Koliko puta ste otišli na žurku samo da ne biste ostali kod kuće? Koliko puta ste na toj istoj žurci proveravali telefon i skrolovali sve moguće društvene mreže kako ne biste nešto propustili, propuštajući pritom žurku na koju ste otišli iz straha da je ne propustite?
Telefoni su već godinama neodvojivi deo nas, a uz to i svi gedžeti koje on pruža. Tako neprestano imamo potrebu da proverimo da li nam je stigla nova poruka, ko nam je lajkovao stori ili da ispratimo šta se novo desilo u svetu ili makar u našem svetu followers-a. Pored toga, imamo i potrebu da budemo na različitim mestima, te se ove dve težnje vrlo često spoje u jednu, a to izgleda tako što većina ljudi u izlasku ne ispušta telefon iz ruku.
Velika potreba da neprestano budemo u toku sa svim dešavanjima, bilo da su ona u real time-u ili online, ima i svoje ime – stručnjaci je od 2014. godine nazivaju FOMO (Fear of missing out) odnosno, na srpskom bismo to nazvali strah od propuštanja.
Prema istraživanju koje je sproveo Statist, prosečna osoba u 2022. godini, svaki dan provede 151 minut na društvenim mrežama, što je za 4 minuta više u odnosu na prošlu godinu. U proseku više od dva sata svakoga dana provedemo na društvenim mrežama, a ako bismo svi sada proverili ličnu statistiku, verovatno bismo se zaprepastili jer je ona vrlo često mnogo veća (na primer, moja je juče bila 3 sata i 25minuta do 17 časova). Možda je razlog ovakve statistike i strah od propuštanja koji je velikim delom posledica savremenog načina života i neprestanog cirkulisanja informacija.
Ko bi rekao da će jedan mali akronim postati gospodar mog svakodnevnog života?
Više puta sam se našla u situaciji da nisam ispratila neka najnovija dešavanja, a kada to podelim sa drugima, vrlo često primerim čuđenje, posle koga sledi i pitanje: „Pa, kako to nisi videla, ceo Twitter bruji o tome???”. To me je navelo da razmišljam da li nas je taj strah od propuštanja previše obuzeo, toliko da je postalo gotovo nedozvoljeno da neke stvari ne saznaš, pogledaš ili posetiš.
Dugo mi je trebalo da sa sobom rasčistim da li na raznorazne događaje i žurke idem zato što mi se zaista ide ili to radim zbog posla, društva, a možda ponajviše onoga „šta ako se nešto zanimljivo desi, a ja nisam tu?“. Upravo ta rečenica naterala me je da razmišljam o tome da li svoje odluke često donosim impulsivno, samo zato što imam potrebu da budem u toku sa što više stvari ili me zaista svi ti silni događaji, predstave, izlasci i bleje interesuju. Shvatila sam da sam gotovo dve-tri godine išla na sve moguće događaje i bila osoba koja uvek kaže DA na svaki poziv, a vrlo često sam u povratku do kuće razmišljala da li sam zaista morala da odem i šta bih propustila da nisam bila tu? Apsolutno ništa! Verujem da postoji više razloga koji se nalaze iza takvih odluka, ali jedan od njih je zasigurno strah od propuštanja, odnosno taj čuveni FOMO.
Psiholog Nikola Petrović ističe da su ljudi društvena bića i da često osećaju potrebu da se osećaju kao deo grupe ili zajednice, te ovo možemo smatrati jednim od razloga zbog čega često imamo potrebu da budemo prisutni kako u virtuelnom, tako i u realnom svetu. Za mene je ovo bio momenat kada sam mogla da odahnem i kažem sebi: „sve je okej sa tobom, to je ipak ljudska potreba”.
Ono što me je malo uzdrmalo je izjava psihologa koja objašnjava da osobe koje pate od FOMO-a mogu da se osete manje vrednima ili manje uspešnima u poređenju sa drugima.
Primećujem da se mogu poistovetiti sa njegovom konstatacijom jer se makar jednom nedeljno zapitam: da li ja živim život kakav želim? Zbog čega svi drugi ljudi više uživaju, putuju i kako su uvek tako srećni?
Ovakve misli neretko me dovedu do toga da se osećam nezadovoljno i da iz tog razloga i ja želim da odem na baš tu žurku ili kupim baš tu kremu za lice, jer – šta ako me to usreći? Takve misli me vrlo često okupiraju da se nekada ne fokusiram na sve ono što zapravo ja živim, što dovodi do niza drugih preispitivanja, da ne kažem problema.
„FOMO može ometati i sposobnost koncentracije i produktivnosti, jer osobe često provode vreme pretražujući društvene mreže ili razmišljajući o tome šta propuštaju umesto da se fokusiraju na trenutne obaveze. Kada vide da drugi učestvuju u nečemu što oni neće, to može izazvati osećaj isključenosti i anksioznost. Društvene mreže i moderni mediji često prikazuju idealizovane slike drugih ljudi i njihovih iskustava. Ovo može povećati osećaj da je svaka aktivnost koju ne doživljavaju inferiorna i da će ljudi propustiti nešto nezamenljivo”, dodaje Nikola.
Pratimo ili pravimo viralne trendove?
Virtuelni svet ili, bolje rečeno, naša virtuelna realnost dobrim delom zaslužna je za to što često nesvesno pratimo viralne trendove ili posećujemo mesta koja nam drugi ljudi preporuče.
Tako je, na primer, avokado tost postao viralni trend u kulinarstvu, a zatim je većina ljudi (naravno i ja) počela da priprema avokado tost baš po receptu sa TikTok-a. S druge strane, mnogi lokali uvrstili su ovaj tost u svoj meni, baš kako bi ispratili viralnu senzaciju i tako svojim posetiocima pružili mogućnost da i oni uživaju u ovom obroku kako, naravno, ne bi ostali uskraćeni da probaju ovaj trendi obrok. Većina ljudi će naručiti ili kod kuće napraviti ovaj obrok, a iza toga, verovali ili ne, najčešće stoji FOMO.
„Mlađi ljudi, posebno tinejdžeri i mladi odrasli, često su podložniji FOMO-u. To može biti povezano s njihovim potrebama za socijalnom pripadnošću i željom da budu prihvaćeni od strane vršnjaka. Ljudska evolucija oblikovala je našu psihologiju kako bismo preživeli i bili uspešni kao vrsta”, navodi psiholog Nikola.
Sa druge strane, FOMO može izazvati osećaj anksioznosti zbog straha da se propušta nešto važno ili zanimljivo. Osetila sam to na svojoj koži mnogo puta, zato mi se bezbroj puta desilo da sam tokom jedne večeri posetila bar tri različita mesta kako bih ispratila apsolutno sve što se dešava u gradu.
„Konstantno upoređivanje svojih života sa idealiziovanim verzijama života drugih, koje se često prikazuju na društvenim mrežama, može izazvati osećaj nesigurnosti i depresije”, ističe moj sagovornik.
Pozitivni aspekti FOMO-a i radost propuštanja
Pored toga što FOMO može uticati na to da se osećate više anksiozno, ovaj fenomen ima i neke pozitivne posledice. Internet trendovi kao što je promovisanje zdravog načina života mnoge mlade može inspirisati da i sami krenu da se bave fizičkom aktivnošću. Poslednjih godinu dana joga je postala apsolutni trend na mrežama, te sve više mladih, naročito devojaka, praktikuje jogu. Ipak, postavlja se pitanje: da li ljudi u ovome zaista uživaju ili rade po principu „to je popularno, želim i ja”? Takođe, neki od ovih pozitivih trendova vrlo lako mogu da pređu u ekstreme, te čak i tada treba biti obazriv.
Iako nam se čini da je ovaj fenomen aktuelan poslednjih godinu ili dve, FOMO nije iskočio iznenada kao neočekivani poziv za žurku. Pojam FOMO zvanično je dodat u Oksfordski rečnik engleskog jezika 2013. godine, čime je potvrđen njegov status legitimnog kulturnog fenomena. Upravo zahvaljujući FOMO-u, naši životi postali su stalna potraga za ekskluzivnim i zanimljivim sadržajima.
Nešto manje učestalija pojava supratna FOMU je JOMO – radost propuštanja. JOMO vrlo jednostavno znači pronaći sreću u propuštanju, što meni malo teže ide, iako često razmišljam o tome kako bi mi dobro došlo da ovaj vikend provedem u stanu, umotana u ćebe dok čitam knjigu koju nikako da završim već mesecima.
No, ova epizoda kod mene se vrlo često zameni nekom drugom aktivnošću, makar ona bila bindžovanje nove serije koju svi hvale.
To me dovodi do sledećeg pitanja – da li sam ja rob svog vlastitog straha od propuštanja?
I do odgovora – verovatno jesam.
Međutim, kako da, uprkos tome što je teško odupreti se ovom savremenom načinu života, taj strah od propuštanja svedem na minimum?
Iako u poslednje vreme sve češće preispitujem svoje prioritete i shvatam da pravi trenuci vredni pamćenja nisu uvek oni koji se dešavaju na velikim događajima, već oni koje delimo s ljudima koje volimo – dok sam pisala ovaj tekst, sigurno sam preko deset puta proverila šta ima novo na netu, ne bi li mi slučajno nešto promaklo. To radim nesvesno, kao i većina drugih ljudi, što potencijalno može biti problem, jer vrlo često nismo ni svesni koliko nas taj strah od propuštanja okupira.
Sada bi raznorazni stručnjaci i lajfkoučevi (sa interneta) rekli – tebi je potreban digitalni detoks, a ja bih se složila sa njima i samo nastavila da skrolujem. Iako sam svesna da ja upravljam svojim vremenom i načinom na koji ga ispunjavam, osećala bih se licemerno kada bih vam sada dala neke savete kako da FOMO ne utiče na vas. Čini mi se da je on sastavni deo naših života i da, pored toga što nas često okupira, preoptereti i navodi da svoje vreme drugačije trošimo, deluje kao da je teško živeti potpuno izopšteno od svih tih spoljnih upliva.
Na svu sreću, psiholog Nikola Petrović učino je to umesto mene te, prema njegovom objašnjenju, prevazilaženje ovog problema obuhvata više stvari.
„Rad na izgradnji sopstvenog samopouzdanja, postavljanje prioriteta, prihvatanje činjenice da ne možete biti deo svega, ograničavanje vremena provedenog na društvenim mrežama, a na kraju i traženje stručne pomoći od psihoterapeuta mogu pomoći da se prevaziđe strah od propuštanja”, navodi on.
Možda je rešenje u tome da naučimo kako da ga kontrolišemo. Da biramo događaje i trenutke koje želimo da doživimo, umesto da budemo žrtve potrage za uzbuđenjem.
Ako nekad osetite da ste propustili nešto, setite se – jedan izbor uvek isključuje mogućnost drugog, tako da pažljivije birajte šta želite i nađite svoj način kako da koegzistirate sa strahom od propuštanja (ali bez straha da ćete nešto propustiti).
Ilustracije: Sadmics
0 Comments