Mnoge stvari se vremenom zaborave, a mnoge ne stignemo ni da otkrijemo. I eto nas sad, poslušali smo mnoge preporuke, pogledali nove filmove i serije, odslušali nove albume, pročitali nove knjige. Treba nam opet nešto novo, jer smo sad već ono staro apsolvirali, ali, šta ako smo nešto zaboravili?
Oblakoder vam i ove nedelje nudi listu klasika, ovog puta, ne književnih več filmskih. Cilj je da vas motivišemo da i sami istražujete dubine kinematografije, te se nadamo da je ova lista početak, a ne kraj vaše radoznalosti. Filmovi su poređani od najstarijeg ka najnovijem. Trudili smo se da obuvatimo što raznovrsnije reditelje iz različitih zemalja, kao i što više žanrova.
Zavalite se i uživajte u čarima dobrih starih filmskih klasika!
1. Kabinet doktora Kaligarija (1920)
Strašne priče za plašljivu decu! Kada ste poslednji put slušali pažnjom deteta neku priču? Jer ovaj film jeste poput priče, pozorišta, kao odlazak u cirkus. Scenografija, muzika, šminka sugerišu neku nastranu, misterioznu priču. Sam film svojom suptilnošću uspeva da zaplaši i naježi, bolje od većine filmova koji danas nose iste etikete. Priča možda nema toliko neočekivan obrt, ali je način na koji se provociraju osećaj straha i zainteresovanost klasičan i pionirski, da razne dorade nisu ni potrebne. Radnja je smeštena u jednom malom nemačkom selu za vreme vašara. Legenda kojom je priča protkana je o doktoru Kaligariju i njegovom mesečaru, koji sve zna i sve vidi.
Kada ste poslednji put slušali strašne priče za laku noć?
2. Čudo u Milanu (1951)
Da li fantazija može dati kritiku stvarnosti? Ako neko i dalje ima predrasuda, vreme je da pogleda ovo Čudo. Sama radnja govori o beskućnicima koji su pod vođstvom glavnig lika Totoa izgradili naselje od smeća. Ipak, oni su naterani da se odatle isele. Za vreme filma čuda se potkradaju gledaočevom oku, i tek na samom kraju stiče se utisak da je ovaj film mogao biti i dečiji. Možda i jeste, to je onaj momenat kada neko vidi Pikasovu sliku i kaže „Ovo sam ja mogao nacrtati” – jednostavnost koja nosi iskrenost je ono što osvaja. Mogli bismo da zakoplikujemo, pa da govorimo o nekakvoj biblijskoh paraboli i aluziji na priču o Mojsiju smeštenu u posleratni Milano. Činjenica je da Toto i prostodušnost protagonista uspevaju da razneže, a na vama je da li će poruka koja dolazi na kraju biti gorka ili slatka.
3. Do poslednjeg daha (1960)
Da li se za film može reći da je šaramantan? Ako ne, ovo je presedan. Film je šarmantan, kao i njegovi glumci, kao Pariz na početku šestdesetih. Razdragan, opušten, neusiljen, što se ne očekuje od strašnih crno-belih filmova, sniman na ulicama Pariza na lepom vremenu. Možda se ovo ne čini kao važan detalj, ali sa muzikom, on je esencijalan za ovaj film. Ovo nije komedija, ali zasmejava, nije drama, ali uznemiruje. Na početku pratimo momka koji se čini vrlo nesimpatičan, ali smo znatiželjni da čujemo njegovu sledeću laž, da vidimo sledeći trik. U priču ulazi i devojka u koju je zaljubljen. Tada sam dijalog postaje radnja filma. Dijalog lagano – ozbiljan za koji na kraju shvatimo da nije ni postojao, i da je ova priča dve priče, da posmatramo dva sveta. Da li je šarmantnost opasna? Neka vas ovaj film prevari.
4. Doktor Strejndžlav ili: Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu (1964)
Zavolimo bombe, opustimo se! Jedna je od poruka ovog filma. Polu – ratna komedija priča priču od odmetnulom američkom generalu koji naređuje napad na SSSR. Zašto? General je primetio da dok vodi ljubav oseća zamor, što mu se nikad pre nije dešavalo i to je znak da SSSR truje američku vodu. Obične ljudske potrebe i hirovi često prekidaju radnju i daju joj autentičnost i prirodnost. Posebne su scene u Pentagonu, gde se Kjubrik poigrava glasovima, ehom koji treba da drugačije naglasi i oboji situaciju. Vrhovnog komandanta koga u sred sastanka zove ljubavnica i groteskne scene tuče moćnika, poput male dece, čudne su, a opet, tako normalne za vanrednu situaciju. Posebno je komičan razgovor dvojice vođa gde oni zvuče poput komšija čija su se deca posvađala, a zatim kao bračni par. Uništenje je, reklo bi se, naspram starenja manje bolno rešenje.
5. Strogo kontrolisani vozovi (1966)
Šta ima posebno u jednom malom okupiranom češkom selu? U mladiću koji obavlja jedan dosadan posao? Ništa, dok junak ne odluči drugačije. Ovde pratimo dve paralelne priče – jedna se tiče pojedinca, druga sveta. Koja od njih je važnija, i kakve veze imaju, maestralno je prikazano kroz par nedelja života jednog momka. Ovde su likovi i njihovi hirovi i naravi ključni. Poput naivnog šefa stanice i narcisoidnog otpravnika koji su komični u svojoj disfunkcionalnosti. Jiri Menzel nas pušta u njihov svet, i dok ih posmatramo, vreme teče u zaljubljivanju, prepirkama i pošalicama. Ovo je jedan tih film, govori o nezrelosti i hrabrosti. Rat se dešava u pozadini i dolazi po svoje žrtve neočekivano i budi gledaoca iz dremeža češkog sela i momačkih briga. Ovo je pre svega topao film o odrastanju i ratu.
6. Solaris (1972)
Često se film izjednači sa njegovim glumcima, i često se desi da zaboravimo šta znače kostimi, muzika, fotografija… Reditelj je onaj koji stvara, i sa kim kroz film kominiciramo. Solaris je upravo film koji u prvom minutu ispravlja ovu našu grešku. Kroz kadrove i slike, muziku, tišinu skoro pa previše direktno čitamo samog Tarkovskog. Ključna reč – atmosfera. Glumac je ovde sredstvo jednako kao i sve ostalo. Inspirisan sajfaj filmovima, Tarkovski produbljuje ovaj žanr do te mere da sama klasifikacija postaje nepotrebna i ograničavajuća. Naime, psiholog je poslat na svemirski brod čija je posada zapala u krizu u toku misije. Scene se odvijaju polako, a svaka reč ima svoje mesto, svaki tik na licu svoje značenje, svaki kadar je jedna rečenica, i oni zajedno stvaraju u gledaocu muku i istovremenu potrebu da sa gledanjem nastavi. Priča junaka postaje gledaočeva priča.
7. Diskretni šarm buržoazije (1972)
Gospoda iz visokog društva su stalno prekidani u svojoj nameri da večeraju. Kada pročitamo da se radi o komediji, u ostatku filma očekivali bismo da je jednu kritika društva. Međutim, ovaj film je teško objasniti, zato to ostaje vama. Samu radnju je lako opisati, ali teško da će vam ona nešto razjasniti. Dakle, društvo stalno nailazi ne prekide svojih večera u vidu neočekivanih i nelogičnih događaja. Ipak, oni ih prihvataju kao normalne i jedini kome se situacije čine čudnim je sam gledalac. Koji je smisao raznih magijskih priča i snova, dijaloga i zvukova teško je odrediti. Ceo film je poput donkihotovske (prepoznatljiv pečat svakog španskog umetnika) pustolovine sa mnogo magičnih rukavaca. Gledajte ovo delo bez žurbe i, kao i ova družina, prepustite se filmu.
8. Jesenja sonata (1978)
Često gledamo filmove da bismo se poistovetili sa junacima. Na celoj listi ovaj film možda ima najveći potencijal za tako nešto. Naime, radi se o najobičnijoj poseti majke svojoj ćerci. Bergmanu ne treba mnogo da napravi psihološku dramu, i pomalo triler. Psihologizacija, dijalog, ćutanja, kretanja i izdrazi lica – sve je suštinski bitno za potpun doživljaj. Ovo je film kome ne trebaju ubistva, prevare ili natprirodne pojave da bi gledaoca upio u vrtlog, ispretumbao i na kraju izbacio izmučenog i pročišćenog i zadovoljnog, ali i zapitanog. Film nas može naučiti svačemu o međuljutskim odnosima, bračnim, porodičnim, o životu i njegovoj slasti, ali pre svega on otvara oči. Kliše fraza, ali istinita. „Znam da ništa ne znam, o osobi koja sedi pored mene, o sebi” je rečenica koja bi mogla da opiše ovo remek delo.
0 Comments