U filmskoj industriji veliki je broj ljudi koji plene svojom energijom. Ova pojava karakteristična je za različite industrije u koje su utkane umetnost i kreativnost, koje su pune ljudi koji se trude, bore da upravo te dve lične karakteristike izraze. Pa ipak, i u takvim industrijama koje su pune harizmatičnih ljudi i pojava, postoje oni koji se svojim radom, energijom i iskrenošću za nijansu ističu. Ono što ste do sada u poslednje vreme verovatno mogli da primetite jeste da je jedna od takvih osoba i dramaturškinja, spisateljica, a sada i rediteljka Nađa Petrović.
Nađa je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i master iz filmske i TV režije, na istom fakultetu. Svoju spisateljsku karijeru započela je rano, već sa šesnaest godina, kada je osvojila treće mesto na konkursu Mladi književni supertalenti za roman To je to. U svetu filma, Nađa je radila na brojnim projektima, a njenu dosadašnju karijeru najviše je obeležio rad na kratkim filmovima sa rediteljem Nikolom Stojanovićem.
Prošle godine Nađa je objavila svoj prvi roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, a ove godine na Sarajevo Film Festivalu prikazan je i njen prvi rediteljski poduhvat – film Miris sveže farbe, koji je na istom festivalu osvojio i nagradu Srce Sarajeva za najbolji studentski film. U jeku festivala, sa Nađom sam razgovarala o njenom novom filmu, pričanju priča, budućim podvizima i iskustvu gledanja filmova sa publikom.
Nađa Petrović, ustupljene fotografije Damir Deljo, Sarajevo Film Festival
Na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu održana je premijera tvog prvog rediteljskog poduhvata, Miris sveže farbe. Film je sniman pre tri godine, kakvo je bilo iskustvo snimanja?
Nađa Petrović: Da, snimali smo film pre tri godine. Ja sam zapravo bila na master studijama iz oblasti režije tada. Odlučila sam posle dramaturgije da upišem filmsku i TV režiju zato što su se svi profesori sa osnovnih studija ponavljali i na masteru. U prvoj godini smo radili na scenariju, bio mi je mentor Stefan Arsenijević. Jako smo podrobno radili i on mi je otključao neke ključne stvari u filmu.
Dobila sam priliku da snimam i morala je da bude zima, to je bio koncept filma. Opcija je bila da snimim ili odmah te zime ili da sačekam još godinu dana i odlučila sam da to ipak bude tad, da ne čekam. Bilo je jako intenzivno, imali smo 5 dana snimanja, bilo je puno noćnog snimanja i bilo je jako hladno, svi smo se smrzavali.
Tema filma veoma je specifična i utisak mi je da film dosta toga prenosi kroz emociju. Veoma je izražajna i gluma glavne glumice.
Ja sam ideju za film dobila kada sam se šetala sa mamom, šetale smo našeg psa. Došle smo do nekog tržnog centra na otvorenom i ona je odjednom samo stala i rekla mi: ovde je bila moja soba. Ja sam se zbunila potpuno i onda sam se setila porodične priče da je zapravo na tom mestu bila naša kuća koja je srušena osamdesetih. Krene ona meni da pokazuje kao turistički vodič stan i njenu sobu – ovde je bio prozor, ovde je bio moj krevet, ovde je bio stočić… Taj trenutak mi je bio mnogo emotivan i magičan i želela sam da uhvatim taj osećaj u filmu.
Želela sam da nađem način, narativ, u kom mogu da prikažem i tu sobu koja je sada prazna, ogoljena, zapravo izgubljena za glavnu junakinju, ali da je pokažem i onakvu kakva je bila ranije. Želela sam da napravim tu paralelu, to je bila neka početna ideja za film. A onda sam došla do tog narativa da protagonistkinja krene da prati čoveka koji je kupio stan u kojem je ona odrasla. I jako mi je bilo teško da ljudima, dok su čitali scenario, objasim seksualni čin koji se dešava u filmu i šta on predstavlja jer je ambivalentan.
Ne predstavlja ništa?
Tako je! Ništa! Meni je bilo strašno bitno da ona ima fiks ideju da se vrati u stan i da je to njen cilj, a sve ostalo je nebitno. Ona to uradi, želi da dođe do informacije kako je došlo do toga da se taj stan proda, i samo želi da ostane sama u tom stanu. Mnogo mi je bio bitan taj stan, jer zapravo to nije samo stan. To predstavlja dom i predstavlja jedan period života koji je za nju završen, njeno detinjstvo, period u kojem je njena porodica bila još uvek funkcionalna, a sada je otac otišao iz priče i ona je starija, jer je u pitanju coming of age film.
Coming of age teme su baš tvoje teme. Zbog čega ti je to bitno?
Coming of age jeste moja tema. Ja sam shvatila to još na studijama, trebalo mi je vremena da otključam šta je meni bitno da iskažem, koje su emocije koje me najviše pogađaju, koje su teme koje me se najviše tiču. Na studijama sam se malo mučila, prvih godinu i po dana, jer sam pisala nešto što zapravo baš i nije moj senzibilitet. I onda nam je u jednom trenutku profesorka Milena Marković zadala tri vežbe – strah, radost i bes. Rekla nam je da probamo da kopamo po našem detinjstvu.
Kako sam pisala za te vežbe, vratila sam se u svoje detinjstvo i shvatila sam da me to pogađa. I da zapravo želim time da se bavim i da je to najautentičnije što ja mogu da ponudim. Tada sam krenula da rabim tu coming of age temu, ali zapravo zato što ja tu coming of age temu vezujem za nostalgiju, koju konstnanto osećam. Jako sam nostalgična osoba, skupljam sve stvari, račune, karte, ne dam mami da išta izbaci iz kuće, kao neki horder uspomena. Jako vezujem uspomene sa predmetima i sa prostorima. Volim da imam materijalni dokaz da se nešto desilo.
Sada već imaš različita iskustva pričanja priča, storytelling-a kroz različite formate – od pisanja romana, scenarija, preko režije. Kako ti se narativno razlikuje prilagođavanje priča za različite medije?
Znam čemu svaka ideja koja mi padne na pamet pripada. Na primer, za knjigu sam videla sliku ateljea i znala sam kako ću rečima da opišem to. Bilo mi je mnogo zanimljivije na nivou toga da napišem nešto rečima i da neko to domašta. Onda sam krenula ka tome da to bude roman, a ovde je bilo suprotno – imala sam u glavi sliku sobe, tog nameštaja, toga kako meni mama pokazuje nešto što ne postoji tu, i onda sam želela da to ljudi vizuelno vide. Svaka priča je za neku odeđenu dužinu trajanja i za neki medij.
S ozbirom na to da je ovo prvi film koji si režirala, kakvo je ovo iskustvo za tebe bilo? Do sada si najviše radila sa Nikolom Stojanovićem.
U tim kratkim filmovima koje smo radili zajedno sam bila uključena dosta, i kao asistentkinja režije, i bila sam na svim glumačkim probama. Zajedno smo birali glumce, radili kasting i uvek sam bila na setu, uvek sam sedela pored njega, konsultovali smo se. Meni je to bilo stvarno neprikosnoveno iskustvo, jer mi sada zbog toga nije bio utisak kao da sam prvi put na setu, nije mi sve bilo baš toliko novo. Ali ono što me je u tom procesu rada malo kopkalo, je što je bilo stvari koje bih ja drugačije uradila, ali se ne pitam na kraju. Na kraju je odluka reditelja, i prosto sam želela da imam priliku da ja napravim tu poslednju odluku, makar ona bila pogrešna, ali da znam da je to moja odluka.
I sada sam napravila niz loših odluka, i mislim da bi Nikola verovatno drugačije ovo uradio, ali bi film bio drugačiji. Možda bi napravio prave odluke, ali bi film bio njegov, a ne moj. Kada sam gledala film sa publikom, mnogo sam se zbunila koliko su ljudi dobro reagovali. Zapravo imam toliko malo samopouzdanja za taj moj rediljteski trenutak jer je nov. Stvarno, sve vreme dok sam gledala film sam se hvatala za glavu i mislila šta će sad ljudi da misle, potpuno je drugačiji utisak nego kada neko čita knjigu kod kuće, a ja nisam tu.
Da li te privlači da nastaviš da razvijaš svoj rad u pravcu režije?
Volela bih da imam tu slobodu i mogućnost da, ako želim da ispričam neku priču, mogu to da uradim od početka do kraja kako ja želim i u tom smislu mislim da da. Ne mogu sad da kažem da je to primarno, da je taj set i moj doživljaj na setu nešto što je meni najdivnije – lepše mi je da sedim kod kuće za svojim laptopom. Ali isto tako želim da mogu, ako imam neku ideju, da kažem: ma dobro, ja ću sada to uraditi sama i vidim da to može da se desi.
Na čemu trenutno radiš?
Sad sam završila rad sa Srdanom Golubovićem. Bilo je predivno i vrlo lako. Mi smo prvo radili seriju Apsolutnih sto, koja još uvek nije izašla. Tu smo se ukačili i shvatili da imamo sličan senzibilitet i onda me je on pozvao da radimo i na filmu. To je za mene bilo ludo iskustvo, nisam mogla da verujem da ima toliko poverenja u mene, iako sam tako mlada i mislim da je to divno. Sviđa mi se što je film ljubavna priča, a ja to najviše volim, tako da sam mogla da se uključim potpuno. Još pripadamo različitim generacijama, tako da je to na kraju super ispalo. Valjda je on zadovoljan, ja jesam. A radićemo sada još jedan film. Završila sam i film sa Bojanom Vuletićem, to će verovatno biti moj prvi dugometražni film koji sam pisala. I sada Nikola i ja treba da napravimo taj njegov debitantski film, a onda nakon toga sledi valjda i ta druga knjiga.
Jesi li počela da radiš na njoj?
Imam neku ideju, ali zbog ove prethodne nemam još vremena da se pozabavim time. Za filmove i scenarije mogu da odvojim vreme u toku dana da radim na njima, ali za knjigu mi nije tako. Moram da se izolujem, da malo budem sama sa sobom. Mislim da mi treba jedno dva meseca da se potpuno isključim iz sveta i da kažem: okej, sada samo to radim. I onda da je samo započnem, jer mislim da, kada budem napisala tu prvu stranu, kada budem tu belu stranu sklonila, onda će već posle ići lako.
Šta ti je najbitnije kod pričanja priče?
Prvo što mi je prošlo kroz glavu (pošto sam se uvek pitala zašto se bavim pisanjem) – shvatila sam koliko ja uživam da slušam druge ljude. Na primer, kada mi neko priča priču kako se upoznao sa svojim partnerom, ja se skroz uživim, ja to jako slušam, pitam sve detalje. Baš uživam da slušam različite narative i mislim da sam celog života bila izložena tako nekim narativima, gledala sam romantične komedije, filmove, gledala anime, i mislim da je to dosta uticalo na mene kao osobu. Mislim da su me anime crtani filmovi izgradili da budem osoba kakva jesam, sa svim svojim vrednostima koje gajim. Mislim da mi je to baš bitno.
Zapravo, kroz svaki film i seriju ti plasiraš neke vrednosti, hteo to ili ne, svesno ili nesvesno, ti biraš svet i likove koje kreiraš. Samim tim, kada odabereš likove, ti si već nešto plasirao. Ne mogu da kažem da ja imam potrebu na svesnom nivou da ljudima nešto objasnim, ali imam da se stvari iz mog života nekako upakuju, da ih ja bolje sagledam. Teško je život sagledati u celini, ali kada uzmem neke njegove delove, onda mi je mnogo lakše i da i ja shvatim šta radim i nekada samu sebe iznenadim kada odaberem neku temu. Kao i za ovaj film – nije mi bilo jasno zašto mi je ta tema stana postala bitna. Ja se nikada nisam selila, i onda sam krenula da kopam po sebi i setila se te scene sa mamom, shvatila da se jako vezujem za Airbnb-eve, uvek liznem dlan i zalepim za zid kada izlazim, kao da želim da ostanem tu na neki način. I onda sam shvatila da mene prostori očigledno asociraju na neke periode.
Na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu osvojila si i Srce Sarajeva za najbolji studentski film za „Miris sveže farbe”. Šta za tebe znači ova nagrada i da li si očekivala da će je tvoj film dobiti?
Posebno mi je značajna ova nagrada jer mi daje veliki vetar u leđa da nastavim da se bavim režijom. Srce Sarajeva je zaista, po meni, a mislim i objektivno, najprestižnija nagrada u regionu i prosto i dalje ne mogu da osvestim šta se desilo. Predivno mi je takođe što se na festivalu baš pridržavaju toga da do same ceremonije zatvaranja ne znaš ko je pobedio, tako da sam pre nego što je žiri izašao na binu imala osećaj da će mi iskočiti srce iz grudi. Dok su postepeno čitali obrazloženje koje je sve više ukazivalo da se radi o našem filmu, sve više sam bila u neverici, a onda kad su pročitali naziv filma, tad više nije bilo razmišljanja, samo čista euforija.
Iskreno sam bila srećna što će film imati premijeru na Sarajevo Film Festivalu, i tada mi nije ni prolazilo kroz glavu da je moguće da dobijemo nagradu. Takođe, onda sam odgledala ostale filmove u selekciji koji su stvarno baš dobri i raznoliki, i tada sam bila sigurna da nema ništa od toga. Međutim, dosta kolega reditelja iz selekcije su baš hvalili naš film, neki su čak rekli da misle da će pobediti, tako da su mi oni zapravo dali malo nade da je moguće, ali ipak – ko je u to smeo da poveruje…
Nađa Petrović, ustupljene fotografije Damir Deljo, Sarajevo Film Festival
Kakvo ti je iskustvo gledanja filma sa publikom i javne pohvale, s ozbirom na to da ovo nije prva nagrada koju si dobila?
Film je uvek isti, on se ne menja, kada si ga zaključao to je to. Ali svaka projekcija filma je drugačija i uvek je drugačija reakcija publike, živo je, film je isto živ, kao neka predstava. Nekad kada gledam film sa publikom sam prezadovoljna, a nekad osetim da atmosfera nije kako treba i pomislim da možda nije dobro. Mnogo volim Sarajevo zato što mislim da je stvarno festival sa dušom. I intiman je i ogroman u isto vreme. I mislim da je jako pozitivna energija, da ljudi dođu otovrenog uma i srećni.
Naslovna fotografija: ustupljena fotografija Damir Deljo, Sarajevo Film Festival
0 Comments