Prošlo je preko tri godine od emitovanja finalne epizode Igre prestola. Prvi od svih spinofova ove ekstremno popularne serije, od kojih su neki otkazani a neki još uvek u razvoju, jeste Kuća Zmaja (House of the Dragon). Koliko smo kao publika zaslužili ovakvu nadgradnju vizuelne sage o Vesterosu, a koliko su nas autori izneverili?
Kalif umesto kalife
Kao i njena prethodnica, Kuća zmaja govori o prevratu u povesti Vesterosa. Međutim, dok se u starijoj seriji dešava sveopšti rat u celom kraljevstvu, u novoj je reč o ratu unutar kuće Targarjen, poznatom kao „Ples zmajeva“. Radnja Kuće zmaja odigrava se otprilike 150 godina pre Igre prestola, a seme unutrašnjeg razdora porodice Targarjen posejano je tridesetak godina pre događaja prikazanih u prvoj epizodi Kuće zmaja. Kralj Džeheris (Majkl Karter) primoran je da izabere ko će ga naslediti: Renis Targarjen (Iv Best), najstarija ćerka njegovog najstarijeg sina, ili Viseris Targarjen (Pedi Konsidajn), najstariji sin njegovog drugog sina. Da ne bi izazvao ustanak nezadovoljnih podanika u slučaju da izabere unuku umesto unuka, kralj saziva veliko veće koje na kraju većinski glasa za Viserisa kao muškog predstavnika. On postaje kralj i vlada bez preteranih trzavica, ali onda se istorija ponavlja. Treba imenovati novog naslednika. S obzirom da u tom momentu nema muških potomaka, a ne želeći da proglasi svog impulsivnog brata Demona (Met Smit) za naslednika, Viseris imenuje svoju ljubimicu, ćerku Reniru Targarjen (Mili Alkok), za naslednicu gvozdenog prestola. Ali, tom prilikom ne saziva veliko veće, već tu presudnu odluku donosi on lično. Budući da je reč o kralju mnogo manjeg autoriteta nego što ga je imao njegov prethodnik Džeheris, Viserisova odluka da ostavi tron ćerki biva dovedena u pitanje nakon što se ponovo oženi i dobije čak tri sina pogodna za istu poziciju.
Viseris Targarjen (Pedi Konsidajn) u dijalogu sa ćerkom Renirom (Mili Alkok)
Celog zapleta ne bi ni bilo da nije nedopustivo i nezamislivo da žena u Vesterosu nasledi pravo na presto. Da jeste, Renis bi postala kraljica posle Džeherisa i sve bi se tu završilo. Ovako je nespremnu i nesigurnu Reniru očeva ljubav bacila u vatru –metaforički i doslovno. U ovom smislu Kuća zmaja dosta podseća na Krunu (The Crown), još jednu seriju o ženi kojoj su titulu kraljice neočekivano i ne njenom voljom izručili u krilo. Ali takođe, Renirino mučeno nadmetanje za presto sa idiotom od polubrata, generalno avlijanersko gloženje cele familije po letnjim i zimskim zamkovima, kao i sama tema nasleđivanja, sve to neodoljivo podseća i na seriju Naslednici(Succession). I Kuća zmaja i Naslednici govore o podmlatku koji treba da preuzme „vlast“ od pater familiasa, a po sposobnostima ne može ni da mu prismrdi. S tim što je u Kući zmaja sama glava familije jednako defektna kao ostali članovi, ako ne i više.
Lenor Velarion (Džon Makmilan) otvorio usta i ostao živ
Vesteros jede svoju decu
Pretnja koja najvidljivije figurira u Kući zmaja jesu sami zmajevi (i životinje koje lete i Targarjeni koji ih jašu), ali zapravo najveća pretnja za sve likove jeste društveno i državno uređenje po čijim pravilima igraju. Koga sve jede vesteroški patrijarhat? Žene (kraljice, princeze, kuvarice, ratnice, vračare, sluškinje, krčmarice, prostitutke, itd. – od svih se očekuje da se povinuju volji muškaraca dok ih oni zlostavljaju, siluju ili u najboljem slučaju samo iskorišćavaju za neki svoj cilj), decu (koja ginu zbog hirova svojih roditelja), pripadnike manjina (bilo da je reč o drugoj seksualnoj orijentaciji, drugačijem poreklu ili nepodobnoj ideologiji), pa i zmajeve (zbog nastupajućeg rata nastaće pokolj). Sve ovo važilo je i za Vesteros Igre prestola, ali tu je ipak bilo više prostora za manevar. Veća količina likova i raspršenosti radnje dozvolila je veće prisustvo marginalizovanih junaka na rukovodećim pozicijama (Deneris, Sersei, Sansa, Tirion, Bren, Varis, Džon Snežni, itd.). U Kući zmaja je najinteresantnije od svega to što patrijarhat vesteroške monarhije glođe i nagriza upravo muškarca koji njime predsedava, i to doslovce, godinama.
Viseris nije dovoljno čvrste ruke da bude kralj Vesterosa. Ne voli da ratuje, ne voli da lovi, ne voli da se bavi politikom kao takvom, i naposletku, ne ume da upravlja ni sopstvenom porodicom, a kamoli čitavim kraljevstvom. Gledajući Kuću zmaja prvi put, verovala sam da je Renis Targarjen najtragičniji lik u celoj priči jer je ostala bez prava koje joj je pripadalo i koje je želela, kao i zbog događaja koji su usledili kasnije. Ali nakon drugog gledanja cele sezone, shvatila sam da je najveća žrtva gvozdenog prestola (pa kroz njega i samog sebe) Viseris. Ne samo da je bukvalno zadobio povrede sedeći na tronu sačinjenom od oštrica mačeva, nego je ceo život pokušavao da bude nešto što nije, nije umeo samostalno da zauzme stranu ni po jednom pitanju, a kad bi najzad doneo neku odluku od koje ne bi odustao (poslednji porođaj prve žene, proglašenje Renire za naslednicu, drugi brak), ne bi bila baš najpametnija. Viserisa bi Dante smestio u predvorje pakla, da trune među neopredeljenima i neutralnima. Rajan Kondal, autor i kolovođa Kuće zmaja, smestio mu je da umre napušten u svojim odajama, bez svesti gde se uopšte nalazi. Da poslednja reč koju izgovori bude „ljubavi“ i da nema nikog da je čuje.
Iz edicije: rekli su o Reniri
Tokom drugog gledanja, za oko mi je zapao i odnos roditeljstva i surovosti. Najupadljiviji tj. najčistiji je Viseris koji kao otac i kralj želi da se svi slažu i insistira na miru u kući i u spoljnoj politici. Ostali očevi su spremni da budu surovi kada njihova deca nisu u opasnosti kao Oto Hajtauer (Ris Ifans) i donekle Korlis Velarion (Stiv Tusen), dok neki smekšaju nakon što postanu roditelji kao Harvin Strong (Rajan Kor), a neki su spremni na sve iako imaju decu kao Demon. Nakon što postane majka, Renira potpuno gubi svoja mladalačka interesovanja za čitanjem, jahanjem zmaja, istraživanjem sveta i avanturama. Postavlja se pitanje da li majčinstvo ostavlja mogućnost za tipično „muške“ aktivnosti, a posebno za ratništvo i nasilje. Kao dva najvažnija ženska lika u seriji, odrasle Alisent (Olivija Kuk) i Renira (Ema Darsi) ulaze u konflikt više puta, ali njihova netrpeljivost ne prerasta u potpuno pomračenje uma sve dok neko od njihove dece ne nastrada. To što su majke u početku ih sputava da preduzmu otvoreno ofanzivne poteze u započetom ratu (ovo naročito važi za Reniru), ali onda će od jednog trenutka upravo zbog dece napadati drugu stranu svim svojim moćima, ili je bar tako nagovešteno. (Renis, sa druge strane, reaguje potpuno drugačije u sličnoj situaciji – miri se sa onim što je izgubila, rešava da sačuva ono što još uvek ima i hladne glave se povlači izbegavajući otvoreni konflikt.) Ostaje nam da vidimo da li će u drugoj sezoni Alisent i posebno Renira postati krvožednije od muškaraca koji su ih do sad savetovali.
Renis Targarjen odnosno Iv Best kao moja izabrana kraljica univerzuma
Gde je tu Martin?
Zavodljivo je promišljati o Kući zmaja kao o inkarnaciji jednog tvrdokornog društva koje se iz petnih žila opire promeni, ali ima li nečega što fali načinu na koji je sve ovo prikazano? Nađe se ponešto. Mislim da je trebalo da bude bar tri porođaja po epizodi pošto samo jedan, a često i dva, nisu bila dovoljna; trebalo je više epizoda da se snima usred bela dana na plaži i onda da se namontira mrak u postprodukciji; da likovi generalno što više stoje i pričaju, a što manje toga da se dešava, jer su nas scenaristi mnogo razmazili sa celim jednim događajem na kraju svake epizode; trebalo je apsolutno svi glumci da se menjaju iz epizode u epizodu, a ne tek posle prvih pet, pa posle još dve; uopšteno da bude još loših glumaca pošto Iv Best, Ris Ifans i Mili Alkok ipak vade prosek ostaloj pačavri; da u svakoj epizodi bude bar jedan petominutni kadar u kom neko jedva živ baulja niz krcatu dvoranu sa maskom fantoma iz opere i krunom od kartona; da se pruži veća vidljivost fetišima u stilu hromog Larisa (Metju Nidam), npr. Emond (Juan Mičel) da masturbira na nečije oko ili Demon na žensku osobu koja mu nije rod ili Kriston Kol (Fabijen Frankel) na bilo koga/šta; da bude što više loših vizuelnih efekata sa zmajevima i naravno da lete isključivo kad je noć ili magla; da se još više pominje proročanstvo o obećanom princu koji će ujediniti kraljevstvo protiv sila zime i mraka pošto je to super reklama za najavljeni spinof o Džonu Snežnom i njegovim avanturama iza Zida; da bude još više scena u kojima Kol nekog saseče ili samelje prosto jer mu je dosadno; da bude više sahrana i još više krupnih planova uvijanja leševa u providno platno, više venčavanja rođene braće i sestara, da epizode traju u proseku bar još pola sata duže i prosto da bude još mnogo više svega.
Ovo je trebalo da bude saundtrek kad su se svi posvađali na kraju sedme epizode kao u Zadruzi
Ako ostavimo sarkazam po strani, uverena sam da bi sve bilo dosta bolje da je (Džordž R. R.) Martin bio upetljaniji u pravljenje ove serije. Početne sezone Igre prestola na kojima je najviše radio bile su i najbolje, a svaka epizoda koju je on napisao bila je vrhunska. (I to kažem JA koja mu redovno ostavljam hejt komentare na društvenim mrežama!) Martin se vodi kao koautor Kuće zmaja jer je bazirana na njegovoj knjizi Vatra i krv, ali scenarijem su se bavili već pomenuti Kondal i još pet-šest ljudi. Budući da izvorni materijal predstavlja tzv. istoriju kuće Targarjen, odnosno da nije napisan u formi romana, događaji se listaju jedan za drugim i nema mnogo detalja. Samim tim ni svet ni karakteri nisu dovoljno razvijeni i to su rupe koje bi Martin sigurno lako popunio, a ovako je ostalo na scenaristima da se snalaze kako znaju i umeju. Po mom mišljenju, treća epizoda najbolje funkcioniše kao celina, a radnja te epizode (odlazak u lov) uopšte se ne pominje u knjizi, što znači da su se scenaristi sasvim fino snašli. Sa druge strane, ostale epizode deluju šuplje i neujednačeno, kao i skoro svi likovi. Karakterizacija se ugrubo svodi na glumu dobrih glumaca. A njih nema mnogo. Džejn Lapoter, koja se pojavljuje kao princeza Alisa (majka princa Filipa) u svega dve epizode treće sezone Krune, može da obriše pod većinom ove glumačke postave, a samo način na koji Brajan Koks (Logan Roj u Naslednicima) izgovara ime „Karolina“ zvuči bolje nego 99% stvari koje se ovde mogu čuti.
Sedma epizoda ispala hajlajt sezone, iako se pola dešava u mraku
Deluje mi da Kuća zmaja, barem iz trenutne perspektive, nikad neće biti na nivou Igre prestola koja je bez sumnje obeležila prethodnu deceniju. To mi je postalo jasno odmah na kraju prve epizode, kada se tokom odjavne špice mogla čuti glavna muzička tema Igre prestola. Naježila sam se kao da je čujem prvi put i odmah poželela da pustim prvu epizodu. Reakcija je otprilike bila u stilu: Kuća zmaja WHO?Sa druge strane, završna epizoda prve sezone oborila je rekorde gledanosti i internet je generalno posle svake epizode goreo od mimova. I to je ujedno najveća vrednost i uteha ove serije. Opet se osećam kao da sam deo neke veće zajednice koja diše i baca fore kao jedan. Upropašćen kraj Igre prestola mi je slomio srce, ali koliko god još spinofova da bude, gledaću ih sve. Kud puklo da puklo.
Vrh serija