Pre nekoliko dana sam u razgovoru sa koleginicama započeo temu najtužnije pesme ikada, koja se vrlo brzo pretvorila u „šta vas je poslednje rasplakalo”. Iako sam ja razmišljao u potpuno drugom pravcu, dobio sam odgovor, ni manje, ni više, nego Eminem i pesma Temporary sa njegovog poslednjeg albuma. Dobro, one su majke, pa su Eminemovu posvetu ćerki protumačile specijalno emotivno. Mene ipak na pomen Eminema vezuju neka druga osećanja, ali i sećanja.
Prvi put kad sam poželeo da slušam njegovu muziku, razlog nisu bili spotovi, koji jesu u početku privlačili pažnju zbog prozivki i fora (ali o tome kasnije), već lažni omoti za album The Marshall Mathers LP. Kažem lažni, jer do mene je taj album došao u eri dok su se još uvek prodavali diskovi ispred SKC-a, a tad se neretko dešavalo da na prednjoj štampanoj strani ne stoji uopšte zvaničan omot albuma. Ovde, na primer, nije stajala slika naslovnog Maršala kako sedi ispred svoje kuće, već montirana slika golog Eminema koji, tamo gde mu je polni organ, drži upaljeni dinamit.
Petnaestogodišnjem meni, kom hip-hop nije bio ni u top tri omiljena muzička žanra, u tom trenutku je to bila najbolja fora ikad i savršeno je oslikavala sve ono što je za mene predstavljao Eminem, a to je ludak koji svaki čas može da eksplodira.
Iako smo bili hiljadama kilometara i nekoliko svetlosnih godina udaljeni od Amerike, mi klinci koji nismo slušali rep bili smo ujedinjeni u ideji oko ovog repera, isto kao i neki drugi klinci sa ondašnjeg kontinenta koji ga nisu slušali iz drugih, da kažemo rasnih, razloga. I za nas i za njih, ovaj lik je probao da liriku, muziku, matrice, prevede na neke teme koje nisu bile samo okršaji bandi i blok partiji na koje nikad ne bismo ni bili pozvani. Radio je ono što beli ljudi rade uspešno vekovima unazad – svađao se, ogovarao, prozivao, a pritom se trudio da zamaže oči svima prevarom, što je u ovom slušaju bilo izmišljanje lika kom je dao reči i scenario.
Maršal Meters je bio običan trailer trash tip sa gomilom daddy i mommy issues, kao i devojkom koju je, kao u nekoj narodnoj pesmi, voleo da mrzi, i pravo je čudo kako nije postao deo crne hronike u tim najranijim danima. Spasila ga je, pogađate, muzika. Repovanje i trud se isplatio, izdigao se iz siromašnog kraja, i mic po mic, demo po demo, stigao je do Dr. Drea, koji je odlepio kad je čuo njegove rime i stil. Naravno, problem je odmah bila boja kože, jer se pojavilo pitanje kako se, jelte, jedan belac drznuo da bude uspešan u muzičkom žanru gde su sve crnci. Svi su mislili da je Dre lud što se bavi belim klinjom, čak ga je i Em pitao da li je on okej sa svim tim. Dre je, kao jedan veliki vizionar i muzičar, rekao da ga zabole i da može da bude ružičast što se njega tiče.
Otud će ga stalno pratiti ta (idiotska, ali ajde) konekcija sa Elvisom. Čak će neko probati da mu nadene i taj nadimak Elvis hip-hopa (kao da Beastie Boys pre njega nisu postojali, ali ajde još jednom). Ako ne razumete, Elvis je bio taj beli dečak koji je oteo crnačku igračku i postao duplo popularniji nego što su oni ikad bili.
Ta prva faza karijere je stvarno bila nešto posebno. Ređali su se albumi (The Slim Shady LP, The Marshall Mathers LP, The Eminem Show), praćeni hitovima u kojima nam je predstavio svog alter ega – Slim Šejdija. Kao kakav dečak pušten sa lanca, Slim Šejdi je bio Eminemov izgovor da, kao na terapiji, sve svoje najcrnje i najmučnije traume izbaci napolje. Sve one iz privatnog života koji su mu se na ovaj ili onaj način zamerili je pobio. Naravno, to je onaj drugi kontroverzni sloj o kom se pričalo i pisalo. Prvi su bili svi ti silni selebritiji koje je pljucnuo i isprozivao i sa kojima se mirio kako je slava postajala sve veća, a on je shvatao da ne može baš toliko da laje ako misli da bude uspešan.
Redom su išli Kristina Agilera, Britni, a kasnije je i Maraju Keri kačio (iako je pričao da su bili u vezi, što je ona uvek negirala), ali i tipove poput Mobija, Merilina Mensona, Freda Dursta. Sa svima trojicom se kasnije mirio, sarađivao, svirao. Kako su se albumi pomerali, on bi nalazio novog suparnika kog bi rastrzao u svojim prozivkama.
Međutim, pesme poput My name is, ili The Real Slim Shady, ili Without me, su bile publicity stunt, poludečije zezalice i, realno, materijal zbog kog je on dospevao na prve strane tračerskih novina i portala. Danas ne bi bio to što jeste da nije umeo da se odmakne od tog svog lika, zbog čega je uspevao da pravi velike pesme i bengere koji i u 2024. godini zvuče sveže kao da su juče izašli.
Jedna pesma je potpuno slučajno ušla u svakodnevni rečnik mimo muzike. Danas, kad kažete da ste Stan nekog umetnika, to znači da vaša ljubav prema njemu prevazilazi običnu i da blago poprima obrise zavisnosti. Stan kao reč je nastala upravo zbog one njegove kultne pesme o fanu koji je shvatio sve previše ozbiljno i lično i koji je ubio sebe i devojku jer je počeo da ludi. Pesma je gurnula u orbitu i tad anonimnu Dido, koja je nekoliko godina kasnije zbog svog anemičnog pop zvuka ispala iz iste te orbite. Ipak, taj kombo sa ženskim vokalom na tu njegovu white trash neobuzdanu grubost i siktanje je uvek bio sjajno ukomponovan.
Rekao bih sad, u novijem delu karijere, ali i od tog vremena je prošlo skoro 15 godina (a ja baš i ne pratim šta je sve za to vreme on radio), istakao bih saradnju sa još jednom pevačicom – Love the way you lie. Rijana kao to pop božanstvo, i ovaj dripac koji vrišti pored nje, napravili su pop evergrin, za koji me ni onda, ni danas nije bio blam da kažem da volim da ga pustim sam za sebe, bez da čekam da mi slučajno naleti na radiju.
Ipak, ako moram jednu njegovu pesmu da istaknem i pošaljem u bocu za neka kasnija pokolenja, onda je to Lose yourself jer, rečnikom fudbalera koji zna da bekne 4 i po rečenice, ostaje žal što se Em nije više družio sa gitarama, budući da je ovom njegovom klinački besnom vokalu gitarska podrška odično stajala. Sam tekst je kultan, i prati radnju filma 8 mile, njegov fejk biopic, a mamine špagete koje su završile na duksu u prvim stihovima pesme, postale su i ime restorana koji je otvorio nekih 15-ak godina kasnije. No zezofon.
Tu negde sa Lose yourself prestajem da budno pratim šta radi. Nije me jednostavno interesovalo više, a i dovoljno je od mene dobio. Da je velika pop kulturna ikona, ne želim da poreknem, ali postalo je dosadno to njegovo stalno vraćanje na staro, želja da se pljune po svemu što dolazi i svemu novom, ma koliko ono bilo vredno pljuvanja, a jeste vredno. U njegovim 40-im je više delovao kao u onom Simpsons mimu starac koji se dere na oblak. Upitan je, naravno, bio i izgled sa bradom sa kojim je delovao više kao sex offender.
Otud je ubio Slim Šejdija na poslednjem albumu, i na to je zakasnio nekoliko godina. Videćemo da li će ga povampiriti. Na poslednjem albumu je uspeo, malo pre svih, da dokači i P Didija, pa se sad taj stih vrti zakasnelo, kad se ovom spremaju godine robije.
„I’m like a R-A-P-E-R/ Got so many S-As (S-As), S-As/ Wait, he didn’t just spell the word, ‘Rapper’ and leave out a P, did he?
Da li želim da čujem šta novo sprema? Pa i ne baš. Jer sumnjam da smo na istim talasnim dužinama, tj. da on sad meni na pragu 40-ih može da pruži onu satisfakciju kao pre 20 i nešto više godina sa dinamitom umesto piše.
Ipak, ako bismo morali da merimo, njegov najveći uspeh, odnosno razlog zašto traje i zašto je došao do tog mesta na kom je, je to što nikad nije glumio crnca. Nije bio tip koji nosi trenerke i čalmu oko glave samo zato da bi dobio dozvolu da izgovori the N word. On je prilično svestan svog porekla, rase i načina života, i kao takav je rešio da svoj talenat za liriku i muziku prevede i proširi. I otud ta količina ljudi koja ga je poštovala, volela i slušala. Fejk koncept u kom bi on bio još jedan crnac koji nije crn bi propao nakon dva albuma.
Bio je to što jeste i dao je iz svog sveta jednu vrstu umetnosti, a to je ono što su imali svi velikani priče, bez obzira na to koje su muzičke potkovanosti ili žanra bili. I to je ono zbog čega će se njegovo ime pominjati uvek. Dobro, i zbog miliona prodatih ploča i fore na račun Kristine Agilere, ajde i to.
P.S. Je l’ ste vi znali šta ime Eminem znači? Kao M.M, njegovi inicijali. EM en’ EM. Eto, čovek se uči i 25 godina kasnije.
0 Comments