„Umetnik je više kontemplativan nego čisto empirijski čovek. Od nas ovaj svet zahteva određenu dozu osećajnosti na stvarnost. Da bi nastalo delo nije dovoljno posmatranje i uočavanje već i provlačenje tog utiska kroz filter emocija. Tada je delo kompletno.“
Živimo u vremenu umetnika, ali, nažalost, ne i u vremenu dela. Češće možete sresti titulu nego sam rad jer smo se drznuli da krune stavljamo sami sebi, a ne da budemo krunisani od strane drugih. Međutim, retki brane čast retkih, dok ih drugi prljaju. I dok ljudi piju u Palasu i pevaju o izgubljenim vremenima, umetnik je prisutan. Sedi na podu i šarenim okom prati kretanja. Lagano bojicom pravi koncept nekog iskrenutog folklora koji se odigrava ispred njega. Njegovo ime je Lazar Mijanović i rođen je 28. juna 1989. godine u Smederevu, zbog epidemije žutice koja je u to vreme vladala na Kosovu, inače bi se rodio u Prištini, gde je i živeo prvih par godina života. Zanimljivo je to da je rođen na isti dan kada je Sloba držao govor na Gazimestanu, dakle 600 godina od Kosovskog boja. Završio je grafiku i knjigu na Primenjenim umetnostima, sada je na masteru slikarstva na Likovnim umetnostima. Bavi se web dizajnom, a pored posla u slobodno vreme radi ugljem na velikim belim formatima i bojicama u svom čuvenom sketchbook-u.
Da li uvek nosiš sketchbook sa sobom? Jedan si od retkih umetnika koje ljudi mogu uhvatiti u momentu stvaranja. To nije uobičajna pojava. Slikar je obično vezan za svoju teritoriju, tj. atelje.
Lazar Mijanović: Pazi, ranije jesam, uvek sam ga nosio, ali sada više ne. Ljudi sa kojima se družim su me smarali da više vremena provedem sa bojicama nego sa njima. I onda sam to proredio. U suštini, to mogu da radim samo sa ljudima sa kojima sam blizak. Nekako mi je malo neprijatno da sedim i da skiciram ljude koje ne poznajem, u suštini zbog njih, ne zbog mene. Ali prednost koju skice donose nije u tome što ja te ljude uzimam za modele da bih nakon toga kod kuće završio taj rad, već što ja te skice dovršavam na licu mesta i tako dobijam gotov rad koji je uhvaćen u trenutku.
Gledajući tvoje radove posmatrač može uočiti ponavljanje motiva čovečijeg lica iz kojeg proizilazi apstrakcija. Koliko je u stvari taj motiv bitan u momentu stvaranja i koji je njegov značaj?
Uglavnom svaki rad krećem od lica, lice je osnova cele konstrukcije. Ali čovek koji nosi to lice nije model, on nije fiksiran i u svakom trenutku može da ode ili da se pomeri. Tako da lice ostaje, a pokreti se menjaju, a upravo je to ono što ja pokušavam da uhvatim. Može se reći da ja u svom radu tragam za atmosferskim šumom i stvaram zvučnu sliku, tj.t zvuk u prostoru. I umesto da radim animaciju, ja radim gomilu crteža u jednom crtežu.
Da li ljudi uspevaju da uvide te pokrete nakon što je slika gotova? Mogu li da prate linije koje objašnjavaju njihovu fluidnost i kako uspevaš da dočaraš razgovore ili misao čoveka?
To zavisi od samog crteža. Neki crteži su zgusnuti, puni elemenata i zasićeni, tako da jedino ja mogu da nahodim čoveka, liniju po liniju, šta sam nacrtao. Što se tiče razgovara, tu koristim geometrijske oblike, simbole i poluslova. Na primer, umesto da napišem u oblačiću šta čovek misli, ja predstavim sam simbol kao poseban i na taj način apstrahujem socijalnu dinamiku.
Koliki je udeo umetnosti na stvaraocu, a koliki na posmatraču? Da li s obzirom na apstrakciju kod tebe postoji strah da će ti delo ostati nesvahćeno, samim tim i nedorečeno?
To su dva dela koju su neisključiva, zavise jedan od drugog. Umetnik ima potrebu da komunicira i stvara da bi na to dobio reakciju. Umetnik je više kontemplativan nego čisto empirijski čovek. Od nas ovaj svet zahteva određenu dozu osećajnosti na stvarnost. Da bi nastalo delo nije dovoljno posmatranje i uočavanje, već i provlačenje tog utiska kroz filter emocija. Tada je delo kompletno. Na takvo delo nastaje reakcija posmatrača i ona će u 90 posto slučajeva otići u nekom drugom smeru u odnosu na sam rad, ali to je sasvim normalna pojava jer na taj način svako dobija svoj narativ u delu. Bojazan da posmatrač nešto neće videti uvek postoji, ali to je nešto sa čim se bori svaki umetnik. Međutim, uprkos apstrakciji, ja se bavim konkretnim stvarima, moje delo je priča o ljudima i nije samo obična mreža linija. I zato ne trošim reči da objasnim delo, uveren sam da ga čovek može razumeti.
Koliko je bitno fakultetsko obrazovanje? Da li je nužno da onaj ko stvara bude vezan određenim pravilima struke? Koliko je važna uloga mentora?
Obrazovanje može biti korisno jer možeš mnogo više da naučiš, ali prvo moraš to sebi da dozvoliš. Lično za mene, to je bio zatvor, sve te stvari koje se moraju uopšte mi nisu bile prijatne. Mnogo je važno imati dobrog mentora, ali takvog da ima sluh za to što ti želiš da postigneš. Praksa je, nažalost, suprotna. Mentori pokušavaju da te ukockaju i stave u neki svoj kalup. Ovo što radim danas je gomila uticaja iz različitih iskustava, pokušao sam da kroz rad zadržim svoju slobodu.
Spominjao si filtere emocija, a mi živimo u vremenu filtera na Instagramu. Koliko je Instagram bitan za promociju umetnika i da li je čovek koji svojoj slici na profilu dodaje filter takođe umetnik?
Instagram je dobra stvar za promociju, ali, naravno, ta promocija košta. Nije dovoljno da budeš dobar u tome što radiš, već u to isto moraš da uložiš da bi širio dostupnost svog posta. To je dostiglo taj nivo da, ako imaš dovoljno novca, ti možeš da unajmiš čoveka koji će da ti vodi profil, tako da je uticaj para presudan da popularni budu oni koji mogu najviše da ulože, a ne oni koji su stvarno najbolji. Dobra stvar kod društvenih mreža je to što možeš do kvalitetnih stvari da dođeš na lakši način. Što se tiče čoveka koji dodaje filtere na svoju sliku, na Instagramu je to više oličenje neke ljudske taštine nego pokušaja umetnosti.
Može li da se ta dostupnost dela u eri interneta uporedi sa nekim bivšim vremenima kada su mesta u galerijama, za razliku od danas, bila dostupna samo najboljima ?
To je veliko pitanje da li su i tada oni koji su bili izloženi bili najbolji. Iskreno mislim da je galerijska umetnost najveća prevara na svetu. To je dobar način za pranje para i u isto vreme promocija ne najboljih umetnika, već najbolje ispromovisanih stvaralaca, tako da ljudi koji imaju novca, ulažu u promociju svog umetnika, zatim prodaju njegove slike i od toga uzimaju procenat ili tu sliku stavljaju u svoj trezor i što ona duže stoji, to joj cena više raste.
Baviš se web dizajnom pored slikarstva. Da li misliš da takvo opredeljenje za digitalno može da potisne analognu dimenziju tvog stvaralaštva?
Svakako da je web dizajn budućnost, digitalizacija je realna stvar. Međutim, analogna strana pomaže ovoj digitalnoj i obrnuto. To su ispoljavanja kreativnosti, samo u različitim medijima. Današnjica čak više zahteva da umetnik bude i digitalno i analogno usmeren, jer se osnove dobrog dizajnera nalaze u osnovama slikarstva uopšte. Mnogo bolje rezultate će davati neko ko je zapravo držao olovku ili četkicu u rukama, nego onaj koji je samo do tančina savladao softver. Recimo, iz ličnog iskustva, grafika, u smislu rađenja na presi, je stvar koja jednom grafičkom dizajneru u budućnosti može najviše da pomogne.
Dakle, možemo reći da ti kao umetnik sazrevaš kroz dva različita medija?
Definitivno. Web dizajn mi pomaže da ja sve više i više svodim formu u mojim crtežima, u smislu da ne pravim toliku gužvu i haos, već dajem nešto što je mnogo smirenije. Neki bi rekli da me to ukalupljuje, ali u stvari mi pomaže da mnogo bolje koristim sam prostor i da brže dođem do forme koja je meni potrebna u tom trenutku.
Možeš li nam reći još nešto o pogonu umetnika, kakav je osećaj stvarati?
Uzbuđenje koje proizvodi sam rad donosi to da se neki hormoni oslobađaju u mom mozgu i da se osećam izuzetno srećno. To je ono za čim traga svaki umetnik i što mu hrani dušu.
0 Comments