Postoji jedna vrlo jednostavna računica uz pomoć koje već izvesno vreme pokušavamo da razumemo sopstveni odnos prema internetu, a sastoji se od pitanja koliko vremena dnevno provodimo pred ekranom.
Telefon nam pokazuje koliko smo sati proveli na Instagramu, TikToku ili drugim aplikacijama, a onda nam, najčešće bez mnogo konteksta, nudi i poređenje sa prethodnom nedeljom. Brojka raste, mi se osećamo krivo, možda odlučimo da ćemo od sutra manje gledati u telefon i tu se priča uglavnom završava.
U tom pokušaju da se odupremo provođenju vremena na internetu, čini se da pomalo zaboravljamo da dva sata provedena pred ekranom mogu da znače potpuno različite stvari.
Možemo dva sata gledati film, razgovarati sa bliskom osobom, čitati tekst koji nas zanima, raditi ili učiti. Isto toliko vremena možemo provesti u beskrajnom skrolovanju, čitanju komentara, odgovaranju na poruke i praćenju vesti.
Istraživanja o takozvanom „social media fatigue“, odnosno zamoru od društvenih mreža, upravo zato sve češće posmatraju više faktora od samog vremena provedenog online. Pregled istraživanja objavljen u International Journal of Social Psychiatry pokazao je da se digitalni zamor povezuje sa kognitivnim, socijalnim, ličnim, ali i spoljnim faktorima, među kojima su informacijsko preopterećenje i dosada. Novija istraživanja takođe povezuju informaciono preopterećenje, kompulsivno korišćenje društvenih mreža i strah od propuštanja (fomo) sa većim nivoom zamora.
Pitanje koje se u ovakvim okolnostima nameće je šta sve naš mozak, pažnja i emocije tokom tog vremena moraju da obrade?
Nije svaki sat pred ekranom isti
„Digitalni umor nije samo zamor pažnje, već je u pitanju mnogo složeniji fiziološki i psihološki fenomen koji obuhvata zamor različitih ljudskih kapaciteta. Zamara nas, pre svega, osećaj da smo istovremeno pažnjom svuda i nigde, te da nam je sve izazovnije da budemo prisutni u sopstvenom iskustvu. Zamara nas i iskustvo da su drugi s nama, a ipak nisu (jer su zapravo na mobilnim telefonima). Tu vrstu odsutne prisutnosti neki psihoterapeuti opisuju kao ambiguitetni gubitak (ambiguous loss). Kada je neko fizički odsutan, znamo kako da nam nedostaje. Ali kada je fizički prisutan, a ipak pažnjom nedostupan, kontakt ostaje nepotpun i to nas frustrira i iscrpljuje”, objašnjava Ana Perović, konstruktivistička psihoterapeutkinja.
Prema njenim rečima, zamara nas i to što više nismo sigurni ko smo kada nismo u interakciji sa virtuelnim svetom. Na društvenim mrežama neprestano smo u ogledalu tuđih reakcija, lajkova i očekivanja. Kada ekran ugasimo, ostajemo bez spoljašnje potvrde, ali ponekad i bez jasnog doživljaja sebe.
„Živimo u eri koja predstavlja istorijski presedan po količini informacija kojoj smo svakodnevno izloženi. To nas ne zamara samo kognitivno, već i emocionalno. Ne stižemo da informacije obradimo, smestimo, svarimo i razumemo. One samo prolaze kroz nas, ostavljajući trag bez nužnog značenja”, navodi Ana.
Veliki deo sadržaja koji konzumiramo, kako Perović smatra, pritom je dizajniran upravo tako da u nama proizvede emociju – da nas naljuti, uznemiri, obraduje, uplaši. Svakodnevno primamo ogromnu količinu emocionalnih podražaja, ali nemamo dovoljno vremena ni prostora da ih zaista procesuiramo.
„Naš nervni sistem i čulni aparat nisu evolutivno oblikovani za toliku količinu podražaja, naročito u situaciji dok telo satima ostaje nepomično. Ako pogledamo kada smo prirodno izloženi velikom broju stimulusa (promenama svetla, zvuka, prostora, pokreta i novih informacija) to su uglavnom trenuci kada se i sami krećemo. Naš nervni sistem razvijao se uz kretanje: istražujemo, jurimo, bežimo, orijentišemo se u prostoru. Danas sedimo gotovo nepomično, dok su naša čula i nervni sistem izloženi neprekidnoj stimulaciji. Kao da držimo automobil u leru na 6.000 obrtaja. Ništa se ne pomera, ali motor i dalje radi punom snagom“, kaže Perović.
Ovo je ujedno i razlog zbog kog je jednostavno sabiranje minuta često nedovoljno. Screen time je podatak o količini, ali ne govori mnogo o kvalitetu iskustva koje dobijamo provodeći vreme na internetu.
„Screentime je kvantitativan podatak i kao takav nije naročito informativan. Sat vremena video-poziva sa voljenom osobom i sat vremena doomscrollinga jesu dva potpuno različita iskustva, iako nam uzimaju isto vreme”, ističe Perović ovu razliku.
Kako ona dalje obrazlaže, podatak koji nam nedostaje da bismo razumeli svoje digitalne navike jeste kvalitet tog iskustva:
„Preterana fokusiranost na screentime često zaobilazi važnije pitanje: od čega u sebi bežim kada posežem za telefonom? Da li posežem za njim zato što želim kontakt, radoznala sam, odmaram se ili nešto istražujem, ili zato što ne želim da budem sam/sama sa onim što trenutno osećam. Kada bismo pratili kako se osećamo pre, tokom i nakon korišćenja telefona (praznije, frustriranije, otupljenije, uznemirenije, ili pak ispunjenije, povezano i motivisano) možda bismo dobili mnogo korisniji indikator od samog broja minuta. Ne samo koliko vremena provodimo na telefonu, već šta nam to iskustvo radi.“
Na istom uređaju možemo, u roku od nekoliko minuta, preći iz razgovora sa prijateljem u posao, odatle u vesti, zatim u tuđi raskid, reklamu, političku raspravu i smešan video. Promena, dakle, nije samo tematska. Menja se i emocionalni kontekst u kojem se nalazimo.
Istraživanja pažnje već dugo ukazuju na kognitivni trošak prebacivanja iste između različitih zadataka. Svaki put kada preusmerimo pažnju, potrebno je određeno vreme da se ponovo usmerimo na novu aktivnost. Makar trajala i samo nekoliko sekundi, notifikacija može da prekine ono čime smo se bavili. Istraživanje iz 2026. godine pokazalo je da nam nakon nje treba određeno vreme da ponovo „uhvatimo“ tok, naročito kada nam je sadržaj koji je stigao važan. To ne znači da će nas svaka notifikacija nužno iscrpeti, ali pokazuje da i vrlo kratka digitalna intervencija može imati merljiv uticaj na to kako u tom trenutku obrađujemo informacije.
Internet od nas traži pažnju, ali i reakciju
„Najveća zabluda o internetu možda je da smo tu da budemo pasivni posmatrači ili primaoci informacija. Mnogo češće smo tu da reagujemo. Lajkujemo, komentarišemo, odgovaramo, procenjujemo, biramo stranu. Gotovo svaki sadržaj pred nas postavlja neku vrstu mini-izbora: Sviđa mi se ili ne? Slažem se ili ne? Šta ja mislim o ovome?”, ističe Perović.
Problem nije, objašnjava ona, u tome što imamo mišljenje. Problem nastaje kada osećamo da moramo da ga imamo o svemu odmah, i po mogućnosti javno. Ne samo da primamo informacije, već se neprestano pozicioniramo u odnosu na njih. A svaka naša reakcija istovremeno postaje i podatak o nama – deo slike o tome ko smo i kako želimo da budemo viđeni.
„Čak i kada ne reagujemo, i to može postati reakcija. Neko primeti da nismo lajkovali, pita se zašto ćutimo, pripiše značenje našem odsustvu. Tako smo, hteli-ne hteli, gotovo neprestano na virtuelnoj sceni za koju nisam sigurna koliko nam pomaže da svoje utiske promišljamo, vežbamo da budemo manje reaktivni na tuđe“, ističe Ana.
Društvene mreže su u međuvremenu postale i jedan od načina na koji saznajemo šta se događa u svetu, čak i kada nismo došli na platformu da bismo čitali vesti. Istraživanje Pew Research Centera iz 2024. pokazalo je da većina korisnika Facebooka, Instagrama i TikToka nailazi na sadržaj povezan sa aktuelnim događajima, iako mnogi od njih navode da praćenje vesti nije razlog zbog kog koriste te platforme.
Na Instagramu, na primer, 64% redovnih konzumenata vesti kaže da se bar ponekad oseća umorno od vesti koje tamo vidi. Na Facebooku je taj procenat donekle izraženiji jer 69% korisnika kaže da se bar ponekad oseća iscrpljeno količinom vesti.
Ako se sve to događa dok smo istovremeno na poslu, u prevozu, na ručku ili razgovaramo sa nekim ko je fizički pored nas, granica između online i offline sveta postaje još manje jasna.
Da li smo svi stalno dostupni?
Telefon je promenio i značenje dostupnosti. Nekada je činjenica da neko nije kod kuće ili nije pored telefona automatski značila da trenutno nije dostupan. Danas je teže pretpostaviti da neko „nije tu“ jer poruka može da stigne u bilo kom trenutku, a zajedno sa njom i očekivanje da ćemo je videti i odgovoriti na nju.
Američko psihološko udruženje je u svojim istraživanjima o tehnološkom stresu upozoravalo na problem „constant checkera“ – ljudi koji neprestano proveravaju mejlove, poruke i društvene mreže. APA je među oblicima digitalnog stresa izdvojila i komunikaciono preopterećenje, stres zbog dostupnosti i anksioznost povezanu sa odobravanjem drugih.
„Živimo u eri u kojoj smo povezaniji nego ikad. Deluje kao da nam je komunikacija sa svima na jedan klik: uvek je neko tu, nečiji story, nečija poruka, nečiji zahtev. Zapravo, nikada ne moramo da budemo sasvim razdvojeni od drugih i njihovih života”, ističe Perović.
Prema njenim rečima, to neminovno utiče na naš kapacitet za zdravu psihološku separaciju i drži nas u nekoj vrsti stalne pripravnosti. Kada znamo da nas neko može pozvati, poslati poruku ili nešto zatražiti u svakom trenutku, deo nas ostaje „na dužnosti“ – čak i kada fizički ništa ne radimo.
„Da bismo se zaista odmorili, potrebno je da na neko vreme budu prekinuti i spoljašnji zahtevi, ali i unutrašnji osećaj da moramo da budemo dostupni. Potrebna nam je i dozvola da ne budemo korisni i angažovani. Problem, dakle, nije u dostupnosti – povezanost sa drugima nam je potrebna. Problem nastaje kada dostupnost postane podrazumevano stanje, bez granice i bez jasnog prelaska iz „dužnosti“ u odmor”, objašnjava Ana.
Ona dalje navodi i da su mali, ali jasni prozori nedostupnosti veoma korisni: isključiti obaveštenja, ne odgovarati odmah, napraviti ritual kojim označavamo kraj dana. I, možda najvažnije, da naučimo da izdržimo sopstvenu nelagodu koja nam pomaže da pređemo iz osećaja povezanosti s drugima u kontakt sa sobom i svojim unutrašnjim svetom.
„Prava dostupnost drugima, paradoksalno, počinje od dostupnosti sebi. A to ponekad znači i dozvolu da nas neko ne može dobiti“, ističe Ana.
Možda, dakle, nije dovoljno reći sebi da ćemo „manje koristiti telefon“ ako smo i dalje mentalno dostupni za sve što preko njega može da stigne. Zato se digitalni odmor ne mora nužno svesti na višesatno gašenje telefona. Nekada je važnije napraviti jasnu granicu između perioda u kojem smo dostupni i perioda u kojem to nismo. Isključiti deo notifikacija. Ne odgovarati na poruku čim stigne. Ne nositi poslovni razgovor u svaki deo dana.
U tom smislu, cilj nije nestati sa interneta, nego vratiti mogućnost da sami odlučujemo kada smo na raspolaganju.
Umor od drugih, ali i od digitalne verzije sebe
Postoji još jedna vrsta rada koju internet od nas traži, a koju je lako prevideti – upravljanje sopstvenim identitetom.
U jednom otvorenom tabu možemo biti zaposleni, u drugom prijatelji, u trećem partneri, u četvrtom neko ko pokušava da ostavi utisak da mu je život zanimljiv, produktivan ili sređen. Sve te verzije mogu postojati istovremeno, bez jasnog fizičkog prelaza iz jedne sfere u drugu.
„Mislim da postoji posebna vrsta umora koja nastaje iz toga što smo na internetu gotovo neprestano zauzeti upravljanjem sobom. Psihološkinja Sherry Turkle, koja predaje na MIT-u, još je u knjizi Life on the Screen primetila kako se identitet fragmentiše kada veliki deo života preselimo u virtuelni prostor. Jedan njen sagovornik tada je rekao: „Stvarni život je samo još jedan prozor, i obično ne moj najbolji.“ Budući da je knjiga iz 90-ih godina, ova rečenica danas zvuči gotovo proročanski. Ono što je tada bio jedan virtuelni prostor, danas je čitav ekosistem platformi na kojima istovremeno živi mnogo verzija nas”, napominje Perović.
Naravno, ljudi su oduvek bili drugačiji sa šefom, partnerom i prijateljima, obrazlaže Ana. Ali u fizičkom svetu te verzije uglavnom nastaju kroz kontekst: menjamo uloge kako se krećemo kroz različite odnose i prostore. Postoje i rituali kojima ulazimo u jedan, a izlazimo iz drugog konteksta:
„Digitalni svet je specifičan po tome što nam omogućava da svi ti konteksti budu prisutni istovremeno i da za svaki od njih aktivno uređujemo ono što će drugi o nama videti. Tu se pojavljuje još jedan zanimljiv fenomen: ne zavidimo nužno samo drugima. Ponekad možemo da zavidimo i verziji sebe koju smo sami kreirali za mreže jer znamo da naš život gotovo nikada ne izgleda onako kako biramo da ga predstavimo. Virtuelni život nam tako omogućava da proizvedemo verziju sebe kojoj onda i sami možemo da zavidimo.”
A onda, paralelno sa upravljanjem sobom, gledamo druge.
„Stalna izloženost tuđim životima takođe je oblik psihološkog rada. Poredimo se, procenjujemo gde se mi nalazimo u odnosu na njih, regulišemo zavist, tugu ili osećaj nedovoljnosti, tumačimo tuđe odnose i uspehe, odlučujemo da li ćemo reagovati i šta će naša reakcija govoriti o nama. Često zaboravljamo da sve to uglavnom radimo sa pažljivo odabranim isečcima tuđih života”, pojašnjava Ana.
Ona dalje ističe i da Turkle u Alone Together opisuje paradoks stalne povezanosti: možemo biti neprestano „u kontaktu“, a istovremeno držati druge na bezbednoj udaljenosti:
„To je možda i jedan od razloga zbog kojih digitalni svet može biti toliko iscrpljujući: nikada nismo sasvim sami, ali često nismo ni u iskrenom i nefiltriranom kontaktu sa ljudima oko nas.“
U toj situaciji ni komunikacija više nije jednostavna. Jedna od karakteristika digitalnog prostora jeste i to što nam ostavlja mnogo praznina koje moramo sami da popunimo.
Ako neko ne odgovori na poruku, ne znamo nužno šta se dogodilo. Ako vidi poruku, a ne odgovori, prostora za tumačenje ima još više. A upravo u tom prostoru događa se mentalni proces koji često ne primećujemo.
Na pitanje koliko se to često dešava, Ana odgovara: „Ništa više nego što inače volimo da popunjavamo praznine u komunikaciji (smeh). Samo što je ovde to malo očiglednije, jer zaista imamo prazninu sa druge strane – i fizičku i, često, komunikacijsku.”
Zbog toga je njen savet da možda sledeći put kada neko našu poruku ostavi na „seen“, pored pitanja „Zašto mi on/ona ne odgovara?“ možemo da se zapitamo i: „Šta se u meni događa kada izostane odgovor koji očekujem?“ Koliko brzo prazninu pretvaram u priču? Zašto pričam baš tu priču? O čemu mi ona govori?
Jer, kako Ana ističe, često ne patimo samo zbog onoga što se dogodilo, već i zbog priča koje sebi ispričamo u nedostatku jasne komunikacije:
„U tim pričama često se nalaze i naše anksioznosti, ono što smo naučili da tišina u odnosu znači, kao i pitanje koliko poverenja imamo u svoje odnose da mogu da podnesu trenutke u kojima komunikacija utihne. Ali važno je napraviti razliku između onoga što donosimo mi i onoga što zaista radi druga osoba. Ponekad tišina zaista govori o izbegavanju, nedostupnosti ili manjku spremnosti za jasnu komunikaciju. Ne treba ni to isključiti iz jednačine.“
Zašto ostajemo online i kada nam to ne prija?
Postoji i ona pomalo ironična situacija: znamo da nas nešto iscrpljuje, ali ipak nastavljamo da to radimo. Čitamo komentare, iako znamo da će nas iznervirati, otvaramo još jednu vest, iako smo već preopterećeni, vraćamo se na raspravu koja nas je izbacila iz takta. Skrolujemo dalje, iako više ni ne znamo šta zapravo tražimo.
„Jedna od stvari koje često čujemo od ljudi kada je ovo ponašanje u pitanju je: „Znam da mi ne prija, ali ne mogu da prestanem.“ Naš mozak je evolutivno podešen da posebnu pažnju posvećuje onom što percipiramo kao potencijalno ugrožavajuće. Loše vesti, online svađe i konflikti se zato lako „zalepe“ našu pažnju. A virtuelni svet tome dodaje još jedan moćan mehanizam: nikada ne znamo šta je iza sledećeg skrola. Možda će biti još jedan besmislen komentar, a možda baš onaj koji će nam konačno dati odgovor, potvrdu ili osećaj da smo nešto razumeli. Ta neizvesnost i potreba za nekim oblikom „završnice” (često i neke vrste zaokruživanja tzv. „fight response”-a) nas drži u ovakvim ciklusima”, navodi Ana.
Dodatno, kako ona ističe, često sebi kažemo da „moramo da budemo informisani“. I to može biti tačno, ali ponekad je informisanost i vrlo elegantan način da sebi damo dozvolu da ostanemo u nečemu što nas zapravo uznemirava:
„Zato mi je zanimljivije pitanje od „Zašto ne mogu da prestanem?“ zapravo: „Šta mi ovo daje, a šta mi uzima?“ I možda još važnije: „Šta bih osećala kada bih prestala?“ Jer ono što nas zadržava često nije sam sadržaj. Ciklusi u koje ulazimo kada je naše ponašanje u virtuelnom svetu u pitanju su zapravo već u nama – internet je samo mesto na koje smo smestili nešto što već nosimo u sebi.“
Upravo zato „digitalni detoks“ možda nije naročito korisno rešenje ako se pod njim podrazumeva samo privremeno odustajanje od telefona. Ako se vratimo na njega i nastavimo sa istim obrascima – proveravanjem, poređenjem, reagovanjem, doomscrollingom i stalnom dostupnošću, problem nije zaista promenjen.
To ne znači da je vreme koje provodimo na internetu nevažno. Dugo sedenje uz ekran može imati posledice po san, fizičku aktivnost i svakodnevne odnose, a stalne digitalne distrakcije mogu otežati održavanje pažnje. APA, na primer, upozorava da tehnologija može doprineti novim oblicima stresa. Ali broj minuta nije dovoljan da objasni iskustvo.
Možda je zato korisnije, umesto da na kraju dana samo pogledamo koliko smo sati proveli na telefonu, postaviti sebi nekoliko jednostavnijih pitanja: Šta sam danas na internetu radio/la? Kako sam se osećao/la pre nego što sam uzeo/la telefon? Kako tokom korišćenja? A kako nakon toga? Da li sam razgovarao/la sa nekim ili samo pokušavao/la da izbegnem tišinu? Da li sam nešto saznao/la ili sam samo nastavio/la da tražim još?
Internet nas, po svemu sudeći, ne iscrpljuje samo onda kada ga ima „previše“. Ponekad nas iscrpljuje to što smo istovremeno na deset mesta. To što smo dostupni ljudima koji nisu fizički sa nama. To što neprestano gledamo tuđe živote, a usput uređujemo sopstveni. To što od nas gotovo svaki sadržaj traži stav. To što između jedne vesti i sledeće nemamo dovoljno vremena da prethodnu uopšte obradimo.
Možda je najvažnija promena upravo u tome da prestanemo da internet posmatramo kao aktivnost čije se trajanje može izmeriti štopericom. Nekada nam ekran zaista oduuzima vreme, nekada pažnju, nekad energiju, nekad strpljenje, nekada mir. A nekada nam, sasvim suprotno, daje kontakt, informacije, zabavu ili osećaj povezanosti. Zbog toga nam, za početak, možda nije potrebno još jedno pravilo o korišćenju telefona, nego malo bolji uvid u sopstvene navike.
Ilustracije: Nataša Mihailović
Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.
0 Comments