Ilustracija: UNSS

Do sada je preko 20 udruženja širom Srbije na različite načine podržalo inicijativu. Jelena Ivković iz Fondacije za mlade Obrenovca, jedne od organizacija uključenih u aktivnosti, ističe da je ovakva inicijativa bila preko potrebna u nedostatku sistemskih rešenja, kao i da je afirmativan primer omladinske solidarnosti:

„Mislimo da je ova inicijativa pozitivan primer za mlade ljude da se uče vrednostima kao što su solidarnost i participacija u građanskom društvu. Važno je da oni imaju mogućnost da usvoje pozitivne vrednosti i prenesu ih na svoje vršnjake“, kaže Jelena.

Jelena, koja u Uniji sarađuje sa entuzijastičnim omladincima i omladinkama, smatra da su mladi vrlo empatični i kreativni i da su u Uniji ravnopravni sa ostalim članovima kada je reč o donošenju odluka.

„Kada govorimo o mladima, često se polazi od toga da su problematični i nezainteresovani. Ipak, mislim da je važno postaviti pitanje – dajemo im li priliku da se njihov glas čuje i vrednuje? Naša inicijativa je zamišljena potpuno nehijerarhijski. Iako Milica i ja koordiniramo akciju, odluke se donose zajednički u okviru celog tima”, napominje Jelena.

UNSS zastupa glas 100.000 srednjoškolaca i srednjoškolki kroz 190 škola članica iz 70 gradova širom Srbije.

Trenutno je preko 10 mladih aktivno uključeno u akcije i projekte Unije srednjoškolaca. U zavisnosti od ličnih preferencija, na različite načine doprinose kvalitetnijem životu i školovanju svojih vršnjaka i vršnjakinja. Neki su volonteri u svojim lokalnim zajednicama, postoji tim koji se bavi marketingom, sakupljanjem podataka.

„Kod njih postoji motivacija i dosta kreativnosti. Njihove ideje i uvidi su nam od velikog značaja”, ističe Jelena.

Jovan Cvijanović, učenik Gimnazije „Svetozar Marković” u Nišu i Filip Janković iz Pete beogradske gimnazije aktivno su uključeni u projekte u svojim gradovima. Obojica smatraju da bi svi učenici i učenice trebalo da imaju podjednake uslove i resurse za školovanje. Kažu da akcija „Vršnjaci vršnjacima” nije ograničena samo na srednjoškolce i srednjoškolke – može da pomogne svako ko je dobre volje.

Filip iz upravnog odbora UNSS-a, kaže da je ovaj problem nedostatka uređaja samo jedna od stavki koja je deo većeg, sistemskog problema – nejednakog prava na obrazovanje. Dodaje i da je komunikacija između školskih tela i učeničkih parlamenata nedovoljno kvalitetna.

„Problemi pristupa obrazovanju i problemi u komunikaciji su oduvek postojali, ali sa dolaskom pandemije postali su izraženiji. Sistemsko jačanje učeničkih parlamenata je krucijalno. Kada nemate sistemski zagarantovano učeničko predstavništvo u nastavničkom veću, tada nastaju problemi”, smatra Filip.

Jovan Cvijanović iz neformalne grupe aktivnih srednjoškolaca „PRLMNT” navodi da je srednjoškolcima potrebno i više razumevanja, kao i potencijalno smanjenje obima gradiva u ovim, vanrednim okolnostima.

„Najviše nam nedostaju druženja i izlasci. Zbog prevelikog obima gradiva nemamo vremena za druženje, koje nam je već dovoljno uskraćeno zbog korone”, kaže Jovan.

Važan segment akcije, pored promocije solidarnosti je i briga o elektroskom otpadu.

Omladinci su danas i te kako svesni „rupa“ u obrazovnom sistemu. Ipak, nisu obeshrabreni, već spremni da svojim glasom doprinesu promenama na bolje. Razumeju da su uslovi za školovanje nejednaki i da je međusobna podrška i kolegijalnost korak ka ravnopravnijem pristupu nastavi. Kroz akciju prikupljanja pametnih uređaja za praćenje nastave, pored promocije solidarnosti, važna im je i promocija brige o životnoj sredini.

„Mislimo da su mladi danas osvešćeniji po pitanju ekoloških problema i imaju više znanja. Želimo da na ovaj način zajedno razmišljamo i o smanjenju elektronskog otpada i udahnemo nov život uređajima koji se ne koriste”, naglašava koordinatorka Jelena.

Ukoliko u fioci imate stari telefon ili tablet koji više ne koristite, a funkcionalan je, nemojte da skuplja prašinu. Na digitalnoj mapi koju je kreirala Unija srednjoškolaca možete pronaći mesto u svom gradu gde je donacija moguća. Napunite aparat, spakujte punjač i doprinesite kvalitetnijem praćenju nastave i socijalizaciji učenica i učenika. Ukoliko dolazite iz civilnog sektora, možete promovisati ideju i postati kontakt tačka za prikupljanje uređaja, dok se biznis sektor takođe može ukljičiti tako što će darivati novu ili korišćenu tehnologiju. Za više informacija i potencijalnu saradnju se možete obratiti grupi Vršnjaci vršnjacima – online digitalne klupe putem imejl adrese vrsnjacivrsnjacima@unss.org.rs.

Članak Vršnjaci vršnjacima – inicijativa za smanjivanje digitalnog jaza među mladima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Upside down je inicijalna ideja Predraga Spasojevića kojoj su se pridružili Nemanja Čedomirović i Pavle Krivokuća, kolege iz IT industrije koje su prepoznale nedovoljno vidljiv turistički i biciklistički potencijal naše zemlje. Sa Peđom, Čedom i Pavlom razgovarali smo o prednostima kretanja na dva točka, pripremama za turu, poteškoćama i satisfakciji, kao i o dokumentarcu koji su snimili.

Prevozno sredstvo, hobi, sport ili – sve zajedno?

Prvi susret sa biciklom iskustvo je koje se ne zaboravlja – modrice, pomoćni točkići, familija koja te bodri, upornost i naleti adrenalina. Svoje prve obrtaje pedala pamti i ekipa iz Upside down-a, kao i trenutke kada su odlučili da će voziti zahtevnije i duže rute, na ozbiljnijim biciklima:

„Sećam se da me je ćale upisao u biciklistički klub Partizan. Rekao je jednom od trenera kako njegov mali vitla dva-tri kruga oko Ade, pređe 40km. Tada sam bio tek osmi razred. Tako sam krenuo u Partizan – tek sam posle nedelju dana video bicikl, prvo me je trener poslao da trčim oko stadiona. Tako je bilo sve do 2006. kada sam kupio svoju prvu kacigu. I dalje sam vozio neku krdžu od bicikla, da bih dve godine kasnije nabavio prvi drumski bicikl, pedale i sprinterice. To bih označio kao svoj korak ka ozbiljijem bavljenju biciklizmom”, seća se Peđa.

Slični su i Pavlovi počeci, koji pamti detinjstvo provedeno u rodnoj Ivanjici i bicikl koji mu je tad služio kao prevozno sredstvo do mesta za igru: „Naučio sam da vozim bajs još u predškolskom. Vozio sam kroz celu osnovnu i srednju školu, bajs mi je bio prevozno sredstvo. Često smo se vozili uzbrdo, odlazili na pecanje, na kampovanje. Strpaš sve na bajs i pičiš.”

Tako je i Čeda, još kao srednjoškolac, uvideo ekonomičnost i praktičnost kretanja na dva točka: „Pošto sam sa juga Srbije, a moji nisu imali auto, svoj kraj sam uzduž i popreko obišao na dva točka”, priseća se on.

Dve zemlje, jedna priča

Čeda je imao želju da vozi i po ostalim krajevima i da svoje avanture dokumentuje.

„Hteo sam da se taj projekat zove Srbija na dva točka. Međutim, došao je fakultet i odlazak u Beograd. Uvek sam nalazio opravdanje zašto ne mogu da vozim bajs, bio sam zauzet poslom ili me je nešto drugo sprečavalo. Do jednog trenutka kada sam imao 110 kilograma, što je veoma uticalo na moje zdravlje i društveni život. Tada sam rekao sebi da nešto radikalno moram da promenim i bajs se pokazao kao najbolja opcija”, objašnjava Čeda.

U međuvremenu, momci iz ekipe završavaju fakultet, zapošljavaju se u IT sektoru, Peđa odlazi u Nemačku, ali, ljubav prema biciklizmu ostaje kao spona koja ih i dalje povezuje. U Štutgartu, Peđa se upoznaje sa lokalnom biciklističkom zajednicom i dobija originalnu ideju kako da spoji ekipu iz Štutgarta sa ekipom iz Beograda:

„Namera je bila da ekipa iz Nemačke dođe za Srbiju, da zajedno vozimo. Da zajedno budemo Upside down. Onda se desila korona, ali smo ipak odlučili da iskoristimo situaciju i da pomerimo ljude u prirodu. Rešili smo da vozimo paralelno – Nemci voze po Bavariji, a mi vozimo po planinama u zapadnoj Srbiji”, kaže Peđa koji je u Nemačkoj bio podrška i vođa puta.

Radeći u inostranstvu, Peđa je shvatio da stranci ne znaju gotovo ništa o Srbiji, niti imaju želju da je posete. Biciklizam se tu nameće kao ideja za isticanje prirodnih lepota naše zemlje, kao prevozno sredstvo koje briše ograničenja i povezuje ljude.

Kompletna ekipa na okupu

Od ideje (preko šest planina) do realizacije

Čeda i Pavle se kod kuće za to vreme uveliko spremaju za iscrpnu i ambicioznu turu.

„Spremao sam se šest meseci, vrlo intenzivno. Meni je korona mnogo pomogla, došao sam kući i imao sam mogućnost da svakodnevno vozim bajs, čak i za vreme karantina”, priča Čeda.

Pavle naglašava da su, pored kondicije, važne volja i istrajnost: „Jedan od starijih biciklista mi je rekao – što više voziš bajs, možeš više da voziš bajs. Naravno, tu postoje različiti tipovi kondicije, zavisi da li ideš uzbrdo, po ravnom, kakav je teren… Ali, poenta je da samo sedneš na bajs i voziš, nema tu neke filozofije”, podvlači on.

Ruta kojom je vozila ekipa u Srbiji (vizual: Upside down)

Vožnja je trajala pet dana – vozilo se od Beograda, preko Zlatibora, sve do Kopaonika. Budući da u Srbiji u većini gradova ne postoji biciklistička infrastruktura, Upside down ekipa izbegavala je prometne saobraćajnice i pronalazila alternativne puteve.

„Glavni motiv Upside Down-a je da se boravi što više u prirodi i što više van asfalta. One trase koje mi vozimo, danas se popularno zovu gravel – to su često neki profili od trave, šljunka, zemlje, gde si ti na prirodnoj podlozi i čuješ krckanje kamenčića i okružen si dolinama, poljima. Zato mi vozimo sa širim i debljim gumama, da bismo mogli da vozimo po svim podlogama. Sa gravelom uspevamo da pobegnemo od ulica i da se zagubimo u prirodi”, kaže Peđa.

Pored gravela, za ovakav vid biciklizma u prirodi važan je i pojam bike packing. To je poseban način putovanja na dva točka – sa minimalnom količinom stvari, uz kampovanje pod otvorenim nebom. Ovakav biciklizam Upside down želi da popularizuje, jer u Srbiji, kako kažu, i dalje nije dovoljno prepoznat. Uz ovakvu vožnju, doživljaj je poseban, dani putovanja se oduže, na trenutke pomisliš da si otputovao negde van granice. Naravno, nije sve tako lako i jednostavno. Pavle naglašava da je čitava avantura psihološki izazov, ali da se na kraju sve isplati.

Nakon mnogo sati vožnje, znoja, kiše, par probušenih guma i nekoliko oguljenih kolena, srpski tim stiže na Kopaonik, dok Nemci stižu u Nürnberg. Rezultat misije je dokumentarni film od 55 minuta koji povezuje dve zemlje i dve kulture, neprocenjive uspomene i osećaj satisfakcije.

Momci iz Upside down-a kažu da ovog leta planiraju da voze istu, od sada tradicionalnu turu, po istim planinama na zapadu zemlje. Pored toga, planiraju nove sadržaje, razmišljaju o proširenju ekipe i pozivaju sve entuzijaste da im se pridruže:

„Sledeće godine želimo da julsku turu otvorimo javno i omogućimo svima koji su zainteresovani da voze sa nama. Mi ćemo njima da ponudimo kompletan smeštaj, vođenje ture, druženje, a oni će moći da iskuse tih pet dana Upside down iskustva i ludila. Bitno nam je da to postane nešto prepoznatljivo, da svi znaju da se krajem jula vozi kroz zapadnu Srbiju. Sa druge strane, ove godine su nam u fokusu ekspedicije, idemo na bike packing, u maloj grupici otkrivamo nove putiće i prelepe predele”, najavljuje Peđa.

Kako bismo više saznali o Peđi, Čedi i Pavlu, postavili smo im i nekoliko leksikonskih pitanja.

Dok se momci pripremaju za nove ture, vi u međuvremenu napumpajte gume, nabavite kacige i razmislite o ovom novom, specifičnom načinu putovanja, rekreacije i druženja.

Foto: Serbia Upside Down

Članak Avantura na dva točka – Upside down se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo su samo neka od pitanja koja su okupirala mlade fotografkinje, koje ovog vikenda, od 16. do 18. aprila u galeriji Poodrom, imaju svoju prvu izložbu pod nazivom „Ispod kože”. Neafirmisane umetnice, imale su priliku da se umreže i prošire znanja u radu sa mentorkama, u okviru programa koji organizuje ženski kolektiv Femix. Sa idejom da se mlade umetnice afirmišu i osnaže, kolektiv Femix organizuje događaje i programe koji doprinose vidljivosti žena u umetničkom svetu. Održani su brojni edukativni kursevi, a radovi polaznica fotografskog kursa bili prikazani su na ovogodišnjem Femix Festu – festivalu svaralaštva mladih žena. Zbog nepovoljne epidemiološke situacije, izložba u martu je prekinuta, ali je ovog vikenda u galeriji Podroom ponovo dostupna za posetioce. Tim povodom, sa autorkama smo razgovarali o načinu na koji svoje stavove i intimna razmišljanja predočavaju na fotografiju, o njihvom umetničkom izrazu i o temama koje ih najviše inspirišu.

Autorke su okupirale raznovrsne teme – od ženskog tela, preko terapeutskih razgovora, svakodnevice za vreme pandemije, do društveno angažovanih tema. Ono što je zajedničko i što se prožima kroz svaku fotografiju jeste i svojevrsna feministička crta, kao i to što autorke istražuju ono unutrašnje, intimno, ispod površine. Bojana Stević, Valentina Rosić, Katarina Vasiljević, Marija Đukić, Milica Avramović, Milica Matović, Tamara Matić, Katarina Cimbaljević i Anastasija Radovanović, prikazale su sve ono što je ispod kože savremene žene uputivši na njene probleme, emocije i stavove, ali i ulogu u patrijarhalnom društvu. Neke od njih posebno interesuju problemi diskriminacije, dok druge kroz svoje intimne doživljaje komuniciraju sa publikom i osnažuju je.

Autorka fotografije: Bojana Stević

Pitanje ljudskog tela i svega onoga što se na njemu odražava kao rezultat unutrašnje borbe, interesuje Bojanu Stević. Bojana se bavi fotografijom od 2018. godine. U svom aktuelnom projektu promišlja o telu kao intimnom prostoru – posebno je interesuje specifična veza između telesnog i psihičkog. Njen intimni projekat „Kontemplacija tela: promišljanja o duši”, započet je nakon iskustva seksualnog nasilja usled kojeg je došlo do raskola tela i duše. Odbacivanje tela, kao entiteta koji biću ne pripada, nastalo je kao posledica traume. Bojanini radovi zasnovani su na ličnom iskustvu i njen cilj je da kroz svoju umetnost komunicira i pomogne drugim žrtvama nasilja, ili bilo kome ko prolazi kroz težak period.

Autorka fotografije: Bojana Stević

„Koristeći svoje telo u ovom projektu, želim da pokažem vlasiti bunt protiv nasilja, društvenih normi i institucionalnih okvira – koji veoma često marginalizuju žrtve nasilja. Kroz autoportrete sam prikazala proces kroz koji telo i psiha prolaze usled traumatičnog događaja,” ističe Bojana.

Još jedna od autorki koja svoje radove prvi put izlaže u okviru izložbe je Katarina Cimbaljević. Iako njeni radovi takođe nose snažnu poruku i bave se nečim personalnim, Katarina ističe da joj pri stvaranju komunikacija sa publikom nije uvek imperativ.

„Važniji mi je stvaralački proces. Mislim da ako je emocija istinita i bez moje konkretne namere uspeće da komunicira sa bar nekim. Kroz svoj rad se najviše bavim psihom i unutrašnjim svetom pojedinca, kao i odredjenom atmosferom koju neka misao prenosi. Ako se u svojim radovima i bavim ženskim telom, odnosno telom uopšte, ono više služi kao svojevrstan fizički rekvizit koji spolja reflektuje ono što je iznutra,” zaključuje Katarina.

Autorka fotografije Katarina Cimbaljević.

Stereotipizacijom žena i suočavanjem sa normama koje nameću društveno prihvatljiv fizički izgled i obrasce ponašanja bavile su se Katarina Vasiljević i Milica Avramović. Kroz format kolaža sa vizuelno upadljivim koloritom, Katarina sučeljava dve predstave ženskog tela – ličnu, sa svim (ne)savršenostima i idealnu, propisanu od strane društva.

„Želela sam da dekonstruišem tu postojeću sliku o ženama i da otpor prema tome predstavim u vidu kolaža, gde se prepliću fotografije „sređene” žene, odnosno žene koja pokušava da ispuni nametnute standarde i koja igra ulogu jake, spremne žene, sa fotografijama na kojima je predstavljen neki vid otpora, krhko stanje prihvatanja sebe, ali ne i onoga što se od jedne žene u današnjem društvu očekuje,” ističe Katarina.

Autorka fotografije: Katarina Vasiljević

Milica Avramović, samouka fotografkinja, inspiraciju nalazi u ljudskim figurama, njihovim licima i onome što se krije ispod svima vidljive površine. Kao i Katarinu, zanima je upravo tema idealnog tela i konvencionalnog izgleda koji se često nameće ženama. Njene fotografije osnažuju i šalju moćnu poruku – žena je savršena onakva kakva jeste.

„Shvatila sam da ne postoji idealno telo – upravo nas strije, celulit, višak ili manjak kilograma, bore, ožiljci, mladeži i boja kože čine posebnim i jedinstvenim. Želim da kroz ovu seriju fotografija prikažem upravo te posebnosti. Cilj mi je da pokažem svim ženama i devojkama koje pate od manjka samopouzdanja, straha, anksioznosti ili depresije zbog svog izgleda da su savršene takve kakve jesu,” podvlači Milica.

• 

• 

Autorka fotografija: Milica Avramović

Pitanjem relativiteta pojma savršenstva, bavi se i fotografkinja Marija Dimitrijević. Nju nadahnjuje prijateljstvo sa drugaricom, za nju izuzetno jedinstvenom, čiju specifičnost i lepotu, naglašava na svojim radovima.

„Tema mog projekta je Bojana, draga prijateljica. Vitiligo i način na koji se ona nosi sa njim nije jedina stvar po kojoj je posebna, već se njena posebnost ogleda i ispod kože, u karakternim osobinama. Jedna je od najhrabrijih i najenergičinijih žena koje poznajem, pa je ona za mene nepresušan izvor inspiracije. Osim vitiliga, Bojana ima i dijabetes, zbog koga se mi danas poznajemo.  Kroz crno – bele portrete na kojima je nasmejana i srećna jasno se vidi da nema problem sa time što je drugačija. Svaku nesavršenost prihvata kao deo sebe.”, naglašava Marija.

• 

• 

Autorka fotografija: Marija Dimitrijević

Specifičan je rad Valentine Rosić, koja kroz svoj projekat Sozercanje takođe promišlja o ulozi žene, sa fokusom na hrišćanstvo. Takođe, Valentinu posebno okupira pitanje sakralnosti:

„Ovaj projekat je i lični pokušaj da kroz intiman pogled ka unutra istražim i ulogu žene u pravoslavlju. Tokom stvaranja fotografija vodila me je misao o položaju žene u ranom hrišćanstvu i tome kako je njena uloga jačanjem patrijarhata sve više slabila, kao i moj lični odnos kao žene prema pravoslavlju i duhovnosti uopšte,“ ističe Valentina.

• 

• 

„Sozercanje” Valentine Rosić

Da umetnost može da edukuje, osvešćuje i probudi masu, veruje Anastasija Radovanović. Ona ističe da se u svom radu bavi percepcijom stvarnosti, predstavljenom kroz nesavršeno telo.

„Fotografiju koristim kao svoj vizuelni dnevnik. Svojim radom iskazujem sebe i svoju realnost, koja drugima ne mora biti tačna, prisna ili razumljiva. Pokazujem svoju stvarnost, koja opet može biti čitana na različite načine u zavinosti od pojedinca koji je percepira. Volim da svoj rad zovem dokumentarnim, u smislu istine života jedne persone,” kaže Anastasija.

Autorka fotografija: Anastasija Radovanović

Radovi Milice Matović, koja se već nekoliko godina amaterski bavi fotografijom, su društveno angažovanog karaktera. Kaže da joj je cilj da kroz umetnost približi procese etiketiranja, diskriminacije i stigmatizacije i to kakve oni posledice mogu imati na pojedinca koji je ovim procesima obuhvaćen. Milica vodi i Instagram profil pod nazivom @etiketasmeta kroz koji želi da na simboličan način osvesti problem stigmatizacije i svojom umetnošću podstakne prihvatanje različitosti u društvu.

„Naime, ideja foto priče je da podstakne razmišljanje o etiketama. Etikete predstavlja tegla i papirići u njoj. Na slikama je prikazan jedan običan dan mame i dečaka sa daunovim sindromom. Oni imaju svoju teglu u koju ubacuju sve ono što ih muči i šta im drugi ljudi govore. Paljenje papirića u tegli simboliše oslobađanje od stalnog socijalnog pritiska i nerazumevanja sredine,” objašnjava Milica.

• 

• 

Autorka fotografija: Milica Matović

Blizak, intiman porodični odnos na svojim radovima prikazuje Tamara Matić. Razmišljajući o potencijalnim temama za projekat, sve češće joj se nametala protekla godina i načini na koji se život izmenjao. Mislila je o svojoj porodici, posebno o mami i sestrama, koje su glavni akteri na njenim radovima.

„Foto projekat na kojem sam radila govori upravo o emocijama, promenama, izazovima. Želela sam da prikažem svoje sestre u svetlu novih osećanja i saznanja, da dočaram njihove ličnosti i istaknem međusobnu sličnost bez obzira na razlike. Trudila sam se da izvučem posebne momente iz obične svakodnevice, da pokažem lepotu trenutka u kojem smo ispunjene emocijama bez obzira na okolnosti. Fotografije prenose moj odnos prema njima i moj odnos prema fotografiji kao dnevniku koji sprečava zaborav,” kaže Tamara.

Autorka fotografija: Tamara Matić

 Svoj odnos prema bliskim ljudima i njihove emocije prenela je na svojim radovima i Marija Đukić, preuzevši ulogu terapeuta. Fotoaparatom na filmu, umesto olovkom po rokovniku Marija je zapisivala emocije prilikom „terapeutskih” razgovora sa prijateljima.

„Razmišljajući o odlasku kod terapeuta obično sami postanemo svoj terapeut. U istim tim analizama sam došla do zaključka da nisam vešta u pronalasku reči kojima bih opisala stanja i emocije. Tako počinjem da istražujem moć boje u vizuelnom pripovedanju i način na koji one mogu da definišu i utiču na naše emocije. Na „Prijateljskim terapijama”, sesijama razgovora sa prijateljima, sebi sam nametnula ulogu terapeuta. Fotografišući portrete i izražajni govor ruku, beležila sam reakcije svojih „klijenata” na pitanja koja nikada nismo jedni druge pitali, i pored višegodišnjih prijateljstava,” zaključuje Marija.

• 

• 

„Prijateljske terapije” Marije Đukić

Ako su vas zainteresovale ove specifične teme, ako volite iskrenu, ličnu ali i društveno angažovanu umetnost ili ako jednostavno želite da podržite rad neafirmisanih umetnica, znate gde da dođete ovog vikenda. Podsećamo da se izložba „Ispod kože” održava od 16. do 18.aprila u galeriji Podroom u Knez Mihailovoj.

Autorka naslovne fotografije: Katarina Vasiljević

Članak Ispod kože mladih neafirmisanih fotografkinja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prema izveštaju Republičkog zavoda za stastistiku, prethodne školske godine više od pola upisanih na visoke studije čine žene. Isti izvor navodi da žene čine većinu u Zdravstvu (71%), Umetnosti (68%) i Prirodnim naukama(66%), dok šu muškarci zastupljeniji u inženjerstvu, građevini i informacionim tehnologijama. Međutim, ove silne brojke ne govore nam ništa drugo do toga da imamo i stručnjake i stručnjakinje u različitim oblastima. U nekima su muškarci dominantniji, u nekima žene – obrazovanje i kompetentnost ne bi trebalo da se dovode u vezu sa polom. Ipak, položaj žena u akademskoj zajednici obrnuto je srazmeran njihovim dostignućima. Zbog ovakve paradoksalnosti, tema rodne ravnopravnosti prirodno se učitava u diskurs.

Izvor : Republički zavod za statistiku

Dostignuća i vidljivost srpskih naučnica – da li je nauka ženskog roda?

U našoj državi jednak je broj žena i muškaraca u nauci. I pored toga, mnoge naučnice ostaju zapostavljene i nedovoljno prisutne u javnoj i naučnoj sferi. Nedeljnik, u članku „Milevino prokletstvo – nevidljive srpske naučnice” prenosi podatak da na Stanfordovoj listi najboljih svetskih naučnika nema srpskih imena. Profesorka Gordana Vunjak Novaković, naučnica sa najvećim H-indeksom (naučna kompetentnost) među svim našim naučnicima, tamo se takođe ne pominje. Profesorka je ostala “nevidljiva” jer su je tvorci liste prepoznali ne kao srpsku, već američku naučnicu, budući da je zaposlena na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Sa druge strane, na listi 100 srpskih naučnica koju je objavio magazin Galaksija istaknute su najznačajnije stručnjakinje. Na samom vrhu su:

1. Tamara Popović (biohemija, epidemiologija)
2. Vera Popović Brkić (endokrinologija)
3. Jelena Erić Marinković (kardiologija, javno zdravlje, statistika)
4. Nataša Pržulj (bioinformatika, matematika)
5. Vera Pravica (imunologija, trasnplatacija)
6. Marina Soković (nauka i tehnologija hrane, biohemija)
7. Jelena Drulović (neurologija)
8. Vesna Mišković Stanković (nauka o materijalima, hemija)
9. Ljubica Harahaji Trajkovič (farmakologija, ćelijska biologija)
10. Jasna Čanadanović Brunet (nauka i tehnologija hrane, hemija)

Bilo bi očekivano da su neke od ovih izvrsnih naučnica u članstvu SANU, ako ne i sve. Ipak, nijedna nije dobila to priznanje.

Povodom Međunarodnog dana žena u nauci, 11. februara, u SANU je organizovana naučna konferencija „Naučnice u društvu”. Skrenuta je pažnja na marginalizaciju žena u nauci i obeshrabrujuće statistike – od 866 dobitnika Nobelove nagrade samo su 53 žene.

Rodna nejednakost zastupljena je i u humanističkim naukama

Navodno, uspešnost Srbije u pogledu uspostavljanja rodne ravnopravnosti u akademskoj zajednici odgovara evropskim standardima. Ipak, statistike ali i empirijska istraživanja dokazuju suprotno. Tretman za muškarce i žene nije jednak, kako u društvu, tako i u nauci. Uslovi rada nisu isti jer žene, a pogotovo pripadnice drugih marginalizovanih grupa.

„U nauci se žene suočavaju sa svim izazovima kao i žene u ma kojoj drugoj zajednici. To je krug iz kojeg se teško izlazi – žene nisu jednake jer rade u težim uslovima, zato one moraju biti bolje od svojih kolega, a čak i kada jesu izuzetne, sistem ih opet vrednuje prema težim kriterijumima i diskriminiše ih. Dakle, samo pojedine žene spletom različitih okolnosti uspijevaju da probiju tzv. „stakleni plafon“. Ali konstrukcija plafona time ostaje netaknuta, zato što je sistem zasnovan na ovom tipu nejednakosti. Pored toga, nisu sve žene u istoj poziciji. I među njima ima nejednakijih, višestruko marginalizovanih, među kojima su žene iz manjih sredina, iz radničkih porodica, iz romskih i drugih manjinskih grupa. Te grupe žena jedva da imaju priliku da upišu i završe osnovne studije. Viši nivoi obrazovanja, kamoli akademska karijera, za te grupe žena je u praksi gotovo nepostojeća opcija.”, ističe Nađa Bobičić, članica inicijative UMA i jedna od osnivačica grupe Pobunjene Čitateljke.

Nađa je književna kritičarka koja zajedno sa grupom pobunjenih čitateljki ohrabruje žene za izlazak u javni prostor i razbija nepravedne sterotipe o ginokritici. Zbog činjenice da ove godine nijedna žena nije nominovana za NIN-ovu nagradu, članice inicijative sastavile su pobunjeni izbor simboličnog naziva NIN-in izbor.

„U najširim književnim krugovima postoje predrasude zasnovane na očito nedovoljnom poznavanju književne istorije i teorije, na primjer da žene manje pišu, ili da ne pišu o „univerzalnim“ temama. U stvari, književnicama se daje manje prostora i u formalnom obrazovanju, i u medijima. U Monitoringu književne kritike pokazale smo da se u najrazličitijim medijima u regiji manje piše o djelima književnica, da su žene nesrazmjeno manje nagrađivane, da manje govore na književnim festivalima. Svakako najprepoznatljivji primjer rodne nejednakosti na književnoj sceni jeste nagrada NIN, u kojoj prema onoj narodnoj poslovici o kadiji, muškarci se takmiče, muškarci sude, muškarci nagrađuju. Zato smo ove godine, umjesto da pišemo o romanima iz najužeg kruga, odlučile da pišemo o šest romana koje potpisuju književnice, da napravimo NIN-in izbor. Jer sve veće prisustvo i udruživanje književnica na scenama regije, bilo da pišu prozu, poeziju, kritiku ili srodne žanrove, strpljivo i temeljno mijenja ove loše prakse, koje su kako politički, tako i poetički jednostavno neinventivne.“, podvlači Nađa.

Tatjana Nikolić, istraživačka pripravnica i doktorantkinja na FDU na smeru menadžment u kulturi i kulturna politika, članica je kolektiva mladih žena FEMIX. Na osnovu iskustva, u radu u okviru akademske zajednice, svog istraživanja i profesionalnog i feminističkog angažmana, Tatjana smatra da problem rodne nejednakosti postoji i u sektoru kulture i umetnosti.

„Dosadašnja istraživanja, između ostalog ona koja sprovodimo u Kolektivu mladih žena FEMIX, ali i mnoga druga o kojima možemo čitati u izdanjima Centra za ženske studije, Pokrajinskog zavoda za ravnopravnost polova, odličnih materijala u video i audio formatu koje proizvode kolektivi poput BeFema ili Ženergije u Srbiji, te portala Vox Feminae i drugih u regionu svedoče iznova i iznova o brojnim stereotipima, predrasudama, diskriminatornim stavovima i ponašanjima koja doživljavaju i trpe umetnice, pogotovo mlade. Čak i uprkos postojanju velikog broja žena u sektoru kulture i umetnosti, ovo polje nije zaista ravnopravno i još mnogo posla je pred nama. Uključujući i generalno unapređenje položaja radnica i radnika u kulturi i celog sektora u širem društvu.”, kaže Tatjana.

Slučaj SANU – akademski vrh nepristupačan za žene

Nerado se sećamo sramotne izjave Matije Bećkovića da ženama nije mesto u SANU-u. Ovo nam ukazuje na očigledan društveni problem i rodnu diskriminaciju – umesto da budu podržane, naučnice ostaju nevidljive i obezvređene. SANU, za mnoge, akademski vrh, ne daje dovoljno kredibiliteta i prostora naučnicama i umetnicama.

Od ukupno 140 stalnih članova SANU, samo 13 su žene.

Koliko god ove brojke bile neprihvatljive i diskriminatorne , povećanje broja žena u SANU bilo bi afirmišuće ali ne bi značajno promenilo njihovu poziciju u okviru akademske zajednice.

„SANU, kao institucija u kojoj su doskora sjedjeli predstavnici najkonzervativnijih ideoloških struja, a odskora i nešto liberalnijih, nije institucija koja ima mehanizme da promijeni duboko ukorijenjenu neravnopravnost. Niti je muškarcima na akademiji u interesu da propituju sistem koji nejednako tretira njihove koleginice, jer bi to značilo, opet kao i u svim drugim oblastima, da moraju da se odreknu sopstvenih privilegija.”, zaključuje Nađa Bobičić.

Tatjana Nikolić pozdravlja svaki napor pojedinaca, neformalnih kolektiva i institucija poput institucija poput Univerziteta u Beogradu, Univerziteta umetnosti ili SANU, da se stanje za žene promeni, ali je svesna dublje ukorenjenosti problema rodne ravnopravnosti.

„Napredovanje u akademskoj sferi je dugotrajan i kompleksan proces za svakog profesionalca/ke, a strukturne promene sa aspekta rodne ravnopravnosti mogu da se prate tek kroz duži niz godina. Stakleni zidovi, kao i plafoni su realnost još uvek i o tome govore i domaća, kao i međunarodna istraživanja (skorašnji zbornik SANU, časopis i istraživanja CŽS i drugih ženskih organizacija). Veliki broj žena na nižim nivoima odlučivanja ne dovode direktno do istog broja na višim pozicijama, već na tom putu deluju mehanizmi selekcije u skladu sa diskriminatornim očekivanjima od muškaraca i žena, kao i internalizovane sumnje u sopstvene kapacitete kod žena, iskustva i očekivanja hostilnosti date sredine i dr.“, ističe ona.

Umesto zaključka – sistemi borbe protiv rodne nejednakosti

Kada govorimo o položaju žena na Univerzitetu, istraživačkim centrima, u nauci i u umetnosti, važno je da razumemo njihovo dvostruko društveno opterećenje. Problemi koji se nalaze na putu jedne naučnice, rešivi su jedino sagledavanjem, razumevanjem i poboljšanjem položaja žena u celokupnom društvenom sistemu. Sistemske promene i izmene stereotipa u društvu pomogle bi ženama i u akademskoj zajednici. Tatjana Nikolić zapaža da je neophodno delovanje na više različitih polja kako bi se u skorije vreme videle neke promene:

„Potrebne mere i alati između ostalog obuhvataju uvođenje različitih institucionalnih mehanizama, pravilnika i tela radi pravovremene i adekvatne reakcije unutar akademske zajednice na seksizam, diskriminaciju i mizoginiju, sankcionisanje takvog ponašanja i onemogućavanje napredovanja ili postavljanja na ključne funkcije; edukaciju, rodno odgovorno budžetiranje i podršku projektima, programima, događajima, izdanjima,okupljanjima, mobilnosti kao i istraživanjima u ovom domenu; adekvatnu vizuelnu reprezentaciju i jezik koji se koristi u komunikacijama; afirmativnu akciju u telima u kojima je to moguće, kao privremena neophodna mera; uvođenje indikatora u vezi sa rodnom ravnopravnošću prilikom različitih bodovanja, rangiranja, dodeljivanja sredstava; intenzivnija saradnja sa civilnim sektorom, ženskim organizacijama u kojima se nalazi najveća ekspertiza u ovom domenu, i drugo.” , zaključuje Tatjana.

Tek sa uvođenjem konkretnih mera moguće je govoriti o afirmaciji žena u nauci. Društveno osvešćivanje, edukacija i korenite promene u patrijarhalnom sistemu morale bida utiču na to da broj žena u akademskoj zajednici ne ostane na trenutnom nivou statističke greške.

Ilustracije: centreforstories.com/tag/women-in-stem

Članak Rodna ravnopravnost u akademskoj zajednici – zavidni uspesi žena i poražavajuće statistike se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Za Midhata su njegove ilustracije direktan način za komunikaciju između ljudi sa ovih prostora. O jugonostalgiji, solidarnosti, tradicionalnim simbolima lepote, ali i o stripu i načinu na koji je on uticao na Midhatov umetnički izraz, razgovarali smo sa ovim bosanskim ilustratorom i konceptualnim umetnikom.

Autoportret

Kada je nastala ideja da stvoriš ilustracije regionalnih kulturnih simbola? Da li je došla spontano ili su neki događaji bili okidač?

Ilustracije su proizvod moje reakcije na sve događaje koje su nas ujedinili tokom 2020. godine. Vrlo je bilo teško ostati ravnodušan na zemljotrese u Hrvatskoj i socijalne nemire u Srbiji.

Ilustracije Vučka, Zagija i Pobednika privukle su veliku pažnju. Misliš li možda da je razlog za to jugonostalgija i potreba za solidarnošću?

Svako jugonostalgiju difiniše na svoj način, a ja je osjećam kao potrebu za uspostavljanjem direktne komunikacije između ljudi sa ovih prostora. Predugo smo bili žrtve naslova u novinama i pripremljenih govora političara. 

„Danas padaju suze od srebra“, objavio je Midhat na svom Instagramu (@midoka5)

Kako se ti osećaš dok ih stvaraš? Da li kasnije prepoznaješ sličnu emociju kod svoje publike?

Po prirodi sam empata i imam obavezu da svoje osjećaje unosim u svoj art. Za neke je to emocionalni ventil, za mene je način življenja. Bilo je predivno vidjeti kako te ilustracije rezonuju kod mnogih ljudi u sličnoj situaciji. 

Da li veruješ da ilustracija ima moć da menja našu svest i stavove?

Jedna slika vrijedi hiljadu riječi, pod uslovom da imaš šta da kažeš od srca. Vizuelni medij poput crteža je u svakom slučaju otvoren za interpretaciju svim generacijama i kulturnim skupinama na svijetu; zbilja nema potrebe za prijevodom.

U jednom intervjuu rekao si da misliš da ljudi najbolje reaguju na tradicionalne simbole lepote. Šta pod njima podrazumevaš?

Svi mi imamo duboko ukorijenjene osjećaje za dobro i loše koje su nam usadili naši roditelji i društvo u kojem smo odrastali. Lako je pronaći zajednički jezik sa ljudima preko državne i kulturološke granice ako se podjednako obradujete najjednostavnijim gestama ljudskosti. Pozitivne slike jedinstva i podrške reprezentovane likovima Vučka, Zagija i Pobednika su baš takav jezik kojim svi govorimo.

Kako biraš motive koje ćeš prikazati na ilustraciji? Zapravo, možeš li da utičeš na njihov odabir ili ti dolaze prirodno?

Sve ono što radim, koliko god izgledalo nerealno i fantastično, je proizvod mog ličnog iskustva, tako da je vrlo lako uraditi ilustracije kada su one autobiografskog tipa. Važno mi je da se svi pronađu u njima i dođu u dodir sa svojim unutrašnjim neiskvarenim djetetom.

Na tvojim ilustracijama primetno je da često koristiš motiv medveda. Da li u tome postoji neka simbolika?

Kao Bosanac i ljubitelj prirode uvijek sam imao neizmjerno poštovanje prema divljim životinjama. Medvjed Zaštitnik je, između ostalog, način na kojeg me percipira moja porodica i prijatelji, a tokom godina učinio sam ga vlastitim avatarom u ilustrovanju.

Serijal „Moleskine sketches”

Baviš se i strip crtanjem. Da li si razmišljao možda o stripu u kome bi protagonisti bili upravo Zagi, Vučko i Pobednik?

Strip umnogome ovisi o dobroj priči i scenariju, tako da nije nemoguće započeti takav projekat u budućnosti ako se odgovarajući narativ pojavi. Do tada ću raditi samostojeće ilustracije koje jezgrovito reprezentuju moje emocije, kao i emocije meni dragih ljudi.

Koje strip umetnike sa domaće scene pratiš?

Teško je nabrojati sve umjetnike koji mi daju inspiraciju, a da nekoga ne zaboravim. Bitno je da svakodnevno komuniciram sa kolegama i kolegicama iz cijele Jugoslavije koji pripadaju svim generacijama – od amatera, preko vršnjaka, do slavnih veterana.

U kojoj meri je strip uticao na tvoj umetnički izraz?

Mojoj generaciji je strip bio formativno iskustvo i zajedno sa mnogim ilustrovanim revijama bio je naša preteča interneta – samo malo tiša, elegantnija i sa puno manje reklama i govora mržnje. Drago mi je kada vidim da se novije generacije vraćaju stripu kao umjetnosti i edukativnoj razonodi.

Većina tvojih ilustracija može se svrstati u naučnu fantastiku. Zbog čega si se opredelio baš za nju?

Na iskrivljenom ogledalu epske i naučne fantastike najlakše je prikazati odraz trenutne situacije u kojoj se čovječanstvo nalazi.

„Sleepy baby dragon“

Aktivan si na društvenim mrežama gde svakodnevno objavljuješ ponešto od svog rada. Misliš li da su društvene mreže i online sfera budućnost ilustracije?

Ilustracija kao vrsta komunikacije ideja među ljudima nikada neće nestati, samo joj se mijenja format i stil. Od pećinskih slika, preko štampanih stripova, do digitalnih web comica, mislim da je budućnost grafičkog izraza zacementirana u našoj kulturi.

Koji bi savet dao mladim ilustratorima koji su novi u ovom zanatu i i dalje nisu pronašli svoj stil?

Najvažnija stvar kod novih naraštaja ilustratora je komunikacija i razmjena ideja. U današnje informaciono doba, bitno je da oni prave kulturološke mostove sa svojim kolegama i kolegicama širom planete jer samo na taj način neće dopustiti plamenu da se ugasi.

Serijal „My baby and me”

Ilustracije preuzete sa: https://mido.artstation.com/

Članak Midhat Kapetanović: Slika vrijedi hiljadu riječi, ako imaš šta da kažeš se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U razgovoru za Oblakoder, Aleksandra i Milica otkrile su nam značenje nekih stihova pesama, zašto su im gradovi inspiracija, kao i sa kim bi volele da sarađuju u budućnosti.

Zanimljivo ime za bend, zašto baš Anja Štark?

Milica: Inspiracija su nam na neki način bile Nada Štark i Ana Kraš.

Aleksandra: I slatkiši! To je bila igra reči nakon slušanja pesme Boško City (Kene Beri).

Da li je muzika vaša jedina strast, bavite li se nečim pored nje?

Milica: Ja se bavim i pisanjem i fotografijom.

Aleksandra: Ja se bavim jogom.

Zašto ste se odlučile da budete baš duo, a ne solo izvođači? Koje su prednosti zajedničkog rada?

Milica: Lepše je deliti uspehe i lakše prevazilaziti probleme i nalaziti zanimljivija rešenja u dvoje.

Aleksandra: Za mene lično muzika nema mnogo smisla ako je ne podeliš sa nekim.

Anja Štark na jednom od nastupa ( jedva su našle slike, kažu: ,,mi smo ti bend bez slika”)

Kao žanrovsko određenje vase muzike navodite dope pop – kakav je to žanr i šta ga razlikuje od, recimo, elektropopa?

Milica: Kad smo napravile prvu matricu za Zlato, jedna od reakcija prijatelja bila je: „Kakva vam je ovo narkomanska muzika?“. A mi smo samo želele da pravimo pop. Dope se, dakle, sam uvukao u žanrovsko određenje.

Aleksandra: Htele smo i da naglasimo kontrast u našem pristupu i afinitetima – Milica je dope, ja pop – dark i bubbly.

Postoji li neka simbolika u naslovu te pesme?

Milica: Možda u tome što se svim meni važnim dečacima kosa presijava na zlato. <3

Tekstovi vaših pesama duboko su osećajni i vrlo poetični. Koliko je, po vašem mišljenju, važan dobar tekst za ,,uspelu” pesmu?

Milica: U pop muzici tekstovi nisu najvažnija stvar na svetu, ali tu i tamo se potkrade prava poezija. Meni je važno da pesma ima „patos”, poruku koju možeš da prisvojiš, napišeš je na zidu wc-a u Zaokretu.

Kakvo osećanje želite da probudite kod ljudi koji vas slušaju?

Milica: Bilo koje osećanje bolje je od ravnodušnosti.

Aleksandra: Prihvatanje. Svi prolazimo kroz slične stvari, koliko god se to činilo drugačije sa strane.

Zašto ne smemo da dozvolimo da nas ,,ljube dečaci sa srcem slepog miša” ?

Milica: Autorka ovih stihova je divna Tanja Stupar Trifunović, pesma se zove „Uputstvo za djevojke“ i u njoj se krije odgovor na ovo tvoje pitanje.

Aleksandra: Uz dodatno značenje, neizbežno u 2020. – kratak je put od poljupca slepog miša do pozitivnog rezultata PCR testa. Šalim se, meni ona zvuči kao himna o ljubavi prema samom sebi.

„Nemoj da te ljube dječaci
Sa srcem slijepog miša
Kad tebi bude dan njima će biti noć
Kad njima bude dan tebi će biti noć
Ljubav je sama po sebi slijepa
Nemoj da te ljube dječaci
Sa srcem slijepog miša.”

Pesma koju ste izbacile ovog leta- Blokovi u veselijem je tonu od ostalih. Kako uspevate da vidite lepotu čak i u, uslovno rečeno – slivilu?

Aleksandra: Bez sivila i monotonije boje i radosti se ne bi isticale. Ali je često potrebno da se toga podsetimo.

Milica: Za mene Novi Beograd predstavlja sve osim sivila i monotonije i njegovi blokovi su savršeno organizovane celine pune života. A gde je život, tu je i lepota.

I u Vazduhu i u Blokovima provlači se motiv grada, urbane sredine. Šta je tako inspirativno u vezi sa gradovima?

Aleksandra: Ne možeš bez grada, a sve češće ne možeš u gradu.

Milica: Živimo u gradu, pa pevamo o njemu, to se nekako samo nameće. I baš kako je Aleksandra rekla: Blokovi su ljubav za grad, a Vazduh upravo suprotno.

Postoji li neki izvođač sa kojim biste želele da sarađujete u budućnosti?

Aleksandra i Milica: Da, da, Solange i Dev Hynes.

Do sada ste izbacivale singlove. Da li planirate neki album?

Milica: Sve postojeće pesme u album da spakujemo. Biće ih još, naravno, upravo radimo na jednoj novoj, savršenoj za kraj pandemije.

Autor naslovne fotografije: Srđan Čortan

Članak Anja Štark – sanjivi beogradski elektropop duo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta je Tiktok i po čemu je poseban?

Osnovana 2016. od strane kineske kompanije ByteDance, ova mlada aplikacija za kratko vreme stekla je veliki broj korisnika, posebno nakon 2018. kada je pripojena servisu Musical.ly. Tiktok je prestigao čak i Instagram po popularnosti, verovatno zbog zgodnog formata za snimanje od 15 sekundi i radikalno jačeg algoritma. Čini se da je sve podređeno algoritmu, pa je verovatno da će ako pogledate video o nekom liku iz Hari Potera, vaš feed biti zatrpan čarobnim štapićima, magijom i seksualnim fantazijama o Draku Melfoju (ne, nije šala, postoji čak i hešteg #dracotok). Iako svaka društvena mreža u neku ruku postavlja trendove, Tiktok ih diktira i naređuje. Iznenađujuće ili ne, tiktokeri se bezuslovno povinuju trendovima, štaviše, praćenje trendova neophodno je radi zadobijanja popularnosti. Nameće se utisak da je TikTok društvena mreža za konformiste, osobe bez talenta i konkretne profesije, koje prihvataju ono što je moderno. Ima li tu mesta za kreativnost?

Tiktok je u ruke svojim korisnicima stavio alat pomoću kog mogu da kreiraju različit video sadržaj i da svoju maštovitost ili određenu poruku prenesu snimajući klipove od 15 ili 60 sekundi. Iako ovo vreme deluje nedovoljno, korisnici uspevaju da se kreativno izraze koristeći kratak format. Čest je narativ da ova aplikacija omogućava mladim ljudima da pokažu svoj talenat – glumu, ples, crtanje, šminkanje… Međutim, u većini slučajeva, akcenat je više na takmičenju i upoređivanju, nego na negovanju talenta individue. I pored mnogo neoriginalnog i dosadnog sadržaja, nije sporno da je Tiktok izuzetno zanimljiv i zarazan. Moguće je pronaći dosta humorističnih, kreativnih i zabavnih klipova.

Korisnici platforme: šta očekujemo od Tiktoka?

Tiktok aplikacija preuzeta je više od 3 miliona na Google play prodavnici, dok je na Apple store-u preuzeta neverovatnih 33 miliona puta.  Ako niste tinejdžer, a i vi ste među ovim ciframa, moguće je da vas je okolina na neki način osudila. Sigurno ste primetili, posebno za vreme karantina, da su oni koji su počeli da koriste Tiktok etiketirani kao lenji i besposleni, a i sami često osećaju stid: „moram da vam priznam, nisam odoleo/la, skinuo/la sam Tiktok“. Mnogima je ova platforma asocijacija na neproduktivnost, lenjost, ležanje u krevetu i izbegavanje obaveza. Ovo su tipične osude i sumnjičavost prema novim trendovima, uobičajene za svaku generaciju. Kao što naši roditelji, uglavnom korisnici Fejsbuka, vrlo često neblagonaklono gledaju na Instagram, isto tako i mi osuđujemo klince koji koriste Tiktok.

Važno je naglastiti da na ovoj platformi postoje profili koji opservacijom svakodnevice na humorističan način prikazuju probleme, nedoumice i razmišljanja mladih. Pre nego što zauzmemo osuđivački stav prema ovoj mreži, važno je da se podsetimo – što više nekvalitetnog sadržaja gledamo, aplikacija će nam ga više prikazivati. Sigurni smo da će vas neki klipovi nasmejati, a vrlo je verovatno da ćete se neočekivano brzo zaraziti. Istraživanja su pokazala da korisnici provedu u proseku 37 minuta na ovoj platformi, dok se, recimo, u Nemačkoj na mesečnom nivou pregleda čak 6,5 milijardi video klipova.

Dakle, šta da očekujete na ovoj društvenoj mreži? Pored velike količine klipova zbog kojih vam je neprijatno i nelagodno, pronaći ćete i zanimljive tutorijale, korisne savete, recepte, komične klipove i video – mimove. Pitanje je zapravo – zbog čega vi koristite Tiktok? Radi dobre zabave, edukativnog sadržaja, glupih fora, atraktivnih ljudi, mimova o filozofiji, gumenih medvedića koji pevaju pesmu koju originalno izvodi Adel, đuskanje uz zaboravljenu muziku iz ranijih dekada ili previše verzija pesme Kardi B – Tiktok ima sve.

Imamo li razloga za zabrinutost – da li smo bezbedni na ovoj platformi?

Starosna granica na ovoj platformi je 13 godina i korisnici su neretko deca koja prolaze kroz pubertet i koja, manje-više odrastaju na internetu. Mnogi smatraju da Tiktok nije samo bezazlena platforma koja inspiriše, zasmejava i zabavlja, već često može biti i toksična i štetna. Popularni mladi ljudi, odnosno, tiktok poznate osobe, izgledaju savršeno i žive naizgled savršene živote. Sa svakim odgledanim klipom, dete u pubertetu formira sve lošiju sliku o sebi i svom izgledu. Ipak, problem konvecionalne lepote i popularnih devojčica nijetako nov. I sami smo bili svedoci mnogobrojnih banalnih trendova na društvenim mrežama – setimo se čelindža Kajli Džener usnana, leda i soli na ruci ili polivanja ledenom vodom. Internet nikada nije bio baš bezbedno mesto, zar ne?

Tiktok je ove godine uveo poseban režim za roditelje, tako da je moguće kontrolisanje sadržaja koje dete gleda, koliko vremena provodi na aplikaciji i sa kim komunicira. Sa druge strane, mnogi su zabrinuti i zbog navodne krađe podataka, a Tramp je pretio ukidanjem ove aplikacije u Americi.

„Tiktok je društvena mreža, a svi znamo da su društvene mreže i privatnost podataka dva kontradiktorna pojma. Tiktok pamti podatke, način na koji koristite aplikaciju, šta lajkujte i koga pratite, vašu lokaciju, čak i pokušava da pretpostavi vaš stil života. Međutim, iako ovo zvuči zastrašujuće, isto rade i Fejsbuk i Gugl, ali i bezbroj drugih aplikacija kojima dajete pristup podacima na vašem uređaju.”,

zaključuje novinar Zak Dofman u Forbsovom tekstu.

Ova, za mnoge i dalje neistražena i neshvatljiva platfroma, menja način na koji konzumiramo sadržaj i nameće neke nove trendove. Popularnost Tiktoka nekontrolisano raste, a broj korisnika sa povećava. Koliko god da je poželjno biti u toku sa onim što je moderno, nije nužno da prigrlimo ovaj trend pošto-poto. Inspirišuća za mnoge, za neke banalna, svakako, Tiktok je platforma koja tek treba da bude istražena.

Ilustracije: Dribble

Članak Tiktok – gubljenje vremena ili jedinstvena platforma za kreativce? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ubrzo, prelazimo na glavnu temu i ujedno povod ovog intervjua – prošlo je godinu dana od početka solo karijere ove hrvatske pevačice, ranije članice sastava Lollobrigida.

Prošlo je godinu dana od kada si se upustila u solo karijeru. Koliko ti prija samostalan rad?

Ida Prester: Meni je to super ispalo, trebalo mi je nešto novo, neki nagli preokret. Ne znam kako neki bendovi godinama furaju istu priču, istu pjesmu, pa sad pjevaš jedno te isto do kraja života. I onda uđeš u to neko vrzino kolo i to više nema smisla, nit tebi, nit tvojoj publici. Umorila sam se od Lollobrigide, a i shvatila sam da njena publika uvek ima tu neku štancu koju očekuje, taj pank. Jednostavno, ime Lolobrigida nije obuhvaćalo ono što bih ja sad radila, željela sam da se razvijam i u drugim smjerovima. Htjela bih sada raditi nešto u emo-dens fazonu i upravo sam postigla to što sam htjela – da se meni u glavi, a i ljudima te dve priče odvoje. Čini mi se i da sam dobila i novu publiku, pogotovo u Hrvatskoj. Lollobrigida u Hrvatskoj nikad nije prošla, to je tamo uvek bilo previše pank i divlje, Hrvati to vole ipak malo finije. Sada je ovo dosta nekako odraslije i finije i Hrvati mogu uhvatit ritam.

Kako bi opisala trenutnu fazu u svojoj karijeri?

Indi pop, art pop, ili neka moja kovanica – emo dens. Ja volim muziku uz koju možeš plesat, ali koja je u isto vrijeme jako emocionalno angažirana i u dubini romantična – neoromantična plesna muzika.

Izbacila si tri nove pesme u vrlo kratkom periodu. Odakle ti ovoliko inspiracije u ovom stresnom periodu izolovanosti?

Meni je ova godina najinspirativnija jer se hranim nesrećom, a ne srećom. Počele su mi se otvarat neke teme koje su meni osobno zanimljive i koje sam uspjela pobrat iz nekog duha vremena u kojem živimo. Mislim da su umetnici generalno najnspirativniji kad je neka frka, iz sreće se retko šta stvori. Sa druge strane, vidi, ja razumem muzičare koji su užasno poniženi u ovoj situaciji jer nemaju od čega živjet. Meni jeste lakše, jer se pored muzike bavim i drugim stvarima, vodim i dalje te konferencije, prodajem dupe na Instagramu, radim što god da bih te novce uložila u ono što mi je životna strast. Muzika je skup hobi. Meni je za svaki spot, svaku pesmu, potrebno par tisuća eura – otkud to ljudima ako nemaju prihode? Na vreme sam skužila da je muzika samo radost, sreća i strast i da se ne mogu oslonit na to kao na zanimanje.

Pesma Dodir govori o toj usamljenosti i nemogućnosti kontakata...

To je pesma koja je erotski jako nabijena, nastala baš u nedostatku fizičkog i mentalnog dodira. Svi osjećaju tu nemogućnost komunikacije, a posebno ljudi koji su na početku veza i klinci – ja ne znam kako je njima, kako se oni upoznaju. Mogućnosti upoznavanja i aktualizacije veze su vrlo ogranićene sada. Meni je savršeno bilo logićno to prikazati u ovom trenutku u pesmi, u svom ličnom prostoru, jer svak je u svom domu sam.

U spotu pesme čitaš poeziju Milene Marković, kako ti se dopada i šta trenutno čitaš?

Da se razumemo, imam jako malo vremena za čitanje općenito, nemam kad. To malo vremena što imam posvetim nečemu vezanom za posao, gledam neku seriju, slušam muziku. A od poezije, što sam uspela pročitati, malo toga mi se sviđa. U poeziji mrzim patetiku i te velike riječi, odbija me ta vrsta poezije koja ima dozu patosa koji ja ne volim. Ali, Milena me je pogodila totalno, užasno jednostavnim, uličnim, modernim riječnikom. Savršeno detaktira i emocije i duh vremena, svaka njena pjesma me duboko probode. Baš sam ljubomorna što nemam njen talent. Koji put mi i uspe se približit, ali ona je stvarno jedna u milion.

Sarađivala si sa Pocket Palmom i Sergio Loungeom, a prateće vokale u nekim pesmama dala je Luna Škopelja iz Fantoma. Da li imaš utisak da je sint pop ponovo u modi među mladima?

Je, i užasno mi je drago da je taj retro-sint zvuk naišao na plodno tlo kod mladih. Ne znam uopće gde su napipali taj zvuk. Koji put izgubim povjerenje da se mladi zanimaju za kulturu, muziku, bilo što što nije Jala i Buba. Drago mi je da znam da ipak postoji prostor za te neohipstere. Sad su se bitovi jako usporili, i klincima i nama starijima nekako više paše sporija muzika, pank bit je nekako prevaziđen. Meni prija rad sa nekim novim ljudima, Sergio Loungeom u Srbiji Pocket Palmom u Hrvatskoj. Sergio je predložio Lunu za prateći vokal u Dodiru i Minuti i meni je to super ispalo. Napokon sam pronašla suradnike koji kapiraju šta ja hoću, kojima samo dam svoju osnovnu ideju i oni to dalje razrade u tom nekom retro, sint pop fazonu koji je moderan, a i meni prija.

Pored njih, koji mladi umetnici su te zaintrigirali u poslednje vreme?

Fantom i Pocket Palma su mi najbliži, ali fan sam i Buč Kesidija i Svemirka. Jedva čekam da sve ovo prođe da ja mogu ić na njihove koncerte, a ne da samo čekam svoje.

U pesmi Kvar junakinja ide na more, odnosno beži od realnosti, mučne i propale veze. Da li je stvaranje muzike tvoj odlazak na more?

Pa je, inače ne vidim šta bi bio razlog da se bavim nečim toliko mućnim i neprofitabilnim. Mislim da svako nađe neku svoju terapiju. A ja, ja sam veliki ekstrovert, znaš. Ljudi rešavaju probleme na različite načine. Moj muž se, recimo, zatvori u sebe, a ja imam pet prijateljica kojima to pričam i još napišem pesmu, celi Balkan da zna koje probleme ja imam (smeh). Meni to pomaže, a i vidim da ljudi to kapiraju na najbolji mogući način, ne kao trač, već se identificiraju sa mnom. Ja živim život kao i svi ljudi i imam probleme koje imaju svi drugi ljudi i kada ih opišem na taj polušaljiv, deskriptivan način, to ljudima puno znači. Vidim to prema komentarima i porukama koje dobijam na Instagramu, stvarno ljudima mjenjaš život, a to je ujedno i poenta – da tvoje pesme nekoga pomjere. To je nešto što me hrani da ne odustajem.

Poznata si kao neko ko posebnu pažnju posvećuje scenskom izrazu. Kako preživljavaš bez nastupa i da li si razmišljala možda da napraviš neki onlajn koncert?

Meni je to teška kontracepcija. Možda za neke izvođače koji su više introvertni, ali ja bez publike ne funkcioniram. Poenta mi je u doživljaju, kako na mojim nastupima, tako i na koncertima na koje ja odlazim. Važan je taj zajednički doživljaj, hrpa nepoznatih ljudi u jednom trenutku osjeća isto, pomjera se u istom ritmu i otvara usta na isti tekst. Fora mi je recimo kad imam neku novu pjesmu da stavim stori na Instagram, da vidim kakve su reakcije. A što se nastupa tiče, za sad bih rađe čuvala tu energiju, da to eksplodira na sljedećem koncertu. Nekako mislim da će se to uskoro desiti, makar na leto, neki open air. Valjda će se lakše disat i nadam se da ću imat prilike za neki nastup.

Imaš prepoznatljiv stil, odakle crpiš inspiraciju i uzore?

Zapravo, jako se malo time bavim, znam puno brljati jer ne pratim i nemam fokusa. Zato sam za zadnje spotove, recimo, uzela svog art direktora, Marka Čerketu. On je dizajnirao, kako on kaže, iconic kostime. A ono što je moj stil, vidiš (pokazuje mi retro kožnu haljinu na sebi), second hand više-manje, ja volim taj stil 80-tih. Važno mi je da odeća bude zabavna, mora imati taj moment nekog ludila. Volim upečatljive komade, ali ne volim preteranu eleganciju. Nije mi cilj da neko kaže da izgledam stilski savršeno, već da im je zabavno kad me vide.

Najnovija pesma se zove Luda. Šta tebe izluđuje ovih dana?

Joj, a šta me ne nervira. Iako pokušavam se ne trovat lošim stvarima, nerviraju me notifikacije na telefonu, a pogotovo ti senzacionalistički naslovi u medijima: novi najcrnji dan, nikad nam nije bilo gore… Mislim da to nije zdravo i ja osobno nisam preplašena od korone. Naravno da se čuvam, pogotovo zbog roditelja, ali nije me uhvatila panika. Samo je to stvar koliko si ti psihićki jak i koliko možeš izdržat pritisak. Ja bih iskreno bila najsretnija da poberem koronu negde, da odležim ta dva tjedna i više to riješim (smeh). Valjda baš mi koji se ne bojimo, psihološki odbijamo koronu. Loše se osjećam i radi velikih nepravdi, što se tiče tih mjera – ko ih se mora a priori držat, a ko ne. Vidim procesije koje su državi po volji održavaju se, a mi ne možemo ni 50 ljudi pozvati na koncert. Jednostavno, mislim da bi se i ljudi bolje osjećali kada bi pravila važila za sve.

Koja od novih pesama ti je najdraža i zbog čega?

Najviše se volim u fazi Dodira. Prija mi se to tjelesno buđenje koje se u meni desilo ove godine i sviđa mi se način na koji sam to isfurala u toj pesmi. Iako mislim da je moja publika naklonjenija Kvaru i Minuti, ali je meni drago što me je Dodir otvorio i što sam otkrila i taj deo svoje ličnosti. U Lollobrigidi sam ja bila autorica, ali uvek bih nalazila onu drugu koja bi bila seksi da bih ja mogla da ludujem. Ove godine je došla ta faza kada mi nije neprirodno da iskažem i tu svoju stranu, koja je nekako bila nepravedno i neprirodno zapostavljena. Možda je to neko oslobađanje nakon četrdesete kad te boli briga šta drugi misle, a možda je i prkos – da i mi, majke, i te kako imamo potrebu za senzualnošću i dodirom.

Načela si jednu važnu temu za žene – misliš li da je položaj žena u muzičkoj industriji teži od položaja muškaraca, ili je tretman isti za sve?

Mislim da je ženama na Balkanu općenito teže. Što se tiče same muzike, ja sam imala svakakve komentare, prvenstveno od muške strejt populacije. Zadnjih dvadeset godina moja publika su žene i gejevi, strejt muškoj publici nemam ja šta ponudit, jer smo, nažalost, odgajani kao dva različita svijeta. Moja muzika je okarakterisana kao ženska muzika, muškarci ne žele da slušaju pjesme o ženskim osjećanjima i problemima. Gubim mnogo publike zato što njih a priori ne zanimaju žene i to je, zapravo, najveća posledica te nejednakosti. Užasno mi je žao što dečki ne istražuju malo svoju žensku stranu i što ih ne zanimaju naše poruke. Muškarci imaju mentalnu barijeru da prićaju sa ženama, i generalno, a i u braku – ma šta ću ja pričat sa njom, ona mi je žena. To se sve reflektira i na muziku, a muzika je samo jedan mali segment sistematski većeg problema – bespotrebnog odvajanja svetova. Baš sam razmišljala o jednom projektu koji ću napraviti čim budem imala vremena – seriju reportaža ili čak možda dokumentarac, a tema je feminizam…(zamišlja se i odjednom prekida rečenicu). Ma, neću to ni otkrivat, neko će mi maznuti ideju, ali da znate da je u planu!

A hočeš li nam otkriti da li će uskoro izaći album?

Čim se stvori prilika za promociju, nema nikakvog smisla izbacit album dok ga ne možeš promovirat. Već kroz mesec-dva, imaću dovoljan broj pjesama, tako da se nadam da će biti tamo na proljeće, ljeto. Voljela bih da napravim i vinil, ima mi smisla, jer moja muzika ima tu vinilnu priču, htjela bih da to tako zapakiram.

Fotografije: Milena Arsenić

Članak Ida Prester: Mi umetnici smo najinspiriraniji kad je neka frka se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prirodno, one su prešle i na onlajn sferu, te na Instagramu možete pronaći poveći broj second hand prodavnica. Ljudi koji stoje iza ovih profila, najčešće i sami vrlo mladi, prepoznali su ovaj trend i odabirom specifičnih odevnih komada privukli veliki broj kupaca. Podstaknuti društvenom i ekološkom odgovornošču, ali i velikom ljubavlju prema vintidžu i modi, prodavci ulažu veliki trud u odabir i prezentaciju second hand odeće u svojim onlajn izlozima.

O svemu tome razgovarali smo sa nekim od glavnih faca vintidž scene – Simonidom i Hanom (@lowcost.luxe), Aljošom (@stenaraonlajn) i Sanjom (@nosimse).

Ljubav prema vintidžu – hobi ili zahtevan posao?

Drugarice Hana i Simonida koje vode profil (@lowcost.luxe) na kome preovladava stil dvehiljaditih i koji podseća na glamurozni garderober neke pop zvezde, kažu da su i same ljubitelji vintidža i da su ovaj posao spontano započele: „Pre nego što smo otvorile stranicu obe smo bile zavisne od second handova i buvljaka. Stvarno tamo gde se najmanje nadate možete pronaći neverovatne komade i nekako smo htele sve te naše ulove da počnemo da delimo i sa drugima.”

I Aljoša sa @stenaraonlajn, najpoznatijeg profila streetwear garderobe i unikatnih odevnih komada, slično razmišlja : „Kao klinac sam bio opsednut nabavljanjem vintidž stvari preko sajtova Kupujem prodajem i Limundo, to mi je oduvek bilo zanimljivo, upravo zbog želje da izbegnem tržne centre i franšize, kao i trošenje puno love na jeftinu i nekvalitetnu odeću koja brzo ostari.”

Onlajn prodavnica koja nudi elegantne, lepo očuvane i prave retro komade je @nosimse. Sanja, devojka koja stoji iza profila, ljubitelj je održive mode: „Dala sam otkaz i sa jednim koferom otišla na put od dva meseca. Kada sam se vratila, shvatila sam da mi je zaista potrebno malo garderobe, a više mašte. Prvo sam prodavala odeću iz svog ormara. Uvidela sam koliko naše štetne navike utiču na planetu i da je potrebno da krenemo prvo od sebe kako bismo uradili nešto korisno.”

@stenaraonlajn, Fotografije: Jana Anđić

Ovaj hobi, ili pak, posao, oduzima dosta vremena i zahteva kreativnost, budući da su ovi profili vrlo estetični, raznoliki i pažljivo osmišljeni. Iako su česti komentari da polovna garderoba ne bi smela da bude preterano skupa, uglavnom se zaboravlja na iscrpan proces potražnje, odabira, pranja, prezentovanja, fotografisanja odevnih komada kroz koji prodavci prolaze. Sanja sa profila @nosimse kaže da joj je prodaja second hand-a primaran posao i da želi da tako i ostane, dok Aljoša zaključuje da je reč o previše dobrom zezanju da bi bio posao, a previše ozbiljnoj šljaki da bi bila samo hobi.

Simonida i Hana, drugarice koje vode profil @lowcost.luxe, kažu da uživaju u pronalaženju odeće i važno im je da čitav proces bude zabavan:

„Naš ritual počinje petkom ujutru, zajedno idemo u nabavku i to nam je uvek najaznimljiviji deo, pored sve odeće često naletimo i na neke druge bisere buvljaka. Kući se gotovo uvek vratimo punih kesa. Obavezno odemo na kafu i pravimo mini haul gde saberemo utiske i vidimo sve što smo uzele. Po povratku kući komadi idu na pranje i onda za par dana sledi fotošuting, ujedno i najzabavniji deo. Uvek se potrudimo da smislimo što bolje odevne kombinacije da naši vintage dragulji mogu što bolje da zasijaju.”

@lowcost.luxe

Njih dve naglašavaju i da @lowcost.luxe u velikoj meri reflektuje njihov stil koji su tokom godina izgradile – zapravo, one eksperimentišu i ne drže se strogo jednog stila.

Sanja, pak, najviše brine o prezentaciji i kvalitetu odeće koju nabavlja za @nosimse, koju pronalazi na raznovrsnim mestima:

„Puno se krećem po Beogradu i Srbiji, ali isto tako odlazim u Zagreb i donosim stvari sa putovanja iz drugih zemalja. Nekada me moji prijatelji zovu da pogledam ormare njihovih baka, a nekada su to moje stvari koje sam godinama kao prava kupoholičarka kupovala. Svaka stvar se prvo očisti i odnese na hemijsko pre samog fotkanja. Onda ja pravim određene autfite koje nosim na fotkanje. Kada se fotke naprave, sledi njihovo prezentovanje na IG-u. Moram da vam priznam da taj ceo proces nije nimalo lak i jednostavan, ali je na kraju ishod lep.”, objašnjava Sanja.

@nosimse, Foto: Valentina Milenković (@nekamustra) i Radmila Vankoska (@vankoska)

Specifičnost retro garderobe – vanvremenski šik

Iako ovi profili prodaju odeću drugačijih stilova i fazona, ono što je sigurno zajedničko za sve njihove kupce jeste hrabrost da probaju nešto drugačije, želja za eksperimentisanjem i ljubav prema vanvremenskim odevnim komadima. Ovoga su prodavci svesni, te posebnu pažnju pridaju odabiru garderobe. To je zapravo i glavna razlika između pravih i onlajn – virtuelnih second hand prodavnica. Prednost onlajn profila je u tome što se neko potrudi da od ogromnog izbora probere ono što valja i što se retko nalazi. „Svaki komad je pažljivo odabran. Šare i boje koje biramo su specifične i uvek moraju da govore specifičnim jezikom štenaraonlajn brenda. Ludo i vanvremenski. Važno mi je da pronađem nešto zabavno i izazovno. Postoji mnogo jednolične vintage odeće i jako se trudim da uvek preduzimam rizike.”, podvlači Aljoša, koji kaže da su košulje sa printovima kod njega najtraženije.

Slično razmišljaju i devojke sa @lowcost.luxe, a kod njih se najbrže rasprodaju majice sa retro printovima i korseti. „Dok biramo stvari, uvek pokušavamo da odaberemo neki komad koji je upadljiv tj. da bude statement piece, da  bude poseban na neki svoj način i odmah posle toga gledamo da li je neki prijatan materijal.”

Sanja, koja na svom profilu prodaje, kako ona kaže, vintidž delikatese, uspeva da pronađe besprekorno očuvanu odeću brendova koji više ne postoje. ,,Trudim se da vodim računa o materijalima, kao i o tome da vratim vrednost komadima koji su nekada bili deo Jugoslavije u kojoj se vodilo računa o tome kako se svaka stvar šije. To je jedan deo naše prošlosti kojom se ja lično ponosim i odatle na mom profilu Mirjana Marić, Jugoexport, Yumco, Beko, Rudnik, Savremena žena iz Zagreba.” Ona podseća i na, takoreći, zlatno pravilo kada je u pitanju moda – kupovati manje odeće, ali što kvalitetnije.

Važnije od mode – društvena i ekološka odgovornost

,,Istraživanje je pokazalo i da se u Srbiji ne šiju samo jeftiniji brendovi poput Zare, H&M, već i oni luksuzniji poput Gučija, Luj Vitona i Prade.“, saznajemo iz teksta BBC Srbija, odnosno istraživanja kampanje Clean Clothes, koja se bori za prava radnika u tekstilnoj industriji. Jeftina radna snaga i mnogobrojne pogodnosti koje omogućuje Vlada Srbije, podstakle su modne gigante da fabrike otvore upravo kod nas. Međutim, žene koje su zaposlene u ovim fabrikam rade u nehumanim uslovima i obeshrabrene su da se ikome požale, u strahu od gubitka posla i pretnji poslovdavaca. Važno je da se ovoga setimo sledeći put kada kupimo džemper koji nam ne treba, samo zato što je na sniženju. „Glavna prednost je u društveno odgovornom aspektu. Batalite Zaru.” , zaključuje Aljoša.

@stenaraonlajn, Foto: Jana Anđić

Prodavnice brze mode, izuzetno popularne u konzumerističkom društvu u kakvom živimo, znatno doprinose zagađenju planete. Više od 60 posto fabričkih materijala je od sintetike koja se teško razgrađuje i posebno zagađuje mora i okeane. U idealnom slučaju, da bi se zagađenje bar malo smanjilo, odeća bi trebalo da prolazi kroz cirkularni proces – da bude reciklirana i ponovo iskorišćena.

,,Prednosti second hand odeće su zaista velike i dragocene. Prvo – čuvamo planetu koja je na rubu propadanja zbog bacanja garderobe, kao i zbog proizvoodnje novih stvari za koje se troše zemljini resursi (na primer, voda). Modna industrija je jedna od najvećih zagađivača planete. Ako ne možemo da prestanemo da kupujemo fast fashion brendove, možemo da se potrudimo da ubacimo u naš autfit bar neki deo second hand-a” , ističe Sanja.

U kapitalističkom okruženju koje nam nameće konzumerizam, kupovina odeće može da bude iscrpan proces. Menjanjem potrošačkih navika i prevazilaženjem predrasuda otvorili smo se ka ovom novom trendu, ekonomičnom i korisnom kako za nas, tako i za društvo. Budući da se bliži popularni crni petak (eng. black friday), treba da razmislimo o tome da li nam je zaista potrebna nova odeća ili su nas u to ubedili tržni centri. Naš predlog je da ipak kupujete pametno i da, ako već niste, date šansu second hand-u.

Članak Second hand kao alternativa za brzu modu i dosadnu odeću se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Bubuljice (ili često eufemizovano – nesavršenosti na koži) česte su kod muškaraca i žena, najčešće tinejdžera (osim ako nisi srećnik i imaš dobru genetiku). Neretko su osobe koje imaju bubuljice suočene sa neprijatnim komentarima, kao i neprimerenim pitanjima što može da dovede do problema sa samopouzdanjem. Mnogi sebi daju za pravo da drugima savetuju kremu koju je drugarica njihove drugarice probala ili su ubeđeni da je soda bikarbona i limun savršeno rešenje za bubuljice, a ne savet dermatologa i adekvatna terapija.

„Šta ti je sa licem? Zašto stavljaš toliko pudera? Da li ti uopšte pereš lice?”

Nelagodna, podrugljiva pitanja, koja su uglavnom rezultat neznanja, dovode do nelagodnosti i stida, te se oni koji se sa njima suočavaju često osećaju loše i manje vrednim jer imaju crvene tačke po licu. Posledice konstantnog stresa i nerviranja prouzrokovanog problemima sa kožom mogu biti ozbiljne.

Veza sa mentalnim zdravljem

Zbog stigme u društvu koju izazivaju akne moguće su dublje psihološke posledice, što dokazuje i studija američke asocijacije „American Academy of dermatology”. Ona pokazuje da problemi sa aknama utiču na mentalno zdravlje, te su osobe koje imaju akne podložnije depresiji i anksioznosti. Ovo se posebno odnosi na devojčice u tinejdžerskim godinama koje neretko priznaju da se zbog bubuljica osećaju neprivlačno. Dokazano je da akne ne utiču samo na izgled naše kože, štaviše: stigma koju izazivaju akne utiče na kvalitet života, na šta su se posebno požalile žene.

(Ne)zastupljenost osoba sa problematičnom kožom u popularnoj kulturi i medijima

Standardi lepote nameću nam se svakodnevno, iz okruženja, medija, preko društvenih mreža… te su ljudi sa problematičnom kožom često nepravedno okarakterisani kao neuredni i neprivlačni. Takođe, negativna zastupljenost ljudi sa problematičnom kožom u popularnoj kulturi vodi do marginalizacije istih. Čak ni kinematografska industrija, pogotovo ona koja proizvodi filmove i serije koje se bave mladima i njihovim problemima ne želi da prikaže lika sa problematičnom kožom i potencijalno normalizuje akne. Ako izuzmemo likove štrebera, najčešće muškaraca, koji su predstavljeni kao nepopularni i neuredni, teško da će se u seriji pojaviti tinejdžer sa bubuljicama. Pozitivan primer je film Ladybird i njegova rediteljka Greta Gerwig koja je glavnu glumicu Saoirse Ronan zamolila da ne prekriva svoje akne za ulogu u filmu.

„Bila je to veoma dobra prilika da se lice tinejdžera prikaže baš onako kako izgleda u stvarnom životu”, izjavila je Saoirse u intervjuu za Vanity Fair.

Saoirse Ronan u filmu Ladybird

Serija Simpsonovi – primer negativne zastupljenosti osoba sa aknama

Na televizijskim reklamama, čak i na onim koji reklamiraju preparate protiv bubuljica, nećemo videti te iste bubuljice na licu manekenke. Neprijatno je i pomalo ponižavajuće gledati reklamu na kojoj devojka umiva svoje napuderisano porcelansko lice. Ipak, svetska industrija zavisi od ljudi koji se osećaju loše zbog problema sa kožom. Ako bi brendovi koji proizvode kozmetiku rekli ljudima da su lepi sa svim svojim nesavršenostima – ko bi uopšte kupovao njihove proizvode?

Instragram – kralj kompleksa, lažnog predstavljanja i filtera koji te izobliče važi za jednu od vodećih društvenih mreža koje diktiraju trendove, strogo definišu lepotu, poželjnost i popularnost. Opterećeni smo time da izgledamo najbolje na svojim profilima jer su društvene mreže postale svojevrstan socijalni kapital. Čini se da tu nema mesta za nesavršenosti.

Gde je tu mesto bubuljicama? Iznenađujuće, prema heštagu #acne, na više od 6 miliona objava, sve je veći broj svetskih influensera koji prikazuju svoju kožu realistično i trude se da destigmatizuju problematičnu kožu.

Šta je onlajn pokret #acnepositivity?

Iako kod nas još uvek nedovoljno popularan, onlajn pokret #acnepositivity je odgovor na nerealistične standarde lepote koje nameću društvo i kozmetička industrija. Ovaj pokret, popularan na Instagramu, predstavlja svojevrsnu revoluciju protiv savršenstva, prekrivanja bubuljica teškom šminkom i osećaja srama zbog nesavršene kože. Mnogi povezuju početke ovog pokreta sa britanskom blogerkom Em Ford, koja je 2015. objavila jutjub video „You look disgusting”. Pošto se i sama bori sa problematičnom kožom, pokazala je svoje lice sa i bez teške šminke, ali i uvredljive komentare koje je dobijala na račun svoje kože.

Još jedna britanska aktivistkinja i manekenka Lou Northcote izjavila je za časopis Bazaar : „Dosadilo mi je da svuda viđam fotošopirane i savršene fotografije na društvenim mrežama: manekenke koje nose šminku u reklamama za kozmetiku i tako dalje. Vrlo sam patila jer jednostavno nisam viđala nikoga sa kožom kao mojom, tako da sam pomislila – ako postavim sliku svoje kože na društvenim mrežama, možda će mi se javiti neko sa sličnim problemom”. Lou je želela da omogući mesto za ljude koji žele da pričaju o svojoj koži i sada na Instagram profilu „Free the pimple” podstiče ljude da prihvate svoje nesavršenosti.

Mnogo je naloga sa istim ciljem i olakšavajuće je konačno videti neispeglanu kožu, velike pore, mitisere i sve ono što je normalno, ali na društvenim mrežama retko vidljivo i povezano sa osećajem stida. Glavni cilj pokreta je osnaživanje osoba koje imaju problema sa kožom, čemu su se, pored influensera, pridružile i poznate ličnosti kao što su Kendal Džener i Džastin Biber.

Kada je objavljena fotografija najplaćenije manekenke na svetu sa bubuljicama istim kakve mi imamo na licu, trebalo bi da nam bude lakše. Ali, da li je tako?

U Srbiji se i dalje slabo govori o problemima osoba sa aknama i naši influenseri, blogeri, retko pričaju o ovom vrlo zastupljenom problemu. Čini se da često osobe koje komuniciraju sa mladima ili su njihovi uzori ne koriste tu prednost da adresiraju teme koje su zapravo važne za mlade osobe. Ako bismo pokrenuli konverzaciju, normalizovali problematičnu kožu i razumeli da nismo u obavezi da uvek izgledamo besprekorno, olakšali bismo svakondevicu mnogima koji se zbog bubuljica osećaju manje vrednim.

Međutim, budući da društvo i dalje osuđivački i neblagonaklono gleda na te crvene tačke na našim licima, preostaje nam da se sa njima pomirimo i prestanemo da brinemo o onima koji ne znaju da vide dublje od površine kože. Voleti sebe je ipak najbolji lek.

Članak Imaš bubuljice? Fuj, samo se umij. se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Otvaranje izložbe Vanje Seferović

Važno je napomenuti da je Ulična galerija 2014. bila kandidovana za najbolji javni prostor u Evropi, u užoj konkurenciji sa javnim prostorima u Barseloni, Berlinu i Amsterdamu. Sam projekat Ulične galerije je bio izložen u Centru za Savremenu umetnost u Barseloni. Inspirirsala je formiranje sličnih projekata u Valjevu, Novom Sadu, Vranju, Novom Pazaru I Šapcu. Pored saradnji sa nezavisnom scenom, sarađivala je sa Muzejem savremene umetnosti, Oktobarskim salonom i Kulturnim centrom Beograd.

Uličnu galeriju je u aprilu 2012. godine osnovao kolektiv Ministarstvo prostora. Ovaj kolektiv nastao je godinu dana ranije u Beogradu, sa ciljem da loše iskorišćene ili neiskorišćene javne površine učini funkcionalnijim i dinamičnijim. Polja njihovog delovanja su različite urbane transformacije Beograda i drugih gradova u Srbiji, koje ovaj kolektiv pomno prati i na koje reaguje.

Iva Čukić, članica Ministarstva prostora i jedna od osnivača galerije, obrazložila zašto su izabrali da od običnog pasaža kod Bezistana oforme mesto koje će reprezentovati aktuelnu umetničku scenu.

„U trenutku kada smo se mi borili za ovaj prostor ni Narodni muzej ni Muzej savremene umetnosti nisu radili. Galerijski prostori su se masovno zatvarali zbog nedostatka bilo kakve podrške iz državnog budžeta. Umetnički prostori koji su radili bili su više rezervisani za akademsku, elitnu umetnost. Međutim, cela jedna grupa ljudi koja se bavila nezavisnim stvaralaštvom, ali i mladi, neafirmisani umetnici, nisu imali mesto za izlaganje. Nama je to bio okidač – želeli smo da damo priliku tim ljudima da pokažu čime se bave i da predstavimo savremenu umetničku scenu”

Iva Čukić, jedna od osnivača galerije (Foto: Milena Arsenić)

Međutim, bilo je potrebno dosta angažovanja i požrtvovanosti kolektiva oko dogovora sa Opštinom Stari Grad. Pregovori su trajali čitave dve godine zbog nepostojanja jasnog zakonskog okvira kojim bi se regulisalo ustupanje prostora i njegova organizacija. Ipak, Ministarstvo prostora uspeva da dobije ugovor za korišćenje i započinje organizaciju programa.

Foto: Milena Arsenić

„Želeli smo da koristimo umetnost kao mehanizam da adresiramo teme koje smatramo važnim. Program koji smo organizovali bio je dosta društveno I politički angažovan. Ulična galerija je prostor koji potpuno prevazilazi galerijski format, mesto društvenosti, gde se pokreće dijalog, diskusija i priča se o temama važnim za društvo. Prostor nam je dao slobodu za organizovanje raznovrsnih dešavanja – festivali, koncerti, performansi, izložbe. Samo neka od njih su : Radost Ludost festival, Mikroart festival amaterskog filma, festival Novo doba, Fijuk festival, nastupi VIS Limunade, Kralja Čačka, Jesenjeg orkestra, Metka za zlikovca i još mnogo toga”, ističe Iva.

Izložba VREDNOST – GIR i Kulturforum

U decembru 2019. Ministarstvo prostora prepušta organizaciju programa umetničkom kolektivu Matrijaršija koji u galeriju unosi novi entuzijazam. Ekipa iz Matrijaršije ove godine realizuje izložbe i dešavanja u izmenjenom formatu. Iako nisu u mogućnosti da ugoste umetnike iz inostranstva, kao što je prvobitno planirano. Izložbe su i dalje aktuelne, kako zaključuje Milica Ivić, članica Matrijaršije.

Ekipa iz Matrijaršije

Milica Ivić: „Situacija sa pandemijom je dala prednost Uličnoj galeriji – u najboljoj je poziciji jer kada je sve drugo zatvoreno, ona jedina radi. Ipak, program je dosta improvizovan. Događaje smo morali da organizujemo u odnosu na vandredno stanje, regulacije i ograničenja. Jedna od izložbi upravo o temi korone je bila Strip iz karantina, Vuka Palibrka, koja se desila odmah po završetku vandrednog stanja i bila je specifična jer se direktno odnosila na ono što smo upravo bili preživeli.“

Raznovrsna dešavanja u Uličnoj: festivali, koncerti, performansi, izložbe…

Slikar Aleksandar Denić, takođe član Matrijaršije kaže da je ovaj prostor poseban jer daje šansu za izlaganje različitim ljudima, alternativnim umetnicima i autsajderima. Budući da je imao priliku da svoja dela izlaže u Uličnoj galeriji, Aleksandar podseća koje su njene prednosti.

Festival Samit nesvrstanih

„Mene je uvek interesovala mogućnost izlaganja za male pare. Umetnici imaju konkurse za zvanične galerije, ali su one često u režiji ljudi koji drže galeriju, a novi ljudi ne dobijaju priliku da se pokažu. Nasuprot tome, u Uličnoj su mogućnosti neograničene, ovde je sve veoma fleksibilno. Izložbu je moguće napraviti bez preteranog truda i troška ako u tome učestvuje više ljudi okupljenih oko istih interesovanja. Ne bi trebalo da postoje ograničenja, bilo ko bi trebalo da izlaže bilo šta. Što se tiče izbora tema, postoji agenda po ukusu većine članova našeg udruženja, ali isto tako postoji i ljudska dimenzija – otvoreni smo za različite ljude i različite ideje.”, podvlači Denić.

Nezavisno stvaralaštvo je marginalizovano, novac koji država odvaja za kulturu nedovoljan, a položaj umetnika u Srbiji često nezahvalan. Ipak, ova galerija je primer da zajednički entuzijazam i srčanost umetničkog kolektiva i te kako mogu doprineti artikulisanju kulture.

Autorke fotografija: Milena Arsenić i Milena Janošević

Članak Ulična galerija: mesto koje prevazilazi galerijski format se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mi smo sa Đorđem proćaskali o projektu Džordži, žanrovskim (ne)određenjima, izazovima koje donosi rad u modnoj industriji, ali i o vezi između mode i muzike. Pitali smo ga i zašto ne pije – odgovor ipak leži u tekstu pesme.

Kada si počeo da se baviš muzikom ?

Đorđe Ćulafić: Još kao klinac sam voleo da se zezam sa ritmom. Majka mi je kupila gitaru kad sam imao 12 godina. Nisam nikad išao na časove, nisam školovan muzičar. Kasnije sam se zainteresovao za pevanje i naučio da sviram još par instrumenata. Ipak, više sam otišao u produkciju nego što sam počeo ozbiljnije da se bavim sviranjem nekog instrumenta.

Da li i dalje postoji bend Lem Jem sa kojim si nastupao kao frontmen?

Mi smo prvo bili bend koji se zvao Hell Jack, svirali smo kavere. Iskreno, bend je nastao isključivo zbog riba, normalno kao i svaki bend. Čak je i Džon Lenon rekao da su počeli da sviraju zbog ribe. Napravili smo album od 10 pesama, sve su na engleskom, ja sam pisao tekstove, a Danilo Orlović ih je producirao. Nakon toga smo krenuli sa svirkama i onda smo se posvađali i bend se raspao prošle godine. Tako da bend više ne postoji. Albuma nema na platformama jer je zarobljen, odnosno, usled neslaganja je sporazumno neobjavljen. Zbog toga nismo ništa izbacili, a šteta, jer stvarno zvuči zanimljivo, kao da je iz neke njujorške garaže.

Kako je došlo do saradnje sa Bassivitijem i solo pesme ,,Ne pijem“?

E, to je zanimljivo. Drugar koji mi je radio spot je došao na ideju još pre dve godine da imam solo projekat i uvek me je bodrio. Hteo je da uradim nešto popularno i da utičem na neku drugu scenu. Napravio sam ,,Ne pijem“ za sedam minuta, sve je to relativno brzo bilo gotovo. Onda smo otišli u studio, snimili je, isproducirali je, sve na svoju ruku. Zatim sam pogledao dostupne kanale u Srbiji i Bassivity mi je delovao kao neki najrealniji izbor, mislim da je pesma u njihovom konceptu.

U kom žanru se ti najbolje osećaš?

Pa znaš šta, nije do toga kako se osećaš. Ja pravim muziku i slušam muziku i pošto se time bavim meni mozak ne sme da bude zatvoren što se tiče ukusa. Postoji istraživanje da posle tridesete godine čovek teško prihvata novu muziku, nove žanrove, sve ostaje na onome što mu je već poznato. Napor je otići negde drugde, ali kada ti se otvori mogućnost za razumevanje muzike drugačije od one na koju si navikao, prisvajaš je kao svoju. Najbolje se osećam u onome što u tom trenutku mogu da iznesem. Ne ogranničavam se žanrom.

Da li te više inspiriše muzika ili ipak modeling kojim se baviš profesionalno?

Modelingom sam počeo da se bavim pre pet godina, jako spontano. Super je to za mladu osobu, putuješ, još i zaradiš nešto, ne možeš da imaš bolju mladost, ako mene pitaš. Ne bih to menjao. Sa druge strane, od muzike me zarada ne zanima. To je čista ljubav, muzika me inspiriše. Modelingom se bez novca ne bih bavio. Imao sam divnog agenta. Drea Vujović me je pronašla, dala mi prve štikle da hodam na reviji (smeh).  Ja sam joj jedan od prvih modela. Tada nisam imao dodirne tačke sa modnom industrijom. Bio sam toliki laik, da sam mislio da je Versaće brend peškira. Uglavnom, uleteo sam u to i Drea me je profesionalno sprovela kroz čitav proces. Ne bih se bavio modelingom da nije nje.

Šta je najvažnije za uspeh u modnoj industriji?

Osim fizičkog izgleda koji odgovara tom nekom klijentu – karakter. Što je širi tvoj pogled na svet, znanje, socijalna sposobnost, to je veća šansa da će neko želeti da radi sa tobom. Meni je bavljenje muzikom tu dosta pomoglo jer klijent može da me vidi u pokretu, na svirci. Tako se najlakše izražava karakter. Ipak, mislim da imam mnogo više mogućnosti da opstanem u muzici nego u modelingu, kao ličnost.

Koliko je bavljenje manekenstvom na svetskom nivou zahtevan posao?

Povlastica je biti u ovom poslu ako si pametan i odgovoran. Najjače mi je kad mi neko kaže – ma ti se samo slikaš i dobijaš lovu za to. Ljudi ne shvataju da je snimanje izuzetno zahtevno, to je neprirodno ponašanje praćeno nervozom jer sve traje veoma dugo. Snimanje zna da traje i po 16 sati. Nekad moraš da pristaneš na nehumane uslove. U isto vreme moraš da izgledaš dobro, da budeš komunikativan, socijalno sposoban da istraješ tokom celog dana. Takođe, zanimljivo je da, kada se slika letnja kampanja, snima se zimi i obrnuto. Tako da se može zadesiti da se slikaš u bundi, na trideset stepeni na Malibuu.

Smatraš li da je važno da muzičar ima prepoznatljiv stil (imidž)?

Mislim da svaki umetnik treba da ima karakter koji je prepoznatljiv sam po sebi. Smatram da svako ima svoj imidž, samo je pitanje na koji način će ga ispoljiti, da li će biti konformista ili individua. Posebno je važno za javne ličnosti da imaju taj neki pečat koji će braniti ono za šta se zalažu.

Na čemu trenutno radiš i šta da očekujemo od tebe u budućnosti?

Imam još pet pesama u ovom projektu (Dzordži), imam i druge projekte koji teško da mogu da vide svetlost dana uskoro. Muzika, ipak, je skup zanat. Što je veći izazov, više novca ti je potrebno.

Naslovna fotografija: GQ Italija

Članak Ko je Džordži i zašto ne pije? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta je ono što te je privuklo glumačkoj karijeri?

Jovan Jovanović: Obično ljudi lako odgovore na ovo pitanje, kažu da su čitav život želeli da budu glumci. Ali, ja nisam znao šta želim da budem sve do svoje dvadesete godine. Bio sam u pozorištu jedan dan i tada mi je prosto sinulo. Ideja je došla spontano, bila je to misao koju sam odlučio da realizujem.

Koje su poteškoće sa kojima se susreće mlad čovek koji gradi glumačku karijeru?

Mlad čovek se, gradeći karijeru kao glumac, traži, gradi ukus, pogreši, ali važno je ustati i pokušati ponovo. Sledeći put si zreliji i pametniji, pa ne padneš na istom mestu – naučiš. Sreća je za mladog čoveka da ima priliku da stalno pokušava. Najveća poteškoća je, zapravo, izboriti se sa samim sobom. Na početku studija, fakultet te čuva, mnogo je lakše pogrešiti na fakultetu, nego u poslu. Na fakultetu sve ostaje među tim zidovima – i greške i pozitivne stvari. Nakon toga, gubiš tu sigurnost i prepušten si samom sebi. Svestan sam da sve što snimim i sve što odigram u teatru ostaje negde zabeleženo. Ulog postaje mnogo veći.

Studirao si na FDU u klasi Dragana Petrovića Peleta. Da li ti je rad sa njim bio inspirativan?

Jeste. Izgradili smo dobar odnos koji se održao i nakon fakulteta. Igrali smo zajedno u predstavi ,,Hipnoza jedne ljubavi” u Zvezdara teatru. Mnogo sam naučio od njega, ne samo o glumi, već i o nekim životnim temama. Pele nas je sve dobro upoznao i trudio se da svakog usmeri i posavetuje u skladu sa njegovom ličnošću. Za svakog individualno. Mislim da smo našli zajednički jezik. Pamtim studentske dane i rad sa njim kao jako prijatno i pozitivno iskustvo.

Na koji način se razlikuje rad u pozorištu i rad na filmu?

Mislim da je glavna razlika u procesu. Za pozorište imaš dva meseca proba i vremena i prostora da rešavaš neke nedoumice. Na snimanju filmova i serija nema vremena za to. Dobiješ ulogu danas, za mesec dana već kreće snimanje. Na samom setu nemamo previše vremena za diskusije. Na filmu se uglavnom radi na neki impuls, nerv, trenutak. U pozorištu se radi temeljnije, baš zbog proba. Zato više volim da radim u pozorištu, imam sigurnost i vremena da se pripremim.

Radio si sa koleginicom iz klase, Mionom Marković na predstavi Ay Carmela. Ispričaj nam malo više o tome.

To je bila naša diplomska predstava. Imali smo nekih pet-šest igranja nakon toga. Trudimo se da imamo što više gostovanja da bi predstava „živela”. Veoma nam je draga jer smo uložili sebe u nju. Kostime smo pozajmili od fakulteta, želim da pomenem kostimografkinje – Angelinu Jeremić i Milicu Milutinović. Sa nama u predstavi igra Ivan Mirković. Miona i ja smo počeli da radimo zajedno još na prvoj godini fakulteta, izborom profesora, a kasnije smo shvatili da odgovaramo jedno drugom jer oboje pristupamo poslu veoma odgovorno. Ozbiljni smo, skoncentrisani, dolazimo na probe na vreme, a to su za mene stvari koje utiču na to da li želiš da radiš sa nekim. Važno mi je da krećemo iz iste energije, da smo tu jer želimo da radimo.

Sa istom prestavom gostovali ste i u Trebinju. Kakav je osećaj igrati u svom rodnom gradu?

Tako je, prestavu smo igrali na festivalu „Dani malih stvari“. Odziv publike je bio veliki – dosta mojih prijatelja, poznanika, porodičnih prijatelja je došlo. To je bio jedan poseban trenutak u mom životu gde sam nakon četiri godine studiranja u Beogradu došao da pokažem svom gradu šta radim. Čini mi se da Trebinjci prate i filmove i serije u kojima sam glumio, ali ovo je bilo posebno, direktan susret. Mogao sam da osetim da im je drago što sam njihov sugrađanin. Ljudi jako pozitivno reaguju, ipak ih ja predstavljam na neki način. Mislim da neki moji prijatelji moj uspeh doživljavaju kao i njihov, što i jeste tako. Sve su to ljudi sa kojima sam ja odrastao, koji su me izgradili i koji su u ovom trenutku na mene ponosni. To mi daje vetar u leđa jer mislim da je važno da ipak osećaš podršku u bilo čemu što radiš.

Dobio si glavnu ulogu u filmu i seriji Košare. Koliko je to zahtevno?

Velika je odgovornost, ali i čast igrati mladog čoveka koji je bio na prvoj liniji fronta. Tu nema mesta za grešku. Dobro sam se pripremao za ulogu, nekako mi je ova korona dobro došla. Imao sam tekst kod kuće koji sam iščitavao, spremao se i nadam se da sam dovoljno spreman da to i realizujem. Svakako, ovo smatram najvećim zadatkom do sada.

Kakve uloge bi voleo da dobijaš u budućnosti?

Trudim se da se ne ponavljam, da igram raznovrsne uloge. Ono što bi svaki glumac poželeo je da se okuša u različitim žanrovima i karakterima. To je ono što ja priželjkujem, a šta će doći, ne znam. Sigurno neću moći zauvek da biram uloge, jer se računi neće sami platiti. Ipak, radujem se svakom novom izazovu i trudim se da u svakoj ulozi koju dobijem pronađem deo sebe.

Ko su talentovani mladi glumci na koje treba da obratimo pažnju?

Ne bih voleo da imenujem, prosto da ne bih nekoga izostavio. Poznajem mnogo darovitih mladih ljudi koji čekaju svoju šansu ili su je već dobili. Postoji mnogo mladih od kojih se stvarno može mnogo naučiti o glumačkom zanatu, ali i o radu na sebi. Sada se snima dosta serija o mladim ljudima, tako da mnogi dobiju šansu da se pokažu. U našem poslu je sreća bitan faktor – da si na pravom mestu u pravom trenutku i da dobiješ ulogu koja baš tebi pripada.

Koji savet bi dao nekome ko želi da postane glumac / glumica?

Pre svega – da dobro ispita svoje motive. Da razmisli da li je stvarno gluma ono što ga privlači, ili je to ono što se dešava oko glume. Ako je istinski motiv bavljenje glumom, onda je to prava stvar. Ako želiš da se baviš glumom da bi te prepoznavali na ulici, onda mislim da se ne vredi toliko odricati. Jer, gluma iziskuje mnogo odricanja. Naročito kada počneš da radiš, tu nema slobodnih dana, sve je kako ti posao diktira.

Fotografije: Milena Arsenić

Članak Jovan Jovanović: Sreća je bitan faktor u glumačkom poslu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koji je cilj stranice Za tebe #vazno je?

Anne Marie: Primarni cilj stranice Za tebe #važno je  jeste stvaranje bezbedne zone gde je moguć otvoren razgovor o onome što nas tišti i gde ćemo moći da nađemo informacije i edukativne sadržaje iz relevantnih izvora. Treba da naučimo da prepoznajemo šta osećamo, da naučimo da razlikujemo emociju od misli i ujedno da pružimo jedni drugima podršku. Moramo se međusobno osnaživati.

S kojim problemima vam se najčešče ljudi javljaju i koliko je mladih među njima?

Prema statistikama, najveći broj ljudi koji nas prati na društvenim mrežama je starosne dobi između 20 i 40 godina. Kada je o mladima reč, najčešći problemi s kojima nam se javljaju su anksioznost i depresija, ali i osećaj usamljenosti. Veliki problem je i suočavanje sa stigmom i nerazumevanjem, čak i unutar porodice.

Šta sve podrazumevamo pod  mentalnom higijenom – da li ona znači isto za svakoga ili je individualna?

Naravno da postoje neke opšte stvari koje važe za svakoga. Svaka ljudska jedinka trebalo bi da razvije veštinu da se brine o sebi. Važno je da možemo u toku dana da izdvojimo malo vremena samo za sebe, da radimo ono što nas ispunjava. Mentalno zdravlje, kako to definiše SZO, je stanje blagostanja – stanja gde možemo da ispunjavamo sve svoje potencijale, a da se pritom dobro osećamo. Život nije ravna linija, život čine usponi i padovi ali, vremenom, stičemo veštine koje nam pomažu da se nosimo sa krizama. Psihološke krize su sastavni deo ljudskog života, svi prolazimo kroz to.

U kojoj meri pritisak okoline, velika očekivanja roditelja i životni zahtevi utiču na mentalno zdravlje mladih?

Veliki problem je suočavanje sa predrasudama i stigmom, ali i nerazumevanjem, čak i unutar porodice. Kada se mlada osoba koja se nosi sa određenim problemom prirodno poveri svojim najbližima, a naiđe na nerazumevanje i osudu, to je prisiljava da se dodatno zatvori u sebe. Tako ulazi u svojevrstan začarani krug – ostaje usamljena i ne usuđuje se da se ikome poveri. Ipak, uprkos očekivanjima sredine za mlade osobe najvažnije je: šta očekuju od sebe samih? Da li razmišljaju o onome što njih lično ispunjava? Gde nalaze svoj unutrašnji spokoj? Da li su zadovoljni sobom? Živimo u vremenima sa poremećenim sistemom vrednosti i zaista je upitno šta su nam merila vrednosti. Važno je da mlada osoba razgraniči na osnovu čega meri vlastitu vrednost.

Kako bi roditelj trebalo da postupi i pomogne detetu ako ni on nije dovoljno edukovan o toj problematici?

Većina roditelja želi dobro svom detetu. Živimo u sredini gde nas niko ne uči da govorimo o svojim emocijama, što je veliki kulturološki problem. Problem su i „negativne emocije“ i njihovo potiskivanje. Ukoliko roditelj primeti da postoji neki problem, potrebno je da sa detetom razgovara kao sa sebi ravnim. Da mu stavi do znanja da je primetio promenu u njegovom raspoloženju ili ponašanju i da mu je stalo. Ako roditelji imaju dilemu kako da pristupe detetu, postoje stručnjaci kojima mogu da se obrate. Mogu se obratiti školskom psihologu ili se edukovati na internetu. Nije sramota ne znati. Ali, hajde da učimo zajedno, hajde da učimo sa svojom decom da bismo jedni drugima pomogli.

Koliko je važno biti oprezan pri odabiru literature / sadržaja za edukaciju o mentalnom zdravlju?

Kao i u svakoj sferi, važno je tražiti relevantne informacije. Kada govorimo o literaturi, postoji dosta knjiga iz oblasti popularne psihologije, ali svakako treba biti oprezan pri odabiru autora i proveriti izvore. Kada je o psihosocijalnoj podršci reč – imate puno pravo da pri odabiru psihoterapeuta tražite da znate koje su mu kvalifikacije. Uvek tražite referentne institucije i verodostojne izvore iz kojih se edukujete o mentalnom zdravlju.

Često pominjete priručnik za novinare – Antistigma, Centra Srce, kao korisnu  literaturu i smernicu novinarima kako treba da izveštavaju o slučajevima suicida. Koje su najčešće greške i propusti novinara pri izveštavanju o ovakvim tragedijama?

Nedostojanstveno izveštavanje o suicidu i generalno o temi mentalnog zdravlja direktno je kršenje novinarskog kodeksa, ali i Ustava koji garantuje građanima pravo na dostojanstvo. Nažalost, imamo previše primera krajnje neprofesionalnih izveštavanja o raznim tragedijama. Nije sporno pisati o suicidu, međutim, postoje jasna pravila šta je dozvoljeno, a šta ne. Nije dozvoljeno izveštavanje o načinu na koji je osoba preminula od suicida, objavljivanje fotografija ili bilo kakvih detalja o tragediji.

Svakog novinara deli samo jedan klik da dođe do informacija o tome kako je prihvatljivo izveštavati o suicidu. Kada se o suiciudu izveštava na način na koji to radi većina tabloida, direktno se uznemiravaju članovi porodice i bližnji osobe koja je preminula. To je retraumatizacija. Ono što se objavi na nekom internet portalu ostaje trajno.

Vi ste novinarka Al Jazeer-e i bivša voditeljka na Studiju B. Kako bi mediji, prema Vašem mišljenju, mogli da pomognu u prevazilaženju stigmi koje postoje, u vezi sa mentalnim  zdravljem?

Mediji imaju veliku moć. Promocijom važnosti teme mentalnog zdravlja mediji bi mogli da budu ključni saveznici u prevenciji suicida. Nažalost, oni to nisu. Zaboravljamo na edukativnu ulogu medija. Mentalno zdravlje važno je za javno zdravlje. Kada bi se mediji uključili u rad na prevenciji suicida, kroz edukaciju ljudi, pomogli bi u njegovoj destigmatizaciji.

Neki ljudi osećaju nepoverenje prema psiholozima i psihijatrima. Kako pristupiti onima koji odbijaju pomoć ili ne uviđaju problem, a pomoć im je zaista potrebna, bez da se osete ugroženo i neprijatno?

Naravno, ne možemo forsirati nikoga da potraži pomoć, to je pitanje lične odluke. Ali, stavite do znanja da ste tu i da ste spremni da saslušate i pomognete – kad god ta osoba bude spremna. S druge strane, važno je i ne osuđivati, ne donositi ishitrene zaključke, ali kroz razgovor preproručiti da razgovara sa nekim stručnim.

Čini se da ljudi imaju sve manje poverenja prema institucijama za mentalno zdravlje – pogotovo državnim. Na koji način je moguće pridobiti poverenje ljudi i destigmatizovati posetu psijihatru/psihologu?

Odnos između klijenta i psihoterapeuta je odnos koji se gradi, kao i svaki međuljudski odnos. Međutim, imate pravo da kažete ako vam nešto ne prija. Svesni smo da je privatna psihoterapija skupa, a da je zakazivanje u državnim institucijama često iscrpno i neorganizovano. Ali, ne odustajte dok ne naiđete na pravu osobu. U razgovoru sa psihoterapeutom nemojte da se libite da kažete ako vam nešto smeta u tom odnosu. Nemojte odustajati i ne zaboravite – odnos prema mentalnom zdravlju treba da bude isti kao odnos prema fizičkom zdravlju.

I za kraj – kojim organizacijama se mogu obratiti ljudi kojima je potrebna stručna pomoć?

Stručne ustanove, savetovališta i SOS telefoni koji Vam mogu pružiti pomoć su:

Psihocentrala – https://www.psihocentrala.com/ – Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd; Telefon: 064 2288885; Email: kontakt@psihocentrala.com

Centar Srce – https://www.centarsrce.org/ ; Telefon: 0800-300-303; Email: vanja@centarsrce.org; Radno vreme je od 14 do 23h, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna.

Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević – https://www.lazalazarevic.rs/ ; Višegradska 26, Beograd; Centrala : 011/3636400;

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva – Telefon: 011/7777000 Svi pozivi su anonimni.

Centar za mentalno zdravlje (besplatno, bez uputa i knjižice) – Beogradjanka (20.sprat), Masarikova 5, Beograd; svakog radnog dana od 9 do 18h ; 011/ 3612-467; 064/8652520

Institut za mentalno zdravlje – https://imh.org.rs/ ; Milana Kašanina 3 (Palmotićeva 37), Beograd; telefon: 011/3307 500; (Radno vreme od 8 do 14 za prve preglede), Paunova 2- za lecenje bolesti zavisnosti u adolescenciji (15-24 god.) i kod odraslih; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555; (Radno vreme od 8 do 14 za prve preglede). Bez prethodnog zakazivanja (moguće elektronsko zakazivanje kod izabranog lekara u Domu zdravlja), uz obavezni uput izabranog lekara ili lekara specijaliste psihijatrije drugih regiona Srbije, overen u nadležnom fondu;

Klinika za psihijatriju KCS – http://www.kcs.ac.rs/index.php/%D1%81%D1%80/ ; Pasterova 2, Beograd; tel. 011/3662090;

Klinika za bolesti zavisnosti – https://www.drajzerova.org.rs/; Teodora Drajzera 44, Beograd; 011/3671429;

KBC Dragiša Mišović – https://www.drajzerova.org.rs/; Heroja Milana Tepića 1, Beograd; 011/3630600; Za mlade od 15-24 godina i za odrasle;

KBC Zvezdara – https://www.kbczvezdara.rs/srl/bolnicazapsihijatriju; Preševska 31, Beograd; radnim danima od 7.00- 14 h; 011/3810656;

Besplatno psihološko savetovalište u Domu omladine Beograda – http://domomladine.org/radionice/; Makedonska 22/IV, Beograd; Dežurni psiholog: 064/3925300;

Članak Za tebe #važno je – intervju sa Anne Marie Ćurčić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Do sada si snimao kratke filmove „Mi smo videli leto“, „Šerbet“ i „Sve kako treba“. Zbog čega si ovaj put izabrao formu dokumentarca ?

Nikola Stojanović: Najočigledniji razlog jeste ispit iz dokumentarnog filma na trećoj godini studija. Imali smo zadatak da snimimo istraživački dokumentarac i tako je nastao film “Drenjine”. Kroz prethodne dokumentarne vežbe na fakultetu osetio sam slobodu da se drugačije izrazim, da istražujem, da eksperimentišem. Prijala mi je promena u odnosu na igrane vežbe, kao i mnoge nove mogućnosti koje su se otvorile. Mislim da je proces nastajanja dokumentarnog filma dragocen i meni je jako inspirativan. Priče na koje naiđeš, posmatranje ljudi, njihovih navika, drugačiji pogled na prostor i tretiranje prostora meni su bili osveženje. Iskrenost i autentičnost koju sam otkrivao kroz dokumentarni film su me napunile, svaki dan rada sam bio prepun ideja. Ideja za igrane filmove, za likove, scene, postupke, scenografiju, kostime, osvetljenje. Jako mi je značajan taj uticaj dokumentarnog filma na igrani i obrnuto, ta promena je svaki put pozitivno uticala na mene.

Montaža dokumentarnog filma je isto nešto novo sa čim sam se susreo, potraga za novim postupcima u montaži koje je zahtevao dokumentarni film mi je bila značajna. Tretiranje vremena, „praćenje kontinuiteta” (koji ponekad ne postoji u materijalu), novi načini na koje ćeš napraviti elipsu su neki od „problema” sa kojim sam se susretao. Međutim, rešenja koja sam pronašao kasnije sam namerno koristio u igranim filmovima, što je još jedan dobar primer koliko je za mene značajan rad na dokumentarnom filmu. U pristupu ne pravim veliku razliku, koristim sva sredstva i za jedan i za drugi. Mada, često se napravi inverzija, da neka sredstva karakterističnija za dokumentarni, koristim za igrani i obrnuto.

Zašto si se odlučio da snimiš film o svojoj porodci ?

Prvi filmovi koje sam snimao su bili o mojoj porodici. Pogotovo dokumentarni. Snimao sam „reportaže”, uglavnom o dedinom životu na selu. On i tata sade beli luk, na kraju dana prave kljukušu od zaostalih zaliha belog luka i gledaju ,,Valter brani Sarajevo”. Takođe, pečenje rakije, različite ideje koje o tome imaju tata i deda, sukob oko toga, proces pravljenja. Sa druge strane, u igranim filmovima su uvek glumili neke uloge. Od glavnih do totalno sporednih, svi su se pojavljivali: deda, tata, mama, baba-tetka (svi akteri iz Drenjina). Baba-tetka najviše voli da glumi, skoro svakodnevno me moli da je snimam, da joj dam neku ulogu, pa se inajviše pojavljivala u filmovima, dok je mama sa druge strane nekako imala najmanje uloga. Tako da, snimanje porodice mi nije bila novost, a oni su se već uveliko navikli na kameru. U prethodnim igranim filmovima, inspraciju za mnoge likove smo našli u članovima moje porodice. Za kostim, neki zaplet, navike, postupke i slično. Tako da je moja porodica u velikoj meri protkana kroz maltene sve naše filmove. Sada sam želeo da napravim veći film o nama, da ispričam našu priču, zabeležim naše živote, da to ovaj put put bude u nekoj solidnoj formi – ne samo u vidu mini reportaža. Međutim, desile su se neke veće promene u našim životima.

Deda je postao zaboravan, tata se preselio na selo, a najveća od svih promena je bila smrt našeg psa – Berija. To nas je sve izbacilo iz koloseka, a moja mama je to posebno teško podnela. Prvo sam to sve video kao prepreku u snimanju filma. Tek kada je prošlo neko vreme i malo sam se distancirao, shvatio sam da o tome i treba da bude film. O smrti našeg porodičnog psa, o tome kako se moja porodica susreće sa tim. O tome kako nas to na kraju sve povezuje i zbližava. Shvatio sam da treba da nas prikažem onakve kakvi jesmo. U najgorem i najboljem izdanju. Da ne treba da krijem bilo šta, već da bez ikakve distance prikažem stvari kakve jesu. Bez „cenzure”. Bilo je trenutaka kada sam sumnjao u to, ali me je dodatno motivisalo to što ću sa ovim filmom napraviti neku vrstu posvete našem psu. Kada sam ispričao ideju članovima porodice, svi su pristali. U ubeđivanju mi je pomoglo što je u pitanju ispitni film. Jer, ako je ispit u pitanju, pogotovo glavni ispit, onda je to ozbiljna stvar oko koje treba da se pomogne. Tako je mama ovaj put dobila najveću „ulogu“, baba-tetka veću nego ikada do sad, a deda i tata su već bili potpuno naviknuti na kameru.

Kada si došao na ideju da snimiš film?

Jako dobra stvar u vezi sa studiranjem na FDU jeste količina filmova koje snimiš. To što te tera da snimaš, što moraš da snimiš filmove. Kada je rok za predaju scenarija, moraš da ga predaš, nemaš baš neki luksuz da se vadiš na nedostatak inspiracije i slično. Malo se i plašim nedostatka tog pristiska i moranja nakon fakulteta. Tako da, motiv za snimanje filma mi je najviše bio ispit iz dokumentarnog filma. Ideja o filmu o porodici je postojala mnogo pre toga, ali se najviše zbog ispita tada realizovala.

Radio si na filmu gotovo sam, sa izuzetkom scenarija – tu ti je pomogla Nađa Petrović. Koliko je to bilo zahtevno ?

Na snimanju mi je bilo jako bitno da ja budem jedina osoba koja je prisutna. Na taj način sam mogao da snimim scene što je intimnije moguće. Želeo sam da se odnos porodice prema snimatelju oseti, da se oseti ta intimnost i sloboda prema meni koji sam snimao. Ako bi bilo ko spolja bio tu – odnos moje porodice prema snimanju bi bio drugačiji, a to nisam želeo. Sa Nađom sam radio na skoro svim prethodnim filmovima koji su bili kratki igrani filmovi, a ovo nam je prvi put bila zajednička saradnja na nekom dokumentarnom filmu.

Pošto mi je bilo teško da se distanciram od svega, Nađa mi je pomogla kao neko koliko-toliko objektivan, da sagledam stvari sa strane. Ono na čemu smo najviše radili jeste struktura filma, kako uklopiti sve u jedan film, mamu koja živi u gradu, baba – tetku sa drugog kraja grada, dedu i tatu na selu, a da ne deluje kao tri različita filma, već kao celina. Kako najlakše objasniti odnose, kojim redosledom šta prikazivati i slično. Nekako je delovalo kao da montiramo film pre njegovog samog snimanja, pošto smo više-manje znali šta ćemo pratiti u filmu. U tom procesu smo shvatili da će glavno vezivno tkivo narativa i odnosa, kao i glavni pokretač radnje biti Beri, naš pas.

Koje su pozitivne, a koje negativne strane rada na ovako ličnom filmu ?

Kroz dosadašnji rad svi filmovi su mi bili lični, ali ,,Drenjine” je definitivno najličniji. Drago mi je što sam sa svojom porodicom prošao i kroz ovu avanturu. Mislim da smo se bolje upoznali i još više zbližili kroz ovo snimanje. Ja sam ih sagledao iz druge perspektive i video nove strane njih koje do tada nisam. Mislim da nam je kamera pomogla da malo rastereti situaciju, kao neka vrsta štita od realnosti. U nekim trenucima smo se osećali kao da snimamo film, a ne da je to sve stvarno što se dešava. To nam je značilo jer smo skrenuli misli sa bolne teme. Najdraže mi je što iza nas ostaje film, dokument o našem životu i o vremenu u kom živimo. Moja baba-tetka je čak napisala i zbirku priča o Beriju, našem psu. Tako da nas je film i snimanje sve poguralo da se otvorimo.

Negativne strane – trenutno ih ne vidim. Postojao je strah od reakcije porodice, ali je to sve prošlo dobro. Naravno, imam veliku tremu da se toliko otvorim pred publikom, to je stvar sa ovako ličnim filmom, ali ne bih rekao da je to nešto negativno. Ipak mi je drago što ćemo svi zajedno izaći pred publiku, pogotovo zbog baba-tetke kojoj je san da bude glumica. Ako nekome treba glumica od oko 60 godina, iskoristio bih ovu priliku da je preporučim. Nadam se da se neće naljutiti na mene što sam otkrio njene godine.

Da li ti porodica možda zamera jer si ih prikazao veoma realistično ?

Koliko ja znam, ne zameraju mi. Makar mi niko dosad nije rekao da zamera, nadam se da se to neće promeniti ni posle večerašnje premijere. Na ideju o snimanju su svi reagovali dobro, nije bilo neke potrebe da ih ubeđujem. Najveći strah mi je bila njihova reakcija na film, ipak su stvari prikazane dosta sirovo, realistično, svi su se na neki način otvorili pred kamerom. Imao sam ogromnu tremu, plašio sam se njihovih reakcija. Hvala Bogu film se svima dopao, sa uobičajenim zamerkama: ju na šta ličim, što si me snimao iz tako bezveznog ugla, a što si izbacio onaj lep deo…

Organizovali smo prikazivanje za nas, na selu, na dedinom televizoru. Deda se na prvo svoje pojavljivanje u filmu okrenuo ka nama da kaže: vidi ovaj – isti ja. To zajedničko gledanje je meni bilo jako emotivno. Shvatio sam da mi je film koji smo snimili dragocen i značajan dokument na kom je zauvek zabeležen život moje porodice, nekada usamljene i ekscentrične, srećne i složne, melanholične i nostalgične.

Zašto si izabrao baš ,,Drenjine“ za naziv filma ?

U filmu moj tata to najbolje objašnjava. Beri, naš pas, je sahranjen na selu gde živi deda, između dva drena. Goca, baba-tetka, uređuje grob ređajući drenjine po njemu. Moj tata priča kako je naša porodica, Stojanovići, još u tursko doba živela u Lici. U selu u kom je bio potok koji se zvao Drenovac. Onda, kad su prešli u Bosnu, selo u kom su živeli (iz kog su moj deda i tata) se zvalo Drenova Glavica. Kada su došli ovde, u Čortanovce, nije bilo drenova, ali je deda otišao u šumu, isčupao par drenova i posadio ih u dvorište. Tako da je dren pratio Stojanoviće gde god da su išli.

Pošto je film o mojoj porodici, a drenovi su nas svuda pratili, to ime je bilo sasvim logično. Mislim da svakako ta scena najbolje objašnjava naslov filma, mnogo bolje nego što bih ja mogao da objasnim. Moj tata je na ime filma dodatno prokomentarisao: ,,Dren je u narodu sinonim za tvrdo drvo, a plodovi su mu specifično gorki, pa možda i tu ima neke simoblike. A od drenjina se pravi slatko i liker, tako da se od tog gorkog može urediti i da bude slatko.”

Sećanja i fotografije igraju važnu ulogu u tvom ostvarenju. Da li ću pogrešiti ako kažem da je „Drenjine“ film o sećanjima i nostalgiji ?

Mislim da to jeste glavno osećanje koje film nosi u sebi i da je to, na neki način, i glavna tema filma. Želeo sam dodatno da naglasim nostalgičnost i da pokušam da napravim atmosferu nostalgije u filmu. Da to osećanje koje dele moja mama, baba-tetka, deda i tata, kao i ja, stavim u prvi plan. Da se ono prenese na gledaoca. Česta prisećanja na prošlost likova iz filma, ponegde čak i zarobljenost u prošlosti, pokazuju taj osećaj nostalgije. Glavna radnja filma, odavanje počasti psu i nemogućnost da se nastavi dalje, svakako dodatno demonstriraju značaj koju prošlost igra u životima likova iz filma. Fotografije su značajno pomogle da se ta prošlost makar na kratko oživi na filmu. Nisam želeo da koristim video materijal, želeo sam da to bude par fotografija na par mesta u filmu i da gledalac domašta scene sa fotografija. Ko ih je napravio, šta se desilo pre njih, šta posle. Da vidimo promene u izgledu likova, promenu o okruženju, da naglasim duh vremena koji se menja.

Scenografija, kostim, odnosi likova sa fotografija su nešto što je ostalo zapečaćeno u prošlosti, ali zauvek uhvaćeno na fotografiji. Fotografije su u narativnom smislu isto igrale veliku ulogu. Kroz sekvence smenjivanja fotografija sam pokušao da objasnim odnose, kako su se oni menjali, šta se to desilo nekada. Moja baba-tetka, koja obožava da fotografiše i priča o tome u filmu, isto jako dobro objašnjava šta za nju znače fotografije, kao i trenuci koji su zabeleženi na njima. Slično tome, vidimo odnos mog oca i dede prema starim fotografijama. Deda, koji je sada zaboravan, i maltene živi u prošlosti, uz te fotografije se seti stvari na koje je potpuno zaboravio. Poslednja rečenica u filmu jeste pitanje koje moj otac postavi dedi: „Je l’ se sjećaš?“, koje ostaje da lebdi nad poslednjom sekvencom fotografija, tako da je ovo svakako film o sećanjima. Film na kom je zabeležen život, kao i sećanja moje porodice.

Kakve filmove možemo da očekujemo od tebe u budućnosti – da li će biti još dokumentarnih?

Sledeći na redu je diplomski film „Dok ne Sagorimo“. Kratki igrani film koji radimo sa produkcijskom kućom Non-Aligned Films, za koji smo dobili podršku od Filmskog Centra Srbije. Prvi put ćemo raditi u sa većim budžetom, u ,,profesionalnim uslovima” – što me raduje možda najviše, jer je to dobra priprema za debitantski film. Čekamo da se situacija stabilizuje da bismo krenuli u snimanje.

Naš poslednji kratki igrani film „Sve Kako Treba“ čeka premijeru, tu su se isto stvari dosta ispomerale i zakomplikovale zbog pandemije. Polako radimo na scenariju za debitantski film, razvijamo par ideja za dokumentarne filmove. Kratki igrani filmovi su ono što prvo sledi i što nas čeka, ali će definitivno biti još dokumentarnih filmova u budućnosti. Proces rada na dokumentarnim filmovima mi je zaista dragocen i inspirativan i ne želim da ga zapostavim u odnosu na igrani. Nastaviću i da beležim život svoje porodice, nadam se da ću jednog dana sve to spojiti u jedan veliki film. Posle intenzivnog studiranja ovo mi je najveća pauza bez snimanja, tako da nervozno jedva čekam da se upustimo u sledeću avanturu.

Članak Nikola Stojanović : Drenjine je dokument o životu moje porodice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pričali smo sa njom o procesu stvaranja jednog postera, pronalaženju svog stila i samostalnom vođenju biznisa.

Kako je nastala ideja za wall notion?

Tereza Ivanović: Jako, jako spontano. Ideja mi je došla u jednom danu kada sam sedela u svojoj sobi i gledala u postere koje sam dizajnirala za sobu. Tada mi je kliknulo u glavi da ću time da se bavim i u roku od 12 sati sam otvorila Instagram stranicu i dizajnirala 12 postera. Napravila sam početničku grešku jer sam stavila vrlo niske cene, mislila sam da ću se tako najlakše svideti ljudima. Sad shvatam da je to vrlo glupo razmišljanje. Na početku sam imala manjak samopouzdanja jer sam se uglavnom oslanjala na tuđe ideje, tu nije bilo mene uopšte. Nisam izražavala svoje ideje i mnogo mi je vremena trebalo da radim na svemu da bi to dobilo svoj krajnji oblik.

Koliko je zahtevno voditi mali biznis?

Mnogo. Kada sam sedela u sobi tog dana kada mi je ideja za projekat pala na pamet, nisam bila svesna kolika je odgovornost na meni, pogotovo jer sam sama u tome. Važno mi je da poster nakon izrade izgleda onako kao što sam zamislila kada sam ga dizajnirala. Nakon moje zamisli, sledi štampa, dogovor sa ljudima koji prave ramove, zatim dostava – gde često ne možeš da znaš da li će poštar da ti baci paket u dvorište kao da je smeće. Ja sam skroz u ovome i maksimalno se trudim jer želim da kupac kada otvori paket kaže – to je to, to je ono što sam zamislio.

Tereza Ivanović

Koliko je estetičan Instagram značajan za promociju biznisa?

Trudim se da dam vrednost na estetici kako na svom privatnom Instagramu, tako i na profilu @wall.notion-a. Iako mi se čini da Instagram estetika nije bila preterano važna pre par godina, vidim da ljudi sada mnogo više obraćaju pažnju. Mislim da je mnogo bitan taj prvi utisak, jer na osnovu Instagram profila ljudi često vrednuju kvalitet onoga što plasiraš ili prodaješ. Tako da, kad već možeš da urediš svoj profil, kada imaš smisla za boje i za estetiku – zašto da to ne upotrebiš?

Kako bi ti opisala svoj stil?

U početku mi je bilo teško da pronađem svoj stil, nisam mogla da pronađem šta mi sto posto leži. Međutim, kako je vreme prolazilo shvatila sam da ne moram da se opredelim samo za jedan stil. Sada, generalno smatram da je autentičan – bar se trudim da bude.

Da li je nužno prilagoditi svoj stil onome što je popularno i što se trenutno „prodaje“?

To je ono što sam radila u početku i tu nisam pronalazila sebe, što je bio problem. Nisam mogla da prodajem nešto ako u tome nema moje crte. Gledala sam šta ljudi žele da kupe, a ne šta ja želim da prodam. Najbolje bi bilo da se držimo svog stila, jer se autentičnost uvek ceni.

Opiši nam proces stvaranja jedne ilustracije.

Uglavnom preskačem bitan deo procesa, a to je skica. Jako sam nestrpljiva, volim da idem preko reda i naopako, tako da plaćam duplu cenu jer tokom rada u programu izgubim dosta vremena. Trenutno radim u Adobe Illustrator-u i po potrebi Photoshop-u. Uvek pre rada u programu već imam zamisao kako bi poster trebalo da izgleda, koje motive želim da stavim u kadar, koji da istaknem. Sam proces ume da bude iscrpan i da traje po više od mesec dana. Što se tiče boja, u većini slučajeva igraju glavnu ulogu, ali sam ipak ograničena na dve-tri boje, jer u suprotnom se gubi poruka postera. Zato treba biti jako pažljiv sa bojama, jer svaka nosi priču za sebe. U nekim slučajevima imam potpunu slobodu sa bojama, kada nisu u bliskoj vezi sa porukom, tako da se tu beskonačno igram. Najviše obraćam pažnju na to kakvu poruku želim da prenesem posterom, da li to ljudi žele da okače na zid, da li će da ih iznervira ili nasmeje, odmogne ili pomogne, motiviše ili rastuži.

Na tvojim ilustracijama često vidimo afirmatvne poruke – da li umetnost ume da komunicira sa ljudima?

Umetnost i te kako komunicira sa ljudima. Mene lično privlače apstraktne poruke, kroz njihovo tumačenje ostvarujem interakciju sa umetničkim delom. Zato često ubacujem afirmativne poruke u svoje ilustracije. Iako smatram da ilustracija i bez tih poruka može da komunicira sa ljudima, volim da preteram i da dodam tekst. Mislim da svako može da oseti umetnost, čak bez ikakvih predznanja o njoj. Bitno je da svako nađe ono što ga dotiče u umetnosti.

Gde pronalaziš inspiraciju za stvaranje ilustracija?

Inspiracija je svuda. Inspirišu me razgovori sa ljudima, random predmeti, svakodnevica generalno. Jedno vreme sam bila opsednuta zalascima sunca – volim svetlost i senke.

Da li planiraš saradnju sa nekim projektima sličnim tvom?

Do sada nisam, ali ne bih imala ništa protiv. Ali, lično ne razmišljam o tome, jer sam sama krenula i želim da ostanem sama u ovome do daljneg, dok ne dobijem iskustvo i znanje koje želim. Tada sa tim znanjem, moći ću da komuniciram sa drugim projektima.

Koje su tvoje ambicije i planovi za dalje?

Svaki dan mi na pamet padaju nove ideje, ali neki krajnji cilj je da imam svoj dizajn studio i radnju gde ću prodavati svoje proizvode. To mi je želja i radim na tome da se ostvari.

Članak Wall notion – misao zida – intervju sa Terezom Ivanović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koji su najčešći stereotipi i predrasude društva o osobama sa invaliditetom i na koji način ih možemo prevazići?

Susretala sam se i susrećem se sa predrasudama skoro svaki dan. Generalno se moj invaliditet vezuje za kolica, kao za nešto što je najvidljivije kad me neko sretne na ulici. Jedna od predrasuda o meni kao osobi sa invaliditetom bila je da sam manje pametna zato što koristim kolica. To je totalni apsurd – kolica su mi samo prevozno sredstvo, nešto što mi pomaže da se krećem i nemaju nikakve veze sa mojom inteligencijom. Dosta puta sam bila u situaciji da se ljudi iznenade kada dođem na ispit – jao pa ti si naučila. Naravno da jesam, došla sam da položim ispit kao bilo koji drugi student. Drugi stereotip je da osobe sa invaliditetom ne žele da izlaze iz kuće. Naravno da postoje neke osobe invaliditetom koje više vremena vole da provode kod kuće, kao to je što slučaj sa ljudima bez invaliditeta.  Ipak, manji je broj osoba sa invaliditetom na ulicama zato što nam je gotovo sve nepristupačno i u većini slučajeva, ako nemaš nekog da ti pomogne – ti prosto ne možeš da izađeš iz kuće.

Mislim da je za prevazilaženje ovih i drugih stereotipa važno da se ljudi informišu o osobama sa invaliditetom. Ljudi koji nisu dovoljno informisani, smatraju da je invaliditet nešto najgore što može da ti se dogodi i da si ti samim tim manje vredna osoba i ne zaslužuješ život kao neko drugi ko nema invaliditet. Važno je da se promeni svest ljudi, jer ona utiče na sve drugo. Ako te osoba ne smatra dovoljno vrednom, onda neće razumeti ni tvoje potrebe. Treba da se priča o tome, osobe sa invaliditetom treba da pričaju o svom životu, iskustvima i problemima. Na problem ne treba ćutati jer se tako ne rešava ništa.

Zašto je važno da se termin ,,vezan/a za kolica” izbaci iz upotrebe?

Ljudi često ne smatraju terminologiju za nešto što je bitno – da li ću nešto reći ovako ili onako, da li ću se na pogrdan način našaliti na temu koja nekog može da uvredi. Ovakve stvari su nam se uvrstile u svakodnevni govor. Ovo ne treba da bude nešto dopustivo, nešto što se ne menja, jer naš svakodnevni govor i upotreba određene terminologije utiču na svest ljudi i potencijalnu diskriminaciju. Što se samih kolica tiče i uopšte bilo kakvog vidljivog pomagala – ljudi imaju strašne predrasude o pomagalima, koja zapravo osobama sa invaliditetom olakšavaju ili omogućavaju život. Ja da ne koristim kolica, ne bih mogla da mrdnem nigde.

Dobitnica si nagrade Exit fondacije – Youth heroes iz oblasti društvenog aktivizma. Šta je ono što tebe pokreće da se baviš društvenim aktivizmom?

Mislim da me je suočavanje sa svim predrasudama i problemima nakon moje povrede navelo na to da utičem na promenu određenih stvari – prvenstveno zbog sebe. Vremenom sam shvatila da su moji problemi i problemi drugih ljudi i da rešavanje čak i male stvari ima veliki značaj za celo društvo. Smatram da aktivizmom može da se bavi svako od nas, da doprinese nekoj pozitivnoj promeni u svom okruženju, pa makar i u svojoj ulici. Da se svako pomalo potrudi ovaj svet bi bio mnogo bolje mesto.

Kako osnažiti mlade ljude koji imaju neku vrstu hendikepa?

Važno je da ljudi sa invaliditetom podele svoju priču, probleme, iskustva. Moji problemi kao osobe sa invaliditetom su najmanje vezani za sam invaliditet. Više su vezani za nerazumenje društva, nepristupačnost, nepoštovanje zakona, nepostojanje podrške. Moja priča može da bude podsticaj nekome, ali bi svakako veći podsticaj bilo sistemsko rešavanje mnogih stvari. Meni su posebnu podršku davali moja porodica i prijatelji koji su me ohrabrivali da prevaziđem prepreke koje mi, u stvari, društvo nameće.

Zasto postoje predrasude o emotivnom zivotu osoba sa invaliditetom i kako se ti boriš protiv  njih?

Zato što ljudi ne poznaju invaliditet dovoljno, plaše se da pitaju. Invaliditet može da se desi bilo kome, ne morate da se rodite sa njim.Nerazumevanje za ljude drugačije od sebe dovodi do predrasuda. Sa svojim verenikom sam jako dugo, još od pre povrede. Susretali smo se sa različitim komentarima, neprimerenim pitanjima, zaključcima koji su totalno besmisleni. Često se osobe sa hendikepom vide kao aseksualne osobe koje nemaju potrebu za ljubavlju, za dodirom, nežnošću – što je apsurdno. Invaliditet nema nikakve veze sa tvojim emocijama ili osećanjima. Čest je i stereotip da ako imaš invaliditet obavezno mora da ima i tvoj partner – invaliditet nema veze sa tim u koga ćeš se ti zaljubiti. Važno je kakva je ta osoba, kako se osećam u njenom društvu, kako se ponaša prema meni, da li smo na istoj talasnoj dužini.

Na svom blogu nedavno si napisala članak o nepristupačnosti  turističkih atrakcija Srbije osobama sa invaliditetom. Na koji način se tvoja putovanja razlikuju od putovanja drugih ljudi? Da li se razlikuju?

Ja sam dosta putovala van Srbije, u zemlje koje su uređene i u kojima sistem funkcioniše i moje putovanje u te zemlje nije se razlikovalo od  putovanja bilo koje druge osobe. Svesna situacije u Srbiji, kada je krenula cela situacija sa virusom, odlučila sam da obiđem neke turističke organizacije. Želela sam da istražim Srbiju, ali i pristupačnost turističkih atrakcija. Mislila sam da bi moje iskustvo značilo i drugima kojima je pristupačnost za putovanja bitna. Nažalost, te informacije skoro da nigde ne postoje – ni na sajtovima turističkih organizacija, privatnih organizacija, ili bilo kojih organizacija u vezi sa turizmom. Kada je reč o organizaciji mog  putovanja trudim se da istražim na internetu, koliko je to moguće i napravim spisak sa mestima koja želim da vidim. Moja putovanja se u tom smislu razlikuju jer mi je potrebno više vremena da logistički istražim, nađem najbolju moguću opciju.

Kako izgleda tvoja poseta ustanovama kulture?

Postoje ustanove kulture koje razmišljaju o pristupačnosti, ali je, nažalost, većina nepristupačna. Dešava se i da se postave neke improvizovane rampe za kolica, samo da bi se reklo – eto, mi imamo rampu, koja je, pritom, neupotrebljiva. Često se stvari urade čisto da se ispoštuje zakonska regulativa ili da bi se potencirala ta neka humanost. Problem je što prvenstveno državne institucije nisu pristupačne, pa tek onda sve ostalo.

Izborila si se za izgradnju lifta na Tehničkom fakultetu u Zrenjaninu koji si završila kao odličan student. Koliko su javne ustanove uopšte dostupne osobama sa invaliditetom?

Užasno su nepristupčne. Lično smatram da je pristupačnost obrazovnih ustanova veoma važna. Situacija je katastrofalna – od vrtića, osnovnih škola, srednjih škola, fakulteta. Uprkos izuzetnoj važnosti obrazovanja, pristupačnost je loša u obrazovnim ustanovama. Sve se svodi na to da ste vi prepušteni sami sebi, porodici, kolegama…koji pronalaze različite načine da vam pomognu da prisustvujete nastavi. Imala sam sreće da sam završila osnovnu školu pre povrede, međutim, srednju školu sam morala da završavam vanredno. Prosto, nije bilo šanse da putujem 30km svaki dan, penjem se ogromnim stepenicama, da nalazim ko će da me vozi, da me čeka, da me vraća, jer je javni prevoz takođe neprilagođen osobama sa hendikepom. Imala sam problem jer sam sve morala sama da učim i smatram da sam izgubila mnogo znanja školovanjem od kuće. Bila sam uskraćena da učestvujem na raznim takmičenjima kao vandredni učenik, uskraćena za vreme za društvom, a socijalizacija je važna za mladu osobu. Sve to samo zato što koristim kolica.

Na fakultetu me je, nažalost, dočekalo sve isto. Pre prijemnog sam otišla na fakultet i smatrala da je njihova obaveza da mi omoguće prisustvo predavanjima i ispitima – međutim, to se nije desilo. Išla sam na predavanja zahvaljujući pomoći verenika i kolega koji su me teglili uz stepenice. To nije način na koji stvari treba da funkcionišu – šta da tako moraju da nose svakog studenta na predavanja?

Na društvenim mrežama pisala sam o poteškoćama sa kojima sam se svakodnevno susretala na fakultetu da izbacim iz sebe sav bes koji sam osećala. Naišla sam na podršku ljudi i medija – medijski pritisak je doprineo da se problem pristupačnosti delimično reši na mom fakultetu. Iako je trebalo tri godine da se sve reši, na fakultetu je izgrađen lift, amfiteatar je prilagođen i urađen je jedan toalet u prizemlju. Ovo je primer da se pristupačna obrazovna ustanova može izgraditi. Žalosno je jedino što kao pojedinac moraš da moliš i oslanjaš se na podršku medija da bi imao pravo na obrazovanje.

Dobila si stipendiju i provela jedan semester u Dejtonu, u Americi. Kakva su tvoja iskustva – da li se Srbija treba ugledati na Ameriku kada je u pitanju podrška studentima sa invaliditetom, pristupacnost fakultetu?

Srbija treba da se ugleda na mnoge države koje vode računa o građanima sa invaliditetom. Moje iskustvo je, sticajem okolnosti, bilo vezano za Ameriku i tamo sam imala sisteme podrške za koje nisam mogla da zamislim da postoje. Amerika mi je bila pokazatelj kako može da bude i koliko sam ja zaista slobodna i običan građanin kada imam jednaka prava kao svi. Tamo sam imala priliku da upoznam studente sa najrazličitijim invaliditetima i stepenima invalidnosti koji bez prepreka funkcionišu jer je fakultet tu , u službi njima.

U kojoj meri su osobe sa invaliditetom diskriminisane pri pronalaženju posla?

Moj put do zapošljavanja nije bio težak jer nakon svega što sam uspela da uradim logičan sled je bio da pronađem posao. Završila sam osnovne studije u oblasti softverskog inženjerstva, a trenutno sam na IT master studijama. Zaposlila sam se u jednoj holandskoj firmi gde radim na poziciji Test Developer. Ako izuzmemo moj primer, zapošljavanje osoba sa invaliditetom je teško i puno problema, predrasuda i diskriminacije. Znam mnogo kvalitetnih fakultetski obrazovanih osoba koje ne dobijaju priliku za posao jer ih upravo zbog invaliditeta odbijaju.

Ti si se oprobala u različitim (čak i ekstremnim) sportovima ­– veslanju, vožnji kajakom, trčanju polumaratona, ronjenju, ragbiju, odbojci , pa i skakanju tandem padobranom. Da li te bavljenje sportom osnažuje i motiviše?

Mislim da sam ceo život bila u nekom sportu. Pre nezgode sam aktivno trenirala odbojku i to sam videla kao svoju karijeru. Međutim, nakon povrede je bilo jasno da više ne mogu da se time bavim. Ipak sam i dalje imala želju da budem aktivna i da se bavim sportom. Aktivan život je posebno važan za osobe sa invaliditetom, naročito kada provodite najveći deo vremena u kolicima, a ljudsko telo nije stvoreno da sedi. Sportom može da se bavi bilo ko jer je lako prilagodljiv osobama sa hendikepom. Mi imamo sjajne, uspešne paraolimpijce, ali je i rekreativan sport važan za sve ljude.

Videla sam na tvom Instagram profilu da si deo TED organizacije. Ispricaj mi nešto više o tome.

Bila sam govornik na jednom od njihovih događaja u Beogradu. Moj govor na TEDx-u je moj prvi javni govor ikada. Iako nisam stidljiva osoba, imala sam tremu od javnog nastupa. Kada sam dobila poziv od njih, bila sam pozitivno iznanađena. Naučila sam mnogo o javnom nastupu i to mi je pomoglo da prevaziđem taj strah, upoznala sam inspirativne ljude i dobila priliku da se moja priča čuje.

Na koji način je povreda promenila  tvoj pogled na život, na ljude?

Za ovakve povrede nikada u životu ne možete da budete spremni. Povreda mi je pokazala da život može da ti se promeni u sekundi. Takođe, ne mora da postoji razlog zašto se to baš tebi dogodilo. Nakon povrede sam morala naglo da odrastem i da se suočim se problemima koje moji vršnjaci tada nisu imali. Trudim se da iskoristim život najbolje što mogu, da radim ono što volim i da moj invaliditet ne bude ono što me definiše kao osobu.

Koja je tvoja poruka mladima sa invaliditetom i mladima koji su demotivisani ili uplašeni?

Prepreke će uvek postojati i skroz je okej da se bojiš, svi mi imamo neke strahove, ma koliko nam delovalo da nekom drugom ide lakše i da se ne plaši ničega. Realnost nije takva. Treba da živimo svoje snove – ne samo da ih sanjamo, nego da radimo na tome da ih ostvarimo, jer, nismo ni svesni šta sve možemo da uradimo.

Članak Milica Knežević: Treba da živimo svoje snove, a ne samo da ih sanjamo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Oblakoder je za vas izdvojio listu filmova koji će vas transportovati direktno pod suncobran. Na listi se nalaze hronološki poređani filmovi raznovrsnih žanrova, od kojih svaki odiše toplom atmosferom i estetičnim kadrovima bajkovitih pejzaža, osunčanih plaža i priobalnih gradova. (Ljetno Kino big band & Vlada Divljan – ,,Vodim te na more”, svira u pozadini)

1. Uhvatiti lopova / To catch a thief (1955)

Radnja ovog romantičnog trilera Alfreda Hičkoka odvija se u priobalnim gradovima Francuske – Kanu i Nici. Glavni protagonista, čiji lik tumači Keri Grant je bivši vrhunski provalnik koji postaje glavni osumnjičeni za seriju provala koje se dešavaju na jugu Francuske. Međutim, film postaje žanrovska fuzija kada provalnik upoznaje damu iz otmenog društva (Grejs Keli) i upušta se u uzbudljivu romansu sa njom. Božanstveni kadrovi francuske Azurne obale, neprevaziđene odevne kombinacije Grejs Keli i osećaj uzbuđenja i neizvesnosti koji vas konstantno prati, samo su neki od razloga da pogledate ovaj film.

2. Neki to vole vruće / Some like it hot (1959)

Kultni film Bilija Vajldera je komedija koja nas svaki put nasmeje i oraspoloži. Neki to vole vruće je priča o dva dzez muzičara (Toni Kertis i Džek Lemon) koji beže od gangstera, jer su kao očevici jednog masakra, na njihovoj meti. Da bi se sakrili, odlučuju da se maskiraju u žene i priključe ženskom bendu u kome peva i Šećer koju glumi Merilin Monro (Merilin je dobila Zlatnog Globusa za ovu ulogu). Do zapleta dolazi kada se jedan od njih zaljubljuje u senzualnu Šećer i primoran je da balansira između straha od gangstera i ljubavi prema pevačici. Film je sniman u sunčanom San Dijegu i važi za najbolju komediju ikad snimljenu.

3. Koktel / Cocktail (1988)

Ovo je film koji je savršeno odgovarao svim kriterijumima koje sam imala dok sam tražila filmove za ovu morsku top-listu. Lokacija snimanja filma – uglavnom plaža i bar na plaži, u glavnoj ulozi mladi Tom Kruz – osunčan, u letnjim košuljicama, žanr – romantična komedija. Savršeno. Tom Kruz u filmu Koktel glumi mladog talentovanog barmena iz Njujorka koji prihvata posao u baru na Jamajci i upušta se u vrelu letnju avanturu.

4. Francuski poljubac / French kiss (1995)

Francuski poljubac je romantična komedija o neobičnoj i neočekivanoj romansi između Amerikanke Kejt (Meg Rajan) i Francuza Luka Tesijea (Kevin Klajn). Kejt putuje u Francusku, sa namerom da povrati svog verenika, koji ju je ostavio zbog prefinjene Francuskinje. Na svom putu, ona upoznaje Luka, prevaranta i lopova koji prvobitno pokušava da je pokrade, međutim, zaljubljuje se u nju. Iako radnja filma nije preterano originalna, Luk i Kejt su beskrajno harizmatični a njihovi dijalozi čine film dirljivim i duhovitim. Film je sniman na Azurnoj obali i na jugoistoku Francuske.

5. Priča o letu / A Summer’s Tale (1996)

Film poznatog režisera francuskog novog talasa – Erika Romera, deo je njegove serije od četiri filmova o svakom godišnjem dobu (Tales of the Four Seasons ). Mnogi Romerovi filmovi, kao i ovaj, asocijacija su na leto upravo zbog toplih boja koje preovladavaju i vizuelno primamljivih kadrova plaža i mora. U njegovim filmovima su prepoznatljivi pejzaži, predivne plaže, zalasci sunca, plavo nebo, zelena trava i čista voda. Jedan od najtipičnijih takvih primera je upravo Priča o letu – bez saundtrek muzike, sa slikama plaže, dugim razgovorima i šarmantnim mladim ljudima.

6. I ja tebi kevu / Y Tu Mamá También (2001)

Film I ja tebi kevu, meksičkog reditelja Alfonsa Kuarona, podjednako je intrigantan kao i sam naslov. Ovaj letnji, coming of age film vodi nas u avanturu sa dva druga, sedamnaestogodišnjacima Huliom i Tenočom i njihovom dvadesetosmogodišnjom prijateljicom Luisom u potragu za imaginarnom plažom – Usta raja. Film govori o nesnađenosti, odrastanju, seksualnosti, tinejdžerskom dobu, ali i obiluje duhovitim replikama.

7. Mamma Mia! / Mama Mia! (2008)

Mamma Mia je drugo ime za leto i more. Mjuzikl, inspirisan pesmama grupe Abba sniman je na prelepim grčkim ostrvima – Skiatosu i Skopelosu. Ovaj film je govori o ljubavi, prošlosti, nostalgiji, ženskom prijateljstvu i neraskidivom odnosu majke (genijalna Meril Strip) i ćerke (Amanda Sajfred). Pravo je vreme da se podsetite ovog letnjeg klasika, uz koktel, u društvu mame ili sestre.

8. Kraljevstvo izlazećeg meseca / Moonrise kingdom (2012)

Sledeća preporuka je humoristička drama Vesa Andersona. Film je smešten na izmišljenom otoku negde na obali Atlantskog okeana. Prati dvoje zaljubljenih dvanaestogodišnjaka koji su pobegli od kuće i njihove porodice koje kreću u potragu za njima. Ako se niste uopoznali sa jedinstvenom kinematografijom ovog američkog režisera, Kraljevstvo izlazežeg sunca je odličan početak. Budući da je Ves Anderson snimio samo 7 (veoma dobrih, originalnih i interesantnih) filmova, jedno leto je dovoljno da ih odgledate.

9. Vajana / Moana (2016)

Vajana je animirani Diznijev film – avantura o mladoj Vajani (Ivona Rambosek) koja odlazi u hrabru misiju da spasi svoj narod. Za vreme tog putovanja ona će upoznati nekada moćnog poluboga Mauija (Marko Kon) koji će je voditi u njenoj misiji. Oni će zajedno putovati po otvorenom okeanu a usput će Vajana ispuniti nedovršeni zadatak svojih predaka i otkriti ono što je uvek tražila – svoj identitet.

10. Zovi me svojim imenom / Call me by your name (2017)

Svima dobro poznat, Zovi me svojim imenom je ljubavni film italijanskog reditelja Luke Gvadanja. Film je hronika o letnjoj romansi između mladog Elia (Timoti Šalame) i Olivera (Armi Hamer), studenta koji je gost u kući Eliovih roditelja. Ovo je priča o opsesivnoj ljubavi, samospoznaji i seksualnosti, smeštena u Italiju 80-tih godina prošlog veka. Ovaj film miriše na breskve, sunce i leto.

Članak Top 10 filmova koji vas vode na more se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Uprkos svemu, biciklistički skup Kritična masa koji se održava svake poslednje subote u mesecu, poseti u proseku oko 250 ljudi. Sa ekipom iz organizacije pričali smo o mnogobrojnim benefitima vožnje bicikla ali i potrebi da biciklisti budu ravnopravni učesnici u urbanom saobraćaju.

Kako je nastala ideja za osnivanje udruženja biciklista i ko su članovi?

Zahvaljujući jednom bečkom studentu na volonterskoj razmeni u Beogradu 2011. godine, pokrenuta je mesečna biciklistička vožnja kroz centar grada, poznata pod nazivom Kritična masa. Ne samo kod nas, Kritična masa se organizuje u 300 gradova širom sveta i za cilj ima da slavi biciklizam i podigne svest o ravnopravnom učešću biciklista u urbanom saobraćaju. Oko ove ideje se okupila grupa građana i zaljubljenika u dvotočkaše, koji osnivaju udruženje Ulice za bicikliste godinu dana kasnije, jer se u međuvremenu razvila i potreba za napretkom i većom promocijom bicikla kao prevoznog sredstva. 

Članovi udruženja su građani i građanke, iz različitih sfera zanimanja, a koje veže jedna zajednička stvar – bicikl. Svako ko na bilo koji način može da da svoj doprinos širenju biciklističke kulture i održive mobilnosti, može postati naš član. Mi želimo da utičemo na razvoj grada, ali u održivom, zdravom i zelenom pravcu. Što bolji i sigurniji uslovi za bicikliste, to više biciklista na ulicama, koji sa sobom ostavljaju lepši i čistiji grad, grad za ljude sa manje automobila, saobraćajnih gužvi i zagušenja, buke i zagađenja.  

Strah od zaraze korona virusom i gužve u gradskom prevozu trebalo bi da podstaknu ljude da odaberu bicikl kao prevozno sredstvo. Koje su sve prednosti vožnje bicikla?

Započećemo sa najboljim razlogom pre svega, a to je vaše zdravlje. Ne morate da učestvujete u Tur de Fransu da biste osetili benefite vožnje bicikla. Ovom laganom ali svakodnevnom rekreacijom jačate svoj imuni sistem i mišiće ali istovremeno oštrite i svoj um. Bicikl okida hormone sreće i pomaže ako ste anksiozni, depresivni ili pospani. Tako ćete imati i lepši san a smanjićete rizik od nastajanja raznih bolesti i gojaznosti. 

Dakle, bicikl će vam tako sačuvati novac za odlazak u teretanu ili na aerobik.Takođe, ušteda za gorivo, parking i održavanje automobila u odnosu na bicikl nije uopšte zanemarljiva. Čak i da nemate bicikl, njegova kupovina će vam se novčano isplatiti brže nego što ste mislili.

Svi koji odluče da se kreću na dva točka, na taj način ne pomažu samo sebi već i svom gradu i životnoj sredini. Prvo i najbitnije ovde, a što muči Beograd godinama, jesu nesnosne saobraćajne gužve. Za njih je biciklista najblaže rečeno spas, pogotovo u delovima gde postoje biciklističke staze. Svaki biciklista je jedan auto manje, ali jedna srećnija osoba više, koja ne kasni, već stiže na vreme na posao i u špicu, i to bez stresa i nervoze. Svi koji nisu probali, ne znaju kakav je sjajan osećaj izbeći najgoru beogradsku gužvu i nepomičnu kolonu automobila punu besnih i nestrpljivih vozača.

Kao biciklista, doprinećete i vašoj okolini. Bicikl ne ide na gorivo, već na vašu energiju i mišiće, čime ćete smanjiti emisiju štetnih gasova. Ne budite skromni, i te kako ćete doprineti čistijem vazduhu u gradu jer se zbog vas dodatno neće poseći nijedno drvo da bi se napravilo mesto za parking. Biciklista ne pravi ni buku, a svi smo svesni da ona ima priličan uticaj na naše psiho fizičko zdravlje.

Ukratko rečeno, bicikl je zdrav, jeftin, brz i održiv, ali na sve to i zabavan. Omogućava vam da vidite grad iz neke potpuno druge perspektive, da otkrijete njegove skrivene delove do kojih se ne može autom, ali i da sve to radite u društvu uz sitno ćaskanje.

Na koji način je moguće podstaći ljude da se odluče za bicikl umesto automobila ili gradskog prevoza?

Mnogi evropski gradovi su već odavno prepoznali potrebu za održivim i modernim rešenjima urbane mobilnosti, gde se bicikl savršeno uklapa u tu sliku. Nažalost, mi prilično kaskamo za ovom idejom i u zakonima i na samim ulicama. Koliko god se samo udruženje trudilo i ulagalo da promeni automobilske navike u našem gradu, potrebna je jača politička volja i odlučnost gradskih vlasti da počne da ulaže u biciklističku i pešačku infrastrukturu više nego u automobilsku. Potrebna je bolja infrastruktura i bezbedniji uslovi za bicikliste, kako i dodatne pogodnosti i opšta edukacija da je bicikl za mnoge  prevoz a ne samo rekreacija.

Iako su ljudi svesni raznih pogodnosti koje donosi bicikl i želji da njime pođu na posao, mnogi će odustati jer se ne osećaju sigurno na ulicima staze su nepovezane, pune rupa, prepreka i nazubljenih ivičnjaka. Niko ne voli neugodnu i nebezbednu vožnju i svi jednako želimo da do destinacije stignemo što brže i sigurnije.

Ove subote održana je 110. Kritična masa. Da li je vožnja na Kritičnoj masi samo rekreacija ili je ipak i svojevrstan aktivizam?

Kritična masa je pre svega zajednički biciklistički događaj, na koji se ljudi pozivaju na sjajnu vožnju kroz beogradske ulice i dobro druženje i atmosferu. Ali, svaka vožnja ima svoju posebnu poruku, ideju i želju da skene pažnju na date probleme sa kojima se biciklisti susreću u saobraćaju. Kritična masa vozi i da proslavi početak proleća ali i da apeluje na vlasti da nam npr. smetaju visoki ivičnjaci.

Vožnja zaista pripada svim građanima, od mališana do onih najstarijih, gde neki dođu da voze da bi uživali a neki pak žele da budu deo borbe za bolji i lepši biciklistički grad.

Slogan za na ovoj Kritičnoj masi bio je ,,Metar je bitan”. Zašto su biciklisti nizak prioritet u saobraćaju i šta je potrebno da se to promeni?

Mi smo automobilska nacija i vrlo je verovatno da će vas smatrati čudakom i smetalom na ulici kad vide da idete biciklom na posao. Svest da je bicikl prevozno sredstvo i da je potrebna tolerancija i poštovanje od strane ostalih učesnika u saobraćaju se u Beogradu neverovatno sporo budi. Pitanje je takođe i političko, jer su biciklisti zanemarljiv procenat biračkog tela, i izlaženje u susret biciklistima pre donosi negativne, nego pozitivne političke poene. Jer da biste izašli u susret biciklistima, morate da ,,otmete” površinu na ulici od automobila. I to kod prosečnog vozača u Beogradu izaziva revolt.

 I to za nas zna da bude prilično frustrirajuće, uz sve apele i akcije koje sprovodi naše udruženje. Ključ ovde leži u rukama gradskih vlasti , i kao sto smo već pomenuli, ovde su potrebna ozbiljna sistemska rešenja i promene, kako bismo uopšte mogli da pričamo o većoj popularizaciji bicikla.

Koja prava imaju biciklisti u Srbiji i da li se ona zapravo poštuju?

Biciklista je regularan učesnik u saobraćaju, što se nažalost kod nas vrlo malo zna i uvažava.Vozači često misle da biciklisti usporavaju saobraćaj. E pa da razjasnimo: biciklisti ne usporavaju saobraćaj, već ogroman broj drugih automobil. Pravo bicikliste je da vozi metar od desne ivice kolovoza i da ga vozači dodatno poštuju i bezbedno pretiču. Biciklisti imaju pravo na uređene i povezane staze na kojima neće nailaziti na prepreke i vidu kontejnera, reklama ili parkiranih automobila.

Na koje evropske države treba da se ugledamo kada je u pitanju biciklistička infrastruktura i stvaranje adekvatnih uslova za vožnju?

Sve ih je više, to su Francuska, Engleska, Nemačka, Holandija, Austrija, Slovenija, Mađarska, Danska, Holandija.

Koji delovi grada su najbolji za bezbednu vožnju bicikla?

Ovde će svakako svi glasati za Novi Beograd, koji pored toga što je prilično ravan, najviše pokriven biciklističkim stazama. Reklo bi se idealno za svakodnevnu vožnju i šteta je da oni koji se uglavnom kreću Novim Beogradom, ne iskoriste tu mogućnost.

Da li je moguća vožnja zimi i po kiši – kako se adekvatno opremiti za vožnju po lošim vremenskim uslovima?

I te kako! Internet bruji od saveta i ohrabrivanja biciklista da pokušaju da voze i po lošijim vremenskim uslovima. Pored adekvatne garderobe i opreme, koja ne mora da bude ni skupa ni specijalno biciklistička, važno da date sebi vremena i da se polako navikavate i učite da vozite i po zimi i kiši.

Što se tiče zime, akcenat je na čuvenim slojevima odeće. Verovatno ćete se i manje smrznuti na biciklu nego dok čekate autobus na stanici. Kiša svakako nije prijatna, ali i tu je rešenje – kabanica, ali potrebna je i volja da se krene u takvu avanturu.

I za kraj – koja je vasa poruka biciklistima?

Mi bi smo se obratili ne samo biciklistima, nego i pešacima i korisnicima javnog prevoza kako i vozačima automobila.

Svaki biciklista je jedan čovek manje u prepunom autobusu, jedan čovek manje za volanom, što u ovim trenucima kada pandemija ponovo počinje da nas ugrožava može da bude samo pozitivna stvar, jer smanjuje gužve i rizik. Bolji uslovi za bicikliste su zapravo dobitna kombinacija i rešenje problema svih pomenutih grupa.

Članak Ulice za bicikliste – rekreacija i borba za bolji biciklistički grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prema statistikama Demostata, mladi u Srbiji nezainteresovani su za politiku u svim njenim aspektima. Između dve trećine i tri četvrtine mladih izjavljuje da ih politika malo ili nimalo interesuje. Više od polovine mladih smatra da njihovo mišljenje nije značajno političarima, dok više od tri četvrtine ne bi bilo spremno da bude na nekoj političkoj funkciji. 

Nameće se pitanje – ko je kriv za ovakvu apatiju među mladim ljudima i da li postoje oni koji ipak nisu obeshrabreni?

Učestalo je mišljenje da je demotivisanost mladih prouzrokovana nepoverenjem u institucije, ideološkim neslaganjem sa opozicionim predlozima i opštoj nezainteresovanosti političara da mlade adekvatno uključe u politički sistem. Novinski portal Talas navodi tri glavna razloga izostanka mladih na protestima. Oni ističu da je razlog za to činjenica da večina mladih ne planira budućnost u Srbiji, ali i odrastanje u vreme političkog pesimizma, tranzicije i samo prividne demokratije.

„Apatija kod mladih nije nikakvo prirodno stanje već posledica političke scene koja je izabrala da ignoriše mladi i ne pravi nikakav apel za njihovim učešćem.“ , ističe Talas.

Sa druge strane, izvestan broj studentskih aktivista i studentskih organizacija dokaz su da mladi ipak žele da se izbore za svoj glas i mesto u sistemu. O tome svedoče i rezultati istraživanja koje je objavila SeConS Grupa za razvojnu inicijativu, koji pokazuju da su u prošlogodišnjim antirežimskim protestima, najveći procenat činili upravo mladi i sredovečni građani – 43 % učesnika je starosti 18-30 godina, a 37 %  između 31 i 50 godina.

Sociološkinja Snežana Kuzmanović, profesorka u Prvoj beogradskoj gimnaziji, koja svakodnevno radi sa mladima, smatra da politika nije prioritet mladima, ali  ističe da su oni nepravedno okarakterisani kao nezainteresovani za društvenopolitičke probleme.

„Mladi se često pogrešno karakterišu  kao egoistični, razmaženi, lenji i generalno nezainteresovani za opšte dobro tj. politiku u pravom značenju te reči.  Bez obzira što mnoga sociološka istraživanja ukazuju na nizak nivo političkog aktivizma mladih, mladi  su zainteresovani, ali uzdržani i oprezni u političkom životu. Istina je da mnoge mlade politika ne zanima i ne dotiče, ali nije svaka mlada osoba indiferentna prema politici. Veliki je deo i onih koji su razvili kritičko mišljenje i osvestili koliko je politički aktivizam i učešće u protestima važno za njihov život i dobrobit zajednice. U klimi u kojoj je veliki deo odraslih postao inertan i razočaran, raste broj mladih koji su spremni da reaguju .”, dodaje Snežana.

Studentski protesti devedesetih  i danas  – šta se promenilo?

Za razliku od protesta devedesetih, koji su imali znatan broj mladih lidera, danas je malo mladih ljudi koji su vidljivi u političkom životu. Zabrinjavajući  je podatak da od 250 poslanika u Srbiji , samo troje spada u grupu mladih i ima manje od 30 godina.

Što se tiče protesta, „protesti 1996-te su bili mnogo burniji, održavani su svakodnevno, sastojali su se od govora i protestnih šetnjih, kao i raznih akcija bogatih simbolikom i humorom“, objašnjava Snežana.

 Profesorka Kuzmanović dodaje da su prošlogodišnji antirežimski protesti i započeli i završili se (uslovno završili) na drugačiji način.  Smatra da su učesnici protesta, koji su osudili nasilje, očekivali više medijske slobode, demokratije i smenu vlasti ostali uskraćeni i uglavnom nezadovoljni.

Ovo mišljenje deli i Aljoša Kričak, student koji je redovno posećivao pomenute proteste. Njega je demotivisalo i razočaralo postepeno odustajanje mladih od protesta, verovatno prouzrokovano neadekvatnom organizacijom i nepostojanjem jasne ideje za rešenje problema:

,,Iskustvo sa 1od5miliona jeste da je u početku je imalo smisla, dok ljudi nisu krenuli da smišljaju izgovore zasto više ne žele da dolaze na proteste. Za deo tih izgovora je ispalo da su i opravdani jer su studenti iz udruženja 1od5miliona prisvojili to kao da je protest njihov i da smo mi svi tamo bili zbog njih. Nisu me ubedili njihovi govori kako će da uvedu bojkot u Skupštinu. Jednostvno mislim da su nažalost uništili celu priču i samo još više obeshrabrili već obeshrabrene ljude koji su ponovo razočarani i u budućnosti verovatno neće imati želju da izađu na proteste.“

Kako mladi mogu da učestvuju u politici i da li je savremen politički sistem prilagođen njihovom učešću?

Savremeni politički sistem podređen je ekonomskim interesima, a glas „običnog čoveka“ ne čuje se u takvom sistemu. Mladi se ne podstiču da se u njega uključe, a oni koji uspeju da se izbore za svoje mesto u političkom životu primorani su često da se nerado prilagode i prihvate postojeću politiku takvu – kakva je.

Dušan Duduković, jedan je od organizatora protesta protiv prošlogodišnjeg zakona o komunalnoj policiji, kao i akcija ZA Krov nad glavom. On kaže da prostora za mlade ima i mladi u politici jesu potrebni, ipak, uz neka ograničenja.

,,Naš politički sistem jeste otvoren za mlade. Međutim, važno je kakav je identitet tog mladog čoveka – da li samo zato što je on mlad, samim tim znači da je njegov politički stav bitan? Važnije pitanje za mene je da li se mladima uopšte nudi izbor da promišljaju o nekim drugačijim temama koje nisu prisutne u javnom diskursu? Nema mogućnosti da mladi dođu do neke drugačije politike. Jedino je moguće da se prilagode ovom sistemu koji imamo – katastrofalnom, po mom mišljenju.”

Sličan stav deli i Miloš Budimir, član inicijative Ne davimo Beograd i aktivista koji je učestvovao na mnogobrojnim protestima, kako ekološkim tako građanskim i antirežimskim.

,,Ovaj politički sistem nije prilagođen običnom čoveku, nezavisno od njegovih godina. Postojeći politički sistem ne poziva nas da u njemu učestvujemo. Ovo je neki narativ koji se namerno pravi da bi ograničio mogućnost čoveku iz naroda da donosi bilo kakvu odluku”, podvlači Miloš.

Načini na koji mladi mogu da doprinesu političkom sistemu i organizovanju protesta su mnogobrojni. Mladi ljudi često mogu da jednostavnije i smislenije prenesu ideju svojim vršnjacima nego što bi to mogli odrasli.

,,Smatram da mladi uopšte nisu toliko nezainteresovani za politiku i proteste, kao što često čujemo u javnom diskursu. Nepravilno je potcenjen aktivizam mladih, budući da imamo primer da mladi organizuju čitave proteste samostalno. Setimo se Grete Thunberg koja je podstakla mlade širom sveta da započnu ekološke proteste . Takođe, i kod nas je protest Petkom za budućnost zaživeo zahvaljujući inicijativi par mladih entuzijasta.”, dodaje Miloš.

Protesti protiv klimatskih promena i feministički protesti – vrlo značajni za mlade

Važno je pojasniti da se aktivizam mladih nikako ne ograničava samo na politiku u užem smislu, već se odnosi i na sve ono što spada u politiku u širem smislu – ekologiju, borbu za prava žena i svih onih na margini društva.

Klimatski protesti proglašeni su za reč 2019. godine. Protesti pod nazivom Školski štrajk za klimu započeti su u Švedskoj, na inicijativu srednjoškolke Grete Thunberg, koja je podstakla mlade širom sveta da uzbune javnost i ukažu na klimatske promene koje su ogroman globalni problem.

Bilo je pitanje vremena kada će ovi  protesti započeti i u Srbiji. Jedna od organizatorki protesta Petkom za budućnost, Jana Pažin, otkrila nam je da je ove klimatske proteste kod nas organizovala samoinicijativno, zajedno sa grupom istomišljenika. Jana pominje koliko joj je važno bilo to što je  znala da u ovoj borbi nije sama i da postoje mladi koji dele njene stavove. Takođe, ona skreće pažnju na moguće zloupotrebe aktivizma mladih od strane pojedinih politčkih stranaka.

,,Želim da napomenem da naša organizacija nije politički orijentisana. Mi nismo tu samo da okrivljujemo, već da pokušamo da ponudimo konkretno rešenje institucijama koje mogu da donesu neku značajnu odluku. Nije nam bitno ko će da napravi promenu, bitno je da do promene dođe. Ipak, veoma smo oprezni budući da proteste finansiramo i organizujemo samostalno, a imali smo situacije gde su neke stranke pokušale da se okoriste o naš rad prisvajajući ga. ” dodaje  Jana.

Da mladi zaista brinu za one koji su marginalizovani i naizgled usamljeni u svojoj borbi za pravdu dokazuju i protesti podrške Mariji Lukić. Marija Lukić iz Brusa postala je svojevrstan simbol odvažnosti i hrabrosti, budući da se odvažila da prijavi lokalnog moćnika za polno uznemiravanje na poslu. Marija prolazi kroz sudski postupak koji traje već dve godine i nikako da se reši, ali joj ipak veliku snagu i podršku Mariji pružaju mlade aktivistkinje i feministkinje.

Jedna od njih je i Emilija Mladenović, koja ističe da je neophodno da onaj koji ima privilegije iskoristi iste da bi pomogao ugroženima i neprivilegovanima  da se za njihov problem čuje.

,,U situaciji u kojoj je Marija Lukić  neophodna je podrška i razumevanje, žrtva ne treba da bude sama i u strahu da će još gore proći ako pokuša da se izbori za pravdu. U zemlji u kojoj su ljudi poput Jutke na vlasti niko nije bezbedan, a žene su u još težoj poziciji. Rečenica “ti sama ne možeš ništa da promeniš” se koristi kao opravdanje za ravnodušnost i sebičnost, a žene kao što je Marija Lukić i svi oni koji dolaze u Brus za  svako ročište i pružaju joj podršku su dokaz koliku moć ima svaki pojedinac. Najbitnije je  da ne budemo nemi na nepravdu”, kaže Emilija.

Ponekad je jedini način da se reše određeni problemi u državi i društvu taj da se mladi konstantno informišu i bave aktivizmom.

,,Seksizam, homofobija, rasizam itd. mogu da se reše samo ako mladi uvide da ti problemi postoje i imaju želju da pomognu da se problem reši“ dodaje Emilija.

Online aktivizam – budućnost ili nekompetentnost

Osećaj pripadnosti zajednici neophodan je većini omladine. Klasičan vid aktivizma podrazumeva odlazak na protesnu šetnju i satisfakciju zbog toga što smo deo mase, koja nas osnažuje i deli naša uverenja. Međutim, generacija Z većinu svog vremena provodi na internetu, najviše na društvenim mrežama, gde se i informiše.

„Mladi, kao konzumenti medijskih sadržaja, bez sumnje većinski prate onlajn medije i sadržaje na internetu, bili oni u formi tekstova, audio ili video podkasta na raznim medijskim platformama i aplikacijama, čak su i društvene mreže mesto gde će mladi pre potražiti informaciju koja im je potrebna, nego na nekom tradicionalnom mediju“ –  iz Oblakoderovog teksta Mladi i mediji.

Prelaskom iz realnog u online svet, menja se i slika mladalačkog aktivizma. Sve je više onih koji se odlučuju za pasivniji vid aktivizma – online aktivizam. Ovde se konkretno misli na svaku inicijativu koju mladi mogu da preduzmu preko interneta: od statusa, preko virtuelne umetnosti koja nosi sa sobom određenu kritiku, do klika na ,,dolazim“ na Fejsbuk događaju.

Mišljenja o online aktivizmu su podeljena, dok jedni misle da je on nedovoljno iskren, drugi smatraju da je to validan način da se tradicionalni vid aktivizma dopuni i unapredi.

Aljoša Kričak: „Online aktivizam mogu da shvatim samo uz običan aktivizam, kao neki mali udeo, a ovako samostalno mislim da je većinom besmislen i da najviše služi kao neki filter ili kao lažno uverenje da ste uradili nešto time.“

Miloš Budimir: „Aktivizam je širok pojam. Smatram da se aktivizam ne mora nužno odnositi samo na izlazak na protest. Najvažnije je iskazati svoj stav, na bilo koji način. Mislim da online aktivizam ima veliki potencijal, kako u svetu, tako i kod nas, jer su mediji glavni izvor informisanja za mlade. Ipak, treba biti oprezan da ne ostanemo uvek samo na online aktivizmu.“

Neizvesno je da li će u budućnosti biti dovoljno mladih aktivista i na koji način će oni izražavati svoje nezadovoljstvo. Važno je ipak imati veru u mlade i dati im priliku da se njihov glas čuje.

Profesorka sociologije Snežana Kuzmanović, koja ističe da je u stalnoj komunikaciji sa mladima, ima bezuslovno poverenje u njih i ne veruje u stereotip  da su mladi nezainteresovani:

 „Suprotno uvreženom mišljenju, da mladih nema u političkom životu i protestima  zato jer vreme provode na Instagramu, moje lično mišljenje je sasvim suprotno. Smatram da ovaj najvitalniji i najpametniji deo našeg društva ne vodi revolucije na mreži niti beži u virtuelne svetove i vrlo je svestan sveprisutnih manipulacija na svakom koraku, oprezan je.  Mladi možda s razlogom sumnjaju u naše generacije i zato se često klone politike, ali mi ne smemo sumnjati u njih!“

Članak Mladi na protestima – jedini poligon za političko učešće se pojavljuje prvo na Oblakoder.