Savremena umetnost često balansira između tradicije i inovacije, introspekcije i društvenog angažmana. Luka Jendrišek, vizuelni umetnik čiji radovi odišu atmosferom neizvesnosti, liminalnosti i slojevitog simbolizma, jedan je od onih autora koji ne samo da preispituju granice slikarskog medija, već i otvaraju dijalog o ulozi umetnosti u savremenom društvu. Njegova izložba „Amor fati“ otvorena je u utorak, 21. januara, u Domu omladine, a autor u fokus svojih radova stavlja apsurdnost sveta, i u njemu sopstvenu životnu i umetničku neizvesnost. Inspirisan renesansom, ali i radovima savremenih umetnika, Luka kroz svoje stvaralaštvo uspostavlja vezu između prošlosti i sadašnjosti, ličnog i univerzalnog, intuitivnog i promišljenog.
Povodom njegove prve samostalne izložbe koju možete pogledati do 2. februara u DOB-u razgovarali smo sa ovim mladim umetnikom o svemu što ga inspiriše, kao i o samoj postavci ove izložbe.
Apsurdnost sveta je centralna tema tvojih radova. Šta te je inspirisalo da se baviš ovom temom?
Luka Jendrišek: Pre bih rekao da su atmosfera i prihvatanje neizvesnog, liminalnog i nelogičnog (apsurdnog) kao neophodnog centralna tema mojih radova, a ne sam apsurd. Ako se osvrnemo, videćemo da je apsurd koji žvimo već decenijama unazad, očigledno i nažalost, bio nužan za buđenje društva kome svedočimo u proteklih par meseci, poput studentskih protesta.
Šta za tebe lično predstavlja „Amor fati“ i kako se ta ideja reflektuje kroz tvoja dela?
Amor fati je latinski izraz koji poreklo ima u stoičkoj filozofiji, a poznat je najviše zahvaljujući Ničeu. Prevodi se kao ljubav sudbine ili ljubav prema sudbini, i zastupa stanovište sa kog treba da prihvatimo kao neophodno sve ono loše, ali i dobro što nam svakodnevica donosi. U tom smislu, s obzirom na to da je moje slikarstvo metodičan i zahtevan proces koji traži puno vremena, tokom kojeg nastaje puno grešaka, Amor fati predstavlja, pre svega, poverenje u (taj) proces.
Koju ulogu igra religijska i mitološka ikonografija u tvom umetničkom izrazu?
Svi simboli koje koristim služe, pre svega, inicijalnom povezivanju s posmatračima, kao nečim što im je prepoznatljivo. Ipak, oni postoje u izmeštenim kontekstima, a na njima je da interpretiraju njihovo značenje u sopstveni smisao.
Reci nam nešto više o radu 7 suza i njegovoj ideji?
U pitanju je rad koji se oslanja na moje zvanično zvanje, a to je Master likovni umetnik – grafičar. To je poliptih od 7 zasebnih panela izvedenih u digitalnoj štampi, akrilu, ulju i lakovima. Kroz tih 7 panela, identičnog predloška prema detalju sa Belinijeve slike, jedna suza se spušta niz obraz Marije Magdalene. Ta suza je teško uočljiva kako bi uvukla posmatrača u samo delo, i ujedno ga uvela u proces i trajanje rasterećenja, bilo da je u pitanju tuga ili neko drugo osećanje. On za mene predstavlja neku vrstu ličnog lamenta.
7 suza
Kako vidiš odnos između umetnosti i moći, koje si istakao kao centralno pitanje u svojim radovima?
Moć je uticaj, a umetnost svakako ima uticaj. Ako se prisetimo istorije umetnosti, videćemo da je umetnost, pre svega, imala propagandnu moć. Ipak, svaki od autora i autorki su neminovno ostavili subliminalne tragove ličnog doživljaja njihovih stvarnosti, što je nama dalo moć da odlučimo o tome što vidimo pred sobom. Dakle, nadam se da sam publici dao moć da odluči o ishodištu onoga što vidi na mojim radovima, koje će ih trgnuti ili inspirisati. To je dijalog.
Završio si smer grafika na Fakultetu likovnih umetnosti, kako je došlo do toga da se prebaciš na uljano slikarstvo?
Tako je. Završio sam master studije na grafičkom odseku, u klasi Vladimira Milanovića. Međutim, svoje interesovanje za slikarstvo dugujem Biljani Đurđević, koja je u to vreme bila jedna od profesora (ako ne i jedina) na FLU, koja nam je približila savremeno slikarstvo i stvaralaštvo, a sama materijalnost tog medijuma je nešto što me je privuklo na prvu, i od tada me nije pustilo. Vladimir je prepoznao moja interesovanja i dao mi slobodu, zbog čega sam neizmerno zahvalan.
Koji umetnici, pravci ili epohe su imali najveći uticaj na tvoj rad?
Nije teško zaključiti da su renesansa, i klasična umetnost uopšte, moje uporište, ali isto tako i naši savremenici imaju veliki uticaj na mene. U poslednje vreme inspiraciju nalazim u radovima Berlinde de Brajkere, ali i svojih kolega i koleginica iz Srbije od kojih bih izdvojio Kristinu Ticu, Nadeždu Kirćanski, Katarinu Jovičić, Ivanu Bašić, Jelenu Bulajić, Stefana Stanojevića, Tomicu Radulovića, Miliju Čpajaka… Sigurno sam nekoga izostavio, ali su ovo umetnici čijim se radovima često vraćam u poslednje vreme.
Šta voliš da slušaš dok slikaš?
Čini mi se da je Dead Can Dance bend koji me je najviše pratio tokom pripreme ove izložbe. Njihova muzika me voza kroz osećanja i sećanja, baš kao što to čine i mirisi iz detinjstva. Osim njih Eduardo Paniagua, Madonna, Alva Noto, Byetone su takođe autori koji me inspirišu i koje rado slušam. Mada, provukli su se i poneki turbo folk izvođači koje trenutno bojkotujem zbog njihove uporne tišine povodom svega što se dešava u našoj zemlji.
Šta želiš da poručiš publici svojim radovima ili ti je ta poruka manje bitna?
Želim da ljudi samo osete, štagod da je to. Isto to želim i kolegama – da više rade srcem, a manje razumom.
Fotografije: Lado Jendrišek
0 Comments