Verujem da govorim u ime većine žena kada kažem da se, prilikom vraćanja kući, nekoliko puta osvrnem za sobom, pozovem nekog na telefon, a ako nemam koga da pozovem, pravim se da je neko sa druge strane improvizovanog razgovora. Neretko imam i ključeve u ruci i trudim se da zaobilazim ulice koje nisu osvetljene. Ukoliko čujem korake iza sebe, obično zastanem ili, pak, ubrzam korak. S druge strane, imam nekoliko muških prijatelja koji su podelili sa mnom da imaju svest o tome da se, kada hodaju iza žene, trude da drže distancu ili je prestignu i nastave dalje, kako bi joj na taj način signalizirali da ne predstavljaju opasnost ili pretnju.
Kada nam nešto u prostoru kojim se krećemo ne deluje kako treba, vrlo često prvo posegnemo za telefonom. Koliko sam samo puta, kada sam se kasno vraćala kući poslala poruku „stigla sam“, uključila deljenje lokacije ili otvorila mapu kako bih se orijentisala gde sam!
Ako nam je neka ulica neprijatna, promenićemo rutu. Ako se nešto dogodilo, možda ćemo iskustvo podeliti na društvenim mrežama ili nekoj platformi. Grad koji fizički koristimo sve češće paralelno čitamo kroz ekran. Ali šta zapravo pokušavamo da pronađemo na njemu?
Koliko slobodno se zapravo krećemo?
Naš telefon je odavno više od uređaja koji držimo u džepu. On je mapa, kompas, kontakt sa nekim ko može da nam pomogne, način da proverimo gde se nalazimo, sredstvo za pozivanje prevoza, beleženje događaja, slanje poruke i traženje informacija. Kada smo u nepoznatom prostoru li se u njemu osećamo neprijatno, telefon nam često pomaže da prevaziđemo strah koji se tada javlja jer nam digitalni prostor daje nešto što fizički prostor ne daje dovoljno brzo: informaciju.
UN-Habitat, program Ujedinjenih nacija za urbana naselja i održivi urbani razvoj, godinama govori o participativnom pristupu bezbednosti javnih prostora – uključivanju ljudi koji te prostore svakodnevno koriste u njihovo procenjivanje i planiranje. U svojim materijalima o bezbednosti javnih prostora UN-Habitat ukazuje na to da i strah od nasilja utiče na to kako ljudi koriste grad, ograničavajući njihovo kretanje i pristup javnim prostorima. S tim u vezi, postoji razlika između toga da li je neko mesto formalno bezbedno i toga da li se na njemu ljudi zaista osećaju slobodno.
Ulica može imati rasvetu, trotoar ili policijsku patrolu, a da je neko i dalje izbegava. Park može biti javni prostor namenjen svima, a da deo ljudi u njemu ne boravi nakon određenog vremena. Autobus može imati svoju liniju i red vožnje, ali to ne znači da se svi putnici osećaju jednako sigurno dok čekaju isti na stanici. To kako se osećamo u određenom delu grada određeno je kako i samom njegovom infrastrukturom, tako i našim iskustvom.
Ako zbog nečega promenimo put kojim svakodnevno idemo, ubrzamo korak na određenom delu ulice, izbegavamo park, sedamo bliže vozaču u autobusu ili nekoga pozovemo dok prolazimo određenim krajem, prostor nam je već „rekao” nešto o sebi.
U Srbiji se poslednjih godina pojavilo nekoliko istraživanja i inicijativa koje pokušavaju da utvrde u kojim se sve javnim prostorima ljudi osećaju nebezbedno.
Jedan od takvih primera je inicijativa „Ona hoda sama kroz grad – Bezbedniji Kragujevac za sve“, koju su pokrenuli Mikser i UN Women uz podršku Britanske ambasade u saradnji sa lokalnim partnerima. Istraživanje je započeto 2022. godine, kada je Grad Kragujevac objavio poziv građanima da kroz anketu podele iskustva i probleme sa kojima se suočavaju u javnom prostoru. Ideja je bila da se posebno čuju žene, devojčice, mladi i druge osetljive grupe, ali i da se njihova iskustva koriste u budućem planiranju i upravljanju gradskim prostorima.
Kroz višemesečni participativni proces, koji je uključivao anketu, fokus-grupe i intervjue, mapirano je 125 lokacija u Kragujevcu koje su građani prepoznali kao nebezbedne. Od 308 odgovora, 25 lokacija ponavljalo se najmanje tri puta. Za njih su napravljene preporuke i predlozi za unapređenje bezbednosti namenjeni gradskim službama, policiji, komunalnim službama i drugim institucijama.
Predlagane su, između ostalog, prostorne intervencije i mere poput boljeg osvetljenja, uređenja stajališta i pešačkih pravaca, ali i promene u radu institucija. Grad Kragujevac je nakon predstavljanja rezultata naveo da su pojedine preporuke počele da se primenjuju, uključujući osvetljavanje autobuskih stajališta i pešačkih staza.
Postoje i stariji primeri sličnih inicijativa. U okviru stručne literature o bezbednosti javnih prostora u Beogradu, u dokumentima Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije navode se studija „Sigurniji javni prostori“ iz 2008. godine, kao i publikacija „Bezbednija mesta – sistem planiranja i prevencija kriminala“ iz 2007. godine, koju su objavili Urbanistički zavod Beograda i Inženjerska komora Srbije.
Takođe, istraživanje Novobeogradskog bloka 21, predstavljeno je 2022. godine na naučnoj konferenciji „Urbana bezbednost i urbani razvoj“. Autori su se bavili upravo bezbednošću otvorenog javnog prostora iz perspektive njegovih korisnika, odnosno njihovog osećaja lične bezbednosti.
Iz svih ovih primera provlači se slična ideja – da ljudi nisu samo korisnici javnog prostora koje treba zaštititi. Oni su i izvor znanja o tome kako taj prostor funkcioniše. Ali, mogu li ljudi uticati na to da se javni prostori promene?
Možemo li sami „popraviti” grad?
Nedavna inicijativa omladine JAZAS iz Novog Sada pod nazivom Safe Steps jedan je od primera pokušaja da se i u ovom gradu mapiraju mesta na kojima se građani i građanke ne osećaju bezbedno. Na pomenutoj platformi oni anonimno mogu da označe mesto na kojem su doživeli nasilje, uznemiravanje, diskriminaciju ili na kojem se jednostavno nisu osećali bezbedno. Prijave se potom moderatorski obrađuju, a lokacija se ne prikazuje kao precizna tačka, već kao približna zona, kako bi se dodatno zaštitila privatnost korisnika.
Kako Varvara Lazarević, koordinatorka projekta, ističe, Safe Steps počinje od pojedinca, ali čini korak ka zajednici:
„Osoba koja je doživela nasilje, uznemiravanje, diskriminaciju ili se jednostavno nije osećala bezbedno na određenom mestu može anonimno da podeli svoje iskustvo. Time ne pomaže samo sebi ili nekoj drugoj osobi, već doprinosi tome da određeni problem osvetli i postane vidljiv.”
Prema njenim rečima, jedna prijava je nečije iskustvo, a kada se ista lokacija ili sličan obrazac ponavlja, dobija se podatak koji može biti važan za istraživanje, zagovaranje i razgovor sa institucijama:
„Zato je naš cilj zapravo taj prelaz: od ličnog iskustva ka javnom interesu, a zatim od javnog interesa ka konkretnom rešenju. Ne želimo samo da znamo gde se ljudi ne osećaju bezbedno. Želimo da te informacije pomognu i da vidimo šta se i na koji način može promeniti u tom prostoru.”
To, naravno, ne znači da svaka prijava automatski postaje činjenica. Lična procena i institucionalna procena bezbednosti nisu ista stvar.
„Važno je razlikovati pravnu ili institucionalnu procenu bezbednosti od ličnog iskustva nebezbednosti. Ali to ne znači da je subjektivni osećaj nebezbednosti manje važan. Ne tražimo od građana da budu pravnici, policajci ili stručnjaci za procenu rizika. Oni najbolje znaju kako su se na određenom mestu osećali i šta im se dogodilo. Zato platforma omogućava da označe različita iskustva: verbalno ili fizičko nasilje, diskriminaciju, uznemiravanje ili jednostavno osećaj nebezbednosti”, napominje Varvara.
Ona navodi i da, ako neko izbegava da prođe određenom ulicom, menja rutu, određeni javni prostor ili se oseća ugroženo, to jeste podatak o kvalitetu tog prostora, čak i kada taj prostor formalno nije označen kao „opasan“.
„Javni prostor nije kvalitetan samo onda kada je formalno bezbedan, već onda kada ljudi mogu slobodno i ravnopravno da ga koriste”, kaže Varvara.
Postoji nešto zaista ohrabrujuće u ideji da svaki društveni problem možemo pretvoriti u podatak. Označimo mesto. Sakupimo prijave. Napravimo mapu. Pronađemo obrazac. Objavimo ga. Ali šta se dalje dešava nakon toga?
Ako građanima ponudimo mogućnost da prijave ono što im se dogodilo, a zatim im ostavimo da sami rešavaju posledice, tehnologija samo prebacuje još jedan deo odgovornosti na pojedinca.
Varvara Lazarević to vidi ovako: „Uloga Safe Steps-a je da omogući da iskustvo građana postane vidljivo, da se kroz veći broj iskustava prepoznaju obrasci i da onda možemo da započnemo razgovor sa nadležnim institucijama, upravama, školama i fakultetima, različitim organizacijama kako bi zajedno pomogli u rešavanju navedenih problema.”
U tom smislu, telefon nije zamena za institucije. On je, u najboljem slučaju, jedan od načina da građani do njih dođu sa drugačijom vrstom informacija.
To je posebno važno i zbog poverenja jer ljudi ne prijavljuju sve što im se dogodi. Nekada ne znaju kome da se obrate, nekada ne žele da prolaze kroz formalnu proceduru, nekada ono što dožive ni sami ne znaju kako da nazovu. A nekada jednostavno procene da se ništa neće promeniti. Pa, ako znamo da jedna aplikacija ne može (niti treba) da zameni institucije, šta je ono što možemo dobiti od nje?
Šta nam mapa zapravo govori?
Ideja za Safe Steps, prema rečima Varvare Lazarević, nije nastala preko noći:
„Sazrevala je godinama i zapravo je prirodan nastavak svega onoga čime se Omladina JAZAS Novi Sad bavi skoro 30 godina: radom sa mladima, podrškom osetljivim grupama, unapređenjem kvaliteta života i promocijom ljudskih prava.”
Kako ona navodi, istraživanja su dodatno pokazala da pitanje bezbednosti nije samo subjektivan osećaj pojedinca, već ozbiljan društveni problem.
„Istraživanje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i podaci KOMS-a i druga istraživanja pokazuju koliko su različiti oblici nasilja i diskriminacije prisutni među osetljivim grupama, posebno ženama, devojkama i mladima, a posebno podatak da je svaka treća osoba u Srbiji pretrpela neki vid nasilja”, ističe Varvara.
Slični podaci, prema njenim rečima, dolaze i iz istraživanja drugih relevantnih institucija i međunarodnih organizacija koje se bave položajem žena i mladih u Srbiji i regionu.
„Oni nam pokazuju da ne govorimo o izolovanim slučajevima, već o problemu koji je mnogo širi. Tada smo počeli da razmišljamo kako da ta iskustva učinimo vidljivim, a da istovremeno zaštitimo osobu koja ih deli. Tako je nastao Safe Steps”, objašnjava Varvara.
Ona napominje i da podatak najpre treba da bude posmatran kao lično iskustvo građana, a ne kao automatski potvrđena činjenica ili formalni dokaz. Zato Safe Steps ne predstavlja zamenu za policijsku ili drugu formalnu prijavu, niti, kako dalje Varvara govori, anonimna prijava može biti predstavljena kao dokazni materijal u pravnim postupcima.
„Podaci, međutim, mogu imati veoma važnu drugu vrednost. Kada se određena lokacija ponavlja i kada se pojave slični obrasci, oni mogu predstavljati osnovu za analizu, istraživanje, zagovaranje i razgovor sa lokalnom zajednicom i institucijama. Zbog toga nam je važna saradnja sa lokalnom samoupravom, institucijama, organizacijama civilnog društva, školama, fakultetima, omladinskim organizacijama i medijima”, ističe Varvara.
Važan aspekt veb platforme Safe Steps je anonimnost. Prijava je moguća na 20 stranih jezika, bez ostavljanja bilo kakvih licnih ili tehnickih podataka, gde se kroz kratak upitnik daje opis događaja. Po prijavi, svakom korisniku se nude brojevi telefona sluzbi za pomoć (policija ili hitna pomoć), kao dvadesetak savetovališta koje može pozvati jednim klikom. Prijave prolaze moderatorsku obradu pre nego što se njihov bezbedan i anonimizovan sadržaj prikaže na mapi.
Pa ipak, ako digitalni alat samo označi mesta koja treba izbegavati, onda smo dobili sofisticiraniju verziju zaobilaznice. A možda bi cilj trebalo da bude suprotan – da saznamo zašto ljudi određeni prostor izbegavaju.
„Ako se određeno iskustvo ponavlja na istoj lokaciji, to treba da bude signal da se pitamo šta u tom prostoru može da se promeni: osvetljenje, uređenje, način korišćenja prostora, prisustvo službi, informisanje građana ili nešto drugo. Zato mapa nije lista mesta kojih treba da se plašimo. Ona je pokušaj da ono što se često ne vidi ili ostaje samo na nivou ličnog iskustva postane vidljivo i predmet razgovora“, ističe Varvara.
To „šta može da se promeni“ važnije je od samog mesta na mapi jer sledeće pitanje mora biti zbog čega je to tako.
Da li je problem u osvetljenju? U tome što prostor uveče ostaje prazan? U nasilju koje se ponavlja? U diskriminaciji? U tome što osoba nema kome da se obrati? U tome što određene grupe ljudi prostor koriste na način zbog kog se drugi osećaju ugroženo?
Mapa može da ukaže na obrazac, ali ne može sama da objasni njegov uzrok. Međutim, kroz kombinaciju urbanog planiranja, infrastrukture, upravljanja prostorom, uključivanja zajednice i rada institucija, podaci prikupljeni od ljudi koji prostor svakodnevno koriste mogu biti važan deo procesa unapređenja bezbednosti javnih prostora.
Ilustracije: Nataša Mihailović
Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.
0 Comments