Umetnost je za ljude oduvek značila, između ostalog, neku vrstu bega od svakodnevice i mogućnost zavirivanja u neki novi, drugačiji svet. Čini se da je ova njena karakteristika dobila na značaju sada, više nego ikada.
Muzeji predstavljaju samo jednu u nizu brojnih institucija koje su preduzele mere zaštite protiv virusa koji nam je toliko preokrenuo život. Danas donosimo priču o izložbi koja je (privremeno) zatvorila vrata posete, ali je otvorila druga – virtuelna vrata, pružajući nam mogućnost da digitalno zavirimo u ženski nadrealistički svet.
Izložba nosi naziv ,,Fantastične žene. Nadrealni svetovi od Meret Openhajm do Fride Kalo“, u galeriji Schrin, u Frankfurtu. Njeno predviđeno trajanje je od 13. februara do 24. maja.
Leonora Fini, Podzemno božanstvo posmatra uspavanog mladog čoveka (Chthonian Deity Watching over the Sleep of a Young Man), 1946
Postavka ,,Fantastične žene” usredsređena je na predstavljanje ženskog umetničkog doprinosa pravcu nadrealizma. Obuhvata radove 34 umetnice, koje su stvarale na teritorijama od Evrope, do SAD-a i Meksika. Skreće se pažnja na promenu koju su one unele u umetnost: od preokreta tradicionalnih muško-ženskih uloga (kao u delima Leonore Fini – ,,Podzemno božanstvo posmatra uspavanog mladog muškarca“, gde se vidi žena u poziciji moći koja je ta koja slika muški akt, ili predstava žene koja muškarcu pokazuje put, kao na slici ,,In the tower”), preko izmeštanja ženskog tela iz konteksta objekta muške požude i smeštanja u kontekst sopstvenog izbora i volje (kao na slici Leonore Karington ,,Autoportret”), do čak brisanja muško-ženskih razlika (u radu fotografkinje Klod Kaun ,,Autoportret“, gde se ona predstavlja kao muško).
Leonor Fini, In the tower, 1952.
Ni jedan drugi umetnički pravac nije imao toliko protagonistkinja i ni za jedan od njih pripadnice nisu toliko ključno doprinele, kao za nadrealizam. Zbog toga je važno isticanje ovog doprinosa i skretanje pažnje na povećane mogućnosti postizanja odličnih uspeha uz žensko učešće, u bilo kojoj oblasti.
Leonora Karington, Autoportret, 1936/7.
Ipak, nadrealistički pravac sam po sebi, odnosno njegovi pripadnici, nisu bili toliko blagonaklono nastrojeni prema ženskom učešću u njemu. Štaviše, smatra se da je bio mizoginistički nastrojen i u fokus stavljao egocentrične muške figure, sa svojim željama, idejama i prohtevima. Čak je i sam Andre Breton, koji se smatra osnivačem nadrealističkog pokreta, mislio kako žena ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu.
Upravo činjenice poput ovih povećavaju značaj fokusa pažnje na ženskom stvaralaštvu. Umetnička mreža nadrealizma je prožeta izuzetnom raznolikošću individualnog pristupa, što je još jedna činjenica kojom zavređuje pažnju. Izgnanstvo i zajedničke izložbe doveli su do mešanja ideja i i kulturnih uticaja koji su se desili u ovom periodu.
Klod Kaun, Selfportrait (I am in training… Don’t kiss me), 1927
Postoji 6 delova izložbe kroz koje se možete kretati. Navigacija kroz digitalni prostor je izuzetno lak. Moguće je izabrati između tema poput “skrivenih heroina” ili “fabuloznih priča”, ili čak otići do “sveta snova”…
Postoji i soundtrack koji možete pustiti dok obilazite izložbu, a koji je takođe svojevrsna oda muzičarkama.
Umetnost ovih žena budi osećaj da ništa nije nemoguće. One podsećaju na važnost bunta i borbe, pozivaju na izmenu društvenih matrica i uloga i poručuju da ne nasedamo slepo na sve što društvo nameće. Jer, od negde se mora početi, zar ne? Dakle, zašto taj početak ne bi bio inspirisan umetnošću?
Izvor fotografija: sajt Schrin muzeja
Naslovni kolaž: Tanja Miljević
0 Comments