Prošlo je dve godine od završetka prve sezone spinofa Igre prestola. Dve godine! Do sada je i Džordž R. R. Martin (autor Vatre i krvi, književnog predloška ove TV serije) zaboravio ko je čije dete i ko ratuje protiv koga. Podsetimo se: udovica pokojnog kralja Alisent Hajtauer (Olivija Kuk) predvodi zeleni tim, dok kraljevo najstarije dete Renira Targarjen (Ema Darsi) predvodi crni tim. Srećom po kolektivno pamćenje publike, druga sezona nastavlja baš tamo gde je prva stala. Pa, nakon što su se slegli utisci o nedavno završenoj sezoni, hajde da prokomentarišemo šta nam donosi novih osam epizoda ove HBO-ove tj. Max-ove perjanice.
Oko za oko iskopano, srce za srce slomljeno
Druga sezona serije House of the Dragon (kod nas: Kuća zmaja) pokriva oko 25 stranica Vatre i krvi, što je znatno manje u poređenju sa sedamdesetak stranica koje obrađuje prva sezona. Sama knjiga napisana je kao istorijski zapis kuće Targarjen i u njoj se događaji nižu bez posebnih objašnjenja i detalja. Scenaristi ove serije zato imaju mnogo veći zadatak nego scenaristi Igre prestola, budući da moraju ozbiljno da nadgrade originalni materijal, i to bez pomoći Martina kao koscenariste. S obzirom na obim ovog posla i ko zna čiju suludu odluku da se samo 25 stranica knjige rastegne na čak osam epizoda, nije ni čudo što je ova sezona bila spora, razvučena i nedogađajna.
Ko zmajeva kuća!
Iako ima i uspelih scena, više je onih neuspelih, te prva sezona ipak ostaje bolja od druge. Uzmimo premijernu epizodu druge sezone kao primer. Ona se završava ubistvom jednog deteta kako bi se osvetilo ubistvo drugog, ali ta scena je antiklimaktična uprkos svojoj surovosti. Ona je zbrzana, i jedina emocija koju izaziva je gađenje. Nekoliko redaka iz Vatre i krvi posvećenih ovom svirepom ubistvu potresnije je i upečatljivije nego ono što vidimo u seriji. Pre svega zato što je u knjizi princeza Helena (Fija Saban) primorana da bira između svoja dva sina, pa već i samo opredeljenje započinje njen apsolutni krah, a kamoli ubistvo koje potom sledi. U seriji je Helena lišena ovog nemogućeg izbora, tako da scena gubi na težini i napetosti.
U nastavku sezone, svaki čin jedne strane je zapravo reakcija na neki postupak druge strane. Na napad Renirinog tabora odgovara se kontranapadom Alisentinog odnosno Egonovog (Tom Glin Karni) tabora. Što i ne bi bilo toliko dosadno kada bi serija prikazivala više akcije, ili barem više karakterizacije, umesto što maltene skoro sve vreme gledamo silna zasedanja veća, pa onda isprazne dogovore, razgovore, pregovore, a da ne pominjem Demonove (Met Smit) repetitivne tripove u Harendvoru ili Renino (Fibi Kembel) vabljenje divljeg zmaja u Dolu. I suđenja u Hagu su bila zanimljivija!
Čovik je obolija
Zar i zmaj je muškog roda, okrutnog?
Jedna od glavnih tema koja se nastavlja iz prethodne sezone jeste sukob muškog i ženskog principa u patrijarhalnom društvu. I Renira i Alisent bivaju percipirane kao loše vladarke zbog toga što su žene. Renira će morati da ošamari jednog od savetnika kako bi mu demonstrirala da je prešao granicu, a u jednoj od najboljih scena ove sezone, Alisent najzad uviđa da je okružena muškarcima koji je ne zarezuju. U ovom rediteljski odlično rešenom momentu pete epizode, možemo da naslutimo kako se Alisent oseća, iako ona ne izgovara nijednu reč.
Uprkos tome što Alisent konačno spoznaje da kao žena deli istu perspektivu sa Renirom, one ne uspevaju da nađu zajednički jezik. U scenama koje ne postoje u knjizi, a koje su se ispostavile kao potrebne, prvo Renira pruža ruku pomirenja Alisent u trećoj epizodi, a onda Alisent Reniri u osmoj. Međutim, obe odbijaju predlog one druge jer nijedna ne želi da popusti. Ove dve scene služe kao ogledalo jedna drugoj i pokazuju nam da su obe žene dovoljno razumne da požele primirje, ali istovremeno i jednako tvrdoglave, te svaka od njih primirje nudi isključivo pod sopstvenim uslovima. Iako ove dve suparnice uviđaju manjkavosti sistema koji insistira na pravu jačeg i nema oproštaja za slabije, i one same naposletku postaju deo tog sistema.
Alisent je kriva samo što je davala
Još jedna interesantna tema koja se malo dublje istražuje u ovoj sezoni jeste klasni status. Običan narod dobija svoje predstavnike u vidu tri nova jahača zmajeva, koji jesu potomci valirijskih kuća, ali nisu priznati, pa zbog toga nemaju ista prava. Premda sam priželjkivala da vidim više likova sa vesteroške margine, način na koji su oni ovde uvedeni i (ne)izgrađeni me uopšte nije naveo da marim za njih. Scena koja je trebalo da bude najuzbudljivija, a to je susret potencijalnih novih jahača sa zmajevima u sedmoj epizodi, u meni je proizvela kontraefekat. Ne samo da me nije bilo briga ko će preživeti ovaj naizgled neizvestan vatreni pokolj, nego sam čak i duboko čeznula za masakrom svih glavnih likova, ne bi li se ovaj meksički ćorsokak na targarjenski način već jednom završio. Verujem da nisam jedina sa takvim utiskom, ali takođe mislim da se većini ova scena ipak dopala. Zaista se radi o jednoj od retkih scena akcije, i to sa zmajevima, pa je u tom smislu ona dobrodošla, ali za moj ukus je ipak došla prekasno.
Kada govorimo o zmajevima, najbolju zabavu ali i žal nam je definitivno priredila Renis (Iv Best). Po mom mišljenju, ona je tu funkciju obavljala prilikom svakog svog pojavljivanja, a posebno u zmajskom okršaju sa Egonom i Emondom (Juan Mičel) u četvrtoj epizodi. Najbolji lik i najbolja glumica u ovoj seriji odjavila se u velikom stilu, sa tutnjem a ne sa cviljenjem – da parafraziram Lalićev prevod Šupljih ljudi T. S. Eliota. Renis je od početka jedina junakinja hladne glave u poređenju sa akterima obe zaraćene strane, a što je još važnije, jedina koja je spremna da oprosti i prevaziđe počinjene greške radi očuvanja budućih generacija. Na žalost, u svetu serije House of the Dragon nema mesta za takvu glavu, a bogami ni za glavu njenog zmaja. Sada, kada Renis kao dežurne smirivačice strasti više nema, jasno je da će nastati još veće krvoproliće.
¡Qué sorpresa, dragoncito!
Vreme za ljubav publike (ne) ističe
Finale druge sezone došlo je kao poslednji antiklimaks. Na primeru ove jedne epizode možemo iščitati tendenciju čitave sezone: od prvog do poslednjeg minuta čekamo da se nešto desi, dato nam je malo prepiranja, malo sklapanja saveza, malo pripremanja za bitke, a onda – ništa. Bar da me je Renira lično šamarala za to vreme!
Ali, izgleda da postoji razlog za razočaravajuće finale. Govorka se da je druga sezona trebalo da ima deset epizoda, ali je u fazi pisanja skraćena na osam. Da je sezona bila duža, u poslednje dve epizode bismo videli očekivanu veliku pomorsku bitku i njene posledice, a ovako su one samo nagoveštene. U tom smislu, ove godine House of the Dragon pati od iste boljke kao treća sezona dramedije The Bear: obe sezone tretirane su kao uvod u narednu sezonu, kao zalet pred skok, umesto kao zaokružene celine. Nisam sigurna koliko će uspešno scenaristi serije House of the Dragon raspodeliti preostalu radnju u najavljenoj trećoj i četvrtoj sezoni. Videćemo šta će biti, ali tek 2026. pa onda 2028. jer bi produkcija trebalo da zadrži dvogodišnji razmak između sezona. Ko se seti, gledaće!
Siniša Pavić oko u oko sa Rajanom Kondalom
A verujem da će se setiti mnogi, samo takođe nisam sigurna koliko će dugo ta memorija publike trajati. Posle odgledane cele druge sezone, ne mogu da se otmem utisku da u ovoj igri prestola, osim Targarjena koji ne prestaju da se istrebljavaju, i svi ostali nešto gube. Ekipa koja učestvuje u pravljenju ovakve sezone ulaže trud u nešto osrednje, HBO sebi srozava reputaciju distribucijom takve sezone, a publika osim novca troši i vreme na gledanje nečega čemu kvalitet dosledno opada. Kao što sam rekla i posle prve sezone, da je Martin upleteniji u scenario, sve bi bilo bolje. Jedan jedini segment, a to je Demonova vizija iz poslednje epizode, dovoljan je da nas podseti na to koliko je Igra prestola bila solidnija serija, čak i u svojim lošim godinama. Dok sam gledala kako se Demonu priviđa Deneris, nisam mogla a da se keribredšovski ne zapitam: zašto još uvek gledam ovo, umesto da pustim Igru prestola iz početka?
Odgovor je jednostavan – jer sam prokleta! Martin me je omađijao svojim magijskim svetom jednom zasvagda, pa pošto nisam odustala kad je Igra prestola krenula nizbrdo, neću odustati ni od ove serije, a ni od budućih spinofova, koliko god da ih bude. Omamio me je i Ramin Džavadi, muzički kompozitor i stare i nove serije, pa tokom svake uvodne špice ustajem i pevušim glavnu temu kao da slušam himnu. I prosto ZNAM da nisam jedina! Tako da, ako još uvek niste počeli da gledate House of the Dragon, moj savet vam je da za sad ni ne počinjete. A ako jeste, vidimo se za dve godine na istom mestu sa, daće stari i novi bogovi, boljim utiscima!
0 Comments