Međunarodni dan žena ili osmi mart, nastao je kao dan borbe žena za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost, odnosno kao dan borbe za ženska prava. Danas, ovaj dan je poprimio brojna nova značenja i predstavlja dan kada se slave žene, ali i kada se prikupljaju politički i marketinški poeni. Ipak, važno je da razumemo da je ovo dan kada bi trebalo i da postavljamo pitanja, pogotovo o položaju žena u savremenom društvu.
Jedna od osnovnih kategorija koja predstavlja izuzetno važan deo svakog društva jeste ekonomija. Danas živimo u svetu izrazitih ekonomskih polarizacija, jaz između onih najbogatijih i najsiromašnijih nikada nije bio veći. Ekonomska situacija svake države usko je povezana sa svetskom ekonomijom, što čini pitanje ekonomskih okolnosti pojedinca veoma kompleksnim. Ipak, čak iako postoje velike razlike u društvu, postoje i oni koji su malo različitiji od drugih – a to su žene. Ekonomski položaj žena i muškaraca nije isti, jer su žene „ekonomski ranjivija kategorija”. I tu ne govorimo samo o razlikama u platama, već i o razlikama u položaju, statusu i privilegijama koje su ekonomski uslovljene.
U Srbiji, razlika u platama između muškaraca i žena iznosi 16%. Kako do toga dolazi i šta to znači?
Kako bismo razmrsili kompleksnost pitanja „razlike u platama”, ali i položaja u industrijama, okupili smo 6 žena koje se svojim rečima, ali i delima, bore za bolju poziciju žena u društvu, ali posebno u svojim industrijama. One su: novinarka nedeljnika „Vreme” i urednica portala „Vugl” Jovana Gligorijević, dramaturškinja Tanja Šljivar, muzičarka Tamara Ristić Kezz, teoretičarka kulture i medija i aktivistkinja Marija Ratković, novinarka Iva Parađanin i novinarka i aktivistkinja Sanja Dojkić.
Šta znači „wage gap“, odnosno razlika u platama, i kako do nje dolazi?
Kada kažemo da razlika u platama između muškaraca i žena iznosi 16% veoma je važno objasniti šta to tačno znači. To ne znači da u svakom poslu razlika između plate muškaraca i žena iznosi 16%, već je reč o računanju koje se odnosi na ukupan godišnji iznos novca koji nije uslovljen razlikom na konkretnom radnom mestu, već na koji utiče više različitih faktora: uzimanje neplaćenog zbog brige o deci, porodiljsko odsustvo i trudničko bolovanje, razlike u zaradama u „muškim” i „ženskim” industrijama.
„Platni jaz je problem u celom svetu – ako želimo stvarne uzroke ovog problema, za to je svakako istorijski položaj žena, odnosno njihova sprečenost da zarađuju sve do 20. veka. U situaciji kada žene imaju pravo da poseduju svoj novac tek nešto manje od 100 godina, mi ne možemo očekivati da se naš rad jednako vrednuje, jer se uverenja o tome „šta je normalno” jako sporo menjaju. Po mom mišljenju, najveći problem je u tradicionalnim rodnim ulogama – stereotipima koji onda utiču na razvoj niza osobina i ponašanja koje se percipiraju kao zajednički za sve žene ili sve muškarce. Kaže se da su muškarci odvažniji ili skloniji riziku, a istina je da ih društvo ohrabruje da preuzimaju liderske pozicije u timu i ne snose kazne za promašaje na način na koji se to dešava ženama. Tipičan primer rada tih stereotipa jeste to što češće primećujemo žene kao loše vozače. Kada neka žena načini prekršaj, to se automatski pripisuje celom rodu, dok muškarci greše samo u svoje ime. Svako može voditi evidenciju za sebe – za većinu odvratnih stvari koje se dese u vožnji oko nas odgovorni su muškarci, voze agresivno, ne poštuju saobraćajne propise, na kraju krajeva – mnogo više ih je u zatvoru zbog prekršaja sa fatalnim ishodima”, kaže Marija Ratković.
Problem predstavlja i ekonomska i platežna moć različitih industrija, a uglavnom su industrije u kojima su žene zaposlene slabije plaćene od onih u kojima rade muškarci.
„One industrije koje su izuzetno feminizirane su lošije plaćene, iz prostog razloga što kada iz neke industrije ode novac, muškarci pređu tamo gde novca ima, a nas puste da se igramo i „tripujemo“ da imamo neku moć i mediji su jedna od tih industrija, kao i prosveta i donekle zdravstvo. Mediji i prosveta su definitivno industrije u kojima novca nema, a većina zaposlenih su žene. Da ne pominjem radnice u tekstilnoj industriji”, objašnjava Jovana Gligorijević.
Iva Parađanin naglašava da je polje rada još uvek oblast u kojoj je žena najdiskrimisanija, pogotovo jer postoje pozicije na kojima se zapošljavaju isključivo muškarci, kao što su rukovodeće pozicije na kojima retko viđamo žene.
„Osim ove statistički očigledne diskriminacije, tu je još nekoliko nivoa na kojima je žena diskriminsana: radi u lošijim uslovima, često je žrtva uznemiravanja i mobinga, ne da joj se prilika da napreduje, porodiljske naknade su veoma niske ili izostaju. Ženski rad se i dalje smatra manje vrednim, žena se percipira manje sposobnom, a potčinjenost muškarcu je praksa koja se na polju rada i te kako još uvek tvrdo neguje. Razlika u plati je možda najilustrativniji primer rodne nejednakosti i nejednakih pozicija u jednom društvu, a prisutna je trenutno u svakoj zemlji na svetu. Negde sam pročitala da će po nekom istraživanju biti potrebno još 217 godina da se ova brojka izjednači”, zaključuje Iva.
Ko je najugroženiji ovim okolnostima?
„Najrizičniju grupu, koja će se najčešće naći u situaciji da bude manje plaćena, čine žene koje su udate i imaju dete, ili samohrane majke. U gotovo 100% slučajeva kada se dete razboli, majka je ta koja uzima bolovanje da bi se o njemu brinula. U toj situaciji ona ne može da se ograniči kao u slučaju sopstvene bolesti, da će raditi onaj broj dana koliko joj je odbijeno od plate već ona mora da bude odsutna koliko je dete bolesno, a deca se često razboljevaju naročito kada krenu u vrtić. Dakle, u ogromnom broju slučajeva je majka ta koja uzima bolovanje i dođe do trenutka kada joj se taj broj dana odbija od plate zbog čega se stvara wage gap“, objašnjava Jovana Gligorijević.
Jovana Gligorijević i Sanja Dojkić su saglasne da i fenomen staklenog plafona (eng. glass ceiling) utiče na napredak žena u karijeri.
„Ono što se zove stalkeni plafon tebi kao ženi omogućava da donekle napreduješ u karijeri, a odnekle ti više ne možeš da probiješ mušku ekipu. Na primer, nećeš naći mnogo advokatskih firmi gde imaš ženu u vlasničkoj strukturi, odnosno kao partnera. Retko ćeš naći u IT industriji ženu koja je pokretačica startapa. Ima ih, čak istraživanja koja se odnose na preduzetnice pokazuju da je prosečan životni vek ženskog biznisa 2 godine. Dakle, svi oni podsticaji koje je država ranije imala su u suštini bačene pare, zato što žene odvlače i druge obaveze. O čemu se radi? Ona nema ono što mučarac ima – suprugu, koja će da preuzme obaveze hranjenja, održavanja higijene i vaspitavanja dece, nego treba da vodi biznis i da drži celu porodicu na plećima. Pričam u kategoriji udatih žena zato što su zapravo one te koje najteže probijaju stakleni plafon. Ako odlučiš da napreduješ do samog vrha, najčešće ćeš biti neudata u godinama kada to nije uobičajeno za ovo društvo i nećeš imati decu u godinama kada je to uobičajeno za ovo društvo. I opet ćeš nailaziti na predrasude, na osudu, jer dok je muškarac prodoran, žustar, energiračn, ti si histerična, drska, bezobrazna, kučka. Ako si žena koja je ambiciozna. To je percepcija koja je globalna, nije samo zastupljena kod nas”, zaključuje Jovana Gligorijević.
Položaj žena u različitim industrijama: ekonomski i statusni
„U svim oblastima je vidljivo da žene rade manje važne ili manje plaćene poslove”, ističe Marija Ratković i dodaje „da se pod ekspertima i najplaćenijim stručnjacima gotovo uvek smatraju muškarci. Pogledajte samo oblasti u kojima ima puno novca ili moći – u investicionom bankarstvu, profesionalnom sportu, kripto svetu, međunarodnom poslovanju, rok muzici, blokbaster filmovima ili vrhunskoj nauci – uvek ima malo žena ili su te žene desetinama puta manje plaćene od muškaraca. Naravno, i sam način upravljanja u tim poslovima nekada nije orijentisan ka ženama – ako se poslovi sklapaju u kafanama uz pečenje ili u klubovima uz kokain i elitnu prostituciju – svakako da žene imaju taj takozvani «stakleni plafon» jer su često izopštene iz mesta na kojima se zapravo donose odluke. Žena koja se u NBA borila za titulu prve žene koja bi bila selektorka jednog muškog NBA tima, ovenčana je sa mnogo više medalja i nagrada nego bilo koji njen muški kolega, pa ipak – prilika joj je izmakla. I čemu onda da se nada neka žena koja nije olimpijska šampionka.”
Naše sagovornice dolaze iz različitih industrija, te imaju i različita iskustva, koja ukazuju na to da postoji različit stepen solidarnosti, a upravo na važnost solidarnosti ukazala je Tanja Šljivar, govoreći o promeru svoje struke:
„Pozorišna scena u postjugoslovenskim zemljama nažalost jako malo funkcioniše po principu solidarnosti, ne samo ženske, feminističke solidarnosti, nego uopšte, esnafske. To naravno nije posledica loših karaktera, niti je ovo što ja govorim moralna osuda toga, već je pitanje neoliberalnog kapitalizma i tržišta u kome su svi primorani na konkurenciju. Odnosi nekih poslodavaca, radnika i radnica retko kada su transparentni i prosto ne postoje cenovnici koji bi utvrdili minimum po kome bi, bez obzira na pol ili bilo koju drugu odliku, izvršitelj ili izvršiteljka posla bili plaćeni. Mislim da je problem što se o tome malo razgovara, mislim da i dalje postoji stid oko pitanja honorara, i kod glumaca i glumica i kod mojih kolega dramaturškinja i dramaturga. Ipak, već neko vreme, grupa nas trudi se da, po uzoru na ono što su uradile kolege u Hrvatskoj, napravimo u Srbiji podgrupu u Udruženju dramskih umetnika Srbije u kojoj bi se nekako različiti dramaturški poslovi popisali po minimalnim cenovnicima. Naravno, u svakoj zemlji variraju iskustva i postoje uvek neke zvezde koje su i muškarci i žene, pa na osnovu toga, naravno, imaju veće honorare, ali da bi se tako nešto sprečilo, postoje razne uredbe o tantijemama i minimalnim plaćanjima.”
Tanja smatra da, kada se na sve te okolnosti, kao što su zahtevi tržišta za nadmetanjem, netransparentnost, loši uslovi u kojima se sklapaju ugovori, poslovanje preko agencija, izbegavanje učešća u plaćanju poreza i doprinosa, doda i rodni aspekt, postoji i dodatna diskrepancija između toga koliko su plaćeni muškarci i žene. Ističe da je malo bolja slika u dramskom pisanju, nego, recimo, u glumi, jer su se žene tokom poslednjih decenija stvarno izborile i individualno i kolektivno za veću vidljivost. To žensko dramsko pismo je jako i postoji veći broj zvezda koje su žene, pa je situacija minimalno bolja u odnosu na rediteljke ili glumice.
U muzičkoj industriji na svetskom nivou postoje brojne inicijative i dokumenti koji predstavljaju podsticaj i pokušaj da se poboljša položaj žena u ovoj industriji, od kojih je najpoznatija Agenda 2030 (The 2030 Agenda for Sustainable Development) Ujedinjenih nacija. Brojne medijske kuće rešile su da usvoje ovu agendu, kao i brojni festivali, od kojih pojedini imaju i ambiciozni cilj, a to je da se rodna ravnopravnost u muzičkoj industriji uspostavi do 2022. godine. Među ovim festivalima je i slovenački MENT festival, o čemu je Oblakoder pisao prošle godine.
Tamara Ristić Kezz, koja je deo muzičke scene, ističe da je muzički posao uvek na neki način borba, jer ako se neko opredeli samo za muzičku karijeru, nailazi na različite probleme koji ga sputavaju u regulisanju osnovnih životnih uslova. Dodaje da je muzička industrija kod nas vrlo nerazvijena i da deo koji funkcioniše, često ne ide u korist zaštite autora i izvođača. Smatra da se položaj žena na sceni menja i da su žene danas zastupljenije na sceni, što ohrabruje i druge da na nju stupe.
„Ipak, čini mi se da se od žena očekuje mnogo više odricanja i da se ne posmatraju samo kroz prizmu muzike, nego su uključeni još neki parametri (poput seksualnosti). Takođe, poželjno je zadržati mladalački tj. devojkački izgled, ili bar duh. Jedna od najbitnijih razlika je što pozicija žene često i ne zavisi od nje same, nego od toga kako je drugi vide ili gde misle da pripada, dok se stav muškaraca lakše prihvata i uvažava.”
U novinarstvu, pozicija žena je takođe kompleksna. Iva Parađanin kaže da joj se na samom početku karijere dešavalo da mora da više dokazuje i sebe i svoje znanje od muških kolega.
Jovana Gligorijević nje imala loša iskustva unutar redakcije, ali smatra da je njena pozicija urednice redak slučaj u novinarstvu u Srbiji:
„Ozbiljan je pakao da dođeš do uredničke pozicije, da na televiziji dođeš do producentske pozicije. Mi ćemo videti na televiziji više ženskih lica i u novinama više ženskih imena, ali koliko imamo kolumnistkinja, koliko imamo urednica, i koliko imamo menadžerki i vlasnica? To je ono što je problem. Pustiće te da se igraš i da misliš da imaš moć odlučivanja, ali zapravo ćeš moći da postižeš rezultate samo ako imaš mentora ili neku očinsku figuru koja bdi nad tobom. Onda kada oni koji bi trebalo da ti budu podređeni, jer poštuješ proceduru, nalete na prepreku, ja ću zvati starijeg kolegu ili kolegu koji je hijerarhijski iznad mene da ode i uradi tako i tako, a to je isto ono što sam i ja rekla. I to je ogroman problem.”
Marija Ratković se takođe osvrnula na svoje novinarsko iskustvo i dodala da kada su postojali razumni uslovi, i dobro plaćeni honorari za pisanje, gotovo da nije bilo žena u toj branši, ali zato kada se radi bez budžeta – pojavila se poplava žena na vodećim uredničkim mestima, kolumnistkinja, novinarki, fotografkinja.
„Kad treba nešto da se radi za džabe, da se moli neko da ustupi materijal – to uvek rade žene, prave čuda u nenormalnim uslovima. Često me je sramota od muških kolega za koje sam pare pristajala da radim. I to ne prestaje, bez obzira što sam priznata i poznata, nedavno mi je kolega, i pored toga što zna koliki su moji honorari, bez blama predložio upola manju cifru. Jednostavno, ljude nije sramota da ženama ponude bilo šta, pa i zaista niske honorare. Bez obzira na iskustvo, platno smo na nivou muškarca početnika. Naravno, uvek sa radošću odbijam nepristojne ponude. Ali, bilo je i trenutaka kada sam bila prinuđena da pristajem na manje. Kada sam se lečila od raka, za ceo mesec zaradila sam samo 10.000 dinara i sramotno je da u 21. veku žene budu prinuđene da žive od danas do sutra, bez prava da se razbole. I ne moramo uopšte da govorimo o utisku – manja plata je činjenica, lako proverljiva na bankovnom računu”, kaže Marija.
Sanja Dojkić smatra da je imala sreću jer je radila u ženskim kolektivima, pa čak i kad su postojale razlike u platama, nisu zavisile od roda ili pola. Kada je radila u pretežno muškim kolektivima, reč je bila o slabo plaćenim poslovima, tako da ni tu razlika u platama nije predstavljala problem – svi bili slabo plaćeni.
Drugi ekonomski pritisci: porez na roze i besplatan kućni rad
Kao veliki i ključni problem koji utiče na ekonomski položaj žena, naše sagovornice ističu isti fenomen: kapitalizam. Kapitalizam je prouzrokovao i učvrstio dve važne pojave koje utiču i na ekonomsku ranjivost žena: porez na roze i besplatan rad u domaćinstvu.
O porezu na roze pisala je Iva Parađanin, koja je istraživala ovu temu pre dve godine:
„U tom tekstu o roze porezu navela sam da je kapitalizam najgori seksista, i to je upravo to. Nije mu dovoljno što nismo dovoljno plaćene, što se izrabljujemo i što je veliki broj žena nezaposleno, već se gleda i kako da se ta lažna ženstvenost koju udruženo diktiraju kapitalizam i patrijarhat naplati. Dakle, žene u svetu, pa i u Srbiji ponekad više plaćaju određene proizvode samo zato što su naznačeni kao ženski, a osnovne higijenske potrepštine, poput tampona ili uložaka, u velikom broju zemalja se oporezuju kao lukuszna roba. Pre neki dan me je baš obradovala jedna sjajna vest da će u Škotskoj ulošci i tamponi biti besplatni, što je nezamislivo da može da se desi u našoj zemlji, ali hajde, na primer, ako već pričamo o uslovima rada, da poslodavci svojim zaposlenim ženama omoguće dostupne ove elemente na radnom mestu, to bi za početak bilo skroz u redu, s obzirom da je poznato da na nekim mestima žene tokom menstruacije nemaju čak ni vodu dostupnu.”
Marija Ratković je na master studijama istraživala feminizaciju šopinga, odnosno kupovine neupotrebnih dobara (ne kažemo da u šopingu kupujemo jaja i povrće) i istakla zanimljiv podatak – da su tržni centri, odnosno robne kuće nastali iz ženskih salona, odnosno ekskluzivno ženskih polujavnih prostora.
„U tim salonima žene su čitale poeziju, razgovarale o modi i slušale muziku i to je bio jedini oblik javnog života dostupan ženama u odsustvu prava na rad, bavljenje politikom, upravljanjem ili visokom umetnošću, tako da je kupovina, budući da je prvo bila vezana za kuću, a potom za gotovo isključivo ženske «slobodne» aktivnosti, oduvek domen žena i ne čudi me da postoje posebno dizajnirane ponude za žene. Roze porez je nešto što je tek poslednjih godina u fokusu – jer u skladu sa rastućim brojem žena u drugim oblastima, počele smo da preispitujemo neke temelje patrijarhalnog društva, pa i tu istorijsku vezu žena i šopinga”, objašnajva ona.
Iako su žene uslovljene da troše na osnovne higijenske proizvode, takođe se svakodnevno suočavaju sa jednom vrstom besplatnog rada, a to je besplatan rad u domaćinstvu, koji je, kako kaže Marija Ratković, zapravo uslov ostvarivanja žene. Ona dodaje da je to najveća od svih nepravdi – ta ucena da moraš da radiš neplaćeno ako želiš da ti društvo prizna da si uopšte vredna da postojiš kao žena.
„Mislim da će društvo početi da ceni žene onda kada njihov rad u kući, rad rađanja ili brige o deci ili starima bude stvarno plaćao. Silvija Federiči je rekla da je unutar kapitalizma prepoznat samo onaj rad koji je plaćen. Tako da afektivni rad, naša osećanja, rad u ljubavi ili u porodici – apsolutno odlazi u nepovrat, niti ga ko vidi niti ceni i 8. mart je odlična prilika da se toga podsetimo. Ali velika nevolja je u tome što su upravo ove neplaćene vrste rada uslov evaluacije ili samoevaluacije ženske adekvatnosti – pa ćemo često čuti primedbe da neka žena „nije dovoljno žena” ako nije uredna, ne čisti sama kuću ili još gore – ako se nije ostvarila u ulozi majke”, objašnjava Marija.
Sanja Dojkić smatra da svet opstaje i stoji na ramenima ženskog neplaćenog rada, koji prevazilazi domaćinstvo, jer se u neplaćeni rad ubraja i emotivni rad, još jedna vrsta nevidljivog rada koji obavljamo u svakoj životnoj sferi, a da nismo svesne toga. Ističe da je posebno problematičan status negovateljica, bilo da se profesionalno bave time, ili su u pitanju žene koje izlaze iz tržišta rada kako bi se brinule o bolesnom članu porodice. Dodaje i da profesionalno angažovane negovateljice i kućne spremačice najčešće doživljavaju seksualno nasilje i na njih takođe treba obratiti pažnju.
Kada govori o neplaćenom kućnom radu, Jovana Gligorijević ističe da je jedan od problema to što u društvu postoji podrugivanje kada se priča o toj temi. Takođe, dodaje da verovatno ne bismo razmišljali o tome da li je plaćen ili ne, kada bi rad unutar porodice bio ravnomerno raspoređen.
Ono što nju posebno uznemirava jeste činjenica da brak ponovo postaje ekonomski savez, jer se ispostavlja da danas ne možemo da ostvarimo neke elementarne stvari kao što su krov nad glavom, plaćeni računi svakog meseca, a da ne ulazimo u dug ili stambeni kredit, ako ne uđemo u partnerski odnos.
Ukoliko je to problem koji podjednako utiče i na muškarce i žene, zašto je važno da razmišljamo o ekonomskim razlikama između muškaraca i žena?
„Ekonomska stabilnost je u srži ženske nezavisnosti, na primer žena koja ima novca i koja je u mogućnosti da se sama izdržava će lakše da ostavi nasilnog partnera od one koja nema gde da ode”, zaključuje Sanja Dojkić. Jovana Gligorijević dodala je da ekonomska snaga daje samostalnost, nezavisnost i slobodu.
Sa kojim problemima se danas suočavaju žene?
U savremenom društvu žene se suočavaju sa nizom problema. U prilog tome svedoče i odgovori naših sagovornica, koje su mapirale različite goruće probleme koji utiču na savremeni život žena.
Jovana Gligorijević istakla je nejednakost u pravima koja su vezana za ekonomski položaj kao najveći problem, Tanja Šljivar osećaj da i dalje žene moraju duplo više da rade i da se trude kako bi ih neko ozbiljno shvatio i doživeo kao ravnopravne, Iva Parađanin izdvojila je nasilje nad ženama, kao i Sanja Dojkić i Marija Ratković. Sanja je istakla da uvek moramo pod nasiljem da podrazumevamo i psihičko i fizičko nasilje, kao i privatno i javno, a Marija dodala da ruku pod ruku s tim ide i sistemsko nasilje, nasilje u porodilištima, na radnom mestu, ekonomsko nasilje i naglasila da su zapravo svi oblici nasilja prema ženama nedopustivi. Tamara Ristić Kezz je izdvojila kao važan problem isključivost uloga u kojima jedna žena može da se ostvari, pri čemu misli na model odnosa nezavisne, uspešne poslovne žene i majke.
Različitost u odgovorima upravo ukazuje na činjenicu da postoji veliki broj problema sa kojima se žene svakodnevno suočavaju i veliki broj problema koji se moraju rešavati individualno, ali i sistemski. Upravo zbog toga, moramo postavljati pitanja koja se tiču ženskih prava i ženske (ne)jednakosti svakog dana, a ne da ih se setimo jednog dana u godini. Moramo svakodnevno analizirati poziciju žena u društvu, ali istovremeno slaviti i svaki njihov napredak. Najveću ulogu u tom razvoju, i toj borbi, upravo ima solidarnost, kako ženska, tako i opštedruštvena. Ukoliko njoj budemo težili individualno, bićemo korak bliži sistemskoj promeni, koja je nužna.
Zašto nam je danas potreban feminizam?
Tanja Šljivar: „Zato što te bitke nisu završene. Mnogo toga dugujemo našim prethodnicama, i, naravno, taj dan je dan sećanja na velike žene koje su bile i feministkinje i socijalistkinje, ali je takođe i dan gledanja u budućnost, u kojoj će naše naslednice imati mnogo više nego što mi sada imamo. Sve ovo o čemu pričamo, a i dalje se ne dešava, kao što su jednake plate, jednaka količina slobodnog vremena, jednako prizananje u poslu i prosto garanciju da neće biti uznemiravane ni u javnom ni poslovnom prostoru, kako verbalno, tako i seksualno, ali i na druge načine. Stanje danas je mnogo bolje nego u prethodnih 200 godina, jer su pogurane mnogo od strane tih velikih borkinja, ali, nažalost, to i dalje nije dovoljno. Zbog toga nam je važan Osmi mart, zbog gledanja u prošlost, ali i budućnost.”
Tamara Ristić Kezz: „Pre svega da bi se žene edukovale, ujedinile i međusobno podržavale u ostvarivanju svojih prava. Problem sa feminizmom je što se često predstavlja i tumači na pogrešan način. Zbog toga je odbojan mladim devojkama i ženama koje u suštini jesu feministkinje, ali se ne izjašnjavaju kao takve, jer imaju pogrešnu sliku o njemu. Pitanje je kako se i koji feminizam propagira, ja sam uvek za onaj zdrav koji ženi dopušta da bude žena i kao takva se izbori za svoje mesto u društvu, bez bojazni da će je zbog toga osuditi.”
Jovana Gligorijević: „Moramo da se borimo za feminizam ako feminizam shvatamo kao ravnopravnost. Meni je stvar političke higijene da budeš demokratski orijentisan, da budeš antifašista i da budeš feministkinja ili feminista i tek u tom okviru možeš da budeš levičar, desničar, liberanac, socijalista, šta god. Ali bih volela da u 2020. to podrazumevamo, iako to nije slučaj. Regresiramo, međutim ne regresira samo Srbija, nego svet, jer mi se svi fiksiramo na domaću političku scenu, a predsednik Amerike je jedan Donald Tramp, Boris Džonson i Lafar su u Britaniji, a tu su i Orban, Erdogan, Asad. Svet je u rukama nestabilnih muškaraca. Zato nam je sada feminizam potrebniji nego ikada, jer je planeta u rukama nestabilnih muškaraca. Nestabilnost, šta god ona bila, je uvek nešto što se pripisuje ženama. Pokaži mi prstom važnu političku figuru hirovitiju od Trampa.”
Marija Ratković: „Feminizam je vazduh koji dišemo. Bez feminizma ne bismo bile osobe, već samo bezimeni organizmi. Između ostalog, bavim se ženskim istorijama, sećanjima na žene, pričama o ženama u prošlosti i sadašnjosti – ne postoji u literaturi, ekstremno je teško naći ime druge ćerke Jevrema Obrenovića, a ona je pripadala društvenoj eliti. U literarnom konkursu o super ženama iz svog okruženja, gotovo nijedan dečak nije naveo ime i prezime žene kojoj se divi – i gotovo svi su pisali o svojim mamama – dakle o ulozi, ne o osobi. Nigde nećete sresti mladog muškarca koji za životnog uzora izabere ženu s imenom i prezimenom, čak uglavnom niko ni ne zna koje su to bile poznate naučnice, rediteljke, arhitekte ili sportistkinje. I to se dešava 2020. godine. Zato nam je i danas potreban feminizam.”
Iva Parađanin: „Da bismo opstale, živele slobodno i svoje.”
Sanja Dojkić: „Sve dok oslobađaju silovatelje u procesima koji nisu medijski pokriveni, potreban nam je feminizam. Sve dok se žensko iskustvo i postojanje vređa i nipodaštava, potreban nam je feminizam. I sve dok zaboravljamo patnje žena koji nisu naše boje kože, naše kulture ili nisu višeg statusa, potreban nam je feminizam.”
Poruka ženama na danasnji dan
Marija Ratković: „Mi dugujemo ovom svetu, ovoj zemlji i narodu da se ne nerviramo i da budemo zdrave i žive. Sve ostalo ćemo same srediti.”
Jovana Gligorijević: „Moja poruka ženama i devojkama, devojčicama je da uvek i svuda budu glasne. Postoje naučne studije koje dokazuju da ljudi, i muškarci i žene, čuju upola slabije ženski glas od muškog. Ne morate da vrištite, ali naučite da dišete abdominalno da biste mogle da govorite glasno. Da budu glasne i da se čuju.”
Iva Parađanin: „Da osluškuju sebe, budu hrabre, neposlušne i drže ženu do sebe za ruku.”
Tanja Šljivar: „Ta stvar o pristanku. Šta je pristanak u našoj kulturi, kako bismo mogle da ga redefinišemo da ono što zovemo ženskom i muškom pozicijom i ulogom, pa i energijom: da razumemo da nije samo rod uloga, nego je stvarno i pol. Da je cela naša biologija i celo naše telo obeleženo kulturom i da mi možemo da pristanemo da budemo i najženstvenije jedan dan, a već drugi potpuno nenormativne i na drugoj strani spektra. I da se o tome svemu svakodnevno i iznova pregovara.”
Tamara Ristić Kezz: „Pitajte ljude u svom okruženju, naročito one koji vam poklanjaju nešto, da li znaju šta znači ovaj dan. Ako ne znaju, objasnite im.”
Sanja Dojkić: „Nisi kriva, nisi sama, biće bolje.”
Autorka ilustracija: Olga Đelošević
0 Comments