Branko Ve Poljanski – 77 samoubica 5/5 *****
Neverovatna ljubavna zbitija gospodina Nikifora Mortona, nadfantastični i brz ljubavni roman! I da, zaljubila sam se u njega 77 puta do sada i ovo je skoro uvek poslednja knjiga koju sam pročitala jer joj se iznova vraćam, a Nikifor Morton me je toliko inspirisao da sam počela i da mu pišem. 77 samoubica je kolaž misli i osećanja koji se sudaraju u vrtlogu nemira, ljubavi i borbe. Ova knjiga zaboravlja književne forme, ludački izgara u svojoj hrabrosti i nastoji da bude to što jeste. A ko je NIkifor Morton? On je mlad i besan. Vitak i ovisok kao mladi hrast. Gord i tiranski veseo. Ponosan. Ljut i silovit. Dobar i sentimentalan. Poslednja vrlina ležala je u dnu njegovih unutrašnjih magazina. Moguće i nije tako. Videćemo! Profesionalno zanimanje duhovnog lorda Mortona beše RAZARAČ SVETA! Volela bih da nastavite sami da komunicirate sa gospodinom Mortonom, verujem da će vam ostati u mislima i da će vam razoriti svet kao što je i meni: Lele meni, kuku tebi, svete.
Andrej Tarkovski – Martirologijum 5/5 *****
Knjiga dnevnika Andreja Tarkovskog koje je vodio od 1970. godine do svoje smrti 1986. ili kako je i sam Tarkovski želeo da se zove: Martirologijum tj. „knjiga stradanja“.Čitajući ovu knjigu, imala sam osećaj da ulazim pravo u njegov svakodnevni život, bez ikakvog posredovanja ili ulepšavanja. Radoznalo sam pratila svaku belešku, nailazeći na pitanja koja često i sama sebi postavljam i sa strepnjom iščekivala kako će izgledati poslednja stranica. Tarkovski je prilično jednostavno predstavljao svoje dane, rođenja, razgovore, ugovore, nedostajanja, nemoći, neke je stanice završavao skicom kuće, etiketom piva, šampanjca, spiskom šta sve treba da obavi, kupi za selo, iz kog položaja se glumci klanjaju publici, koje dugove hitno mora da vrati ili jednostavno sujetom: to je valjda život. Zato, svaka strana ove knjige vredna je čitanja jer je svaka sam život. Dok sada preporučujem vama da pročitate ovu knjigu, setila sam se dela beleške u kome Tarkovski piše: Ponovo sam pročitao Kastenedu: Časovi Don Huana. Sjajna knjiga i potpuno tačna, zato što 1) svet uopšte nije takav kakav nam se čini i 2) on bi zaista mogao da postane drugačiji pod određenim uslovima. Eto, možda nekome i ova preporuka bude od koristi.Naravno, mogla bih da izdvojim još mnogo trenutaka koji su me dirnuli ili iznenadili, u kojima sam se prepoznala ali najvrednije je to što Martirologijum pruža iskustvo upoznavanja Tarkovskog onakvog kakav je bio u svojoj najdubljoj i najiskrenijoj verziji. Njegov jezik je precizan, um nežan, a njegova svakodnevica istovremeno teška i blistava, dakle, ljudska.
Judita Šalgo – Sabrane pesme 5/5 *****
Verujem da svi već znamo koliko je Judita Šalgo sjajna i važna. Dopada mi se što Šalgo i najmanjom promenom u jeziku otvara nova značenja koja uznemiravaju, pitaju i greju: to je sve što poezija treba da bude. Volim na koje sve načine govori o svom životu i ti načini jesu sve što bi poezija bila. Kad kaže „radim samo kako je napisano“ potpuno je razumem i verujem joj, a za mene je dobra poezija ona koja je verujuća. I naravno da obožavam što ispada iz forme i traje u svom ritmu, na sijaset načina. Kakva žena!
Brza ljubav
O visokim stvarima povišenim tonom,
o tankim potanko,
o vodi tečno, o nožu odsečno,
zaokruženo o svetu.
Brza u ljubavi,
govorim na prvi pogled,
od prve gledam u drugio život,
s drugima živim u trećem licu,
pred licem sveta stojim na četir noge,
spremna da jednom petom začepim svih pet čula.
u šest radnih dana stignem čak na kraj srca:
sedmog, božijeg, s uvom na sedmoj bravi,
slušam ga gde mi u tuđoj glavi
krišom otkucava vreme za odmor.
Laslo Krasnahorkai – Ide svet 5/5 *****
On: Govori
Propoveda
Oprašta se
Ovo je prva knjiga Lasla Krasnohorkaia koju sam pročitala: kroz 21 priču glavni junaci ove knjige su ljudi. Privuklo me je kada sam pročitala da se govori o ljudima koji imaju velika očekivanja i želje, da neprestano maštaju o odlasku ili napuštanju svoje svakodnevice, ali da oni zapravo nemaju hrabrosti da išta promene u svojim trivijalnim životima.
Prva misao iz knjige koja mi je ostala u glavi jeste Sve pobune se odnose na celinu, podsetila me da je put natrag uvek kraći.
Nekad čovek ne ume da ignoriše osećanja koje su izazvale izvesne situacije i to ga vodi ka detaljnim i beskrajnim objašnjenjima i razmišljanjima zašto se nešto desilo: sjajna tačnost u posvećnosti koja mi nije bila naporna ili dosadna, ali verujem da može delovati kao da se strpljenje čitaoca ipak zloupotrebljava. Često je ništavilo jedini pogled tog čoveka, ali u drugom trenutku on pamti i najmanji delić fleke koje je sunce obasjavalo, pamti da će uvek biti dovoljno svetlosti da se osvetli put. Pročitaćete kako čovek dolazi do gladne želje da sve što ima to i ostane njegovo, a način na koji Krasnahorkai piše o prisvojnim pridevima i sufiksima je interesantan i često mi se ostajalo u njegovim slikama. Trenutak kad mu ništa posetane sve: ponekad je odustajenje sve što nam treba da vidimo gde smo, da postavimo pitanje čuvene svojine.
Ova knjiga je hrabra i originalna, komunicira čak i kad sluša samo sebe, čak i kad kreće izokola.
U međuvremenu, pita kada smo poslednji put u sebi izgovorili reč dobro i kada smo poslednji put izgovorili reč zlo. Pa, kad smo? Da nismo možda neutralni?
NIŠTA MI ODAVDE NE TREBA
Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen, ostavio bih izlazne puteve, noći u kuhinji, poslednji pogled ljubavni i sve grozničave drumove koji vode u gradove, osta-vio bih duboku tminu koja se spušta na predeo, težinu, nadu, čaroliju i spokoj, ostavio sve voljeno i blisko, sve što me je ganulo, potreslo, opčinilo i uzdiglo, ostavio bih plemenito, blagonaklono, prijatno i demonski lepo, ostavio svako pucanje pupoljaka, svako rađanje i postojanje, ostavio bih magiju, zago-netku, svu omamljenost daljinom, beskonačnošću i večnošću: jer ostavio bih zemlju ovu i zvezde ove, jer ništa odavde ne bih poneo, jer pogledao sam u ono što dolazi, i ništa mi odavde ne treba.
Igor Isakovski – Sovršen poet 5/5 *****
Knjiga Sovršen poet je objavljena u Skoplju za izdavačku kuću Ili‑ili i obuhvata poeziju Igora Isakovskog: preko 500 pesama. Osim što mi je ova knjiga učinila veliku radost, imam potrebu da se zahvalim i svim ljudima koji su doprineli da se ona desi. Nadam se da će biti prevedena i objavljena i u Srbiji. Elem, za poeziju Igora Isakovskog najpre bih rekla da je srčana, prisutna, suočavajuća, žedna i nežna. Njegova peozija je slomljena čaša sa kojom bih neprestano nazdravljala.
Jasno vam je da je on jedan od mojih omiljenih pesnika.
0 Comments