Nažalost, jeste. Ne zamerite mi što odmah poentiram, ali želim da vam uštedim vreme i odmah prilagodim očekivanja od ovog članka – nešto što, nažalost, ne mogu da kažem za Pabla Larraína i njegovo poslednje filmsko ostvarenje u trilogiji koju bih mogla nazvati „I bogati plaču“.
Na površini, da, ovi filmovi (o Džeki Kenedi, princezi Dajani i sada Mariji Kalas) deluju kao priče o jakim ženskim figurama, koje tumače izrazito lepe i glamurozne holivudske dive, i koje žele da prikažu skrivene delove njihovih života, da ih na neki način humanizuju. Ali da li to zaista rade?
Više nego bilo šta drugo, Marija potvrđuje sada već formulaični pristup čileanskog reditelja, koji, ako ćemo iskreno, eksploatiše već dovoljno tragične trenutke iz života ovih žena pod maskom svežeg autorskog pristupa biopic filmovima.
Na primer, možda bih više mogla da saznam o rezilijentnosti Džeki Onasis nešto nakon smrti Kenedija i njenoj borbi da svojoj deci obezbedi sigurnu egzistenciju stupajući u brak sa Onasisom, ili o njenom pogledu na svet tokom uredničke karijere u Njujorku krajem njenog života – a ne baš o trenucima odmah nakon što je pored nje razneta glava njenog muža.
A princeza Dajana? Već je duboko ukorenjeno u javnoj svesti koliki je pakao biti deo kraljevske porodice bio za nju. Zašto onda dobijamo dva sata scena u kojima gledamo preglumljivanje Kristen Stjuart, umesto da saznamo šta je istu tu ženu održavalo u životu i motivisalo je da pruži toliko ljubavi i empatije bezbroj ljudi, i vidimo je i u aktivnostima i svetlu zbog kojih je postala jedna od najvoljenijih javnih ličnosti u istoriji?
Ovaj sentiment me drži i nakon gledanja filma Marija. Film se fokusira na poslednju nedelju njenog života, tokom koje ne jede, izbegava lekare, i krijući od svojih slugu uzima pilulu za pilulom, zbog čega daje imaginarne intervjue novinaru po imenu Mandrax (nazvanom po tim istim lekovima). Od ostalih aktivnosti luta Parizom, opsesivno pomera klavir po svom stanu i pokušava da ojača svoj glas u tajnosti.
Zvuči dosadno? Zato što jeste. Možda najkompleksnije delove psihe Marije Kalas koje su ostale kao posledica odsustva očinske figure i zlostavljanja od strane narcisoidne majke se spominju epizodično. Ali zato u flešbekovima dobijamo tabloidne trenutke koje Larrain toliko voli, te imamo scene u kojima podvođena mlada Marija peva nacistima, a kasnije u životu se kao udata žena prepušta udvaranju Onasisa. Ono što ovaj film i generalno biografije o Kalasovoj ističu jeste da su je privlačili stariji muškarci, ali nam film ne daje nikakve razloge za to (pre svega mislim na kasting i izvedbu glumaca koji tumače Onasisa i Meneginija). Jasni Elektrin kompleks koji je Marija imala je nešto što je film mogao znatno dublje da istraži, ali umesto toga, Larrain ga samo epizodično estetizuje.
Vizura filma podseća na besprekorno uređenu kuću za lutke. Nažalost, u toj kući svi likovi deluju kao da su deo mobilijara koji su tu da ukrase kadar, a ne da bismo stekli dublji uvid u kompleksnost Marijinog psihičkog stanja nekoliko dana pre smrti. Što se tiče glume Anđeline Džoli, ovo je odličan primer lošeg kastinga – kada je persona glumice suviše snažna u odnosu na ulogu koju tumači, što onemogućava osnovnu stvar neophodnu za doživljaj filma: takozvani suspension of disbelief, odnosno našu sposobnost da se prepustimo iluziji kroz koju nas film vodi. Zato je sve što ćete čuti o ovom filmu uglavnom to da je Džoli sedam meseci trenirala operu – ali ovde ne želim da se osvrćem na kvalitet njenog glasa. Tokom operskog pevanja u filmu daje jedini uvid u emotivnu dubinu lika i uverljivost, dok je tokom ostatka filma poprilično jednodimenzionalna, što je stvarno šteta kada pomislite da tumači jednu od najvećih operskih diva svih vremena. Ovo važi i za ostale likove, gotovo da ne ispoljavaju emocije dok razgovaraju. A opera je sušta emocija, prenaglašena, monumentalna. Pobogu, zašto su svi u ovom filmu toliko ukočeni i lišeni emotivne dubine?
Biću iskrena – ne volim operu, te zaista nisam osoba koja može da vam kaže bilo šta o tehničkom aspektu pevanja Džolijeve ili da li su njene interpretacije dobre, ali ono što mogu da kažem jeste da su ove scene jedine svetle tačke filma. Ovo je, međutim, jako lenjo od strane Larraina i scenariste, i mislim da bi mnogo svrsishodnije bilo da jednostavno pustite njene interpretacije na YouTube snimcima i uštedite sebi novac za bioskopsku kartu (jer uz ovu inflaciju, znači).
Volela bih da smo, umesto dva sata Kalasove koja lamentira nad svojom sudbinom, dobili uvid u njen život i izazove dok je stvarala svoja najpoznatija dela. Dok neko ne napravi takav film, ono što mogu da vam preporučim jeste da pogledate njenu jedinu filmsku ulogu – ni manje ni više nego u Pazolinijevom filmu Medeja iz 1969. godine, gde tumači istoimeni lik. Pogledajte i uverite se u intenzitet njene pojavnosti i kakva je to tour de force energija bila.
Ali, da li je sam Larrain kriv što je film ovakav kakav jeste? Za razliku od njega, iskoristiću ovaj film da dam komentar na mnogo širu temu – problematiku biopic filmova i holivudskog tretmana kroz koji većina filmova ovog žanra prolazi.
Pored Marije, u poslednje vreme smo imali još nekoliko prenaduvanih biopica, poput onog o Donaldu Trampu, Ejmi Vajnhaus (mislim da smo svi kolektivno imali bljak reakciju) i Bobu Dilanu (izvini, ali mislim isto kao i o Mariji – bolje sačuvaj pare i pogledaj njegov koncertni dokumentarac Don’t Look Back ako zaista želiš uvid u njegovo stvaralaštvo). Pored toga, očekuju nas i biopici o Majklu Džeksonu, Brusu Springstinu, Madoni, Polu Makartniju i Dženis Džoplin, što ukazuje na jednu stvar – Holivud obrće ogroman novce na ovim filmovima.
To samo po sebi možda i ne bi bilo loše, ali problem je što je dovelo do lenjog filmskog stvaralaštva. Iz godine u godinu dobijamo šablonske biografske filmove čiji umetnički domet ne ide dalje od insceniranog paragrafa s Vikipedije ili, kao u Larrainovom slučaju, tabloidnog senzacionalizma. I to se nastavlja, jer, naravno, funkcioniše – kao što sam rekla, Holivud zarađuje lep novac na našoj fascinaciji određenim ljudima.
Pored novca, ovi filmovi stiču prestiž, jer obično osvajaju i brojne nagrade, naročito za glumačka ostvarenja. Taj trend se ustalio još od trenutka kada je Sisi Spejsik prvi put osvojila Oskara za glavnu ulogu 1980. godine u biopic/u, tumačeći kantri legendu Loretu Lin u filmu Coal Miner’s Daughter. Ovo nije komentar na njenu glumu u tom filmu, već na obrazac koji je njena pobeda uspostavila – glumac ili glumica koji tumače određeni lik često postaju važniji od samog filma i priče koju prikazuje. Čak se i sama glumačka interpretacija posmatra više kroz puko oponašanje nego kroz efektivnu i prirodnu interpretaciju.
Koliko god ovo zvučalo kao omalovažavanje čitavog žanra biopic filmova, zaista nije tako. Ne mislim da je svaki biopic film isprazan mamac za zaradu, ali činjenica je da većina njih jeste. Gledanje ovakvih filmova često me ostavlja s osećajem praznine, naročito kada sam fan osobe čiji se život prikazuje. Čak sam se više puta borila s nagonom za povraćanje dok sam gledala Blonde, skoriji film o Merilin Monro (ok, tehnički nije klasičan biopic film, ali jasno vam je na šta ciljam).
Ipak, nije sve izgubljeno. S vremena na vreme se pojavi toliko inventivan biopic film koji mi zaista vrati veru i simpatije prema žanru, i želim da vam predstavim za početak samo par filmova koji mogu da vam posluže kao primer kako kreativan ovaj žanr može da bude kada su u pitanju načini na kojima govore stvari o svom subjektu.
Hajde da počnem ove preporuke s jednim muzičkim (i rediteljskim) genijem koji odlično ilustruje mogućnosti žanra. Film ima revizionistički pristup, ali kroz Mocartov odnos sa Salijerijem postaje moralna priča o krivici, aroganciji, zavisti i patnji. Umesto višesatne jadikovke ili glorifikacije Mocartovog genija, film istražuje umove i srca umetnika, destruktivni uticaj ljubomore, kao i mentalno stanje perfekcionista i umetnika u borbi sa sobom. Zato, i 40 godina kasnije, ostaje jedan od najfascinantnijih biopic filmova o umetnicima.
Superstar: The Karen Carpenter Story (1987, Todd Haynes)
Režiserski debi Todda Hejnsa toliko je zabranjivan i cenzurisan s razlogom (toplo vam preporučujem da ga pogledate na YouTube-u). Rekla bih da je to zato što je izuzetno zastrašujuć, uprkos tome što u filmu nema glumaca – umesto njih, akteri su Barbi lutke. Nemojte da vas ova naizgled naivna pripovedna metoda prevari; ovo je film koji u punom intenzitetu i bez ikakvih ograničenja prikazuje sve užase koje slava nosi sa sobom. Brutalno i beskompromisno osvetljava brojne borbe Karen Carpenter – od pritiska slave do anoreksije nervoze – kao i njenu preranu smrt u 32. godini, uzrokovanu predoziranjem laksativima. Film nimalo nije lak za gledanje, ali verujte mi, otvoriće vam potpuno novu dimenziju kada je u pitanju biopic žanr.
Mishima: A Life in Four Chapters (1985, Paul Schrader)
Remek-delo Pola Šrejdera kroz nekoliko poetskih epizoda uspeva da odgonetne složenost autora i političkog filozofa Jukija Mišime. Umesto faktografskog pristupa, film to postiže kroz vizuelno očaravajuće iskustvo koje savršeno usklađuje duh Mišiminih poetskih tekstova s intelektualnom dubinom njegovih eseja. Poetika ovih vizuelnih epizoda ukazuje na to da je reditelj imao dublje razumevanje samog Mišime, omogućavajući nam da ga upoznamo na intimniji i složeniji način.
Andrei Rublev (1966, Andrei Tarkovsky)
U ovom biopic filmu, Tarkovski predstavlja život ikonopisca Andreja Rubljova kroz niz biblijskih parabola. Film prenosi toliko mnogo uz minimalna sredstva izraza i crno belu sliku, a to je naročito izraženo u završnom činu – jedinom delu filma u boji – gde se Rubljovljeva umetnost konačno prikazuje u svom punom sjaju i progovara sama za sebe bolje nego što bi bilo koja faktografska činjenica to mogla da uradi.
Marie Antoinette ( 2006, Sofia Coppola)
Film koji je po izlasku bio osporavan zbog svojih izbora vremenom je stekao priznanje zbog svog drugačijeg pristupa prikazivanju istorijske ličnosti i poigravanja s konvencijama biopic filma. Jedna od glavnih tačaka kritike bila je scena u kojoj Marija Antoaneta nosi Converse patike, ali to nikada nije bila suština filma—možda bi ih zaista nosila da danas živi. Ključ je u tome što je Kopola uspela da poveže gledaoce s istorijskom figurom na svež i jedinstven način. Pre skoro dvadeset godina, kada je opšti konsenzus bio da biografski filmovi treba da verno rekreiraju istorijske činjenice, njen pristup bio je neshvaćen. Danas, kada smo zasićeni tradicionalnim biopicima, jasnije je koliko ovaj film zapravo govori—ne samo o Mariji Antoaneti, već i o našem društvu.
I’m not there (2007, Todd Haynes)
Još jedan film Toda Hejnsa koji sjajno pokazuje kako se može igrati unutar žanra. Da li je moguće zaista dokučiti suštinu Boba Dilana u jednom filmu? Ne verujem. Ipak, Hejnsov pristup, za razliku od nedavnog filma A Complete Unknown, oslanja se na višeslojnu naraciju u kojoj različiti glumci tumače Dilana kroz različite faze njegovog života. Ovaj pristup je podjednako raznolik i enigmatičan kao i Dilanovo stvaralaštvo, što ovaj film čini možda najbližim pokušajem da se odgonetne suština jednog od najenigmatičnijih muzičara svih vremena.
Loving Vincent (2017, D.K Welchmann, Hugh Welchman)
Ovaj animirani film priču o Vinsentu van Gogu prenosi kroz vizuelni jezik koji bi i sam slikar mogao da zamisli – kroz pokretne slike naslikane uljem na platnu. Ovo je takođe prvi animirani film u potpunosti sačinjen od ručno oslikanih kadrova, gde svaka scena odiše životom Van Gogovih poteza četkice. Umesto klasičnog biopic-a, film oblikuje priču poput impresionističke misterije, istražujući poslednje dane umetnika kroz perspektive onih koji su ga poznavali. Time film postaje više od omaža njegovom delu, već i inventivan način da se biografski film transformiše u vizuelno iskustvo, gde slikarstvo i film postaju jedno.
The Color of Pomegranates (1969, Sergei Parajanov)
Naslađe za kraj. Ovo je verovatno najjedinstveniji biopic film koji ćete ikada pogledati – remek-delo Sergeja Parajanova, koje doseže same granice eksperimentalnog filma i estetike filmskog kadra. Zasnovan na životu i vremenu pesnika Sajata-Nove, film pripoveda kroz složene vizuelne slike, dok kadrovi deluju kao oživljena ikonografija. Enigmatičan i simboličan, film primorava gledaoce da analiziraju i tumače ono što vide, što je retkost u biopic žanru. Možda nećete naučiti mnogo činjeničnih podataka o Sajatu-Novi, ali ćete na dubljem nivou spoznati njegov duh i suštinu njegove poezije.
//
Šta nam sve ovo ostavlja kada je Marija u pitanju? Nadam se da ćete daljim ispitivanjem, gledanjem i razumevanjem mogućnosti biopic žanra sami razlučiti šta ovaj film (ne) govori. Dok sam istraživala život Marije Kalas za ovaj tekst, naišla sam na tabloidni članak sa naslovom: „Majka je mrzela, Onasis seksualno zlostavljao, publika gađala kupusom: Na početku karijere Marija Kalas je imala 100 kg!” i bojim se da, uprkos svojoj glamuroznoj estetizaciji, sami film Marija ne uspeva da nam kaže ništa više od ovakvih senzacionalističkih članaka – i hiljada njima sličnih.
Dva sata koja ćete provesti gledajući isti zaista vam neće otkriti ništa o monumentalnom talentu i životu ove žene. Ali zato, snimci njenih operskih koncerata kao i ceo film Medea, dostupni su odmah iza sledećeg YouTube ćoška.
0 Comments