Granice sveta kroz objektiv jednog dokumentariste

U vremenu u kojem su rat i svakodnevni život često isprepleteni, rad francuskog fotografa i novinara Robina Tutengesa donosi priče ljudi koji žive u zonama sukoba ili uz njih, beležeći ih tiho i strpljivo, bez senzacionalizma, sa fokusom na ono što često ostaje nevidljivo u medijima.

Dugoročni dokumentarni projekti u Aziji i Istočnoj Evropi čine osnovu njegovog angažmana kao fotografa i novinara. U radu u konfliktnim i postkonfliktnim društvima bavi se kršenjem ljudskih prava, sa posebnim fokusom na ženska prava, kao i etnička i prekogranična pitanja. Njegov pristup podrazumeva dug boravak na terenu, strpljivo građenje poverenja i rad u izuzetno zahtevnim, često i opasnim okolnostima.

Tokom prethodnih godina radio je na pričama u Kazahstanu i Kirgistanu o preživelima iz logora u Sinđijangu, u Ukrajini je dokumentovao skejtersku zajednicu usred rata, u Bangladešu je istraživao postrevolucionarni period i slučajeve tajnih otmica, dok od 2022. godine u Mjanmaru prati oružani otpor protiv vojne hunte. Izveštavao je i iz etiopske regije Amhara tokom tekućeg sukoba. 

Robinov rad podržan je od strane prestižnog Pulitzer Centra, a objavljivan je u medijima kao što su Le Monde, The Washington Post i The Guardian. Takođe je izlagao na međunarodnim festivalima i u institucijama, uključujući Photographic Center of Marseille i Nacionalnu galeriju Bosne i Hercegovine, u okviru prošlogodišnjeg Sarajevo Photography Festivala. Prošle godine osvojio je i glavnu nagradu na pomenutom festivalu, čime je dodatno potvrđena Robinova pozicija na savremenoj dokumentarnoj sceni. Konkurs za ovogodišnji takmičarski program Sarajevo Photography Festivala otvoren je do 16. aprila. Sve ovo bile su teme našeg razgovora.

Tvoj rad se često fokusira na ljudska i ženska prava u složenim političkim kontekstima. Šta te je inicijalno privuklo ovim temama?

Moja početna želja, dok sam bio student, bila je da pričam priče o svetu u pokretu. Nakon završetka studija, posebno iz oblasti novinarstva i analize konflikata, vrlo brzo su me privukle teme na koje čovek ne može ostati ravnodušan niti okrenuti pogled. Kao fotograf, potrebno je da se što više približite stvarnosti, uđete u intimne prostore i provodite duže vreme na terenu. Dokumentovanje kršenja ljudskih prava, kako muškaraca, tako i žena, ubrzo je postalo centralni fokus mog rada, bilo kroz teme poput progona Ujgura ili ratnih zločina koje je počinila vojna hunta u Mjanmaru.

Radiš u različitim geografskim i kulturnim kontekstima, od Azije do Istočne Evrope. Kako pristupaš izgradnji poverenja sa ljudima koje fotografišeš?

Poverenje se gradi kada je komunikacija zasnovana na poštovanju, bez obzira na kulturu. U svom radu često provodim duže vreme na jednom mestu, dane, nedelje ili čak mesece, prateći određenu priču. Vreme i poštovanje otvaraju vrata. Kada je reč o pitanjima ljudskih prava, mnogi ljudi godinama čekaju da budu saslušani. Njihove priče su ućutkivane ili zaboravljene. Razgovor sa novinarom koji je tu da sluša i podeli njihovu priču može biti duboko katarzičan. Strpljenje, poštovanje i pažljivo slušanje otvaraju srca.

Projekti poput onih u Kazahstanu i Kirgistanu, gde si dokumentovao preživele iz logora u Sinđijangu, nose veliku emocionalnu težinu. Kako balansiraš između novinarske distance i lične uključenosti?

Ne doživljavam ličnu uključenost kao nešto što je u suprotnosti sa novinarskom distancom. Izveštavanje o teškim temama na terenu uvek zahteva određeni nivo ličnog angažmana, ne samo zbog rizika koji su uključeni. Novinarska distanca je vodeći princip, metodologija. Prirodno je da neke priče koje čujete ili prizori kojima svedočite nose veliku emocionalnu težinu; pogađaju vas, diraju, pa čak i izazivaju ogorčenje. Ipak, najbolji način da podržite ljude na terenu, kao novinar i fotograf, jeste da njihove glasove prenesete što vernije i istinitije, ne lišene emocije, već sa autentičnošću i profesionalnom rigoroznošću.

Kako procenjuješ kada je pravi trenutak za fotografisanje, a kada je bolje odložiti fotoaparat?

Retko fotografišem odmah po dolasku na lice mesta. Volim da odvojim vreme, steknem poverenje i zabeležim autentične trenutke. Međutim, ponekad to nije moguće, kao tokom bombardovanja, na primer. U takvim situacijama postavljam sebi nekoliko pitanja: da li je dostojanstvo ljudi koje sam fotografisao ispoštovano na slici? Da li fotografija ima suštinsku novinarsku vrednost? Da li dokumentuje ključni događaj? Takvo promišljanje oblikuje moj rad. Postoji mnogo fotografija koje odlučim da ne napravim. Ali, opet, poštovanje ljudi na terenu, posebno kada ih fotografišem, upravo je to ono što mi omogućava da ostanem duže i prikupim autentična svedočanstva.

Tvoj rad u Ukrajini bio je fokusiran na skejtersku zajednicu. Šta te je privuklo toj priči i kako se ona uklapa u širi kontekst sukoba?

I sam sam skejter. Kada sam počeo da radim u Ukrajini nakon invazije 2022. godine, želeo sam da dokumentujem živote ukrajinske omladine kojoj su nevinost i adolescencija naglo oduzeti. Za mene je skejtbording postao lični način i snažna perspektiva kroz koju sam mogao da ispričam njihovu priču. Od početka invazije, skejtbording u Ukrajini dobio je posebno značenje, kao oblik bekstva, važan izvor psihološke podrške za jednu dezorijentisanu generaciju. Bio mi je to i način da napravim distancu od beskrajnog toka vesti i pokažem kako sukob menja svakodnevni život, čak i u njegovim najjednostavnijim trenucima.

U Bangladešu si istraživao tajne otmice i postrevolucionarni period. Kako pristupaš istraživanju i proveri činjenica u tako osetljivim situacijama?

Ovaj rad je nastao nakon revolucije 2024. godine, koja je otvorila prostor za slobodniju priču o masovnim otmicama koje su trajale gotovo deceniju. Provera činjenica je mukotrpan proces koji zahteva terensko istraživanje, podršku stručnog tima i pregled brojnih izveštaja nevladinih organizacija, kako međunarodnih, tako i lokalnih. U Bangladešu je lokalna grupa Mayer Daak preuzela zadatak prikupljanja svedočenja porodica pogođenih ovim slučajevima, pružajući neprocenjiv izvor informacija za razumevanje problema, njegovog obima i posledica.

Od 2022. godine dokumentuješ oružani otpor u Mjanmaru. Kako vidiš ulogu fotografa u dugotrajnim sukobima, kao svedoka, učesnika ili posrednika?

U Mjanmaru sebe vidim kao svedoka. Gotovo četiri godine dokumentujem građanski rat i ratne zločine koje je počinila vojna hunta. Vremenom je ovaj rad postao i način čuvanja sećanja, vođenje zapisa o zaboravljenom i nedovoljno medijski praćenom sukobu. To je vrednost i snaga dugotrajnog rada na jednom mestu i jednoj temi: slike koje stvarate postaju istorijsko svedočanstvo, pomažu da se ispriča šira priča, doprinosе debatama i čuvaju sećanje za buduće generacije.

Koliko ti je važno da tvoj rad bude objavljen u velikim međunarodnim medijima i kako to utiče na način na koji razvijaš svoje projekte?

Kao fotograf i novinar, osećam moralnu odgovornost da podelim svedočanstva i priče koje su mi poverene. Objavljivanje u štampi je važno, ono predstavlja rigorozan i neophodan kanal za informisanje i dopiranje do publike. Ali to nije jedini način da se te priče ispričaju. U vremenu krize medija, mnoge važne priče ostaju neobjavljene. Zato svoj rad ne ograničavam samo na tradicionalne medije; delim ga i kroz izložbe, festivale, javne događaje, pa čak i kroz samostalno izdavaštvo.

Kao član Collectif Hors Formata, koliko ti je rad u kolektivu značajan u poređenju sa individualnim radom?

Verujem da je od suštinskog značaja. Rad foto-žurnaliste može biti veoma usamljen – pre, tokom i nakon rada na jednoj priči. To je zahtevan poziv, ispunjen sumnjama, preispitivanjima i ponekad iscrpljenošću. Biti deo kolektiva omogućava nam da napredujemo zajedno, da se međusobno podržavamo i sarađujemo u svakoj fazi procesa. To takođe znači i zajedničko stvaranje, proizvodnju priča kao tim i zajedničko izlaganje rada. U današnjem nestabilnom i neizvesnom svetu, ideja kolektiva prevazilazi okvir foto-žurnalizma: ništa nije vrednije od zajedničkog rada i snage koja proizlazi iz zajedničkog napora.

Kako vidiš budućnost dokumentarne fotografije u kontekstu sve bržeg medijskog ciklusa i zasićenja slikama?

To je veoma dobro pitanje, ali nemam mnogo odgovora. Svet slika je već godinama uzdrman i stalno smo preplavljeni, gotovo do tačke desenzibilizacije. Ipak, verujem da će sporost jednog dana postati cenjen kvalitet. Usporiti da bismo zaista razumeli, to je srž dokumentarne fotografije: izdvojiti vreme, izvan diktata breaking newsa, kako bi se otkrila stvarnost koja je pluralna, nijansirana i složena, kao i sam svet.

Prošle godine si bio ukupni pobednik takmičenja Sarajevo Photography Festivala. Šta ti takvo priznanje znači u ovoj fazi tvoje karijere?

Pobeda na Sarajevo Photography Festivalu mi mnogo znači. To je prestižan festival, dobro poznat u Francuskoj, i čast je biti prepoznat od njihove strane. Takvo priznanje daje snagu, podstiče me da nastavim da istražujem priče koje često ostaju neispričane. Uz umor, putovanja i izazove ovog posla, lako je zapitati se da li ste na pravom putu. Nagrada Sarajevo Photography Festivala je vrsta svetla koje vas umiruje, pokazuje da idete u dobrom pravcu i daje hrabrost da nastavite dalje.

Autor fotografija: ROBIN TUTENGES / HORS FORMAT