Šesto izdanje Austrijskog filmskog festivala u Srbiji otvoriće 16. aprila u Kulturnom centru Beograda dokumentarni film Olge Kosanović, intrigantnog naziva “Daleko od lipicanera”. Ovaj film je naime, zasnovan na životnoj priči autorke koja je rođena u Austriji i gde je uvek živela. Zemlju je napuštala samo zbog odlazaka na odmore i da, kao i mnogi mladi Evropljani – studira u inostranstvu. Kad je podnela papire za dobijanje austrijskog državljanstva, ispostavilo se da je van zemlje provela dva meseca previše. Iz ove situacije i doživljaja da ne pripada zemlji koju je oduvek osećala kao svoj dom, Olga Kosanović je stvorila uzbudljiv dokumentarac o borbi sa birokratijom, ali i o suštinskim pitanjima pripadanja i identiteta.
Olga Kosanović će biti i specijalna gošća festivala, a u susret srpskoj premijeri filma razgovaramo o ovom ostvarenju i pitanjima koja film pokreće.
Naslov filma „Daleko od lipicanera“ nastao je na osnovu jednog internet komentara na vaš slučaj sa dobijanjem državljanstva…. zašto ste baš taj komentar odabrali, među mnogima?
Olga Kosanović: To je bio jedan od bezbroj komentara, koji je stigao do mene. Ono što me je tu zainteresovalo, bila je ta kreativnost jedne zapravo duboko rasističke primedbe: „To što se neka mačka okotila na dvoru (Hofburg), ne znači da je rodila lipicanera“. Šta uopšte znači biti lipicaner? Zar oni nisu poreklom iz Slovenije, ako ćemo tako? I šta to govori o Austriji, odnosno, šta znači biti „pravi“ Austrijanac? Svi ti simboli su očigledno deo procesa konstruisanja jedne nacije, koji se odigrava u kolektivnoj svesti, kako bi se stekao osećaj pripadnosti.
Već i sam naslov sugeriše izvesnu distancu od ozbiljnog tona, možda i ka šaljivom. Na koji način ste želeli da ispričate priču koja je s jedne strane veoma ozbiljna, a s druge možda i birokratski „kafkijanska“ – budući da bismo očekivali na osnovu vašeg života da nemate nikakve posebne probleme oko dobijanja državljanstva?
Bilo mi je vrlo važno da tonalitet filma bude i jedno i drugo – ozbiljan i šaljiv, sa određenom merom lakoće, uprkos ozbiljnosti same teme. S jedne strane, da bi se omogućila pristupačnost priči, koja u prvom trenutku može da zazvuči dosadno, suvoparno ili nedostupno. S druge strane, mislim da tonalitet filma odražava moj lični pristup teškim ili napornim temama u zivotu. Mada moram da dodam, da su se većina apsurdnosti i kafkijanskih detalja priče same pisale, nisam morala da ih smišljam – smišljali su ih austrijski zakoni i birokratija.
Na koji način ste razmišljali o samom rediteljskom postupku, tj. o odnosu “dokumentarističkog“ i „igranog“ u vašem filmu?
Kao što sam već rekla, bilo nam je vrlo važno, da za ovu temu, koja dotiče veliki broj ljudi u ovoj zemlji, nađemo formu, koja bi zainteresovala i donekle zabavljala širu publiku. Jako sam srećna sto nam je to u Austriji uspelo, film je u bioskopima videlo više od 40.000 gledalaca, čime je on postao najgledaniji dokumentarni film 2025. godine. Važno mi je bilo, da pored dokumentarne strogosti postoji i mogućnost za razigranom lakoćom u pojedinim scenama, koje su „izmišljene“ i time napuštaju dokumentarnu formu. Smatrala sam da je sama širina teme nudila i široke mogućnosti za filmski izraz, te sam baš to htela i da iskoristim.
Vaš film je već prikazivan na nekoliko festivala. Sa jedne strane film govori o specifičnoj indidividualnoj situaciji; s druge, šta je ono što je „univerzalno“ što ste želeli da istaknete u filmu, a što može da komunicira sa globalnom publikom? Koje su to reakcije na koje ste najčešće nailazili u Austriji, a na koje u drugim zemljama u kojima je film prikazivan?
Moja priča je prosto dobar primer jednog disfunkcionalnog sistema, koji izopštava ljude iz društva, u kome žive decenijama ili pak celog života. Ali iza toga stoje i druga, opštija pitanja, koja su očigledno vrlo univerzalna i najpre nadnacionalna, a to je pitanje o ličnoj pripadnosti i domovini, nešto o čemu najčešće odlučuje prosta slučajnost mesta i vremena rođenja, i istovremeno nešto, na čemu počivaju šanse i mogućnosti za čitav naredni život.
Reakcije na film su bile uglavnom pozitivne, a mnogi (državljani) su bili začuđeni činjenicama o zakonima u vezi austrijskog državljanstva. Moje iskustvo u vezi te teme je da ljudi generalno imaju jako malo informacija, dok istovremeno imaju raznorazne snažne stavove, koji na kraju stvaraju političku atmosferu, koja vlada u Austriji. Iako su tema i slučaj specifično austrijski, reakcije u Nemačkoj bile su slične.
Poznato je da u Austriji živi veliki broj Srba, kako onih koji su tek došli tako i druge generacije, poput vas. Kako vi gledate na vaš identitet? Da li je on i u kojoj meri određen državljanstvom i kako u sebi mirite „Austrijanku“ i „Srpkinju“?
Tokom većine mog života ta Austrijanka i ta Srpkinja su se u mojoj duši svađale i borile za svoje mesto i svoja prava. Sada znam da mesta ima dovoljno i da čovek lično ne mora da se odlučuje, štaviše da je to bogaćenje sopstvene ličnosti. Smatram da je šteta što se, u društvu u kojem sam odrastala, to nije tako propagiralo. Mislim da bi dvojno državljanstvo i birokratsko priznavanje više pripadnosti, koja dotiče toliki broj ljudi, bili prava stvar, ali nažalost Austrija to ne dozvoljava. Svakako će u meni zauvek kucati oba srca, nezavisno od papira.
„Daleko od lipicanera“ je vaš prvi dugometražni film – da li vas inače više zanima dokumentaristika ili igrani film i šta je sledeće što planirate da radite?
Volim obe forme i ne želim da se opredelim, svaka priča traži svoj način izraza. Imam razne ideje za nove filmove, treba ih složiti. Trenutno provodim vreme sa svojim sinom, koji ima tek dva meseca.
Naslovna fotografija: Harald Wawrzyniak
0 Comments