. Ako samo jednom pogledate u telefon, propustićete nešto bitno, tako da je ovo ne samo serija koja se gleda sa pažnjom, nego i ona koju je najbolje gledati sa pauzom između epizoda i dozvoliti da se utisci malo slegnu. Gledaocima koji vole da bindžuju serije se ovo možda neće dopasti, nekima će epizode možda biti i dosadne (naročito ako dođe do zamora usled bindžovanja), ali meni je The Pitt dobrodošao odmor od plime novih serija koje mogu da gledam tj. slušam kao radio-drame dok radim nešto drugo.
Pacijentkinja Mirna (Džanet O’Konor), moj omiljeni sporedni lik!
Sa druge strane, interesantan način pripovedanja ne znači da ova serija ipak ne obiluje klišeima. Naravno da u prvoj epizodi upoznajemo stažiste koji tek počinju da rade u bolnici i koji su tu da bi publika saznala sve o protokolima i pravilima u ovoj bolnici. Starije kolege zadirkuju mlađe, uspostavljaju se ljubavni odnosi između zaposlenih, neki od doktora su radoholičari bez privatnog života, neki su smotani i prave greške, hirurzi imaju prepumpan ego i misle da su bogom dani, započinju se opklade na temu porekla pacijenata, neki zaposleni se previše vezuju za pacijente, neki premalo, porodični članovi pacijenata drže govore… Fali još samo hirurg koji peva tokom operacije pa da se ispune sva opšta mesta žanra medicinske drame. Uz to, uprkos medicinskoj uverljivosti, zbog dokumentarističkog stila i prikazivanja događaja sat po sat, situacije koje se nižu vremenom postaju malo neuverljive. Teško je poverovati da bi toliko toga dramatičnog moglo da se desi za samo sat vremena, čak i u velikoj bolnici sa stotinama pacijenata na lečenju i desetinama u čekaonicama. Osim toga, i tempo pripovedanja nije uvek ujednačen, nekada izrazito uzbudljive scene bivaju presečene sporim i dosadnim, što ne izaziva željeni efekat predaha ili iščekivanja, već iritaciju.
Ja, kad god neki lik započne predugu govoranciju
Ipak, moguće je suzbiti nevericu i prihvatiti radnju kao donekle realističnu jer u poređenju sa drugim aktuelnim medicinskim serijama (The Resident, Chicago Med, Brilliant Minds, Doc i naravno Grey’s Anatomy kojoj bedno robujem skoro pola svog života!), The Pitt ima nešto što one nemaju. Pored slobodnog korišćenja psovki i prikazivanja različitih delova tela bez zadrške (opekotina, slomljenih udova, deformisanih lica, genitalija), ova serija se razlikuje po tome što se scenaristi trude da tretiraju sve svoje likove na, pre svega, human način. Time što naracija u ovoj seriji teče u skoro realnom vremenu, imamo dovoljno prostora da upoznamo lekare, medicinske tehničare i, što je najvažnije, pacijente i njihove srodnike, tako da ih scenaristi ne koriste kao potrošnu robu na pokretnoj traci, već o njima otkrivaju sve više iz epizode u epizodu. Nisu svi pacijenti jednako zanimljivi, ali barem ima dovoljno onih koji jesu.
Prikazivanje ljudskosti podrazumeva sve njene aspekte
Kada neko umre, ili još bolje, kada se neko spase u ovoj seriji, to zaista nosi određenu težinu i značaj. Vrhunac ovakvog čovečnog odnosa prema likovima je minut ćutanja kojim medicinsko osoblje odaje poštu preminulim pacijentima nakon što umru. Iako nije revolucionaran, ovaj gest mnogo znači za ovakav tip serije, a naročito će ga ceniti i osetiti gledaoci koji su makar jednom učestvovali u nekoj od petnaestominutnih tišina na aktuelnim protestima širom zemlje.
I za kraj da odgovorim na pitanje sa početka: uprkos manama koje (na moju žalost) poseduje, mislim da ova serija ipak valja. I nije u pitanju kopija starog hita, nego kao neki sledeći njegov stepen, nešto novo i zanimljivo, kako za ljubitelje medicinskih drama, tako i za ostale. Moja preporuka je da počnete da gledate The Pitt dok je emitovanje još uvek u toku, a ne da bindžujete epizode. Dajte sebi vremena da promislite o onome što ste pogledali, i dozvolite scenaristima da vas uvedu u priču u kojoj ćete prepoznati ljudskost i nesavršenost u likovima, nasuprot karakterima koji su neuspele karikature ili predstavnici političkih uverenja svojih autora kao što je slučaj sa tipičnim serijama ovog žanra. I još jedna preporuka: ako The Pitt posmatramo kao televizijsko dramsko glavno jelo, uz njega bih kao dezert preporučila novi mockumentary sitkom St. Denis Medical koji na zdravstvo gleda iz rasterećenijeg ugla. Ili prosto uvek možete gledati ER ponovo, klasik je klasik.
0 Comments