U vremenu u kojem su deca okružena brzim slikama, gotovim pričama i neprekidnim stimulacijama, retko im se pruža prilika da budu autori, a ne publika. Upravo iz te potrebe nastao je Kaboo – imerzivno pozorišno iskustvo za decu uzrasta od 4 do 12 godina u kome se predstava ne gleda, već stvara.
Na tri sprata i kroz sedam pažljivo osmišljenih soba, deca zajedno sa umetnicima prolaze kroz proces građenja priče: osmišljavaju likove, kreiraju scenografiju, rešavaju zadatke i donose odluke koje direktno utiču na tok i završetak predstave. Svaka grupa oblikuje sopstveni narativ, pa se nijedno izvođenje ne ponavlja na isti način. Tokom devedeset minuta, pozorište postaje prostor timskog rada, mašte i odgovornosti, bez ekrana i bez takmičenja.
Kaboo je nastao iz želje da se deci vrati osećaj autorstva i slobodne igre, ali unutar pažljivo vođenog umetničkog i pedagoškog okvira. Prve realizovane grupe i reakcije dece i roditelja potvrđuju da ovakav format ima svoje mesto u savremenoj dečijoj kulturi – kao prostor u kome dete ne dobija gotovu priču, već priliku da je samo izgradi.
O tome kako je nastala ova ideja, šta znači radikalno pomeriti odnos moći između odraslih i dece i kako izgleda pozorište u kome su najmlađi autori, razgovarali smo sa osnivačicom Kaboo-a, filmskom rediteljkom Katarinom Živanović.
Kako je nastala ideja za Kaboo? Da li je postojao neki konkretan trenutak koji te je pokrenuo?
Katarina Živanović: Mislim da je Kaboo nastao mnogo pre nego što sam ga imenovala. Živimo u konzumerskom društvu u kojem je sve dostupno odmah – sadržaj, emocija, reakcija. Navikli smo na kratku formu, na brze rezove, na stimulaciju koja traje nekoliko sekundi i odmah biva zamenjena novom. Priče se samo konzumiraju a retko razvijaju. U takvom svetu, igra postaje proizvod. Deca imaju više sadržaja nego ikada, ali manje prostora da ga sama izmisle. Sve je unapred osmišljeno i zapakovano.
Sa druge strane setila sam se kako smo se mi igrali. Postajala je dosada. Postajao je prazan sto koji može da postane brod, ćebe koje može da postane planina. Nismo dobijali gotovu priču. Gradili smo je i samim tim igra nije bila rezultat, već proces. Kaboo je nastao upravo iz toga da se deci pruži mesto da budu ko god požele, da stvaraju zajedno, da mogu da promene kraj i da naprave nešto svoje, originalno. Kaboo je mali ali važan otpor kulturi instant sadržaja.
Dolaziš iz filma, kako si stigla do imerzivnog pozorišta za decu?
Film me je naučio da volim proces. Scenario nikada nije konačan. Menja se zbog prostora, budžet, okolnosti… Na kraju dobiješ delo koje je rezultat stotinu malih odluka. U tome leži ono što najviše volim u filmu – proces je suština.
Rad sa decom na filmu bio je za mene presudan. Njihova autentičnost ne dobija se instrukcijom, već kroz igru i osećaj važnosti. Kada dete zaista udje u ulogu, to je trenutak potpune prisutnosti – bez performansa, bez spoljnog pritiska. Počela sam da razmišljam: šta ako umesto da režiram gotovu formu, gradim strukturu u kojoj proces ostaje otvoren i živ. Imerzivno pozorište je iz toga izašlo kao prirodan nastavak. U Kaboo deca nisu konzumeri, niti realizatori nečije ideje. Oni su autori sopstvene.
Katarina Živanović, osnivačica Kaboo teatra, foto: Nebojša Bašić, ustupljeno
Šta ti je bilo najvažnije da postaviš kao temelj ovog projekta?
Najvažnije mi je bilo da Kaboo od samog početka jasno postavim kao prostor koji odbija logiku performansa.
Kaboo nije predstava za publiku. To je proces koji pripada deci.
Mi ih teramo da maštaju, ali još važnije – da preuzmu odgovornost za svoju maštu.
Drugi temelj je radikalno pomeranje odnosa moći između odraslih i dece. U našem prostoru odrasli nemaju pravo da vode priču. Mi postavljamo okvir, ali ne upravljamo sadržajem. Ne menjamo njihove odluke da bi bile „lepše”, „logičnije” ili „ispravnije”. Zato roditelji ne prisustvuju procesu. Detetu je potreban prostor bez posmatrača da bi moglo zaista da odlučuje. Onog trenutka kada je dete svesno pogleda odraslog, počinje da igra za njega. Mi želimo da igra za sebe. Kaboo nije mesto gde dete dobija aplauz. To je mesto gde shvata da njegova odluka ima težinu.
Kažeš da deca kod vas ne gledaju predstavu, već je stvaraju. Šta se menja kada dete postane autor, a ne posmatrač?
Kada dete postane autor, menja se odnos prema svetu. U klasičnom pozorištu dete sedi i prati tok koji je neko drugi već definisao. U Kaboo-u nema unapred zadate strukture. Dete ne reaguje na priču, ono je oblikuje. Prva promena je u odgovornosti. Kada zna da njegova odluka menja tok događaja, dete shvata da izbor ima posledicu. To je mnogo snažnije od bilo kakve pouke.
Druga promena je u samopouzdanju. Autorstvo podrazumeva rizik – predložiti ideju, stati iza nje, pregovarati sa drugima. U tom procesu dete uči da je njegovo mišljenje vredno. Treća promena je u percepciji moći. Dete shvata da svet nije samo nešto što mu se dešava, već nešto na šta može da utiče. Kada dete izađe iz Kaboo-a sa sobom nosi osećaj da je učestvovalo u njenom nastanku. I to iskustvo je dugotrajnije od svake gotove predstave.
Kaboo funkcioniše bez ekrana. Koliko je danas izazovno ponuditi deci alternativu digitalnom sadržaju?
Izazovno je samo ako verujete da je pažnja izgubljena. Deca nisu „navučena na ekrane” – ona su gladna sadržaja koji ih zaista uključuje. Ekran daje brz stimulus i gotovu priču. Kaboo traži njihovu odluku. Kada dete shvati da njegov izbor menja tok događaja, da je njegova ideja važna – fokus se prirodno vraća. Mi ne oduzimamo nešto. Mi vraćamo prostor u kome dete može da misli, predlaže, pogreši, promeni i ponovo pokuša. I tada se desi nešto zanimljivo – niko ne pita za telefon.
Koliko je odraslima danas teško da puste kontrolu i dozvole deci da vode priču?
Mislim da odraslima nije teško zato što ne žele, već zato što su navikli da štite. Kontrola dolazi iz brige. Mi odrasli navikli smo da vodimo, objašnjavamo, ispravljamo, ubrzavamo. A deci je potreban prostor da pokušaju, da zastanu, da pogreše i da sami smisle rešenje. U Kaboo-u je za mnoge roditelje najveći izazov upravo taj trenutak kada treba da se povuku. Ali zanimljivo je, čim to urade, deca se oslobode. Kada osete da ih niko ne ocenjuje, postaju hrabrija, glasnija, kreativnija. Mi odraslima ne oduzimamo kontrolu. Mi im nudimo priliku da vide koliko njihovo dete zapravo može.
Da li te je nešto iznenadilo u načinu na koji deca grade narative i donose odluke?
Najviše me je iznenadilo to koliko se deca brzo organizuju kao tim kada osete da je proces zaista njihov. Radimo u jako malim grupama od 4 do 12 godina, bez direktnog vođenja odraslih, oni prirodno preuzimaju uloge. Stariji često postaju nosioci strukture i logike, dok mlađi unose hrabrost, spontanost i neočekivane ideje. Konflikti su retki, jer razumeju da, ako ne reše zadatak zajedno, priča ne može da ide dalje. Ta zajednička odgovornost ih ujedinjuje. Mislim da je upravo u tome snaga koncepta – prostor u kome dete od 4 i dete od 12 godina mogu da funkcionišu ravnopravno, svako na svom nivou, ali sa istim ciljem. A ono što nam je bio cilj od početka jeste da se mašta probudi toliko snažno da se iskustvo ne završi izlaskom iz prostora. Kada deca odu kući i nastave da igraju „Kaboo” po sopstvenom nahođenju.
Kako zamišljaš razvoj Kaboo-a u narednim godinama?
Kaboo ne doživljavam kao pojedinačnu predstavu, već kao metod rada sa decom. U narednim godinama želimo da produbimo ono što smo započeli kroz format Kaboo Lab-a – višenedeljno iskustvo u kome se proces stvaranja ne završava za 90 minuta, već se razvija kroz radionice, istraživanje, građenje scenografije, likova i sopstvene dramaturgije. Želimo da deca ne samo učestvuju u jednoj priči, već da nauče kako se priča gradi od početka do kraja.
Pored toga, planiramo tematske letnje programe i edukativne cikluse koji će koristiti isti imerzivni format, ali sa fokusom na različite razvojne teme – timski rad, donošenje odluka, samopouzdanje, kreativno rešavanje problema. Verujemo da je deci danas potreban prostor u kome mogu da misle, predlažu i utiču. Kaboo želimo da razvijamo kao dugoročni kreativno-edukativni sistem, a ne samo kao kulturni događaj.
Šta si ti lično naučila od dece kroz ovaj proces?
Od dece sam naučila koliko je važno vratiti prostor za igru. Ne igru kao razonodu, već igru kao način mišljenja. Deca su danas preplavljena sadržajima, brzim slikama, gotovim herojima i unapred napisanim pričama. U tom svetu lako zaborave da mogu da budu originalna. U Kaboo prostoru, bez ekrana i bez gotovih odgovora, dešava se nešto drugačije – nastane tišina u kojoj počinju da misle. Ne imitiraju. Ne ponavljaju. Postavljaju pitanja. I tada više ne traže idole. Postaju svoji.
To me je možda najviše podsetilo koliko je važno stvoriti mesto gde dete ne mora da bude „kao neko”, već ima dozvolu da bude autentično.
Fotografije: Usutupljene fotografije Kaboo teatra
0 Comments