U savremenom svetu, gde preovlađuju vizuelni mediji i površni, senzacionalistički sadržaji, retko se otvara prostor za istraživanje nečega suptilnog, a istovremeno duboko prožetog kulturom i identitetom jedne zajednice. Film „Govori da bih te video“ rediteljke Marije Stojnić osvetljava magiju Radio Beograda, jedinstvene institucije koja već 100 godina oblikuje zvučnu sliku Srbije. Kroz ovaj dokumentarni film jedna od najstarijih radio stanica u Evropi je predstavljena ne samo kao laboratorija zvuka, već i kao izvor kritičke misli i čuvar našeg kolektivnog sećanja.
Film će biti prikazan u okviru drugog izdanja manifestacije DokZima – smotre dokumentarnog filma. Projekcije će biti održane u sredu, 18. decembra u 20 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda i u četvrtak, 19. decembra u 20 časova u Centru za kulturu Valjevo (CZKV). Nakon obа prikazivanja publika će imati priliku da učestvuje u razgovoru sa autorkom filma.
Sa Marijom Stojnić smo razgovarali o inspiraciji za ovaj film, njenom doživljaju radija i ulozi zvuka kao protagoniste priče.
Marija Stojnić
Šta Vas je inspirisalo da se bavite Radio Beogradom kao temom Vašeg filma? Kako ste došli na ideju da spojite zvuk i vizuelni prikaz na ovako jedinstven način?
Marija Stojnić: Radio Beograd je stanica uz čije sam dečje emisije i radio drame odrastala, zatim sam se bliže upoznala sa njim kao student režije, kada sam po prvi put kročila u dramsku redakciju, i po treći put sam mu se vratila u odraslom dobu, kada sam intenzivno počela da slušam noćni program Radio Beograda 3, a zatim i dnevne emisije. Ono što me fasciniralo te 2016. godine, jeste koliko se Radio Beograd programski izdvajao od svih ostalih medijskih sadržaja, i koliko je taj kontrast bio jak. U doba senzacionalizma, advertajzinga i masovne proizvodnje sadržaja bez bilo kakve trajne vrednosti, Radio Beograd je jedina stanica u zemlji koja je na visokom nivou zadržala programe posvećene kulturi, umetnosti, nauci, društvenim pitanjima, koja i dalje emituje i proizvodi radio drame, na kojoj se 2 sata može čitati neki filozofski tekst a zatim čuti eksperimentalna muzika savremenih kompozitora…
Šta je još iniciralo ovaj film?
Primetila sam još nešto, što je zapravo iniciralo ovaj film: taj sadržaj koji sam slušala, bilo da je u pitanju muzičko stvaralaštvo ili govorne emisije, počeo je da transformiše doživljaj mog prostora, zatim moje ulice, okruženja, i čak i moje svakodnevne misaone tokove. Desila mi se neka značajna promena, u odnosu sa gradom, isključivo zahvaljujući zvuku koji sam slušala. Pomislila sam da je to veoma potentna tema koju sam htela da istražim kroz filmski jezik i na sinestetičan način otelotvorim nešto što je nevidljivo.
Zvuk ima ključnu ulogu u filmu, ali se čini da ide i dalje od puke dokumentacije — gotovo postaje protagonista. Kako ste pristupili obradi i osmišljavanju zvučnog „lika” u filmu?
Zvuk ima neverovatnu moć da transformiše stvarnost. Za razliku od slike, zvuk je imanentan, on ispunjava prostor, ulazi u naše uši, i na njega, za razliku od slike, ne možemo da „zažmurimo” ili da okrenemo glavu. On poseduje jednu sveprisutnost koja ima gotovo opipljiv, materijalni kvalitet u prostoru. U isto vreme, zvuk instantno proizvodi mentalne slike, koje su za svakoga različite i jedinstvene. U toku pravljenja filma, Radio sam u nekom trenutku počela da doživljavam kao personifikovanog protagonistu – monumentalno telo, koje nosi naša kolektivna sećanja i istoriju, gde sama zgrada nekadašnjeg Zanatskog doma predstavljala njegovo fizičko telo, zaposleni na radiju – krvotok, a sadržaji koji se stvaraju, i oni sačuvani u arhivama – svet, misli i reči tog protagoniste. Postavila sam pitanje, da taj gigant može da progovori i komentariše nas i sve ono što vidi oko sebe, šta bi rekao? To se naravno u filmu ne vidi, ali je to bilo neko moje pomoćno sredstvo u toku njegovog stvaranja.
Radio Beograd je u filmu predstavljen kao čuvar kolektivne memorije. Na koji način ste vi doživeli ovu instituciju, i šta ona po Vama simbolizuje u savremenom društvu?
Doživela sam je upravo tako, kao neki svemirski brod, koji putuje polako kroz vreme, i čuva naše kolektivno i individualno iskustvo, koje je izuzetno važno održavati živim, prisutnim. Prošlosti se moramo podsećati da nam se ne bi ponovila, ili da bismo je na vreme prepoznali, i znali bolje, onda kada počne da se ponavlja. Takođe, važno je eksperimentisati, istraživati, stvarati nešto novo, i igrati se u zvučnom prostoru, koga na radiju još uvek ima.
Film prikazuje portrete zaposlenih na radiju, čija svakodnevica je za slušaoce nevidljiva. Kako ste birali protagoniste?
I pre nego što smo počeli da snimamo, bilo mi je jasno da ne postoji način da jedan film od 70ak minuta bude reprezentativan u obimu, odnosno da obuhvati sve stanice Radio Beograda (RB1, RB2, RB3, 202), njihov programski sadržaj i sačini sveobuhvatni potret zaposlenih. Tako je i sa arhivom, koja je jedno neizmerno bogatstvo od kog ćemo uspeti da čujemo samo fragmente za vreme trajanja naših života. Odluka je bila da se fokusiram na programe Radio Beograda 2 i 3 i arhiv koji je selektovan na nivou ličnog osećaja, pa čak i tada u film je ušao samo jedan mali deo programa.
Samim tim moj proces je bio dosta intuitivan, želala sam da zabeležim što vernije atmosferu i procese u toj „vremenskoj kapsuli”, i koliko je moguće dočaram vrednost tog programa, njegovu suštinu. Gledala sam i upijala šta se dešava oko mene i kakve promene prolazi sam radio. Tako sam i donela odluku da naša mala ekipa zabeleži ono što zateknemo na licu mesta, tokom svakodnevnih radnih procesa, bez većih rediteljskih intervencija u samom snimanju, proigranih scena ili intervjua. Nismo pravili hijerarhijsku diskriminaciju, i u filmu su se tako našle i čistačice i obezbeđenje isto kao i stvaraoci programa, autori, voditelji, gosti. Mi smo zabeležili jedan trenutak u vremenu radija i društveni trenutak koji kontekstualizuje to vreme, na Drugom i Trećem programu Radio Beograda između 2016. i 2018. godine.
Koliko je trajalo snimanje i istraživanje za film?
Istraživanje i preslušavanje arhivskih materijala se dešavalo sve vreme, uporedo sa snimanjem filma. Ceo proces trajao je od 2016-2019 godine, s tim što je snimanje najviše bilo skoncentrisano u prve dve godine rada. Moja pozicija je bila pozicija radoznalog slušaoca, i nisam se previše bavila istorijatom stanice, više me zanimalo sve ono što je skriveno u ahivu, i u njegovim sobama i hodnicima.
Da li ste tokom istraživanja za film otkrili neku priču ili detalj o radiju koji Vas je posebno iznenadio ili dirnuo?
Bilo je dosta toga što me u tim danima iznenadilo, oduševilo. Kroz treći program, upoznala sam se sa savremenim stvaralaštvom novijih generacija domaćih kompozitora, na primer. U radu sa arhivom, ali i tokom snimanja emisija, osećala sam se kao da učim neku alternativnu istoriju Beograda i naše sadašnje i bivše zemlje, ispričanu od strane nekih manje poznatih, nekad i anionimnih pripovedača, koja nije ušla u udžbenike. I dan danas se naježim kada čujem neke arhivske segmente iz filma, ili odlomke iz emisija na radiju, jer se u njima kriju potpuno autentične, lične priče i istorije koje su toliko intimne, neverovatne, upečatljive, a samim tim to su i priče svih nas, koje čine da se osećamo manje usamljeno. Postoji nešto izuzetno uzemljujuće u tome. Mogu reći da sam za vreme rada na filmu upoznala jednu novu dimenziju grada, neke njegove stanovnike umesto čijih lica vidim glasove, bivše i sadašnje, na jedan izuzetno topao i intiman način.
Kako vidite budućnost radija? Da li verujete da će on zadržati svoju autentičnost ili se prilagoditi trendovima poput podkasta i striminga?
Rekla bih da je Radio medij koji opstaje, koji evolvira i prilagođava se svom vremenu, i bitno je u tom prilagođavanju imati meru, osluškivati ali i biti kritičan, usvajati novo, ali i zadržati neke stvari koje su vanvremenski dobre. Podkasti, koji su direktno nastali iz radijskog formata, su recimo doneli jednu sjajnu stvar, a to je veća građanska participacija u javnom prostoru, i vidljivost nekih novih glasova i tema koje su aktuelne za nove generacije. Sa druge strane tu je prisutna hiperprodukcija bez klasičnog uredništva, što ima svoje prednosti i mane. Bez nekih podataka kojima mogu ovu tvrdnju da podržim, čini mi se da je radijski sadržaj izuzetno slušan i danas, samo se možda više sluša u toku raznih drugih aktivnosti, jer ne zahteva vizuelnu pažnju. Takođe, mislim da ovaj format osvaja i novu publiku, jer, kada govorimo o javnom radiju, tu je i mogućnost produkcije različitih originalnih muzičkih i dramskih formata, koji bude radoznalost. Ti programi su i dalje izuzetno kvalitetni, i rekla bih da je radijski „slow programing”, i intimnost slušanja drugog glasa, mnogo više po meri i tempu čoveka, nego neki brzi i agresivni medijski sadržaji.
Koliko su manifestacije poput DokZime važne za promociju dokumentarnog filma u Srbiji i za povezivanje sa širom publikom?
Uprkos bogatom i međunarodno prepoznatom dokumentarnom stvaralaštvu domaćih autora, i sceni koja se značajno razvila u protekloj deceniji, dokumentarni film u Srbiji još uvek nije našao svoju kuću. Naši filmovi se i dalje većinski prikazuju na festivalima, koji u Beogradu jesu dosta uspešni i posećeni, ali to nije dovoljna platforma za dokumentarno filmsko stvaralaštvo. Mislim da je naročito važno da se domaći dokumentarni film učini dostupnim široj, nefestivalskoj publici, u bioskopu, da se stvori jedna kultura prikazivanja i kolektivnog gledanja autorskog dokumentarnog filma i van velikih gradova i godišnjih manifestacija jer potražnje i želje za našim filmovima ima, publika takve filmove prepoznaje i ceni. Domaći dokumentarni filmovi, autora različitih generacija, na različite načine reflektuju i promišljaju našu stvarnost i zbog toga su naročito važni kod kuće, jer u njima publika može da se prepozna, to su priče o nama samima. Mi kao dokumentaristi smo se udružili, i borimo se za bolji status dokumentarnog filma, dakle postoje neke incijative, ali to još uvek nije dovoljno. Moja nada je da će dokumentarni film jednog dana dobiti svoje redovne termine u domaćim bioskopima širom zemlje, kao i na televizijama, i da će postati deo kulturne sfere. Manifestacije poput DokZime su izuzetno važne jer upravo otvaraju mogućnosti prikazivanja filmova koji nisu dostupni u bioskopskim salama i van Beograda i nadam se da će ovo postati tradicija, a svi naši dokumentarci dobiti svoj zasluženi dom.
0 Comments