Retko kada iz ruke ispuštam telefon (u prvoj verziji ovog teksta, doduše vrlo pospana, napisala sam iz telefona ispuštam telefon, eto toliko o tome koliko ga i kako koristim) i za to imam, sama pred sobom, mnogo opravdanja. Radim nešto za posao, čitam nešto za posao, gledam nešto za posao, dopisujem se ili se čujem sa porodicom, dečkom i prijateljima, gledam reelove, fotkam, sređujem nešto za posao. Moj telefon sadrži pregršt mojih intimnih trenutaka i misli. Kako onih koje delim sa drugima, tako i onih koje su samo za mene.
Ali, da li je išta što držimo na uređaju koji se svakodnevno povezuje sa više različitih mreža i koji na sebi sadrži mnoštvo aplikacija i platformi – samo naše? I šta se dešava kada neko taj naš intimni digitalni prostor ugrozi?
Mogućnosti zloupotrebe tehnologije i nevidljivih napada
Trenutno živimo, prema procenama akademika, u svetu četvrte industrijske revolucije, čije su tri ključne odrednice prisustvo uređaja koje stalno nosimo sa sobom, sveprisutnog intereneta i sve manjih mikročipova koji se ugrađuju u uređaje koje svakodnevno koristimo.
Ideja četvrte industrijske revolucije nekada je delovala daleko i distopijski, jer predstavlja svet u kojem smo svi pod konstantnim nadzorom, i to zbog toga što dobrovoljno pristajemo na to da koristimo uređaje preko kojih dobrovoljno dajemo svoje podatke – kuda se krećemo, kome se javljamo, na koju se mrežu konektujemo. Oni mogu biti i kompleksniji – kada dobijamo menstruaciju, šta zapisujemo u beleške, šta smo lajkovali, koliko smo vremena proveli gledajući određeni sadržaj na društvenim mrežama itd.
Sve ovo su podaci koji se skupljaju na uređaju koji je uvek uz nas, i na koji smo pristalii, a koji je kroz efekat kuvane žabe postao produžetak svih nas i prostor koji smatramo svojim i bezbednim. Ali, da li je tako?
Mogućnost da neko dođe do podataka iz našeg telefone bez našeg znanja ne predstavlja samo napad na jedan tehnološki uređaj, već potencijalno na čitav privatni život osobe koja ga koristi.
„Mobilni telefon je digitalni uređaj sa kojim imamo najintimniji odnos, to je danas prozor u naš ceo život jer sadrži kontakte, prepiske, fotografije, video-snimke i druge privatne informacije, i to ne samo nas, već i drugih osoba. Kada telefon nije više „tvoj”, nije ni tvoja privatnost“, kaže za Oblakoder Bojan Perkov iz SHARE Fondacije.
Ipak, nije potrebno ni da neko preuzme potpunu kontrolu nad uređajem da bi privatni podaci postali sredstvo pritiska. Nekada je dovoljno da neko objavi ono što osoba nije želela da bude javno – njenu adresu, broj telefona, fotografiju, privatnu prepisku ili podatak o članu porodice. Nekada čak i podatak koji sam po sebi ne deluje naročito intimno dobija sasvim drugo značenje kada se izvadi iz privatnog konteksta i izloži hiljadama ljudi. Kao što je, na primer, adresa stanovanja.
Perkov kaže da su u Srbiji zabeležene različite vrste ovakvih zloupotreba:
„Razne su zloupotrebe podataka primećene u Srbiji, najskoriji primer je čitanje ocena momka koji je tek završio srednju školu u televizijskom programu. Prošle godine smo imali slučaj studentkinje Nikoline Sinđelić čiji su intimni sadržaji takođe prikazivani i komentarisani. Svako od nas ima potrebu da od drugih sačuva neke informacije, poput prepiski, fotografija ili ličnih zapisa, a sve te informacije u digitalnom obliku su dodatno podložne zloupotrebama jer se mogu lako objaviti i širiti javno.“
Perkov dodaje da su kampanje blaćenja i zastrašivanja nešto što se sprovodi već duže vreme, a da su upravo intimne ili poverljive informacije često zloupotrebljavane kako bi se ljudima nanela šteta i kako bi se naveli da odustanu od svog rada ili društvenog aktivizma.
Posebnu dimenziju takvi napadi dobijaju kada su njihove mete žene.
„Rodno zasnovano digitalno nasilje jeste taktika koja se koristi protiv javno angažovanih devojaka i žena, a posebno je dobilo političku dimenziju nakon studentskih i građanskih protesta zbog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. To se naročito videlo na spomenutom primeru studentkinje Nikoline Sinđelić“, kaže Perkov.
Jedan od najvećih problema predstavljaju napadi koji su nevidljivi, koji se dešavaju, na primer, kada osoba ni ne zna da neko drugi ima pristup njenom telefonu. Upravo ovakvi slučajevi su sve prisutniji u Srbiji u poslednjih nekoliko godina.
Prema tromesečnom izveštaju Share fondacije koji se odnosi na pregled stanja digitalnog prava u Srbiji koji obuhvata period od juna do kraja avgusta ove godine, kompanija Apple je 13. avgusta korisnicima u 110 država poslala najnoviju rundu notifikacija o pretnjama (threat notifications) koje se odnose na daljinsko targetiranje naprednim spajverom kao što je Pegasus. Među obuhvaćenim zemljama je i Srbija, gde je najmanje 12 visokorizičnih osoba iz studentskog pokreta, opozicije i civilnog sektora primilo Apple upozorenje.
„Ovo predstavlja najmasovniji talas targetiranja telefona spajverom od kraja 2023. godine, kada su se prvi put u Srbiji pojavile informacije o Apple notifikacijama kod pripadnika civilnog društva. Kao što Apple sugeriše, upozorenja treba shvatiti ozbiljno jer se sa visokom dozom sigurnosti može smatrati da su uređaji bili na meti spajvera zbog toga čime se njihovi vlasnici bave”, piše SHARE.
Upravo 2023. godine ovaj problem postaje vidljiv u Srbiji.
„Negde od kraja 2023, kada su dva predstavnika civilnog društva izašla u javnost jer su dobili notifikacije od kompanije Apple da su targetirani spajverom, klupko špijunaže u Srbiji počinje ubrzano da se odmotava. Krajem 2024. godine Amnesty International je objavio izveštaj o upotrebi spajvera protiv aktivista i novinara u Srbiji, koji je pružio značajan uvid u to kako su zapravo telefoni zaražavani. Pored targetiranja telefona na daljinu, Amnesty izveštaj je istakao da su državni organi upotrebljavali forenzičke alate da otključaju telefone privedenih građana ili građana koji su došli na informativne razgovore i zatim na njih instalirali špijunske aplikacije”, kaže Perkov.
Nedavno, ovaj problem došao je i do šire javnosti u Srbiji. Početkom septembra upravo SHARE Fondacija objavila je da su utvrdili da je početkom 2026. godine najmanje 14 osoba u Srbiji targetirano različitim vrstama naprednog spajvera. Mete napada su članovi studentskog pokreta i aktivisti, a targetirani su i narodni poslanik i lokalni odbornik opozicionih stranaka. Period targetiranja se podudara sa periodom održavanja lokalnih izbora 29. marta 2026. godine. Dve laboratorije za digitalnu forenziku, Citizen Lab sa Univerziteta u Torontu i Security Lab organizacije Amnesty International, potvrdile su nalaze SHARE Fondacije.
„Spajver ima pristup svim podacima na uređaju, uključujući celokupnu komunikaciju, kontakte, fotografije, sadržaj aplikacija i druge fajlove. Ima mogućnost i da tajno snima ekran uređaja, kao i da aktivira mikrofon ili kameru. Upotreba špijunskog softvera predstavlja krivično delo u Srbiji,” saopštio je SHARE.
U ovom slučaju korišćen je takozvani „zero-click“ napad koji je ciljao ranjivosti na aplikaciji iMessage na iPhone uređaju, što znači da je uređaj zaražen daljinski, bez znanja ili bilo kakve interakcije korisnika. To znači da ne postoji razlog zašto bi aktivisti mogli da posumnjaju da im je telefon napadnut, jer to ni na koji način nije uticalo na njihovo korišćenje uređaja. Nije bilo sumnjivog linka ili „pošalji na 10 brojeva da ti se ne bi desilo ne znam više ni ja šta” poruke. Ništa. A svi njihovi podaci i aktivnosti su nekome postali dostupni, bez njihovog znanja.
Pa ipak, kada takav program dobije pristup telefonu, granice privantosti prestaju da postoje. Kao u legendarnom filmu „Životi drugih” kada vojni činovnik prisluškuje svakodnevni život opozicionog reditelja. Samo, za razliku od filma, oni koji u ovom slučaju prisluškuju teško da će razviti empatiju, ili čak, simpatiju.
Digitalno zastrašivanje medijskih radnika
Osim aktivista, posebno osetljiva kategorija, kada govorimo digitalnim napadima, jesu novinari. U njihovom slučaju, telefon ne sadrži samo njihove privatne podatke, već može da sadrži i poslovne – koji se odnose na razgovore sa izvorima, komunikaciju sa njima, snimke, fotografije, audio snimke, dokumenta, informacije o pričama koje još uvek nisu objavljene ili podatke o ljudima čija bezbednost bi mogla biti ugrožena ukoliko se te informacije objave.
Zbog prirode posla, novinari i medijski radnici, često su i meta napada i pretnji. Nedavno, u Srbiji je niz medijskih radnika i radnica dobio poruku „Crna ruka te je obeležila“. Među njima bila je i medijska teoretičarka i profesorka Ana Martinoli, kao i novinarka i urednica BIRN-a Gordana Andrić.
„Nakon što nam je poruka stigla, kolege i ja smo, naravno, počeli da istražujemo odakle je stigla i povezujemo javno dostupne digitalne tragove, kako bismo identifikovali osobu koja iza poruke stoji. Na osnovu tih informacija i procene zašto dolazi baš određenim ljudima, zašto baš u određenom trenutku i šta potencijalno mogu da budu alternativni motivi za njeno slanje, zatim smo procenjivali nivo rizika koji poruka nosi i odlučivali o tome šta bi bio proporcionalan i adekvatan odgovor. U ovom konkretnom slučaju, odlučili smo da prijavimo pretnje udruženjima i advokatima“, za Oblakoder je ispričala Gordana Andrić, urednica BIRN-a.
Andrić kaže da u pitanju nije bio izolovani slučaj, jer se i ranije dešavalo da više ljudi dobija slične pretnje ili uvrede sa istih profila.
„Ne mislim da je izolovana pretnja, možda nije koordinisana, ali jeste svakako deo šireg obrasca zastrašivanja i diskreditacije – mislim da takva poruka ne bi nikada ni bila poslata da mi već ne živimo u društvu u kom su pojedine profesije sistematski unižavane, a ljudi targetirani. Ona pokazuje koliko je ne samo normalizovano, već nekažnjivo, slati preteće poruke u digitalnom prostoru – jer ova poruka jeste bila preteća, iako u njoj nije eksplicitno naveden način na koji bi neko baš želeo da nam naudi. Meni je, takođe, delovalo da ta osoba primarno targetira žene, valjda misleći da će nas lakše uplašiti. Neću ulaziti u to koliko je to tek pogrešna procena“, kaže Andrić.
Najveći problem predstavlja procena rizika, odnosno pitanje gde je razlika između onlajn uznemiravanja i onoga što može da se pretvori u ozbiljnu bezbednosnu pretnju za novinara?
„Kada je u pitanju ta granica, mislim da postoje velike razlike. Nije ista za mene koja živim i radim u Beogradu, i novinare koji rade u manjim sredinama, kao što nije ista za osobe koje rade na televiziji i mene koja radim na portalu. Za mene je ta granica dosta čvrsta, ali za mnoge moje kolege je vrlo tanka“, kaže Andrić.
Problem postaje još veći kada pretnje postanu toliko česte da postanu nešto sa čime novinar svakodnevno živi i na šta prestaje da se obazire.
„Kada je u pitanju normalizacija – mnogi ih normalizuju. Mi smo pre nekoliko godina sa NUNS-om objavili izveštaj o pretnjama novinarima, i ta normalizacija je istaknuta kao jedan od problema. Mi u BIRN-u se trudimo da to ne radimo. Verujem da svi treba da se konstantno podsećamo da to nije normalno, da moramo da se borimo za svet u kom to ne sme da se dešava nikome i da ta borba podrazumeva da reagujemo, umesto da prevrnemo očima ili odmahnemo rukom (što se neminovno ponekad dešava)”, objašnjava Andrić.
Objavljivanje nečijih privatnih podataka, adrese, broja telefona, informacija o porodici ili kretanju, međutim, predstavlja ozbiljniji oblik pritiska od agresivnih komentara ili poruka.
„Ako se vratimo na onu procenu rizika sa početka – bilo kakvo objavljivanje ličnih podataka ili informacija alarmira viši rizik ili zlokobniji izvor i motiv poruke. Iako ja verujem da svaka pretnja mora da se prijavi, za objavljivanje ovakvih informacija bi moralo da se razmatra i preduzimanje drugih mera zaštite“, kaže Andrić.
BIRN-ovi novinari su ranije bili mete instaliranja Pegasusa, nakon čega se, kako Andrić kaže, promenio ritam njihove digitalne higijene, pa sad redovno razmišljajju o tome kada i kako i šta bi trebalo proveriti ili osigurati. Digitalna bezbednost podrazumeva promenu navika i uređaja, što nije lako nikome, a pogotovo ne manjim redakcijama, dodaje ona.
Dodatni problem predstavljaju reakcije institucija. Andrić i dalje nije dobila nikakvu informaciju od Tužilaštva za visokotehnološki kriminal o tome ko stoji iza naloga koji joj je poslao mejl ili dokle je istraga stigla, dva meseca kasnije.
„Ne, ja sam bila na odmoru kada je poruka stigla, bavila sam se njom samo onoliko koliko je to bilo neophodno da ustanovimo ko bi potencijalno mogao da bude pošiljalac, koji je rizik i kako da reagujemo, i onda nastavila da se odmaram. S obzirom na to da sam pratila kako VTK radi, kao i kako inače tužilaštva procesuiraju pretnje novinarima – nije ni za očekivati bilo kakav pomak za dva meseca.“
Zato, na pitanje šta danas predstavlja veći problem, tehnologije koje omogućavaju sve invazivnije oblike nadzora ili činjenice da oni koji prete novinarima često ne očekuju da će zbog toga odgovarati, Andrić kaže – i jedno i drugo.
„Mi tek poslednjih godina vidimo da države pokušavaju da platforme ili kompanije koje proizvode invazivne tehnologije koliko-toliko ograniče, i to ide sporo i teško jer se kosi sa ogromnim finansijskim interesima. S druge strane, zakonodavstvo i pravosuđe kaskaju, pa čak i tamo gde postoji dobra namera da se zloupotrebe sankcionišu to ne ide lako. U Srbiji takve namere ni nema, a tamo gde možda i postoji – tim ljudima se ne dozvoljava da rade, bilo bukvalno, bilo tako što im se ne omogućavaju obuke, ili što se njihova odeljenja drže konstantno ispod kapaciteta neophodnih da zapravo obavljaju svoj posao.“
Studenti na meti špijunskog softvera
U trenutku razmatranja ove teme i odluke da ću o njoj pisati, još uvek nije bila objavljena informacija o tome da je grupa studenata postala meta špijunskog softvera. Međutim, u svega nekoliko nedelja, situacija se dramatično promenila i ova tema postala je prisutna i u široj javnosti, kao i predmet komentarisanja različitih aktera – od evropskih institucija do predsednice skupštine, Bezbednosno-informativne agencije i čak predsednika.
Kao što smo već pomenuli, početkom septembra SHARE Fondacija je utvrdila da je početkom 2026. godine najmanje 14 osoba u Srbiji targetirano različitim vrstama naprednog spajvera. Među njima su bili članovi studentskog pokreta i aktivisti, koji su se nakon upozorenja obratili SHARE Fondaciji. Studentski pokret organizovao je i konferenciju, kako bi se javno obratili ovim povodom.
Milica, studentkinja iz Niša, rekla je da su oni koji su joj ubacili špijunski softver u telefon imali pristup celom njenom životu, a ne samo aktivnostima u studentskom pokretu, kao i da je ovo napad na sve one čije kontakte ima u telefonu.
„Tek mi je postalo ozbiljno kad sam došla u Beograd da mi se pregleda telefon. Shvatila sam da su oni tim napadom imali pristup celom mom životu, ne samo studentskim sastancima, već i privatnim razgovorima… Mikrofonu i kameri. Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava”, istakla je Milica.
Državni odgovor povodom ovog slučaja, nažalost, ne unosi optimizam. BIA je ocenila nalaze SHARE fondacije i Citizen Lab-a, kao i izjave studenata, „običnim trivijalnim senzacionalizmom. Predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov je, gostujući na televiziji Pink, rekao da oni koji učestvuju u političkom životu moraju biti spremni i na to da ih neko prisluškuje. Za Pink, Petrov je dodao i sledeće:
“E sad, znate kako, ako nemate šta da posebno krijete, pogotovo u vidu nasilnog delovanja, ponašanja koje ima krivično-pravne posledice, i tako dalje, zašto biste se vi brinuli da li vas neko prisluškuje ili ne.”
Kasnije se, u izjavi za Danas, Petrov javno izvinio studentima.
„Ja se izvinjavam Studentima u blokadi ukoliko su oni taj deo moje izjave, koji je bio lična percepcija, osetili kao neku vrstu targetiranja ili ekskulpiranja od odgovornosti bilo koga ko ih je eventualno neovlašćeno prisluškivao. Samo sam rekao da lično, ali to je moje iskustvo, nemam nikakav problem sa tim da me bilo ko prisluškuje, jer smatram da čovek koji radi svoj posao i koji radi stvari koje nemaju nikakve krivično-pravne implikacije ne treba zbog toga da pravi tako veliki problem osim da se obrati nadležnim organima“, naveo je predsednik Ustavnog suda.
Ipak, instaliranjem špijunskih softvera na telefone studenata i aktivista počinjen je čitav niz krivičnih dela i Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal bi trebalo da reaguje, rekao je Andrej Petrovski iz SHARE fondacije u gostovanju na N1, dodajući da ih iz Tužilaštva niko nije kontaktirao, ni povodom ovih navoda, ali ni nekih ranijih.
Ono što takođe daje ozbiljnost ovom slučaju jeste činjenica da je u pitanju slučaj koji je potvrđen forenzičkom analizom. Nije nešto što bi trebalo da bude shvaćeno neozbiljno. Amnesty International je i krajem 2024. godine otkrio nepoznati špijunski softver koji je, prema forenzičkin nalazima, korišćen protiv novinara i aktivista u Srbiji, a koji može da izvlači podatke sa telefona i daljinski aktivira mikrofon i kameru.
U ovom slučaju, izjava Amnestyja i Citizen Laba bila je sledeća: „Njihovi telefoni napadnuti su jednim od najnaprednijih špijunskih softvera koji danas postoje u svetu.
Kako možemo da se zaštitimo?
Ukoliko znamo da mobilni telefoni koje svakodnevno koristimo predstavljaju najosetljivije uređaje koje imamo koji mogu da ugroze naše živote, naše profesije i živote ljudi sa kojima smo povezani, logično, nameće se i pitanje šta možemo da uradimo kako bismo se zaštitili.
Praktičan savet nudi nam Bojan Perkov iz Share fondacije:
„Ono što novinari i svi ostali građani mogu da urade da zaštite uređaje jeste da ih redovno ažuriraju na najnovije verzije operativnog sistema, kao i sve instalirane aplikacije. Takođe treba da vode računa o sumnjivim porukama i pozivima i odnose se pažljivo prema njima, kao i da aktiviraju zaštitne mehanizme na uređajima kao što su Lockdown Mode (iOS) i Advanced Protection Mode (Android 16+). Uređaji koji ne podržavaju najnovije verzije operativnih sistema treba da se zamene.”
Osim toga, određeni eksperti sugerišu da se ukine face recognition na telefonima, kao i da imamo u vidu šta sve naš telefon sadrži. A onog trenutka kada nam sve ovo postane naporno, Nokia je nedavno predstavila novu liniju telefona koji skoro da nemaju pristup interenetu i imaju bateriju koja može da izdrži do 400 sati. Pa se možda, na kraju, samo i vratimo malim telefonima „ciglama”, koje smo, uprkos beskonačnom trajanju kucanja jedne poruke, ipak nekada voleli. A i beskonačno su zdraviji.
Ilustracije: Marija Ognjanov
Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.
0 Comments