Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Poslednjih godina svedoci smo toga da se o mentalnom zdravlju mnogo više razgovara, te i da je ova tema konačno prepoznata kao tema o kojoj je bitno pričati naglas. Jedan od fenomena koji se, pri razgovoru o mentalnom zdravlju, najčešće ističe kao prisutan među mladima, pogotovo adolescentima, su anksiozni poremećaji. Sve veći broj mladih ljudi svedoči da su barem jednom u životu doživeli napad anksioznosti, a mnogi od njih gotovo svakodnevno žive sa anksioznošću. Sudeći po brojnim istraživanjima, ali i podacima i izveštajima Svetske zdravstvene organizacije, mentalno zdravlje je zaista postala tema koju je neophodno staviti u fokus kada govorimo o zdravlju uopšte. Ovo je posebno postalo vidljivo nakon pandemije korona virusa, posle koje je broj ljudi koji se suočavaju sa anksioznošću znatno porastao. Iako je pandemija predstavljala jednu novu, izrazito stresnu situaciju za većinu ljudi u svetu, ona je, kako navode mnogi stručnjaci, posebno uznemirujuće uticala na mlade ljude. Porast broja adolescenata koji smatraju da su anksiozni, posledično prirodno nameće sledeća pitanja – zašto su mladi anksiozni, kada se najčešće susreću sa ovim osećajem, ali i kako mogu da ga prepoznaju, i – prevaziđu?
U kojoj meri i zbog čega su mladi anksiozni?
Anksioznost predstavlja, prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, osećanje preteranog straha i zabrinutosti, čiji simptomi su dovoljno jaki da dovedu do značajnog stresa ili značajnog oštećenja funkcionisanja. Kako navodi SZO, tokom 2019. godine čak 301 milion ljudi je imao anksioznost, od čega su 58 miliona činili deca i adolescenti. Pandemija virusa COVID-19 dovela je do porasta anksioznosti i depresije, a izveštaj koji je SZO objavila prošle godine o mentalnom zdravlju apeluje na donosioce odluka da pojačaju posvećenost, pristup i brigu o mentalnom zdravlju.
Da situacija nije drugačija ni u Srbiji, svedoči istraživanje zdravlja mladih koje je sprovela Krovna organizacija mladih Srbije 2021. godine u kom je više od dve trećine ispitanika (68,5%) navelo da je anksiozno. Takođe, prema istraživanju koje je nedavno među svojim čitaocima sproveo Oblakoder, samo 1% ispitanika istakao je da nikada nije osetio anksioznost, dok je preostalih 99% istaklo da je u nekoj meri osetilo. Njih 16,9% smatra da su stalno anksiozni, 49,7% da se često oseća anksiozno, a 31,9% ističe da takvo osećanje imaju ponekad. Ono što su anketirani u najvećoj meri navodili kao uzrok za ovakvo osećanje jesu: život generalno (82,4%), finansije (49,1%), porodica (42,5%), fakultet (41,2%), posao (40,7%) i ljubavni život (36,8%). Među ostalim odgovorima našli su se i zdravlje, prijatelji, politička situacija u državi, drugi ljudi, problem sa samopouzdanjem, buka i usamljenost.
Kada se kod mladih javlja anksioznost i kako se ispoljava?
Osećaj anksioznosti mladi ljudi vezuju za različite periode odrastanja. Sudeći po Oblakoderovoj anketi, kod nekih se anksioznost po prvi put javlja još u najranijem detinjstvu, kod nekih tokom osnovne i srednje škole, dok su je neki po prvi put osvestili tokom studija . Znatan broj ispitanica i ispitanika ističe određenu situaciju kao okidač za pojavu ovog, njima do tada, nepoznatog osećanja.
Kako ističe i psihološkinja Maja Vukašinović iz Psihološkog jezgra Centar, anksioznost se kod mladih uglavnom javlja u situacijama kada su prisutne velike emocije i kada one nisu jasno definisane. Kada smo anksizoni, naše telo nešto oseća, nešto što može da bude automatsko reagovanje na neku situaciju, a da mi sami ne prepoznajemo da smo reagovali na tu situaciju. Pošto nismo prepoznali, doživaljaj te neprepoznate emocije u telu jeste anksioznost.
Međutim, vrlo retko i možemo da dovoljno rano prepoznamo te emocije kao posledice anksoznosti, a samo neke od njih su osećanje besa, iritabilnost, preterana euforija, gubitak interesovanja. Osoba koja je anksiozna preplavljena je strahovima, često se oseća nesamopouzdano, samokritična je i ima opsesije. Neretko je obuzimaju emocije koje dovode do različitih vrsta ponašanja, od nemogućnosti da obavlja svakodnevne aktivnosti, preko gubitka komunikacije sa bližnjima do nemogućnosti da uživa u aktivnostima koje voli.
Nažalost, tek kada se ovakve emocije i misli nagomilaju i krenu da utiču na naše ponašanje, počinjemo da pretpostavljamo da je u pitanju anksioznost i tek tada adresiramo problem.
Kako se mladi bore sa anksioznošću
Prema Oblakoderovoj anketi, čak 67,6% mladih kaže da se često oseća anksiozno, 17,2% njih da konstantno ima taj osećaj, dok 9,9% ističe da su nekoliko puta osetili anksiozne napade, i to u stresnim situacijama. Psihološkinja Maja Vukašinović ističe da mladi, a pogotovo tinejdžeri, tokom odrastanja nailaze na veliki razvojni zadatak, što može rezultirati krizom identiteta.
Kada nemamo jasan idenitet i prelazimo iz jednog doba u drugo, iz detinjstva u zrelost, u tom prelaznom periodu, gde se još nije jasno formirao identitet, naš posao je da ga formiramo. Za to je potrebna podrška porodice i funckionalna porodica je i daje – dete zna da, u kom god stanju da dođe u kuću, bilo da je uznemireno, anksiozno, depresivno, roditelji mirno reaguju i podrška su za sva njegova osećanja. Svesna sam koliko je to u realnosti retko, naglašava Vukašinović.
Kao drugi vid podrške koji je posebno važan je podrška vršnjaka, koja je u periodu odrastanja, kako ističe psihološkinja, još važnija od roditeljske.
Mladi postaju anksiozni kada nemaju prvu i osnovnu podršku, a to je podrška roditelja, koja se gradi od prenatalnog perioda do perioda koji nazivamo adolescencijom. Ukoliko nedostaje i podrška grupe, vršnjaka, a ta grupa vrlo često procenjuje, naziva različitim imenima, na najsurovije načine upućuje šale deci koja su osetljiva, koja nemaju podršku kod kuće, nastaje velika uznemirenost koja je posledica i krize identiteta i realne istorije datog mladog čoveka, koja se tiče njegove porodične istorije, njegovog obrazovanja i odnosa sa vršnjacima u školi i van nje. Danas shvatamo u kojoj meri je ponekad kontekst odlučujući, ističe Maja.
Vukašinović ističe da se anksioznost najbolje razume kroz rad sa psihoterpeutom sa čime se, prema podacima iz Oblakoderove ankete, slažu i ispitanici (njih 88,8%), ali pored toga kao efikasni metod i oni naglašavaju i razgovor sa prijateljima, porodicom i partnerima (70,7%). Osim toga, veliki broj mladih ispitanika (74%) smatra da u prevazilaženju anksioznosti u značajnoj meri doprinosi veća briga o sebi i svojim potrebama. Ipak, kada je reč o realnim koracima koje preduzimaju povodom ovog problema, 29,6% njih odgovara kako redovno idu kod psihologa, 19,6% kako ne ide, ali bi voleli, 17,9% kako, nažalost, nemaju finansijsku mogućnost da trenutno rade na tome, dok je 13,9% njih išlo na terapiju, kojom ipak nisu bili zadovoljni.
Anksioznost kao društveni fenomen
Sudeći po istraživanjima, različitim izveštajima, ali i mišljenjima mnogih stručnjaka, anksioznost je sveprisutan društveni fenomen zastupljen u svim delovima sveta i predstavlja ozbiljnu pretnju po mentalno zdravlje ljudi. Među mladim ispitanicima Oblakoderove ankete, njih 62,6% misli da je u pitanju društveni fenomen koji je posledica savremenog načina života, 26,2% smatra da je u pitanju individualni problem, dok ostatak smatra da je u pitanju kombinacija više faktora.
Pandemija virusa korona još više je osvetlela ovaj problem i ukazala nam na statističke podatke koji govore u prilog tome da je broj ljudi koji se suočava sa ovim problemom sada već alarmantan. Psihološkinja Maja Vukašinović ističe da je za vreme pandemije po prvi put na svetskom nivou mentalno zdravlje bilo podjednako važno koliko i simptomi zvanične medicine.
U vreme korone, a i posle, imali smo velike probleme sa mentalnim zdravljem, pa i podatke Svetske zdravstvene organizacije, koja je pre korone rekla da će depresija biti drugo oboljenje po brojnosti, na svetu, posle koronarnih. Posle korone, ona je oboljenje koje je na prvom mestu. Sva upustva koja upućuje SZO idu u pravcu svih država na svetu i nevladinih organizacija i tiču se toga kako da se radi sa mentalnim zdravljem svih zaposlenih, ne samo onih koji su anskiozni, naglašava Vukašinović.
Ona dodaje da je posebno naš region upoznat sa ovim simptomima, dugo i pre same pandemije.
Možemo da kažemo da mi imamo dugu tradiciju gubljenja tla pod nogama, jer smo za poslednjih trideset godina izgubili nekoliko država u kojima smo živeli, doživeli ratne posledice u vidu postraumatskog stresnog poremećaja, od kog veliki broj ljudi u našim gradovima nije lečen. Imamo školstvo koje je na prekretnici i na rubu raspadanja; medicinski sistem koji podrazumeva ogroman stres za njegove korisnike; medije koji izuzetno doprinose opštoj uznemirenosti u narodu i utiču da se osećamo uznemireno samo ako smo prisutni u prostoriji u kojoj je uključen televizor; na sve to moramo da dodamo i svetsku tehnološku revoluciju koja je u kratkom vremesnkom periodu doprinela tome da je ceo svet jedno selo u kojem smo svi, kolokvijalno rečeno, intrvenozno priključeni na svoje mobilne telefone koji su stalno sa nama. Kada uzmemo sve ovo u obzir, čak i nije važno da li u svakoj konkretnoj porodici postoji razlog, to je ono što je za psihologiju zanimljivo, ističe Maja.
I šta ćemo sad?
Za razumevanje fenomena anksioznosti jako je bitan kontekst u kom odrastamo, dok sama genetika ne igra presudnu ulogu. Vukašinović ističe kako je najbolji najbolji primer za to, koji psiholozi često i navode, primer blizanaca koji su bili razdvojeni, a od kojih je jedan postao kriminalac, dok je drugi kriminolog, što ide u prilog tome da naša genetska i porodična situacija ponekad ne mora da bude presudna, ali da društvo, mediji, ono kako provodimo svaki dan, da li ga započinjemo telefonom i završavamo istim i da li smo fizički aktivni u značajnoj meri doprinosi.
Kada sve to uzmemo u obzir, ističe Vukašinović, ne čudi, što je anksioznost sveprisutna.
Ipak, ono što je ohrabrujuće je što u moru informacija kojima smo izloženi svakodnevno na društvenim mrežama, postoji veliki broj incijativa, ali i pojedinaca koji govore o važnosti mentalnog zdravlja, pružaju besplatnu psihološku pomoć i edukuju i ohrabruju sve one koje se bore sa ovim problemom. Terapija, koja se pokazuje kao najefikasnija u borbi sa anksioznošću, u neku ruku predstavlja privilegiju, te nije jednako dostupna svim mladim ljudima. Ipak, postoje savetovališta koja, baš iz ovog razloga, pružaju besplatnu psihološku pomoć mladima i studentima. Proces izbora psihoterapeuta i suočavanje sa sopstvenim problemima kako bi se bolje razumeli koreni problema, ne predstavljaju lak zadatak ni za koga, posebno ne za mladu osobu. Upravo iz tog razloga, ustanove i institucije koje komuniciraju sa mladima moraju pokazati veću spremnost za otvorenost ka, najpre, prihvatanju činjence da je mentalno zdravlje nešto što je važno i što ne smemo zanemarivati, a potom i raditi na tome da svaka mlada osoba koja se suočava sa problemom anksioznosti ima mogućnost da na adekvatan način radi na prevazilaženju ovog problema. I van okvira ustanova, možda najvažnije je da upravo otvoreno razgovaramo o ovom problemu i podstičemo mlade ljude da bez srama i stigme razgovaraju jedni sa drugima, sa svojim bližnjima ili, pak, stručnjacima. I da u svemu tome jedni drugima budemo podrška i oslonac.
Ilustracije: Olga Đelošević
Tekst je podržan od strane Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu „Scroll’n’Share” Oblakoder magazina ne izražavaju stavove Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj.
0 Comments