Od ovog arhetipa je sve počelo. Tačnije, moj ulazak u istraživanje tematike ženskih arhetipova na filmu. U susret Noći veštica, želim da se pozabavimo upravo njime jer, iskreno govoreći, arhetip veštice je jedan od onih s kojima kolektivno najdublje rezonujemo. On oličava žensku moć koja istovremeno izaziva i strah i fascinaciju – u zavisnosti od toga kako društvo u određenom trenutku definiše „prihvatljivo“ ponašanje za žene.
Posledice ovog arhetipa kroz istoriju bile su zastrašujuće. U srednjem veku, na primer, desetine hiljada žena stradale su pod optužbama da su veštice – uglavnom one koje su bile starije, neudate ili marginalizovane članice društva. Lov na veštice bio je mnogo više od pukog straha od natprirodnog; bio je izraz ukorenjene mizoginije i potrebe za kontrolom nad ženskim telom.
Ključni tekst koji je institucionalizovao ovaj progon bio je Malleus Maleficarum, vodič koji je nemački inkvizitor Hajnrih Krejmer napisao 1487. godine. Ovaj priručnik postao je osnova za identifikaciju, ispitivanje i kažnjavanje žena optuženih za veštičarenje u Evropi tokom 15. i 16. veka. Opravdavao je mučenje kao sredstvo dobijanja priznanja i tvrdio da su žene, zbog navodne moralne i intelektualne slabosti, podložnije uticaju Sotone. Vodič je oblikovao predstavu o veštici kao opasnoj figuri sa tragičnim posledicama za mnoge žene i dugoročnim uticajem na zapadnu kulturu.
Istorijski gledano, arhetip veštice nalazimo u različitim mitološkim i književnim izvorima – od boginje Hekate i Šekspirovih veštica iz „Magbeta“ do Morgane Le Fej i gotovo svake bajke (jer, šta je bajka bez veštice?). Veštice simbolizuju strah od žena koje poseduju znanje i moć – bilo da su to žene koje dostižu seksualnu zrelost ili one koje više ne ispunjavaju reproduktivnu funkciju. Ove faze ženskog iskustva često su viđene kao pretnje koje društvo pokušava da kontroliše ili eliminiše. Zato arhetip veštice otvara važno pitanje: da li je problem u njoj ili u društvu koje ne zna kako da je prihvati?
Kada govorimo o filmu, arhetip veštice prisutan je od samih početaka, ali njegov prikaz se menjao u skladu sa društvenim normama, te na njemu možemo jasno pratiti kako različita društvena strujanja oblikuju narativ o veštici kroz dekade. Na primer, jedna od tih promena paradigme jeste fenomen Harija Potera, koji ne samo da je redefinisao pojam magije u popularnoj kulturi, već i funkcioniše kao primer komodifikacije iste unutar kapitalističkog sistema (bez brige, ovo ću obraditi u zasebnom članku).
Poslednjih godina takođe svedočimo sve većem broju rimejkova i raznolikih interpretacija veštica na filmu koje pokušavaju da se bave temama poput rodne ravnopravnosti, moći i marginalizacije – iako s promenljivim uspehom. Da bismo u potpunosti razumeli zašto je ovaj arhetip i dalje moćan alat za analizu savremenih društvenih pitanja, analizirajmo ključne trenutke u njegovom razvoju na filmu kako bismo jasnije sagledali njegovu sadašnju poziciju i moguće pravce razvoja u budućnosti.
Veštice (Benjamin Christensen, 1922)
Narativ filma, inspirisan priručnikom Malleus Maleficarum, pristupa dokumentaristički u ispitivanju samog arhetipa veštice. Christensen koristi sadržaj i ilustracije iz ovog traktata kao vizuelni vodič kroz sujeverja i progone veštica, oblikujući film kao neku vrstu eseja. U prikazu ide daleko izvan tadašnjih standarda, prikazujući šokantne scene poput ljubljenja đavola u zadnjicu (osculum infame), rađanja demonskih stvorenja i letenja veštica, čime osuđuje mizoginiju i histeriju koje su dovele do progona žena. Ove eksplicitne scene deluju provokativno čak i danas, a film, kroz spoj edukacije, šoka i ironije, ostaje relevantno delo za sve koji istražuju arhetip veštice i njegovu ulogu u kulturi, otvarajući pitanja kontrole nad ženskim telom kroz istoriju i umetnost. Ovaj film je obavezna stavka za sve koji su zainteresovani za figuru veštice i njeno mesto u kulturi.
Čarobnjak iz Oza (Victor Fleming, 1939)
Ovaj film donosi kultni prikaz arhetipa veštice, ali važno je napomenuti da su postojale ranije filmske verzije priče iz 1910. i 1925. godine. Ipak, upravo ova verzija ostala je prepoznatljiva u kolektivnoj svesti po vizuelnom jeziku kojim prikazuje vešticu – prvi put uvodeći lik sa zelenom kožom i u viktorijanskoj garderobi, što implicira vezu s prošlim, mračnijim epohama. Zla veštica sa Zapada, sa svojim šiljastim šeširom, metlom i groteskno zakrivljenim nosem nije samo prepreka za Doroti, već nosi i dublje asocijacije.
Fizionomija lika sa naglašenim nosem ukazuje na antisemitizam, budući da su u to vreme karikature Jevreja često prikazivale slične fizičke karakteristike. Tako se lik veštice može posmatrati kao projekcija društvenih predrasuda i strahova tog perioda. Film je značajan i po kontrastu između zle (ružne) veštice i dobre (lepe) veštice Glinde, jasno sugerišući povezanost fizičke lepote sa moralnom vrlinom, dok ružnoća nosi konotacije zla i pretnje. Ovakav pristup ne reflektuje samo patrijarhalne norme, već i šire društvene predrasude tog vremena, gde je spoljašnji izgled često služio kao alat za moralnu klasifikaciju.
Oženio sam vešticu (René Clair, 1942)
Tokom Drugog svetskog rata došlo je do promene u društvenim ulogama žena, koje su tada masovno ulazile na tržište rada, sticale finansijsku nezavisnost i privremeno napuštale patrijarhalne okvire – promene koje su kasnije bile doživljene kao pretnja i morale su biti neutralisane po završetku rata (isto važi za arhetip divljakuše, ako ste čitali prošli članak).
Ovaj film ilustruje širi trend posleratnog povratka žena iz nezavisnosti u porodične uloge, što je bio način da se osigura ponovno uspostavljanje društvene stabilnosti i tradicionalnih vrednosti. Film se uklapa u okvir screwball komedije, žanra koji je prethodio savremenoj romantičnoj komediji. U ovom slučaju, arhetip veštice je prilagođen tako da Dženifer više deluje kao nestašna i zabavna figura nego kao preteća sila. Film koristi lik veštice da preispita norme identiteta i ljubavi, ali na kraju ipak vraća ženu u tradicionalni okvir: Dženifer, koja je trebalo da se osveti potomku porodice odgovorne za njeno spaljivanje, zaljubljuje se u njega. Film završava time što priznaje da je ljubav jača od veštičarenja – ona se udaje za njega i rađa mu decu, na kraju prihvatajući patrijarhalni ideal porodičnog života.
Zvono, knjiga i sveća (Richard Quine, 1958)
Ovo je čak druga filmska saradnja između Kim Novak i Džejmsa Stjuarta te iste godine, nakon njihove legendarne uloge u filmu Vertigo. Kim Novak tumači Džil, modernu vešticu koja balansira između magičnog sveta i svakodnevnog života u Njujorku, ali gubi svoje moći kada razvije iskrene emocije prema smrtniku. Film se tako uklapa u kontinuitet očuvanja ideala nuklearne porodice koji je dominirao tokom 1950-ih.
Važno je napomenuti da se upravo u ovoj deceniji arhetip veštice preselio i na druge medije – poput televizijske serije Bewitched i stripa Sabrina the Teenage Witch, gde veštice postaju deo popularne kulture. Ipak, kao i u ovim slučajevima, veštica nije preteća sila. Kada se Džil na kraju zaljubi u smrtnika, ona simbolično, lijući suze, pokazuje da je, na kraju krajeva, samo žena. Bljuc.
Crna nedelja (Mario Bava, 1960)
Lik Ase predstavlja još jednu promenu u filmskom prikazu veštice, reflektujući previranja i društvene promene šezdesetih godina. Veštica sada postaje zavodljiva i mračna figura, udaljavajući se od stereotipa iz ranijih decenija koji su podupirali ideale nuklearne porodice. Na ovaj način, Bavin film nagoveštava da se tradicionalni porodični modeli neće održati tokom ove dekade, oslikavajući početke erozije tih vrednosti. Bava takođe popularizuje motiv osvete i reference na spaljivanje na lomači, bez obzira na to da li je reč o evropskim suđenjima vešticama ili procesima u Salemu. Ova tematika često će se pojavljivati u budućim filmskim prikazima arhetipa veštice, istražujući složenije teme osvete i dualnosti ljudske prirode – pri čemu veštica više nije samo pretnja, već i refleksija potisnutih želja i društvenih ograničenja.
Gola veštica (Larry Buchanan, 1961)
U ovom filmu primećujemo početke eksploatacijskog pristupa koji će dominirati horor žanrom tokom 1970-ih. Ovaj niskobudžetni film prati povratak veštice iz mrtvih kako bi se osvetila potomcima svojih dželata, prikazujući je pre svega kroz prizmu erotike, gde njena seksualnost postaje neodvojivi deo pretnje, odražavajući strahove tog vremena od oslobađanja ženske moći i seksualnosti. Film koristi arhetip veštice da istraži društvene napetosti, posebno one vezane za kontrolu nad ženskim telom i strah od ženske autonomije. Veštica je predstavljena ne samo kao natprirodna pretnja, već i kao simbol subverzivne seksualnosti koja podriva patrijarhalni poredak. Ovaj motiv osvete i erotske moći uspostavlja temelje za eksploatacijske filmove koji će uslediti gde će seks, horor i nasilje postati dominantni elementi u prikazima žena u žanrovima kao što su horor i triler.
Viy (Konstantin Yershov, Georgi Kropachyov, 1967)
U ovom sovjetskom folk hororu arhetip veštice koristi se za istraživanje sukoba između starog, natprirodnog sveta i nove, racionalne vere. Veštica ovde predstavlja i zavodljivu i opasnu figuru – od starice koja koristi magiju da prevari i kontroliše monaha Khomu, do mlade žene čije moći nastavljaju da ga progone i posle njene smrti. Ona oličava pretnju patrijarhalnim vrednostima i religiji, koja se u filmu bori da održi kontrolu. Borba monaha Khome sa vešticom tokom tri noći odražava ne samo nemoć religijskih institucija, već i strah od nevidljivih, neukrotivih sila koje ona simbolizuje. Na ovaj način, arhetip veštice, kroz preplitanje fantazije i folklora, stvara atmosferu strave koja istražuje večiti konflikt između starog i novog načina poimanja života.
Rozmarina beba (Roman Polanski, 1968)
Film predstavlja značajnu tačku u pop kulturi i prekretnicu u prikazu arhetipa veštice, smeštajući ga u srce urbane svakodnevice i stvarajući atmosferu duboke paranoje. Priča prati Rozmari, mladu ženu koja se sa suprugom useljava u staru njujoršku zgradu Bramford, gde naizgled ljubazni susedi postaju sve zlokobniji. Veštice ovde nisu klasične figure sa metlama i šiljatim šeširima, već deo tajnog kulta koji manipuliše Rozmarinim telom i voljom kako bi rodila dete Sotoni. Trudnoća je ovde centralni motiv koji simbolizuje strah od gubitka kontrole nad sopstvenim telom, dok susedi predstavljaju patrijarhalne strukture koje ugrožavaju žensku autonomiju pod maskom brige i tradicije. Film uvodi i teme gaslajtinga i izolacije, koje će postati uobičajene u psihološkom hororu, te kritikuje društvo koje zanemaruje i potiskuje ženski glas, redefinišući arhetip veštice kao simbol opresije i borbe za kontrolu nad sopstvenim identitetom i telom.
Ovaj kontroverzni film, koji je bio zabranjen u nekoliko zemalja i cenzurisan godinama zbog eksplicitnog sadržaja i prikaza religije, zasnovan je na stvarnim događajima iz 17. veka u francuskom gradu Ludenu. Radnja prati oca Urbena Grandijea, harizmatičnog sveštenika koji biva optužen za veštičarenje nakon što časne sestre, predvođene opsednutom sestrom Žanom, tvrde da su posednute demonima. Film koristi arhetip veštice kao sredstvo kritike korumpiranih crkvenih i državnih struktura, pokazujući kako seksualna represija, političke intrige i religiozni fanatizam dovode do masovne histerije i brutalnog progona. Veštičarenje ovde nije stvarna praksa, već alat kojim moćnici eliminišu one koji im se suprotstavljaju, naglašavajući kako su lažne optužbe i strahovi korišćeni za opravdanje nasilja. Arhetip veštice, u ovom kontekstu, postaje simbol žrtve društvene i institucionalne nepravde.
Sezona veštice (George A. Romero, 1972)
Ovaj film, još jedan odličan primer Romerove društvene kritike, prati Džoan, domaćicu zaglavljenu u monotoniji predgrađanskog života i sputanu očekivanjima patrijarhalnog društva. Frustrirana i usamljena, Džoan se okreće veštičarenju kao sredstvu za bekstvo i samoosnaživanje. Kroz njen put arhetip veštice transformiše se u simbol ženske emancipacije i otpora prema društvenim normama. Romero koristi lik veštice ne kao pretnju, već kao alat za istraživanje identiteta, slobode i lične moći. Film vešto kritikuje tadašnje društvo, prikazujući kako ograničenja nametnuta ženama mogu dovesti do potrage za alternativnim putevima samorealizacije.
Velebilje tuge (Eiichi Yamamoto, 1973)
Garantujem vam da je ovo jedan od vizuelno najlepših i najuznemirujućih filmova koje ćete ikada odgledati. Film prati priču o Žani, ženi koja na dan svog venčanja doživljava brutalno napastvovanje od strane feudalnog gospodara. Ovaj čin nije samo lična tragedija, već i simbol nepravde koju žene trpe u sistemu koji ih potlačuje i ostavlja bez ikakve podrške. Izolovana i bez mogućnosti da potraži pomoć, Žana na kraju sklapa pakt sa đavolom. Kroz ekspresivnu i psihodeličnu animaciju, film prikazuje njeno transformisanje u vešticu, pri čemu arhetip veštice postaje moćan simbol otpora protiv ugnjetavanja i patrijarhalnog društva. Film kroz ovaj arhetip istražuje teme seksualnosti, moći i osvete, kao i prirode zla, istovremeno komentarišući kako društvo demonizuje žene koje se usude da prkose nametnutim normama. Na taj način film tera gledaoce da preispitaju postojeće strukture moći.
Suspirija (Dario Argento, 1977)
Ovo je jedan od najboljih prikaza arhetipa veštice u sedamdesetim godinama prošlog veka. Film prati Suzi Benon, mladu američku balerinu koja stiže u prestižnu plesnu akademiju u Nemačkoj, samo da bi otkrila da škola krije mračne tajne i da je vođena veštičjim kovenom. Veštice u Suspiriji nisu samo zlikovci iz senke, već personifikuju strahove od nepoznatog, ali i potisnutih želja koje su bile aktuelne tokom sedamdesetih – strahove od ženske emancipacije i promene društvenih normi. Kroz nadrealnu atmosferu, intenzivne boje i hipnotičku muziku, Argento stvara svet u kojem se individualnost guši pod pritiskom kontrolnih institucija, što odražava sukob između lične slobode i rigidnih sistema. Film istražuje teme ženske moći i misterije, prikazujući kako se Suzi suočava sa mračnim silama koje žele da je asimiluju ili unište. Ovo ostvarenje predstavlja duboku meditaciju o arhetipu veštice kao simbolu potlačenosti i borbe za autonomiju u modernom društvu.
Veštice iz Istvika (George Miller, 1987)
Posle pauze u prikazivanju arhetipa veštice na filmu tokom prve polovine osamdesetih – uglavnom zbog „satanske panike“, moralne histerije koja je zahvatila Ameriku i povezivala sve što je iole nekonvencionalno sa satanizmom – ovaj film uspešno kombinuje humor, fantastiku i društvenu kritiku, pružajući svež pogled na veštice kao figure osnaživanja. Film prati tri prijateljice koje otkrivaju svoje veštičje moći nakon što se u njihovim životima pojavi misteriozni muškarac koji je zapravo đavo. Ono što ovaj film čini zanimljivim jeste to što, bez obzira na to što veštice stupaju u odnose sa njim, one nisu antagonistkinje. Antagonist je mali grad i uskoumna sredina, koja osuđuje sve što odstupa od njihovih krutih normi. Film koristi arhetip veštice da istraži teme ženske seksualnosti, moći i solidarnosti, prikazujući žene koje preuzimaju kontrolu nad svojim životima i suprotstavljaju se muškoj dominaciji, najavljujući ono što dolazi tokom devedesetih u vezi sa ovim arhetipom.
Kikina dostavna služba (Hayao Miyazaki, 1989)
S obzirom na to da se pomeramo iz okvira Zapada u Japan i Mijazakijevu poetiku, arhetip veštice poprima drugačiji oblik, pokazujući kako može biti predstavljen na pozitivan način. Priča prati Kiki, mladu vešticu koja napušta svoj dom kako bi stekla samostalnost i pronašla svoje mesto u svetu. Ovde veštica nije simbol straha ili pretnje, već odrastanja, samopouzdanja i integracije u društvo. Kiki koristi svoje veštičje veštine da pomogne drugima, što predstavlja osvežavajući pristup u poređenju sa tradicionalnim prikazima. Film istražuje teme identiteta, odgovornosti i zajedništva, prikazujući veštičarenje kao prirodan i pozitivan deo sveta. Na taj način pokazuje da arhetip veštice može biti i simbol nade, rasta i povezivanja sa drugima.
Ovim filmom započinjemo dekadu devedesetih, u kojoj arhetip veštice ponovo postaje prevalentan na filmu i televiziji. Ovo je film namenjen deci gde je veštica, naravno, zastrašujuća figura. Pitam se da li je to zbog japi kulture i integracije žena u radni svet i ekonomiju na Zapadu? Možda je ponovna demonizacija veštice odraz straha od sve veće samostalnosti žena i njihovog ulaska u sfere koje su tradicionalno bile rezervisane za muškarce.
Hokus Pokus (Kenny Ortega, 1993)
Još jedan primer kako se veštice integrišu u kategoriju porodičnog filma. Tri veštice iz 17. veka, sestre Sanderson, oživljavaju u modernom dobu i pokušavaju da postignu besmrtnost na račun dece iz malog grada. Film koristi komičan pristup arhetipu veštice, prikazujući ih kao istovremeno smešne i opasne figure, a istražujući teme porodice, prijateljstva i žrtvovanja pokazuje kako se arhetip veštice može prilagoditi porodičnom filmu bez gubitka svoje simbolike. Istovremeno, reflektuje društvene tenzije i promenjene uloge žena tokom devedesetih, jer se veštice neutrališu kao pretnja društvenom poretku.
Kučke iz Istvika (Andrew Fleming, 1996)
Moje prvo pitanje ovde je – ko je preveo naslov ovog filma kod nas? No, da se vratimo na glavnu temu. Ovaj film redefiniše arhetip veštice kroz prizmu tinejdžerskog iskustva. Narativ prati četiri tinejdžerke koje, suočene sa izazovima odrastanja i marginalizacijom, otkrivaju veštičarenje kao sredstvo za sticanje kontrole nad svojim životima. Ovo je bila prekretnica jer je veštica postala simbol adolescentskog bunta i potrage za identitetom. Kroz njihove interakcije i konflikte, film istražuje opasnosti zloupotrebe moći, ali i duboku potrebu za prihvatanjem i pripadanjem. Arhetip veštice, kroz iskustvo tinejdžerke, prikazuje se kao složena ličnost koja balansira između moći i odgovornosti, što ga čini jednim od ključnih filmova za razumevanje modernog arhetipa veštice.
Praktična magija (Griffin Dunne, 1998)
U ovom filmu dve sestre, Sali i Džilijen Ovenz, pokušavaju da pronađu ljubav i sreću uprkos porodičnom prokletstvu koje osuđuje muškarce koje vole na preranu smrt. Kroz arhetip veštice, film istražuje teme ljubavi, porodice i samoosnaživanja, ali ono što ga zaista izdvaja jeste naglasak na sestrinstvu i solidarnosti među ženama. Veštice su ovde prikazane kao obične žene sa posebnim darovima, što demistifikuje negativne stereotipe i pokazuje kako zajedništvo može prevazići i najdublje ukorenjene prepreke. Interesantno je da se iste godine pojavila i kultna serija Čari, koja radi isto – naglašava sestrinstvo i solidarnost među ženama kroz priču o tri sestre veštice koje koriste svoje moći za borbu protiv zla. Obe priče reflektuju trend kraja devedesetih, kada se arhetip veštice redefiniše kao simbol osnaživanja i zajedništva, umesto straha i izolacije. Ova promena ukazuje na rastuću potrebu za prikazivanjem pozitivnih ženskih uzora koji, kroz međusobnu podršku i saradnju, prevazilaze lične i društvene izazove.
Veštica iz Blera (Daniel Myrick i Eduardo Sánchez, 1999)
U ovom pseudo-dokumentarnom hororu pratimo troje studenata koji istražuju lokalnu legendu o veštici iz Blera, a zanimljivo je da vešticu nikada ne vidimo na ekranu. Ovaj nedostatak fizičkog prisustva pojačava osećaj straha i neizvesnosti, čineći vešticu simbolom nepoznatog i iracionalnog zla. Kroz subjektivni pogled kamere i dokumentaristički stil, film istražuje strah od nevidljivog, naše projekcije i paranoje, redefinišući arhetip veštice za savremenu publiku. Ukazuje na to da najveći užas često leži u onome što ne možemo da vidimo ili razumemo i da je veštica često samo projekcija naših strahova. Film nas podseća na moć legendi i kako se one mogu ukoreniti u kolektivnu svest, istovremeno reflektujući krajnje granice ljudske psihe suočene sa nepoznatim.
Ovaj film je jedan od najboljih primera predstavljanja arhetipa veštice u savremenoj kinematografiji. Kroz svoju priču, Eggers ne samo da ponire u mračnu atmosferu 17. veka u Novoj Engleskoj, već i temeljito istražuje složenost arhetipa veštice, postavljajući ga u centar narativa. Ova složenost nije samo u prikazu veštice kao zlog entiteta, već i u njenom odnosu prema porodici, zajednici i izolaciji. Arhetip veštice se koristi ne samo kao sredstvo za stvaranje straha i napetosti, već i kao način za istraživanje dubljih tema kao što su odrastanje, paranoja i propadanje porodičnih veza pod težinom eksternih i internih pritisaka. Eggers koristi istorijski kontekst i folklorna verovanja da prikaže sliku društva koje je istovremeno fascinirano i prestravljeno od svojih najmračnijih strahova i predrasuda. Film postavlja pitanja o prirodi zla, slobodi izbora i ceni koju pojedinci i zajednice plaćaju kada dozvole da ih strah i neznanje vode, te je važan kulturni komentar na teme koje su i dalje relevantne.
Ljubavna veštica (Anna Biller, 2016)
Ovo je jedan od mojih apsolutnih favorita na listi. Film koristi arhetip veštice kao sredstvo za istraživanje širih tema kao što su rod, moć i ljubav u savremenom svetu i daje odgovor na pitanje šta se dešava kada žena internalizuje patrijarhat. Kroz narativ o veštici koja koristi magiju da manipuliše muškarcima i ostvari svoje ideale romantične ljubavi, film otvara prostor za diskusiju o tome kako se žene vide i predstavljaju u društvu, kao i o očekivanjima koja se postavljaju pred njih.
Kroz vizuelni stil koji oživljava duh 70-ih, film uspeva da poveže prošlost i sadašnjost, sugerišući da su mnoga pitanja o rodnoj ravnopravnosti i dalje aktuelna. Ova estetika koristi se kao alat za kritiku savremenih odnosa i rodne dinamike.
Doktor Strejndž u multiverzumu ludila (Sam Raimi, 2022)
Od svih Marvelovih filmova u kojima se pojavljuje lik Wande, izdvojila bih posebno seriju WandaVision kao najsloženiju iteraciju prikaza arhetipa veštice. Iako su uspeli da jednodimenzionalno zapakuju stvar u poslednjoj epizodi, ova serija kao celina je zanimljiva meditacija o gubitku i boli. Takođe je neka vrsta meta-komentara koji odslikava sve o čemu vam pričam kada je reč o arhetipovima na filmu — kako mediji i sve što gledamo internalizujemo i kako oni oblikuju naše životno iskustvo, želje i očekivanja.
Kroz lik Vande, koja stvara alternativnu stvarnost baziranu na televizijskim sitkomima različitih decenija, serija istražuje kako se žena u savremenom trenutku nosi sa traumom, tugom i pritiscima društva. Vanda, kao moderna veštica, predstavlja složen portret ženskog iskustva, balansirajući između ogromne moći i duboke ranjivosti. Međutim, moram da pomenem da film koji je usledio nakon serije unazađuje sve što je serija postigla, jer se klatno njiše ka ludilu i gubitku razuma, a Vanda postaje jednodimenzionalni, površni zlikovac. To je duboko razočaravajuće jer je film svodi na osu „što moćnija, to luđa”.
U poslednjih nekoliko godina svedoci smo sve većeg broja rimejkova i reinterpretacija veštice na filmu i televiziji. Od novih verzija serija Čari i Sabrina, preko rimejkova filmova Kučke iz Istvika, Veštice i Suspirija, do nastavka filma Hokus Pokus – jasno je da popularnost arhetipa veštice ne jenjava. Popularne serije poput treće sezone Američke horor priče ili Vampirskih dnevnika koriste ovaj arhetip za istraživanje složenih tema poput seksualne orijentacije, rasizma i marginalizacije. Međutim, moram naglasiti da većina ovih novijih interpretacija ne uspeva da zaroni dublje u suštinu arhetipa, pre svega kada su u pitanju rimejkovi.
Od začetka #MeToo pokreta, lik veštice postaje snažan simbol ženske moći i otpora (pomislite samo na slogane poput ovog: „Mi smo unuke veštica koje niste uspeli da spalite“). S obzirom na ogroman potencijal arhetipa veštice da osvetli teme moći, identiteta i otpora prema opresivnim strukturama, i te kako me zanima kako će se dalje razvijati. Hoće li, poput veštice Jubabe iz Mijazakijevog Začaranog grada, predstavljati kapitalističku strukturu u budućim filmskim iteracijama? Ili će postati simbol otpora u svetu u kome se ženama oduzima pravo na glas (figurativno i bukvalno).
Iako ne mogu da garantujem kvalitet poslednje sezone Američke horor priče, primećujem da se arhetip veštice i ideja kovena koriste za reinterpretaciju tema iz Rozmarine bebe, pokrećući pitanja reproduktivnih prava žena, autonomije nad sopstvenim telom i pritisaka kapitalističkog sistema. Ovo bi mogao biti pravac u kome se arhetip razvija – jer, očigledno, u poslednjih 50 i kusur godina stvari se nisu značajno promenile.
U doba postkapitalizma i drugog talasa inflacije, gde se uloga žene ponovo nameće unutar patrijarhalnih okvira, arhetip veštice podseća nas na hrabrost da budemo svoje i sledimo svoj put. U svetu koji komodifikuje svaki aspekt našeg postojanja, njena moć leži upravo u tome što predstavlja sve ono što društvo pokušava da kontroliše, ali ne uspeva. Možda je baš sada trenutak da pronađeš vešticu u sebi.
0 Comments