„Drugi zakon termodinamike“ Drago Glamuzina
5/5 *****
Radnja romana se odvija tokom jedne pijane večeri, prijatelji su okupljeni na rezidenciji za pisce. Počinju da igraju „igru“ – svako treba da ispriča neku svoju autentičnu priču, neki događaj iz života koji ih je na neki način promenio, povredio, posle kog su se osećali osramoćeno… Bilo koja priča, samo da je istinita i razarajuća. Tada počinje magija ovog romana. Svaka priča je neočekivana, tenzična, neke su tragične, neke su transcendentalne, neke začudne i duhovite. Autor je majstor prirodnosti replika i dijaloga, i zaista posle prve priče koju ispriča jedna od junakinja, potpuno si uvučen u to veče. Počinješ da se osećaš kao da, kao i ostali likovi, prisustvuješ nečemu velikom – jednoj večeri koja je neponovljiva i koja sadrži sve istine sveta. I zaista, na kraju romana, osećala sam se kao da sam promenjena osoba.
„Kuhinja“ Banana Jošimoto
4/5 ****
Priča prati junakinju Mikage koja se, nakon smrti svoje bake, suočava sa prazninom i usamljenošću. Ona svoj novi dom pronalazi kod dečaka njenih godina Jukija i njegove majke Eriko, kod kojih se seli ubrzo nakon bakine smrti. Iako je težište radnje na odnosu između Mikage i Jukija, njihove ljubavne priče, ipak, lik Eriko je sve vreme prisutan, prati ih kao senka i ubrzo postaje okosnica radnje. Roman zapravo prati njihov trougao. Iako mi je sam zaplet romana jako zanimljiv, kao i sami likovi, koji su zanosni, ipak na kraju sam ostala pomalo ravnodušna. Kao da mi je falilo da na nekom mestu stvar bude malo podignutija, jača, možda čak emotivnija? Ostaje mlak osećaj, pomalo hladan. Međutim! U svakom izdanju „Kuhinje“ nakon romana je i priča „Moonlight shadow“ (naslov je dobila po pesmi Majka Ofilda). I ta priča, kao da mi je upotpunila sam roman, ona ima taj intenzitet koji mi je falio.
„Kad smo bili mlađi“ Oliver Lovrenski
5/5 *****
Oliver Lovrenski je devetnaestogodišnjak koji piše o sirovom odrastanju u Oslu. Glavni lik i narator romana je Ivor, on i njegovi drugovi su grupa šesnaestogodišnjaka koji sve dublje gaze u svet opijata, nasilja i kriminala. Kroz kratka poglavlja, koja podsećaju na beleške koje bi neki tinejžer zapisao u svojoj svesci, u svoj dnevnik ili čak kao SMS poruku, mi pratimo njihove avanture, tuče, zaljubljivanja, razočaranja, očekivanja, snove, ali i postepeni sunovrat. Jezik romana je vrlo specifičan – bez klasične interpunkcije, čak ponegde i sa emotikonima. Stil potpuno oponaša sadržaj. Meni je čitanje ovog romana bilo baš interesatno iskustvo. Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na takav stil i da se adaptiram na to šta zapravo čitam i koji su narativni postupci, za čim da tragam u tekstu. Na početku sam, možda čak, moram priznati, imala predrasude da je samo specifičnost stila čar ovog romana, ali zapravo nije. Kako odmiče roman, sve se dublje ulazi u psihologiju tih dečaka, u problematiku Osla, i okruženja u kom dečaci odrastaju. Roman je, kako odmiče, sve razorniji, potresniji i dublji.
„Sećanje na devojku“ Ani Erno
4/5 ****
„Sećanje na devojku“ je delo autofikcijske proze po kojoj je Ani Erno poznata. Autorka se priseća 1958. godine, godine kada je doživela svoje prvo seksualno iskustvo koje je za nju bilo traumatično. Ona u romanu preispituje procep koji se napravio između devojke Ani iz 1958. godine i Ani danas. Kao da je roman neka vrsta istrage – šta se dešava sa našim sećanjima i na koji način su ona utkana u naše današnje biće. A ono što mi je bilo posebno interesantno jeste kako je taj događaj odigrao ključnu ulogu u njenom bavljenju pisanjem. Ovo je prvi roman Ani Erno koji sam pročitala i moram da primetim, da je ovo redak slučaj mog uživanja u tome što sam se na trenutke osećala kao da se probijam kroz tekst. Rečenice su dugačke i isprepletene, svaka rečenica mora da se pročita po tri puta da bi se ceo njen smisao obuhvatio. To mi obično smeta, međutim, ovde je to slučaj upravo zato što su zaista rečenice prepune kompleksnih misli kojima se prosto moraš vraćati da bi primio ceo njihov smisao. Autorka neverovatno gradi tenziju, kroz čitav roman si u nekoj neizvesnosti i napetosti, samo čekaš šta će se loše desiti. Međutim, možda je upravo posledica tolike strepnje upravo ono što mi je zasmetalo, a to je taj fatalizam i mrak koji je obojio čitav roman. Kao da fali nešto lepo, neka pauza od gorčine, što će napraviti kontrast onom ružnom, da bismo lepo mogli još jače da osetimo.
„Probudiću se na Šibuji“ Ana Cima
5/5 *****
Ovde malo varam, s obzirom, da sam pročitala nekoliko romana skorije od ovog, međutim, mislim da nije dobio onoliku pažnju kod nas koliku zaslužuje, te tako bih iskoristila priliku da ga pomenem. Roman ima dve narativne niti. Jedna nit prati dvadesetčetvorogodišnju junakinju koja studira književnost u Pragu, prevodi sa japanskog jezika zaboravljenog pisca Kavašitu, izlazi sa jednim momkom i bori sa se svakodnevicom, dok druga nit prati dušu junakinje koja je zarobljena u kvartu Šibuja u Tokiju bez mogućnosti da pobegne. Ono što mi je bilo fascinantno je na koji način se ove dve linije uvezuju i kako ih je autorka isprepletala. Sve vreme sam se osećala kao da otrkivam nešto novo i nisam na kraju ni malo bila izneverena, kao što ponekad biva kada se na taj način gradi tenzija.
0 Comments