Od mnogih izgubljenih ljubavi od detinjstva do danas, jedna je ipak ostala – ljubav (i duboko poštovanje) prema animiranim filmovima. Sa ovom milenijalskom glavom mogu da vam kažem da su animirani filmovi prostor u kojem se često kriju duboki, subverzivni komentari o društvu, politici i ideologijama.
Iako na prvi pogled mogu delovati kao još jedna forma eskapizma, oni su kroz istoriju filma postali moćno sredstvo otpora – kritikujući dominantne sisteme, izazivajući represivne strukture i preispitujući temelje sveta u kojem živimo. Neki su čak zbog toga bili zabranjeni decenijama.
Bilo da se bave političkim režimima, birokratskim aparatusima ili suptilnim mehanizmima društvene kontrole, animirani filmovi koje ću vam predstaviti u ovom tekstu koriste simboliku, humor i fantastične narative kako bi ispričali priče koje bi u drugom kontekstu bile cenzurisane ili neprepoznate.
Ovde se nećemo fokusirati na animirane filmove koji otvoreno tematizuju rat, represiju i političke sukobe, poput Waltz with Bashir, Persepolis ili Grave of the Fireflies, već na animacije koje razgrađuju nevidljive, ali sveprisutne sisteme koji oblikuju naše živote. Kroz metaforu i alegoriju, one nude još dublju kritiku sveta oko nas. Kroz likove koji se opiru normama i autoritetima, ovi filmovi šalju snažnu poruku o važnosti preispitivanja struktura moći koje često ne uviđamo na prvi pogled.
Danas, kada se pred našim očima odvijaju jedni od najznačajnijih studentskih protesta u novijoj istoriji, važno je da prepoznamo kako otpor može biti artikulisan ne samo kroz direktnu političku borbu, već i kroz simboličke činove koji imaju moć da ujedine ljude.
Od simbola crvene šake, preko 15 minuta tišine, svetala telefona u mraku, do hodanja preko cele zemlje (što doživljavam kao čin zaceljivanja intergeneracijske traume) – ovi protesti koriste simbole i kolektivne gestove koji komuniciraju dublje istine, one koje nadilaze političke sisteme i dotiču se nečeg univerzalnog. Baš kao što animirani filmovi kroz estetiku i narativ prenose subverzivne poruke, i ovi protesti pokazuju kako otpor može biti miran, a moćan.
Kako, dakle, animirani filmovi artikulišu otpor protiv sistema i zašto je njihova uloga u tom procesu važnija nego što se na prvi pogled čini? Hajde da prođemo kroz ključne naslove i istražimo kako kroz simboliku, narativ i fantastične svetove podstiču promišljanje, društveni angažman i promenu.
The Tale of the Fox (1937, Ladislas Starevich)
Ovo tehničko čudo stop-motion animacije koristi antropomorfne likove da bi prikazao borbu protiv autoriteta, posebno kroz lik kralja, koji je predstavljen kao površni vladar nesposoban za pravu vladavinu. Kroz ovu alegoriju, film kritikuje autoritarnost i nekompetenciju lidera koji vladaju iz samointeresa, ne razumejući pravu prirodu svog naroda. Kralj nije samo vladar, već i simbol institucionalizovanog, neosetljivog sistema koji se bavi isključivo održavanjem svoje moći, bez stvarne brige za potrebe društva.
Protagonista filma, lisica, funkcioniše kao arhetipski manipulator, koristeći lukavstvo i obmanu da se uzdigne u društvenoj hijerarhiji. Film prikazuje njen uspon kroz moćne strukture u društvu, dok istovremeno prepoznaje i koristi slabosti sistema. Lisica kao lik postavlja pitanje moralnosti u političkom okruženju, jer kroz njeno ponašanje vidimo kako vlasti i vođe manipulišu svojim podanicima i kreiraju nejednakosti.
Neighbours (1952, Norman McLaren)
Ovaj film prikazuje dva suseda koja ulaze u konflikt oko cveta za koji misle da pripada njihovom dvorištu. Kroz seriju agresivnih i apsurdnih akcija dolazi do nasilnog sukoba između njih, što jasno aludira na međunarodne političke sukobe, posebno tadašnji Hladni rat.
McLaren koristi efektivnu stop-motion animaciju da prikaže kako politička nesloga i društvene razlike mogu dovesti do destruktivnog nasilja, što je snažna kritika tadašnjih globalnih tenzija između Istočnog i Zapadnog bloka. U kontekstu Sovjetskog Saveza i Zapada, film postavlja pitanje opasnosti rata, uz snažnu poruku da su svi ljudi, bez obzira na poreklo i ideologiju, na kraju isti, završavajući se istom frazom na različitim jezicima: „Voli svog suseda”.
Duck Amuck (1953, Chuck Jones)
U ovom iznenađujuće subverzivnom filmu, s obzirom na to da je nastao u zlatnom dobu Holivuda, Patak Dača se suočava sa rediteljem (zapravo, sa samim animatorom) koji manipuliše njegovim postojanjem, menja okolnosti i ličnost, sve dok Patak Dača ne postane potpuno bespomoćan. Ovaj film jasno prikazuje odnos između umetnika (autoriteta) i umetnosti (likova), gde je autoritarni nadzor umetnosti alat za kontrolu.
Kroz konstantnu promenu situacije, Duck Amuck kritikuje način na koji sistem ne samo da oblikuje stvarnost, već i subverzivno zloupotrebljava moć kako bi stvorio nered. Patak Dača je simbolična žrtva sistema koji mu ne dopušta da se izrazi na svoj način, pokazujući kako kreativna sloboda postaje žrtva autoriteta.
Animal Farm (1954), Joy Batchelor, John Halas
Verovali ili ne, film je producirala CIA, kao vid propagande u Hladnom ratu, koristeći popularnu formu animacije kako bi doprli do široke publike (dece u učionicama) i efikasnije preneli poruku protiv komunizma, naročito sovjetskog, kroz priču o životinjama koje preuzimaju vlast na farmi.
Ovaj animirani film je, u poređenju sa knjigom, pojačao antikomunističku poruku, predstavljajući Sovjetski Savez kao sistem u kojem su lideri, poput „Napoleona” (aluzija na Staljina), postali tirani, dok su obećanja o jednakosti i slobodi na kraju bila izneverena. Film je stvorio jasnu, vizuelno dramatičnu sliku o tome kako revolucije koje počinju sa dobrim namerama mogu lako skliznuti u diktaturu, dok knjiga na kojoj je film baziran daje dublje, suptilnije analize i pokazuje šire složenosti političkih dinamika.
Jedini oskarovac sa prostora bivše Jugoslavije. Film poziva gledaoca da preispita potrošačke navike savremenog društva koje često zanemaruje razliku između stvarnosti i virtuelnog surogata za stvarnost. Kroz humorističnu, ali oštru kritiku, film prikazuje lik koji stvara predmete „napumpavanjem” kako bi zadovoljio sve svoje potrebe, što je jasna aluzija na manipulaciju i veštačko stvaranje vrednosti i bogatstva unutar jugoslovenskog socijalističkog sistema. Ova satira ukazuje na ekonomsku i političku kontrolu, dok istovremeno ukazuje i na iluzije koje je društvo stvorilo o sebi.
Film češkog animatora predstavlja njegov poslednji rad i jedno od najvažnijih dela u istoriji animacije. Trnka, poznat po svom majstorskom pristupu stop-motion animaciji, u ovom filmu koristi veoma ekspresivne i ponekada zastrašujuće slike da bi prikazao borbu pojedinca protiv tiranske vlasti. Film prati priču o umetniku koji, pod uticajem nevidljive ruke koja simbolizuje represivni režim, postepeno gubi kontrolu nad sopstvenim stvaranjem i slobodom. Ruka, koja ga stalno nadgleda i kontroliše, postaje metafora za totalitarne režime, koji guše umetničku slobodu i pokušavaju da podrede umetnost službi političkih interesa.
Prepoznat kao alegorija koja ukazuje na opasnosti totalitarizma i represije, a zbog svoje snažne antitotalitarne poruke, bio je smatran previše subverzivnim i opasnim za vreme kada je nastao, te je bio zabranjen u Čehoslovačkoj decenijama.
Man in the Frame (1966, Fyodor Khitruk)
Film koristi jednostavnu, ali snažnu simboliku okvira (rama) da istraži društvene i političke restrikcije u Sovjetskom Savezu. Protagonista, birokrata, doslovno se nalazi i kreće unutar raznih okvira, što predstavlja njegovu potpunu ograničenost unutar sistema. Kroz ovaj motiv, Kitruk kritikuje režim koji guši individualnost i slobodu, pritom držeći pojedinca unutar rigidnih normi i očekivanja.
Iako protagonista pokušava da izađe iz okvira, na kraju sam postaje i svodi se na okvir, što ukazuje na nemogućnost potpunog izlaska iz društvenih okvira koje sistem nameće. Film se na ovaj način bavi temama kontrole, represije i ograničavanja lične slobode unutar totalitarnih režima.
The Glass Harmonica (1968, Andrey Khrzhanovskiy)
Iako nije bio jedini animirani film koji je zabranjen, stekao je status „najzabranjenijeg animiranog filma” u Sovjetskom Savezu, gde je bio potisnut oko 20 godina. Film prikazuje priču o majstoru, tvorcu legendarne staklene harmonike, instrumenta za koji se veruje da može inspirisati „viša osećanja i akcije”. Međutim, dolazak u grad u sumrak prerasta u konfrontaciju sa zlokobnim birokratom sa dvobojnim očima, koji uništava harmoniku i nagrađuje špijuna novcem u obliku velike kovanice sa njegovim likom.
Film je bio zabranjen jer je bio interpretiran kao kritika moćne birokratije i hladne, sive društvene stvarnosti, što se činilo preblizu stvarnoj slici Sovjetskog sistema. Iako je film mogao biti viđen kao kritika kapitalizma, sovjetski cenzori su se verovatno plašili da bi simbol novčića u rukama birokrate mogao biti prepoznat kao aluzija na količinu resursa u državnoj kontrolisanoj ekonomiji, kao i na opresivne aspekte sistema koji je odbacivao prirodu i zamenjivao je veštačkim sistemom zasnovanim na vlasti.
Fantastic Planet (1973, René Laloux)
Ovaj film nudi širok spektar interpretacija – od alegorije o ropstvu i holokaustu, do promocije kontrakulturnih stavova i fascinacije izmenjenim stanjima svesti, ali takođe služi i kao moćna politička alegorija koja kritikuje sovjetsku agresiju i društvenu podložnost represiji, uspešno izbegavajući sovjetsku cenzuru kroz upotrebu nadrealnog stila.
Vrsta ljudi u filmu, „Oms”, prikazana je sa životinjskim osobinama, što izaziva empatiju prema njihovoj potlačenosti, dok vrsta „Draags”, njihovi tlačitelji, predstavljaju vlast koja ih nadgleda, manipuliše njihovim sudbinama i nudi iluziju slobode. Ovaj zoomorfizam, iako nije specifičan za nadrealizam, stvara jedinstveni svet u kojem politički sadržaj postaje očigledniji kroz hiperbolizovane likove i odnose moći. Film, kroz odnos između ove dve vrste, prikazuje vezu između Sovjetskog Saveza i njegovih satelitskih država kroz ovu alegoriju, pozivajući na refleksiju o podređenosti i borbi za slobodu.
Hedgehog in the Fog (1975, Yuriy Norshteyn)
Iako naizgled jednostavna bajka o ježu koji se gubi u magli, duboko je alegorično delo koje odražava umetničku borbu protiv cenzure. U okviru sovjetskog sistema, Norštajn je bio suočen s velikim izazovima: njegov rad morao je biti politički korektan i nije smeo postavljati pitanja o vlasti. Maglu u filmu možemo tumačiti kao simbol prepreka s kojima se umetnici suočavaju, dok jež, suočen s nepoznatim i nesigurnim, odražava izazove koje je Norštajn imao u svom stvaralaštvu.
Iako film ne nudi jasna tumačenja, beli konj kog jež vidi u magli može predstavljati umetničku inspiraciju koja pruža utehu u teškim vremenima, ali i podseća na neostvarenu nadu u sistemu koji guši kreativnost. Ovo nije samo priča o malom ježu, već i duboka meditacija o umetničkom procesu pod represivnim režimom.
Likovi u filmu su obične šibice, koje se, usled sitne nesuglasice, upuštaju u borbu koja eskalira u pravi sukob, što rezultira njihovim potpunim uništenjem dok poslednja scena jasno referiše na atomsku bombu. Dve grupe šibica, koje su razdvojene imaginarnom granicom, očigledno simbolizuju Berlinski zid, koji je u to vreme predstavljao žestoku podelu između Istočne i Zapadne Nemačke. Kroz ovu simboliku, film aludira na destruktivnu prirodu nesuglasica, koje, iako na prvi pogled beznačajne, mogu prerasti u velike, sveobuhvatne katastrofe. Na kraju filma, scena koja prikazuje posledice atomskog rata, uz kutiju spaljenih šibica koja simbolizuje kovčeg, pruža snažnu političku poruku o iracionalnosti sukoba i ratova.
Street of Crocodiles (1986, Brothers Quay)
Kao što sam naziv sugeriše, film prikazuje urbani prostor koji je postao simbol savremene dehumanizacije i gubitka identiteta pod uticajem modernizacije i metropolitanske korupcije. Kroz likove koji se kreću kroz Kafkijanski svet u kojem ništa ne uspeva i pod kontrolom birokratskog sistema, film razmatra nemoć pojedinca u suočavanju sa destruktivnim uticajem savremenog društvenog poretka, gde ništa ne može da dostigne konačan ishod.
Ova apstraktna naracija osvetljava proces u kojem se pojedinci gube, postajući nesvesni deo sistema koji ih erodira, prikazujući patološku otuđenost i fragmentaciju ljudskog iskustva unutar urbane stvarnosti. Kroz ovaj simbolički prostor, film kritikuje savremeno društvo koje nam ne dozvoljava nikakvu promenu, gde smo lišeni sposobnosti da ostvarujemo svoje ciljeve, što dovodi do potpunog gubitka smisla i lične autonomije.
Balance (1989, Wolfgang i Christoph Lauenstein)
Apstraktna simbolika unutar filma istražuje kako su pojedinci povezani sa svojim društvenim okruženjem. Film prikazuje likove koji se nalaze na balansirajućoj platformi, gde svakim pokretom ugrožavaju stabilnost celokupnog sistema. Ovo je jasna kritika toga kako svaka akcija, pa i najmanja, može imati dalekosežne posledice na društvo i kako sistem može biti nežno, ali sigurno urušen kroz nesvesne odluke pojedinaca. Ova alegorija iz Zapadne Nemačke o inherentnoj pohlepi i sebičnosti je jasna alegorija o dezintegraciji Sovjetskog Saveza.
Rabbitland (2013, Ana Nedeljković, Nikola Majdak ml.)
Primer naše animacije prikazuje zečeve bez mozga koji žive u savršenoj demokratiji, gde svakodnevno glasaju na izborima, što ukazuje na fiktivnu, ali „uređenu” demokratsku strukturu. Iako je Rabbitland prikazan kao idealizovan svet, on je zapravo zasnovan na najlošijim društvenim okolnostima – ratnim zonama, getima i sirotinjskim naseljima, a zečevi su srećni u svom neznanju, bez svesti o svojoj stvarnoj situaciji. Međutim, kroz film otkrivamo da su izbori zapravo manipulacija, organizovana od strane „Zlih devojaka” koje se njima zabavljaju, čime film nudi oštru satiru na političku manipulaciju i lažnu demokratiju. Ova animacija, koja je osvojila Kristalnog medveda na Berlinskom festivalu, predstavlja oštru kritiku savremenih društvenih i političkih procesa, postavljajući jasnu aluziju na političku situaciju u Srbiji tada i savršeno anticipira šta se dešava u našoj zemlji od 2013. godine naovamo.
Većina filmova na spisku su kratki formati, i to nije slučajno. Mnogi od njih nisu široko poznati, ali upravo zbog svoje snage i subverzivnih poruka, nisu zvučni u sadašnjoj popularnoj kulturi. Zbog toga bih volela da u ovom vremenu, kada je kritičko razmišljanje i razumevanje svoje pozicije unutar sistema (i pre svega kakvog sistema) važnije nego ikada, iskoristiš resurse poput YouTube-a i pogledaš barem jedan od ovih filmova. Ako ti art house kratke animacije ne zvuče najprimamljivije, počni sa nečim pitkijim poput South Park: Bigger, Longer & Uncut, to je zapravo i moj prvi upliv u istraživanje ove teme.
S obzirom na to da su tenzije, manipulacije i političke igre deo naše svakodnevice, a preporuke filmova moj love language, ovi filmovi su kolektivni zagrljaj – ne kao beg, već kao susret s umetnošću koja, u odnosu na trenutni kontekst, možda najpreciznije osvetljava složenost ljudskog iskustva unutar sistema. Oni su podsetnik da nismo sami, da se istorija možda ponavlja, ali i da je na nama da ne dozvolimo da se vrti ukrug.
0 Comments