Deset hiljada koraka: O životu znam svega par stvari

Kad bi me neko pitao, mogao bih da kažem ovako:

jednom je moj otac imao prijatelja koji mu je doneo šafleru za rođendan. Zatim su oni prestali da se druže, a šaflera je uvenula i prestala da postoji. Narednog jutra se taj prijatelj probudio radostan i poželeo da preskoči malu baru. Skočio je i polomio obe noge.

O životu znam još nešto:

jednom je moj prijatelj bio mali i voleo je tortu, a na torti su bile plastične kuglice. Jednu je kuglicu ubacio u nos i do kraja dana nije mogao da je izduva. Počeo je da plače, a nos mu je rastao i rastao. Sada koristi nos u sasvim druge svrhe.

Znam i ovo:

jednom se čovek rodi i čovek umre, a da prethodno nije vratio dug od hiljadu evra. Onda se čeka godinu dana da prođe žalost, pa pitaju njegovu ženu – da li se sećaš duga? Treba mi za operaciju uha.

Naučio sam još nešto:

jednom sam imao prijatelja u osnovnoj školi kojem je iznenada umro otac, a onda se u učionici zapalio Sneško Belić napravljen od vate, pa je taj prijatelj gasio nogom požar, dok nisu došle tetkice, a i kad su došle, on je nastavio da šutira Sneška sve dok nije počeo da plače.

Evo još nešto:

jednom je komšija poludeo i svakog jutra govorio svima u ulazu vremensku prognozu za taj dan. Kroz godinu dana je umro; dan posle toga sam se obukao suviše tanko i navukao prehladu.

Šta još:

jednom je moj deda bio mlad i jednom je moja baka bila mlada. Koliko god zvučalo neverovatno, jednom je i moj otac bio mlad i jednom je moja majka bila mlada. To je bilo neko drugo vreme.

I to nije sve:

jednom sam bio mali i Eržika je rekla da mi je spremila ćevape za ručak, a kad sam tamo došao, ležala je u krevetu. Bole me leđa, rekla je, više neću moći da ti pravim ćevape. Nakon toga se smanjila i svakim danom bila sve manja i manja i sve tako dok nije sasvim umrla.

Još malo znam:

jednom sam se ljubio prvi put i sad više ne znam da li je vredelo da se toliko stresiram oko toga.

O životu znam svega par stvari, ali još nikako da naučim koliko jednosmernih ulica postoji u Beogradu.

Možda bolje, nikako da naučim da umesto toga mogu samo da kažem: umoran sam.

Reći ću nešto bolje kad se odmorim.