Emotivno definisanje lepog
Pitanje o lepoti i njenom definisanju inspirisalo je filozofe, umetnike, pisali su o njoj, pokušavali da je razumeju, uspostavljena je nauka o lepom – estetika, pa ipak do dana današnjeg ne postoji definicija lepote i ona se uvek opisuje i prihvata na individualnom, subjektivnom nivou.
Zato kada opisujem lepo pribegavam emotivnom koje nas sve povezuje, pa kažem „lepo je ono što čini da se osećam prijatno, umireno, uravnoteženo”. Dobro osvetljeni prostori sa kreativnim, jasnim dizajnom nameštaja, dobro osmišljena šolja za kafu, korica knjige, a posebno modni dizajn, kao i umetnost, sve što je uravnoteženo iznutra oblikom, linijom i bojama, kao i sve što iskoračuje iz okvira, preispituje dozvoljeno i kreira novo lepo, čini da osećam lepotu.
Lepo svakako nije samo harmonija nego i sve što iznova stvara i testira ograničenja prihvatljivog, komplementarne boje, neobični oblici, zelena arhitektura, spajanje biologije, održivih materijala, ekologije, sa principima umetnosti i dizajna.
Privučeni smo onim što je prijatno za oko ili srce istog trenutka kada ga ugledamo, iako lepo nije nužno vezano za čulo vida, jeste dominantno sa njim spojeno.
Zbog toga na vrlo specifičan način, kroz čitavu istoriju umetnosti, dolazi do novih pokušaja prenošenja vizuelno lepog, što se posebno primećuje u predstavama ljudskog tela. Vidljivo je međutim, da se tu retko nalaze tela koja se razlikuju i otvaraju pitanje nekonvencionalne lepote, tela poput mog koje uz različit oblik u prostoru ima i štake, a one predstavljaju ne samo funkcionalnost nego i novi pristup lepom u predmetu koji je spojen sa telom.
Mondrijan, lepa tela i Eros
Šta je lepo telo lakše je definisati nego šta je lepa slika u muzeju, i za to, bar u mom ličnom sistemu razumevanja postoji biološko objašnjenje – programirani smo da primećujemo ljude koji nose dobar genetski materijal, koji imaju pravilne crte lica i oblik tela. Dok za razmatranje da li je ono što je Mondrijan uradio sa kockom mogao baš svako da uradi i pripada li to lepom može da nam ode nekoliko sati, za prepoznavanje da li je neka osoba lepa treba samo da posmatramo ljude oko nje, ako na primer ulazi u restoran, svi pogledi idu na tu stranu. I nije samo biološki razlog, gde posmatramo najlepše i najbolje ljudskog oblika, nego i estetski, jer nam prija da gledamo u lepo.
Razume se da se ne radi samo o lepoti koja je oslobođena svakog drugog značenja, kada govorimo o telu tu je obavezno upleteno i seksualno, to nam je ukodirano, skoro pa nesvesno ali očigledno ima snažan uticaj na to kako se ponašamo – svima nam se desilo da zurimo u nekog ko nam se dopada i da ne možemo da sklonimo pogled. Ne radi se o tome da smo nepristojni, već da se estetika kao ljubav prema lepom meša sa erosom, kao ljubavlju u osnovnom seksualno pokretačkom obliku. Ova dva su, pored smrti, glavni oblici našeg postojanja i orijentisanja u svetu. Večito tragamo za tim gde je ljubav van i u kontekstu seksualnog, gde je naše prestajanje odnosno smrt i gde je lepo kao apsolutna potreba.
Lepo je drugačije
Lepo koje nije simetrično, jasno, odmereno niko ne zna gde da svrsta, pa se tako neki ljudi oduševljavaju zgradama neobičnih oblika, recimo ja, dok se drugi užasavaju nad svim modernim izražavanjima arhitekture sa svim tim nepravilnim oblicima. Na isti način niko ne zna gde da svrsta neobično telo poput mog i kako da posloži njegove oblike u glavi. Tela sa ožiljcima koji su jasno vidljivi, tela bez ruke ili noge, tela na koje je dodata proteza, štake, kolica, mašina za disanje, kateter, teško da će neko odmah svrstati u lepo. To su tela koja ogoljavaju našu krhkost i brišu ideju o tome da su sva ljudska bića nekako ista, da negde postoji oblik čoveka koji se uzima kao kalup. Ova tela nas teraju da u njih gledamo, u te delove koji funkcionišu drugačije, u ožiljke koji su pobeleli ili one koji su i dalje pomalo ljubičasti, u noge koje ne mogu same da se pomere, u mišiće što su atrofirali, u oči koje postoje ali vide iznutra, ne spolja.
Gledajući u to drugačije, koje jeste lepo, samo na neobičan način, prvo prolazimo stepenicu suočavanja i straha „šta ako se ovo meni desi”. Prepoznajemo sopstvenu poroznost, nestabilnost, okrećemo glavu uglavnom, ali ako se ohrabrimo i vratimo pogled sagledavamo lepotu drugačijeg, njegove beskrajne manifestacije, otpornost tela, sposobnost da zacelimo, razvijamo ljubav prema istoriji vidljivih i nevidljivih ožiljaka. Rastežemo um preko granica poimanja i širimo ga tako da prepoznaje lepotu i van simetrije, van uobičajenog pokreta i pogleda. Osećamo u tim telima ono što ljudi često nazivaju harizmom, čudesno prikupljanje kolaža kože, mišića, nerava, onoga od čega samo sastavljeni i stvaranje nečeg novog. Podizanje novog tela svakog dana, koje nije povezano simetrijom što nas tera da se okrenemo u kafiću kao omađijani, nego nekom energijom koju ne umemo da imenujemo, ali ona i dalje sa nama komunicira, tera nas da izađemo iz svega što znamo, da preokrenemo svoj svet, da se lepimo za nju govoreći o osobi koja je kao magnet.
Ono što vuče ka centru neobičnosti je spoj nesvakidašnje simetrije i životnog, jaspersovski graničnog iskustva koje telo nosi, u njega padamo kao sa neke neobične strmine. Razumemo koliko je lepo tek kad prestanemo da ga poredimo sa telima koja se mogu posmatrati kao „obična”.
Eros različitog
Eros kao osnova privlačnosti nalazi se kao potencijal i u drugačije lepom telu kao i u ovom što bismo mogl uslovno uzeti kao kalup, uobičajeno, mada ni jedno telo, naravno, nije ni kalup ni uobičajeno. Seksualnost tela koje je različito i dalje se, nekim čudom, posmatra kao nešto gotovo nepostojeće, kao da zato što se jedan deo njega ne pomera, ili ima ožiljak ili metalnu šipku ili nema kosu ili nema dojku ili matericu ono prestaje da postoji na mapi za silu privlačnosti. Naravno, seksualno se i u različitom telu podjednako nalazi, i ne postoji ni jedan razlog osim straha i neosnovanih predrasuda da se ono ne prepozna.
Drugačije odlaženje u toalet, oblačenje, drugačije kretanje tela ne znači da je ono zatvoreno ka ljubavi u njenim raznim oblicima, sa posebnim naglaskom na eros, već da se ljubav samo nalazi u različitom staništu, nešto kao kada odaberemo baš kuću koja ne deluje onako savršena kao sve u susedstvu ali nas ka njoj vodi neka istinitost i energija koja govori da smo baš tu gde treba da budemo.
Kao što ljubav u svim svojim potencijalima isijava i pokreće tela koja su uobičajeno lepa, tako pokreće i tela koja svoju istoriju drugosti, ožiljaka, graničnog, koja svoj dodir sa smrću i potvrdu preživljavanja, koja sve svoje neobičnosti nose kao transparent, naočigled svih, pomerajući posmatrače iz ležišta očekivanja i ispravnog koje naravno, i ne postoji, čemu nas ova tela i uče.
Nova stvarnost ljubavi
Ljubav, kako god se pojavila, ne bira prema obliku tela već prema energiji, čak i ona isključivo seksualna, koncentirsana samo na telesno, i to je uvek tako.
Ono što sprečava ljude da se otvore prema raznolikosti tela jesu predrasude, strah od nepoznatog, nerealna očekivanja o izgledu koja kreiraju mediji, porno industrija, pa i filmovi ili serije, knjige, koliko i očekivanja društva u kojima smo lepi samo ako izgledamo „kako treba“, dakle kao sa naslovnice, mada ništa manje lepo nije telo koje ne sakriva svoju priču, kakva god ona bila.
Suprotno očekivanom, u realnom svetu bez filtera za fotografije suštinska ljubav ne vidi ožiljke, odnosno vidi ih ali posmatra kao bilo koji drugi deo tela ili bića i ujedno kao njegovo bogatstvo.
Za ljubav, od seksualne do drugarske, telo jeste, i biće jeste, i ona nema potrebu da ga menja, popravlja, briše i ulepašava.
Jedino što ljubav čini jeste da nas podstiče da iskoračujemo iz nas samih, kakvi god da smo, uči nas da volimo sebe, da volimo druge, uči nas prihvatanju i vrednovanju svega što je drugačije.
Jer nikad ništa novo nije došlo iz ponavljanja i istosti, samo iz preispitivanja i zalaženja u drugačije, u stalno novo merenje širine naših srca i naše spremnosti da različito u telu i suštini bića sagledamo kao bogatstvo.
0 Comments