Novina, sama po sebi, izaziva otpor. Tako se o vještačkoj inteligenciji nerijetko govori iz perspektive ugroženosti – etike, profesionalizma, kreativnosti, samostalnosti i interakcije sa drugima. Istovremeno propuštamo da razumijemo da vještačka inteligencija nije neki entitet koji je nastao van nas samih, već naprotiv, iz nas i za nas. Razumjeti izazove koje donosi, znači razumjeti čovjeka, razumjeti ljudsku namjeru i shvatiti da veliki broj artificijelnih tvorevina ima jednu zajedničku karakteristiku – pokušava da bude nalik nama.

Serijal Kodiranje stvarnosti**, koji emituje N1, rijetka je sinteza mnogobrojnih karakteristika vještačke inteligencije koje su predočene na opipljiv, razumljiv i utemeljen način. Kroz 11 epizoda, Kodiranje stvarnosti odgovara na pitanje kako vještačka inteligencija mijenja svijet medija, produkcije informacija, odnose u novinarstvu, demokratiju, ljudska prava, sadašnjost i budućnost. Koncept serijala osmišljen je u funkcionalističkom maniru, podsjećajući na pretpostavku Talkota Parsonsa da je društvo jedan složen mehanizam međusobno zavisnih podsistema koji moraju biti u harmoniji, u ravnoteži. Preduslov za to je interakcija i komunikacija. Kodiranje stvarnosti, u tom maniru, prepoznaje najrazličitije aspekte vještačke inteligencije i spaja ih u jednu viziju razumijevanja i cjelovitosti. Serijal uvažava značaj komunikacije sa publikom, pokazujući da je njoj i namijenjen, insistiranjem na interaktivnom segmentu koji je prostor za analiziranje kako publika razmišlja, osjeća i reaguje.

U sadržinskom smislu, koncept serijala je organizovan, inovativan i dinamičan. Sačinjen je od kratkih video formi koje kreativno predočavaju šta je mit, a šta je stvarnost, uvijek ostavljajući publiku sa dodatnim utiskom koji se pojašnjava u intervjuima sa novinarima i novinarkama, medijskim radnicima i radnicama, kao i teoretičarima i teoretičarkama medija. U trenutku preplavljenosti brojnim informacijama, teorijskim pretpostavkama i ličnim utiscima kako vještačka inteligencija modeluje svijet medija i naš lični svijet, Kodiranje stvarnosti na najsitnije djelove razbija pogrešne pretpostavke, stereotipe o upotrebi vještačke inteligencije, ali i njene opasnosti. Da bismo razumjeli šta je vještačka inteligencija, moramo se u kontinuitetu vraćati na čovjeka. Tako se u prvoj epizodi vrlo jasno naglašava da vještačku inteligenciju često opisujemo kao inteligentnu, previđajući to da ne posjeduje jasnu namjeru.

Još važnije, prvi dio serijala odvažno i jasno sugeriše da AI nije zamjena za ljudsku kreativnost, već je inspirisana čovjekom i njegovim neuronskim vezama. Mašinsko učenje, kao najrasprostranjenija forma vještačke inteligencije, sistem je koji uči iz dostupne baze podataka koju je kreirao čovjek. Stoga, serijal značajno više pažnje posvećuje upotrebnoj vrijednosti vještačke inteligencije, pritom ne ignorišući njene nedostatke i prijetnje, time omogućavajući publici da realistično spozna fenomen o kojem je riječ. Posebnu vrijednost serijal dobija kontinuiranim pozivanjem na primjere o upotrebi vještačke inteligencije, čime kreira odnos povjerenja sa publikom koja samoinicijativno može da provjeri svaku spomenutu tezu. Dostupnim linkovima, ispod svake epizode, publici se, takoreći, serviraju izvori spomenutih informacija.

U kontekstu analize uticaja na medije, Kodiranje stvarnosti ne poseže za bihejviorističkom perspektivom koja komunikaciju tumači kao sredstvo kontrole ljudskog ponašanja. Na taj način, na samom početku, naglašava se da je vještačka inteligencija važan novinarski alat čije razumijevanje nije privilegija, već nužnost svakoga ko se bavi novinarstvom. Ona nije tu da mijenja, već da pomogne.

Druga epizoda serijala odgovara na pitanje koje svi koji imaju dodira sa medijskom industrijom postavljaju – kako u praktičnom smislu izgleda primjena vještačke inteligencije, odnosno kako to pišu mašine, a ne čovjek. Takozvano automatizovano novinarstvo bi trebalo da služi publici, prikupljajući priče koje bi inače ostale van njenog dometa, pojednostavljujući ih do nivoa potpunog razumijevanja. Serijal jednom rečenicom stavlja tačku na diskusiju o zamjenjivosti čovjeka u medijima – novinari dodaju priči dubinu, meso i dušu. Vještačka inteligencija, sa druge strane, služi kao potpora novinarskoj kreativnosti i emociji. U istoj epizodi, u intervjuu, naglašeno je da je AI alat koji može da pomogne uvijek, a ne traži ništa zauzvrat. Takva teza nesumnjivo podsjeća na prve teorijske pretpostavke o konvergentnim medijima, koje je Itijel de Sola Pul definisao kao jedno fizičko sredstvo koje može istovremeno da pruža više usluga zauvijek mijenjajući jedan na jedan relaciju koja je postojala između medijuma i korisnika.

Analizirajući čuveni slučaj Panamskih papira koji predstavlja dokaz o svrsishodnoj upotrebi AI, Kodiranje stvarnosti predočava prednosti korišćenja vještačke inteligencije u pametnoj pretrazi, brzoj analizi nemjerljivo velikih baza podataka, koja će se na kraju isporučiti kao čitljiv proizvod publici. U ovom dijelu serijala primjetan je okret ka opreznosti koji dominira u četvrtoj, petoj, sedmoj i devetoj epizodi. Bez pesimizma i katastrofizacije analiziraju se stvarne prijetnje vještačke inteligencije uz napomenu da njima upravlja ljudski, a ne vještački um. Pronicljivo se naglašava da AI dobija svoju punu vrijednost onda kada se njene prednosti kombinuju sa novinarskim instinktom.

U tom kontekstu, pretjerano oslanjanje na vještačku inteligenciju, može zamagliti novinarsku intuciju koja je jedini pravi vodič u kreiranju priča, nalaženju izvora i otkirvanju istine. Četvrta epizoda serijala, stoga, obrađuje neizostavnu temu dipfejk sadržaja ne fokusirajući se u velikoj mjeri na to šta on jeste, već analizirajući kako ugrožava ono što je najvažnije u odnosu medija i publike, a to je povjerenje. Istaknuto je da AI istinu pravi predmetom pregovaranja, a javnost ostavlja zbunjenom čemu se može vjerovati, a čemu ne. Rješenje nije u otporu, već u kombinaciji vještačke inteligencije i ljudskog rasuđivanja.

Specifičnost ovog serijala je što, za razliku od većine analiza odnosa AI i medija, teret razotkrivanja istine ne prebacuje na publiku, priznajući da je nerealno očekivati vještine AI i tehnološke pismenosti od svakog građanina i građanke. Nasuprot tome, Kodiranje stvarnosti zagovara tezu da je rješenje u istrajnosti, odnosno u razvijanju kvalitetnog novinarstva, zasnovanog na činjenicama koje su jedini štit od laži. Ta teza podsjeća na pretpostavku o remedijaciji Dejvida Botlera i Ričarda Grusina, koja opisuje proces u kojem mediji prisvajaju različite medijske forme, tehnike i značenja. Tehnološke promjene, stoga, treba da dovedu do raznovrsnosti komunikacijskih tehnologija, novih alatki i društvenih praksi. Mediji neće nestati usljed tehnoloških promjena, već će stvoriti jake i međuzavisne veze, međusobno se reformišući.

U tom kontekstu je važna i tema stereotipa na kojima počiva prompt vještačke inteligencije, obrađena u petoj epizodi. Znamo da je vještačka inteligencija dobra onoliko koliko su dobri podaci na kojima počiva, te je upravo u tome suštinska uloga novinara i novinarki, da prepoznaju snagu svog uticaja i zaborave brzinu kao prvi kriterijum u svakodnevnom radu. Stereotipi su važni jer oblikuju emotivni odgovor publike, zato personalizovani sadržaj nerijetko dovodi do ostajanja u sopstvenom mjehuru ili, kako naglašava peta epizoda, eho komorama. Takav nedostatak vještačke inteligencije nesumnjivo podsjeća na tezu Leva Manoviča o programabilnim novim medijima koji su svedeni na numeričku formu i algoritme. Kada ostajemo u sopstvenom mjerhuru, kako Henri Dženkins naglašava, mi ostajemo na nivou kolektivne spoznaje, ja postaje mi. Informacije cirkulišu u grupi i uvijek su podvrgnute kolektivnoj procjeni, osporavanju ili potvrdi.

Spoznajući koliko je pitanje povjerenja humano, važno i trajno, Kodiranje stvarnosti ovu ključnu riječ spominje i analizira u brojnim epizodama. Na taj način, deveta epizoda pronicljivo evaluira efekte vještačke inteligencije na emotivni odgovor publike, sugerišući da je pitanje povjerenja uvijek otvoreno pitanje – da li će ono biti poljuljano ako auditorijum ne može da razlikuje stvarne i sintetičke voditelje? Pitanje na koje je odgovor samoevidentan, a opet nije dat. U narativnom smislu, Kodiranje stvarnosti se u svakoj dilemi i pitanju na koje prećutkuje odgovor, suptilno vraća na ljudsku dimenziju. Novinar u sudnici i AI analiza pravosudnog materijala, kako je rečeno u jednom od intervjua, nikada ne mogu biti poistovjećeni. Ljudski dodir ostaje nezamjenjiv i to je poruka koje se prožima kroz svaku epizodu serijala.

U analizi nedostataka i prijetnji vještačke inteligencije, izdvaja se zaseban segment koji nas ipak vraća na medijsku ekonomiju kao pristup, te bivamo opomenuti da je AI dio industrije koja ostaje oružje u rukama moćnika i vlasti, potencijalno ugrožavajući novinare i novinarke, njihove identitete, slobodu kretanja, ličnu bezbjednost. Postavljajući pitanje kako da se medijski radnici i radnice zaštite od nevidljivog nadzora, serijal obazrivo ističe – ko zarađuje na vijestima koje piše mašina? Čiji je AI sadržaj? Gdje je u svemu tome intelektualna svojina? Otvarajući temu autorstva i prava na privatnost, uz osvrt na svjetske medije koji su tužili određene grupacije zbog zloupotrebe podataka, serijal ne propušta da dotakne svaki aspekt savremene debate u kontekstu vještačke inteligencije, individualnosti i kolektiviteta.

Kodiranje stvarnosti je u naraciji snažan, prodoran, strukturiran i sveobuhvatan materijal koji povezuje, objašnjava i ništa ne ostavlja nedovršenim. U vizuelnom smislu obazrivo, primamljivo i, na momente, sarkastično, koristi vještačku inteligenciju da grafički dokaže suštinu izrečenog. Riječ je o materijalu koji je produciran u skladu sa najvišim standardima, čija će vrijednost iznova nastajati i rasti kroz upotrebu onih kojima je namijenjen. Ovaj serijal dekonstruiše stvarnost u kojoj živimo, postavlja standarde za temeljno bavljenje složenim temama i predstavlja nepresušan izvor informacija za mlade ljude, medijske radnike i radnice, kao i teoretičare i teoretičarke medija koji će u njemu naći teme, izvore, inspiraciju i djelić svog možda prećutnog stava. Okarakterisan snažnim i odvažnim porukama, serijal završava odzvanjajućom porukom: da smo mi na početku putovanja sa silom kakva je vještačka inteligencija, ali da ne zaboravimo da je pitanje njene budućnosti u našim rukama.

Kreativnost, preciznost i dubina poruka izrečenih u Kodiranju stvarnosti opipljiv su dokaz toga da će u odnosu mašinskog i ljudskog rasuđivanja, prevagu uvijek odnijeti ljudska dimenzija.

Autorka: doc. dr Jovana Davidović

* autorka je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore

** serijal Kodiranje stvarnosti dostupan je na platformi AI Media Hub. Produkcioni tim projekta čine autorka i kreativna producentkinja Ana Martinoli, izvršna direktorka Ikonija Jeftić, projektne koordinatorke i menadžerke komunikacije Virdžinija Đeković Miketić i Milena Stefanović, kao i producent Vuk Vuković.

Članak Granice algoritma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova anketa pomoći će nam da  na osnovu vaših odgovora donesemo važne odluke o pravcu u kom će se Oblakoder dalje kretati. Takođe, želimo da saznamo i da li postoje sadržaji ili formati koje biste bili spremni da finansijski podržite kako bi magazin mogao da opstane i nastavi da raste.

Hvala vam što odvajate vreme da nam pomognete!

Anketa je anonimna i traje oko 5 minuta.  

Članak Anketa: Kako vidiš budućnost Oblakodera? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove nagrade BeFem dodeljuje u godini obeleženoj pritiscima na javne institucije, sužavanjem političkih i građanskih prava, prostora slobode i pokušajima ućutkivanja svih koji javno govore. Ovogodišnja priznanja prepoznaju žene i kolektive koji su u atmosferi političke napetosti branili pravo na informaciju, javno zdravlje, kolektivnu brigu i antifašizam pokazujući da su institucije tamo gde se okupimo. 

Nagradu pod nazivom Bring The Noize dodelje od 2017. godine ženama, kolektivima i inicijativama čije su borbe obeležile prethodnu godinu. Kako ženska i feministička dostignuća često ostaju nevidljiva, kolektiv BeFem rešio je da ispravi tu nepravdu i oda priznanje onima koje svakodnevno pomeraju granice, brane javno dobro, stvaraju prostore otpora i grade pravednije društvo.

Danas je BeFem priznanje prepoznato kao važna feministička nagrada, a njihov događaj dodele priznanja, koji se tradicionalno održava povodom Međunarodnog dana žena, kao prostor u kome zajedno slavimo naše borbe, pobede i savezništva.

U nastavku je spisak dobitnica i dobitnika BeFemovog priznanja za feminističku borbu:

1. Nezavisni i solidarni teatar – organizatorima Ne:Bitefa za izvođenje predstave „Proces Peliko“
2. Feministička snaga u umetnosti – Dei Džanković, Ivani Ranisavljević, Jeleni Prljević i Sanji Solunac
3. Rodno senzitivna medicina – Mini Hagen i Ljiljani Marini
4. Ženski glas protiv radne eksploatacije – Tari Rukeci Milivojević
5. Nova nada u praktikovanju radikalne kolektivne brige – timu nezavisnog domaćinstva Četiri vode
6. Akademska hrabrost i integritet – Jeleni Kleut
7. Borba za javno zdravlje – apotekarkama Apoteke Beograd i Sindikatu „Opstanak”
8. Čin solidarnosti i aktivizam na ulicama – Jeleni Stupljanin
9. Medijski glas koji nedostaje – članicama Al Jazeera Balkans, Vanji Đurić, Nataši Kovačev, Jeleni Glušac i Anne Marie Alves Ćurčin
10. Naše pravo da znamo sve – redakciji Zoomera i Mašine, kao i fotografkinji Ivi Tanacković
11. Neprekidna nit feminističke podrške – Ljerki Mezga Ćučin
12. Feministička čitalačka zajednica – Aleksandri Galonji
13. Moćne rendžerke u borbi za prirodu – Rendžerkama istočne Srbije
14. Feministički doprinos književnoj zajednici – Danijeli Repman
15. Za kontinuirani rad sa mladima na pomirenju – aktivistkinjama Centra za razvoj zajednice LINK Sombor
16. Za čuvanje ženske antifašističke borbe – Ljiljani Todorović Jovanović, Teodori Denić, Rosi Drmonić, Sari Jovanović i Jeleni Perić, autorkama publikacije Moja baka partizanka

Naslovna fotografija: Iva Tanacković

Članak Dodeljena BeFemova priznanja Bring the noize 2026 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U okviru takmičarskog programa Enter Dok, posvećenog debitantskim dugometražnim dokumentarnim ostvarenjima, prikazano je sedam filmova, a dodeljene su dve nagrade – priznanje mladog žirija za najbolji film i nagrada publike.

Nagradu za najbolji film festivala, prema odluci mladog žirija koji je radio u sastavu Milica Vićić, Simona Živanović i Pavle Hrnčić, osvojio je film „Nerođeni otac“ češkog reditelja Mihala Bema.

U obrazloženju žirija ističe se da film predstavlja hrabro i intimno preispitivanje očinstva iz muške perspektive kojoj se retko daje takva emotivna dubina. „U kulturi koja od muškaraca i dalje očekuje sigurnost i emocionalnu suzdržanost, film se usuđuje da prikaže oklevanje, ranjivost i strah, pokazujući da postati otac nije samo društvena prekretnica, već i dubok egzistencijalni potres. Umesto da očinstvo predstavi kao autoritet ili sudbinu, film ga prikazuje kao sumnju, čežnju, nežnost i neizvesnost. Kroz profinjen i izrazito ličan vizuelni jezik, ostvarenje deluje poput intimnog porodičnog albuma u koji smo pozvani da zavirimo,“ naveo je žiri.

„Ispreplićući lična iskustva i tihe trenutke preispitivanja, film redefiniše savremeno očinstvo i otvara neophodan prostor za muško emocionalno izražavanje, stvarajući delo koje je dirljivo, precizno i duboko humano,“ stoji u obrazloženju nagrade.

Reditelj Mihal Bem prisustvovao je zatvaranju festivala i zahvalio se publici i žiriju na priznanju, ističući značaj ovakvih festivala za autore debitantskih ostvarenja.

Specijalno priznanje mladog žirija otišlo je u ruke rediteljke Viktorije Heli-Hačinson za ostvarenje „Odmor“. Žiri je za ovaj film istakao: „Za dubokoumno razmatranje porodične dinamike i izuzetan vizuelni jezik kojim je spojila temu i obalu francuskog mora“.

Nagrada publike pripala je filmu „Grad je spavao i sanjao o nama“ rediteljke Natalije Ašurovskaje, koja je ujedno i otvorila ovogodišnje izdanje festivala, čime je njen film simbolično zaokružio festivalski program.

Natalija Ašurovskaja se publici obratila putem poruke: „Od srca hvala na ovoj nagradi i na načinu na koji ste prihvatili naš film. Nastao je u jednom krhkom trenutku, iz iskustva generacije koja je ostala bez stvarnosti u koju je verovala. Saznanje da je pronašao put do vaše publike daje mu život i izvan platna. Film je potpun tek kada susretne svoju publiku – a večeras ste ga vi dovršili. Posebno mi znači što ovu nagradu primam na DOK festivalu, koji odiše iskrenom ljubavlju prema filmu.“

Tokom četiri dana trajanja DOK #8 festivala prikazano je ukupno 19 dokumentarnih filmova, uz brojne razgovore sa autorima i gostima, potvrđujući još jednom da dokumentarni film ostaje snažan prostor susreta, dijaloga i savremenih ličnih i društvenih tema.


Naslovna fotografija: Izabela Milanović

Članak Dodeljene nagrade DOK #8 festivala  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Istek roka važenja građevinske dozvole podrazumeva njeno uklanjanje iz pravnog saobraćaja, ali se donošenjem ovakvog rešenja u potpunosti isključuje mogućnost njenog daljeg korišćenja i eventualne zloupotrebe. Rešenje znači da je i pravno i faktički prestala mogućnost da se dovrši rizični projekat MHE Suknari, koji je devastirao donji deo toka Bistrice.

Kako je Polekol izvestio tokom leta, investitori su se tokom godina smenjivali, ali objekti MHE nikada nisu do kraja izgrađeni, niti je u njima instalirana oprema predviđena projektom. „Ovaj simbol gramzivosti i pohlepe zarasta u trnje i polako propada kao i politike koje su omogućile najezdu ovakvih štetnih projekata po prirodu Srbije i njene građane“, konstatovao je Polekol tada.

Investitor i Odeljenje za urbanizam postupali mimo zakona i projekta

U obraćanju organima opštinske uprave i nadležnim inspekcijama Polekol je ukazao i dokazao da su rešenja o građevinskoj dozvoli i njenim izmenama izdavana, a objekti MHE izvedeni, bez odgovarajuće dokumentacije.

Investitor je, kako je navedeno, podneo zahtev za izdavanje građevinske dozvole 8. decembra 2011. godine, a opštinska uprava je, umesto odbacivanja zahteva, omogućila investitoru da pribavlja i prilaže akte imalaca javnih ovlašćenja i ugovore i nakon tog roka, odnosno tokom 2012, 2013, 2014. i 2015. godine. Opštinska uprava je na kraju, kako je ocenio Polekol, očigledno nezakonito, 2015. godine izdala građevinsku dozvolu. Uz zahtev je, prema navodima Polekola, bilo potrebno podneti dokaz o pravu svojine ili zakupa na zemljištu, a investitor je ugovor sa JP „Srbijavode“ zaključio tek u oktobru 2012. godine.

Tokom gradnje MHE Suknari, na osnovu tako stečene građevinske dozvole, investitor je izmenio položaj vodozahvata, kao i dužinu i prečnik cevovoda, suprotno projektu i prvobitno izdatim vodnim uslovima, saopštio je Polekol. JP „Srbijavode“ su u oktobru 2025. godine zvanično potvrdile da nisu primile zahtev niti izdavale nove vodne uslove, koje je investitor bio dužan da pribavi kako bi promenio projekat. Opštinska uprava, prema navodima Polekola, nije dostavila ni građevinsku dozvolu niti rešenje o izmenama građevinske dozvole JVP „Srbijavode“ radi ocene ispunjenosti uslova u skladu sa Zakonom o vodama.

Polekol je ocenio i da je protekla decenija dala jasne dokaze da derivacione MHE lokalnim zajednicama i životnoj sredini donose isključivo štetu. Prema njihovim navodima, na republičkom nivou do sada izgrađene MHE donose minorne procente potrebne električne energije, dok izazivaju ogromne finansijske štete kroz isplaćene iznose subvencija, a lokalne zajednice trajno gube reke od kojih često i životno zavise, te bivaju lišene održive razvojne perspektive, zdrave životne sredine i kulturnog identiteta.

Naslovna fotografija: Tamara Todorović, izvor: Južne vesti

Članak Polekol: Više se ne može graditi MHE Suknari na Bistrici se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta je bio povod?

Ključni kontekst ovog zločina leži u njegovoj otvoreno iskazanoj mizoginiji. Javnost je motive saznala iz pisma koje je ostavio, u kojem je izrazio mržnju prema feministkinjama i naveo imena žena prema kojima je gajio netrpeljivost. Lepin je verovao da su žene i feminizam krivi za njegove lične neuspehe, uključujući i činjenicu da nije upisao fakultet (jer su većinski kadar u tom trenutku činile žene). Tokom napada je razdvajao studentkinje i studente i ciljano pucao u žene, naglašavajući ideološki karakter zločina. „Vi ste žene, vi ćete postati inženjerke, ja neću. Vi ste horda feministkinja. Ja mrzim feministkinje”, uzvikivao je Mark neposredno pre nego što je počinio zločin.

Masakr je duboko potresao Kanadu i postao prelomna tačka u javnom razumevanju rodno zasnovanog nasilja. U godinama nakon toga, jačale su inicijative koje nasilje nad ženama imenuju kao sistemski problem, a ne niz izolovanih slučajeva. Kao deo šire društvene reakcije, nastajale su i kampanje koje uključuju muškarce u borbu protiv nasilja — među njima i pokreti koji su se razvijali upravo na talasu šoka i solidarnosti nakon Montreala. Događaj je takođe otvorio velike rasprave o kontroli oružja u Kanadi, jer je postalo jasno koliko se mizogina ideologija može brzo pretvoriti u masovno ubistvo kada joj je omogućena smrtonosna logistika.

Fotografija: The Canadian Press

Ženske grupe, kako u Kanadi, tako i širom sveta, nakon ovog događaja organizovale su javna okupljanja, marševe i komemoracije. Inicirana je globalna podrška za obrazovne programe kojima bi se stalo na put nasilju prema ženama. Godine 1991. kanadska vlada proglasila je 6. decembar Nacionalnim danom sećanja i akcije protiv nasilja nad ženama. Iz Kanade je tada Kanadski akcioni komitet za status žena poslao apel ženskim grupama koje se suprotstavljaju nasilju protiv žena u kome se kaže: „6. decembra potvrdimo naše sestrinstvo, solidarnost i odlučnost da okončamo muško nasilje nad ženama“. Dve godine kasnije, u Edinburgu je pokrenuta i kampanja pod nazivom „Nulta tolerancija” koja uključuje i muškarce, a koja ih podstiče da pokažu solidarnost sa ženama u borbi protiv nasilja.

Femicid u Srbiji

U Srbiji je tokom 2025. godine ubijeno najmanje 14 žena od strane sadašnjih ili bivših partnera, sinova, unuka i progonitelja. Iako je taj broj niži u odnosu na neke prethodne godine, ne sme se posmatrati kao znak da je problem slabiji ili pod kontrolom. Posebno kada se uzme u obzir da je zabeleženo i najmanje 10 pokušaja femicida, što znači da je broj ubijenih žena mogao biti i veći.

Skoro polovina ubijenih žena prethodno je barem jednom prijavila nasilje, a prema informacijama dostupnim u medijima u najmanje tri slučaja nasilje je prijavljivano i više puta. To dodatno pojačava pitanje institucionalne odgovornosti, naročito jer su najmanje petorica učinilaca ranije već bili pritvarani i/ili osuđivani zbog nasilja u porodici ili drugih nasilnih krivičnih dela. U jednom od slučajeva, počinilac je ubio i svoje sedmogodišnje dete.

Kao i ranijih godina, u najvećem riziku su žene starije od 46 godina (njih 11) dok su tri žene bile između 36 i 45 godina. Način izvršenja ubistava takođe pokazuje brutalnost i bliskost nasilja: devet žena ubijeno je nožem, jedna nelegalnim pištoljem, dve su pretučene do smrti, a dve udavljene.

Posebno je uznemirujuće to što su u pet slučajeva postojali jasni pokazatelji visokog rizika da žena može biti teško povređena ili ubijena. Ta činjenica ponovo ukazuje na to da su institucije imale informacije o opasnim učiniocima, ali nisu reagovale dovoljno odlučno i pravovremeno, pa su propusti (postupanje ili nepostupanje) ostavili prostora da se zločini dogode.

Šira slika je još mračnija. Više od 430 žena u Srbiji ubijeno je u kontekstu porodičnog nasilja u proteklih 14 godina. Srbija je 2013. ratifikovala Istanbulsku konvenciju Saveta Evrope, koja insistira na nultoj toleranciji prema nasilju nad ženama. Međunarodna iskustva, kao i domaći podaci, stalno ponavljaju istu poruku: porodični dom prečesto je najnesigurnije mesto za ženu, jer najveći broj ubistava počine partneri ili članovi porodice, a najveći broj femicida događa se upravo u sredinama u kojima su žene živele sa počiniocima.

Situacije u kojima žrtve, nakon što prijave nasilje, ne dobiju odgovarajuću podršku institucija stvara osećaj potpune nezaštićenosti i bespomoćnosti. Prvi korak ka žaštiti žrtava jeste sankcionisanje prestupnika, a kada do toga ne dođe, često se desi da žrtva narednog puta neće prijaviti nasilje, jer je izgubila poverenje. Taj krug se nastavlja, a nažalost, nekada učestalo nasilje dovede i do smrtnih ishoda. Zbog toga je važno da insistiramo na odgovornosti nadležnih organa i apelujemo da rade svoj posao.

Nasilje u porodici može se prijaviti na 0800/100-600.
SOS ženski telefon je 0800/100-007 i dostupan je radnim danima od 10 do 20 časova.
Besplatna pravna podrška dostupna je i anonimno na 011/2656-178, a kontakti za psihosocijalnu i pravnu podršku u pojedinačnim gradovima mogu se pronaći na stranici Autonomnog ženskog centra.

Članak Montrealski masakr: zločin koji je promenio istoriju ženskog otpora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada i kako se prvi put pojavio AIDS?

Godine 1981. kod jednog broja relativno mladih pacijenata, razvilo se zapaljenje pluća uzrokovano mikroorganizmom koji je do tada takvo oboljenje izazivalo samo kod osoba koje su imale oštećen imunološki odbrambeni sistem. Nakon par meseci, počeli su da se pojavljuju drugi slični slučajevi, a ubrzo je došlo do naučnih otkrića da se ovo novo oboljenje prenosi seksualnim putem ili putem krvi. Najčešće su bili pogođeni mladi, u početku pripadnici istopolne zajednice, međutim, ubrzo je ustanovljeno da pripadnici oba pola i svih seksualnih orijentacija podjednako obolevaju. Virus je zvanično otkriven 1986. godine upoređivanjem više uzoraka sa sličnim simptomima, a međunarodni Komitet ga je nazvao HIV (Human Immunodeficiency Virus).

U početku je virus odneo mnogo života usled nedovoljno znanja i neadekvatnog lečenja, tada novog oboljenja. Danas, sa napretkom medicine, SIDA ne znači automatski i bolest kobnu po život, sа svе vеćim pristupоm еfikаsnој prеvеnciјi, diјаgnоstici, lеčеnju i nеzi оsоbа inficirаnih HIV-оm, uključuјući i prеvеnciјu i lеčеnjе infеkciја kоје sе јаvljајu uslеd nаrušеnоg imunоlоšкоg sistеmа, HIV infеkciја је pоstаlа hrоničnо zdrаvstvеnо stаnjе kоје оmоgućаvа ljudimа dа vоdе dug i prоduktivаn živоt, navodi se u saopštenju Batuta, povodom Svetskog dana borbe protiv side.

Šta je AIDS ili sida?

AIDS predstavlja sindrom stečenog gubitka imuniteta i ujedno je poslednji i najteži stadijum HIV infekcije. Stečeni gubitak sposobnosti imunološke odbrane znači da je neki uzročnik onemogućio imuni sistem da se efikasno brani i da savlada mikroorganizme koji kod sasvim zdravih ljudi ne dovode do ispoljavanja oboljenja.

Šta je HIV?

HIV je skraćenica za virus humane imunodeficijencije (Human Immunodeficiency Virus) koji je uzročnik HIV infekcije, odnosno side ili AIDS-a. Utvrđeno je postojanje dva tipa virusa, HIV1 i HIV2. HIV1 je opasniji, progresivniji, lakše se penosi sa osobe na osobu i glavni je uzročnik AIDS-a.

Koja je razlika između HIV-a i AIDS-a?

Česta zabuna između ova dva termina dovodi do nejasnog razumevanja i razlike između virusa HIV i bolesti AIDS-a. Osoba koja ima HIV, ne mora da ima i AIDS, ali zato, osoba koja ima AIDS, tj. sidu, ima i HIV. Osoba koja ima HIV infekciju (HIV pozitivna osoba) inficirana je HIV-om i može godinama da nema nikakve simptome bolesti, najčešće se oseća sasvim dobro, a s obzirom na to da može godinama biti bez znakova oboljenja, epidemiološki gledano, ovaj period predstavlja „najopasniji” period za dalje prenošenje virusa, jer se inficirana osoba oseća sasvim „zdravo” i najčešće nije svesna da je inficirana. Klinički simptomi se javljaju tek posle nekoliko godina od infekcije (najčešće 7 do 10, pa i više godina) i tek nakon što se pojave klinički simptomi kažemo da je osoba obolela od AIDS-a, odnosno side.

Koji su simptomi?

Nakon što se desi HIV infekcija, što se može utvrditi pouzdano ako se uradi test na HIV virus, prvi HIV simptomi se obično javljaju brzo, svega par meseci nakon infekcije. Tada počinje prva faza HIV infekcije. To su simptomi koji podsećaju na simptome gripa – povišena temperatura, glavobolja, iscrpljenost, uvećanje limfnih čvorova, s obzirom na to da je to mesto gde HIV virus traži svoje utočište uporedo sa opštom borbom koju organizam započinje protiv njega. Ovo je poznato kao latentna faza (tj. mirovanje virusa) i ona najčešće traje nekoliko godina.

Rani simptomi side, tj. rana progresija HIV infekcije u bolest AIDS ima različite simptome, a neki od njih su: manjak energije, iscrpljenost, gubitak težine, znojenje u snu, često povišena temperatura, uporni osip na koži, gubitak sećanja na kratak vremenski period, abnormalni rezultati PAPA testa i drugi.

Različiti simptomi i znakovi oboljenja ne ispoljavaju se uvek u punom obimu. U nekim slučajevima ispoljava se samo jedan (na primer, gubitak na težini), a u nekim slučajevima više njih (zapaljenje pluća, gubitak na težini, otok limfnih žlezda i drugi).

Šta može ubrzati pojavu kliničkih simptioma?

Ono što najčešće ubrzava pojavu simptoma su nezdrav način života, neredovna i neadekvatna ishrana, stresovi, nespavanje, postojanje drugih infekcija ili bolesti (pre svega polno prenosivih infekcija).

Kako se HIV prenosi?

Zabluda je da HIV može preneti ubod komarca, poljubac ili dodir zaražene osobe, ovaj virus se zapravo prenosi putem telesnih tečnosti (krv, sperma, predejakularna tečnost, vaginalni sekret, majčino mleko) ili tokom analnog, vaginalnog i oralnog seksa, putem transfuzije krvi, nesavesnim korišćenjem igala intravenskih zavisnika, preko placente i dojenjem. U našoj zemlji od 1987. godine zakonski je regulisana kontrola svih produkata krvi, tkiva i organa na HIV, kada je reč o dobrovoljnom davanju krvi. Ipak, u početnom periodu infekcije (najčešće od 6 do 8 nedelja), ukoliko bi neko dobrovoljno dao krv, postojala bi mogućnost ovakvog načina prenosa jer se ELISA testovima (koji se svuda u svetu koriste kao rutinski testovi) ne bi mogla detektovati antitela kojih još nema u dovoljnoj količini u krvi.

Kako se zaštititi?

Kako biste umanjili rizik da se zarazite HIV virusom, obavezno koristite kondome prilikom seksualnog odnosa, ne menjate često seksualne partnere, ukoliko želite da se tetovirate ili stavite pirsing, pažljivo odaberite mesto gde ćete to uraditi jer je važno da oprema bude sterilna.

Dijagnostika i testiranje

Najjednostavniji način provere jeste korišćenje testova za dijagnostiku HIV infekcije. Najćešće se koristi osnovni ELISA test, kojim se otkrivaju specifična antitela u krvi, ukoliko postoji HIV infekcija ili kombinovani test. Kao potvrdni test koristi se specifičniji test za otkrivanje antitela (npr. Western Blot). Postoje i testovi kojima se otkriva sama struktura virusa, (npr. PCR) i to već posle 10 do 14 dana od kada se infekcija dogodila, ali se oni retko koriste za rutinska testiranja. Važno je znati da takozvani „brzi testovi” koji se mogu kupiti u apotekama nisu za kućnu upotrebu i da ih ne treba koristiti za samotestiranje, zato što nisu dovoljno precizni i, pre svega, zbog toga što je u trenucima otkrivanja rezultata svakoj osobi neophodna podrška.

Lečenje

Za sada još uvek ne postoji adekvatna vakcina koja bi bila prevencija HIV-u, a glavnu prepreku tome predstavlja menjanja njegove strukture prilikom svakog umnožavanja. U lečenju se najčešće koriste lekovi koji pomažu normalnom funkcionisanju osobe obolele od HIV-a. Nažalost, AIDS se još uvek ne može izlečiti, nego se terapijom samo produžava život osobi koja je HIV pozitivna ili obolela od AIDS-a. Kod težih slučajeva, bolnička hospitalizacija je jedan od vidova lečenja i način da se situacija prati.

Epidemiološka situacija u Srbiji

Prеmа pоdаcimа Institutа zа јаvnо zdrаvljе Srbiје „Dr Milаn Јоvаnоvić Bаtut”, оd pоčеtка 2025. gоdinе dо 24. nоvеmbrа 2025. nоvооtkrivеnо је 99 оsоbа inficirаnih HIV-оm. Оd pоčеtка еpidеmiје, 1985. gоdinе, pа zаključnо sа 24. nоvеmbrоm 2025. gоdinе, u Rеpublici Srbiјi su rеgistrоvаnе 5002 оsоbе inficirаnе HIV-оm, оd којih је 2288 оsоbа оbоlеlо оd AIDS-а. Uкupnо 1238 оsоbа kоје su živеlе sа HIV-оm prеminulо је оd AIDS-а, а јоš 148 оsоbа inficirаnih HIV-оm umrlо је оd bоlеsti ili stаnjа kоја nisu pоvеzаnа sа HIV infекciјоm.

Sеksuаlni put prеnоsа, kао i rаniјih gоdinа dоminirа (98% svih slučајеvа rеgistrоvаnih tоkоm 2025. gоdinе sа pоznаtim nаčinоm trаnsmisiје), pоsеbnо nеzаštićеni аnаlni sеksuаlni оdnоsi mеđu mušкаrcimа (84% mеđu nоvооtкrivеnim оsоbаmа inficirаnim HIV-оm). Mеđu priјаvljеnim diјаgnоstikоvаnim HIV pоzitivnim оsоbаmа u pеriоdu јаnuаr−nоvеmbаr 2025. gоdinе bilо је 24 putа višе muškаrаcа u оdnоsu nа žеnе.   

Nајvеći brој nоvоdiјаgnоstikоvаnih оsоbа inficirаnih HIV-оm је uzrаstа 20−49 gоdinа (85% u 2025. gоdini). U uzrаsnој grupi 15−29 gоdinа rеgistrоvаnа је 31 оsоbа (31% svih nоvооtkrivеnih HIV pоzitivnih оsоbа). Pоd nајvеćim rizikоm su, као i prеthоdnih gоdinа, muškе оsоbе kоје imајu nеzаštićеni sеksuаlni оdnоs sа muškаrcimа, dоk је čеtvrtinа nоvооtkrivеnih HIV pоzitivnih оsоbа sа nеpоznаtim putеm trаnsmisiје (29% u 2025. gоdini). Mоžеmо prеtpоstаviti dа је mеđu оvim оsоbаmа nеzаštićеni sекsuаlni оdnоs sа muškаrcimа dоminаntаn put prеnоsа, јеr је vеliki uticај stigmаtizаciје nа nеpriјаvljivаnjе nаčinа prеnоsа HIV infекciје.

U оdnоsu nа pеriоd 1985−1992. gоdinе каdа је 60−90% svih nоvоdiјаgnоstikоvаnih оsоbа inficirаnih HIV-оm nа gоdišnjеm nivоu bilо iz pоpulаciје оsоbа које inјеktirајu drоgе, оd 2008. gоdinе tај udео је ispоd 10% (u 2025. tо је 1,4% ili јеdаn slučај HIV infеkciје као rеzultаt inјеktirаnjа drоgа). U tоku 2025. niје rеgistrоvаn niјеdаn slučај prеnоsа sа mајке nа dеtе.

Prеmа zvаničnо dоstupnim pоdаcimа u Rеpublici Srbiјi је tоkоm 2025. kоd 60 оsоbа (64,5%) infекciја оtкrivеnа u аsimptоmаtsкој fаzi bоlеsti, dоk је kliničка AIDS zаbеlеžеnа kоd 16 оsоbа (17%).

Dоbrоvоljnо sаvеtоvаnjе i tеstirаnjе је оd vitаlnе vаžnоsti zа оtkrivаnjе nоvооbоlеlih. Svако tеstirаnjе nа HIV trеbа dа budе dоbrоvоljnо i pоvеrljivо, uz оbаvеznо sаvеtоvаnjе prе i pоslе tеstirаnjа. Rаnо оtkrivаnjе HIV infекciје vоdi i dо rаnоg uključivаnjа аntirеtrоvirаlnе tеrаpiје, čimе sе sprеčаvајu nаprеdоvаnjе bоlеsti i kоmpliкаciје. Оsоbе које rеdоvnо uzimајu аntirеtrоvirаlnu tеrаpiјu pоstižu i nеdеtеktаbilаn nivо virusа u krvi čimе sе оnеmоgućаvа prеnоs virusа. Zаhvаljuјući tеrаpiјi, HIV infекciја је dаnаs hrоničnо stаnjе sа којim sе mоžе kvаlitеtnо i dugо živеti.

Dоbrоvоljnо, pоvеrljivо i аnоnimnо sаvеtоvаnjе i tеstirаnjе nа HIV i virusnе hеpаtitisе B i C је bеsplаtnо i dоstupnо је bеz lеkаrsкоg uputа tокоm cеlе gоdinе u svim zаvоdimа i institutimа zа јаvnо zdrаvljе nа tеritоriјi Rеpubliке Srbiје, као i u Zаvоdu zа zаštitu studеnаtа u Bеоgrаdu, svакој zаintеrеsоvаnој оsоbi која је imаlа nеki rizik.

U оkviru prеvеntivnоg prоgrаmа којi sprоvоdi Ministаrstvо zdrаvljа u pаrtnеrtstvu sа sеdаm udružеnjа (Primus, ЈАZАS, Pоtеnt, TОC, USОP, Prеvеnt i Аsоciјаciја zdrаvstvеnih mеdiјаtоrki) dоbrоvоljnо, аnоnimnо sаvеtоvаnjе i tеstirаnjе nа HIV i drugе pоlnо prеnоsivе infекciје је bеsplаtnо i dоstupnо оsоbаmа iz ključnih pоpulаciја pоd pоvеćаnim riziкоm (mušкаrci којi imајu sеks sа mušкаrcimа, оsоbе kоје sе bаvе sеks rаdоm i оsоbе које inјеktirајu drоgе) u prоstоriјаmа udružеnjа (drop-in cеntrimа) i u mоbilnim јеdinicimа u Bеоgrаdu, Nоvоm Sаdu, Nišu, Кrаguјеvcu i drugim grаdоvimа.

Pоrеd prеvеntivnih prоgrаmа pružајu sе i rаzličiti vidоvi pоdršке оsоbаmа које su inficirаnе HIV-оm. Оsnаživаnjе zајеdnicа pоd pоvišеnim rizikоm, као i оsоbа kоје vеć živе sа HIV-оm, prеpоznаtо је glоbаlnо као nеоphоdаn fаktоr kојi uz sаvrеmеnu prеvеnciјu i tеrаpiјu vоdi kа smаnjеnju brоја оbоlеlih оsоbа.

Članak Prvi decembar – svetski dan borbe protiv AIDS-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Stvarnost, ipak, ne izgleda uvek tako. U pričama žena koje su preživele seksualno nasilje i u sudskim spisima koja svedoče o njima, nasilnik neretko ima ime, prezime i broj telefona u njenom imeniku. To je neko s kim je bila u vezi, s kim ima decu, neko ko je kolega sa posla, drug s faksa, prijatelj prijatelja, starija osoba od poverenja. Umesto „filmske” scene napada, češće se radi o situaciji u kojoj neko odluči da je njegovo „hoću“ važnije od njenog „ne“, izrečenog ili prećutanog.

Ono što se prenebregava i ostavlja po strani kada govorimo o silovanju jeste pristanak. Da li je preživela zaista imala slobodu da kaže „ne“? Da li je „nije rekla ništa“ isto što i „pristala je“? I na koji način Zakon definiše krivično delo koje sudovi treba da prepoznaju i kvalifikuju kao silovanje?

Bez borbe nema nasilja

Važeći Krivični zakonik Republike Srbije polazi od definisanja silovanja kao polnog odnosa ili sličnog čina koji je izvršen uz upotrebu sile, ozbiljne pretnje ili iskorišćavanje nemoći osobe koja se brani. Ako je bilo sile, onda je jasno da pristanka nije bilo, a ako sile nema, pitanje pristanka ostaje negde između redova.

Pored silovanja, zakon poznaje i čitav niz drugih krivičnih dela: nedozvoljene polne radnje, polno uznemiravanje, obljubu nad nemoćnim licem, zloupotrebu položaja, dela prema maloletnicima… Na papiru, ta klasifikacija deluje kao pokušaj da se što preciznije opišu različite situacije i stepeni odgovornosti. To dovodi do hijerarhije u kojoj je „pravo“ silovanje i dalje rezervisano za situacije sa jasnom fizičkom silom, vidljivim povredama ili potpunom nemoći da se pruži otpor. U praksi, međutim, te klasifikacije nisu toliko jasne i odvojene, često se prepliću i nije ih lako dokazati.

Rasprava o uvođenju posebnog krivičnog dela „obljuba bez pristanka“ poslednjih meseci osvetlila je taj problem široj javnosti. Kroz dva kruga javne rasprave „obljuba bez pristanka“ je prošla put od posebnog, blažeg krivičnog dela do toga da bude uključena u samu definiciju silovanja. U prvom nacrtu, Ministarstvo pravde je predložilo da se uvede novo delo (član 178a KZ) uz obrazloženje da je to korak ka usklađivanju sa Istanbulskom konvencijom, čija je Srbija potpisnica još od 2012. godine.

U drugom krugu javne rasprave usledila je snažna reakcija ženskih organizacija, pre svega Autonomnog ženskog centra, ali i drugih udruženja i inicijativa, kao i pravosudnih organa. Zajednički imenitelj svih primedbi bio je da je neprihvatljivo da seks bez pristanka bude tretiran kao blaži oblik silovanja, jer se time potcenjuje težina seksualnog nasilja i odstupa od standarda Istanbulske konvencije, koja traži da svaka nedobrovoljna obljuba bude obuhvaćena pojmom silovanja, bez obzira na fizički otpor. Ministarstvo je na kraju te primedbe prihvatilo.

Prema rečima Vanje Macanović, advokatice i članice Autonomnog ženskog centra, Srbija i dalje ima zastarelu definiciju silovanja prema kojoj se zaboravlja da postoje žrtve silovanja koje su, upravo zato što su pružale otpor, bile ubijene u pokušaju da budu silovane ili tokom silovanja.

„Psihologija i neurobiologija su pokazale da svako od nas, kada se nađe u opasnoj situaciji, može da reaguje na 3 načina – da se bori, da beži ili da se zaledi. Žrtve silovanja, posebno one mlađeg uzrasta, se najčešće zalede tokom silovanja, te im se onda ne veruje da nisu pristale na seksualni odnos”, objašnjava Macanović.

Krivično delo „obljuba bez pristanka“ je obrisano kao poseban član, a njegov sadržaj unet je u prvi stav krivičnog dela silovanje.

Silovanje je zločin, a ne senzacija

Tema seksualnog nasilja, posebno silovanja, u sredini kao što je Srbija, pripada kategoriji tabu tema koje dolaze u javnost tek u situacijama poput pomenutog predloga izmene zakona ili kroz senzacionalističko izveštavanje o slučajevima koji se posmatraju kao atrakcija. U medijima se tako silovanje umanjuje, nazivajući se zločinom iz strasti. Ovakav jezik i odnos prema silovanju najčešće krivicu stavlja na žrtvu, umesto na počinioca, potpuno izokrećući činjenicu koja je nedvosmisleno jasna – osoba koja je doživela silovanje nikada nije kriva i ničime to nije zaslužila. Ono što je duboko integrisano i u društvo, i u medijski jezik i u pravni sistem jesu zablude koje pravdaju počinioca zločina, kao što su narativi da je „silovanje posledica nekontrolisanih seksualnih nagona koje ima silovatelj” ili da je „osoba sama izazvala silovanje”, „tražila je to što je dobila” zato što se „ponašala ili je izgledala zavodljivo, zato što je bila nepažljiva, pijana, drogirana” itd.

Prema rečima Milene Vasić, programske direktorke Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), jako je važno kako se govori u javnom prostoru o nasilju, ali je jako važno i da se inače ne koristi jedan stereotipni narativ u kojem su žene te koje su manje vredne, već da se žena tretira kao ravnopravan građanski i politički subjekt.

Kako je objašnjeno u priručniku AŽC-a – „Silovanje nije čin strasti i neizdržive seksualne želje. Silovanje je čin nasilja, dokazivanja moći i kontrole, a ne seksualnosti. Silovateljev cilj je da ponizi ženu i da joj potpuno oduzme ličnu moć. Silovanja su uglavnom unapred planirana i izvršena od strane nepoznatih lica ili poznanika, onda kad se za to ukaže prilika.” Dakle, ono što je centralno jesu moć i kontrola, pa je veoma važno, upravo zbog toga, ne banalizovati ovu vrstu veoma ozbiljnog i svirepog zločina.

„Savršena priča” i jaz sa traumom

Kako bismo probale da bolje razumemo način na koji pravni sistem presuđuje, za potrebe ovog teksta analizirale smo više od šezdeset pravnosnažnih presuda Apelacionog i Vrhovnog suda u krivičnim postupcima za silovanje i druga krivična dela protiv polne slobode. U fokusu su bile presude u kojima je sud detaljnije obrazlagao razloge za osuđujuću ili oslobađajuću odluku, jer upravo u tim obrazloženjima postaje vidljivo kako sud razume pristanak, otpor i ponašanje oštećene.

U presudama koje su donete od strane Apelacionih sudova i Vrhovnog suda Republike Srbije u periodu od 2019. godine do danas, uočen je šablon da, kada su pitanju slučajevi za koje ne postoje konkretni dokazi osim iskaza osobe koja je doživela silovanje, ti slučajevi bivaju veoma lako oborivi na sudu, jer ne uzimaju u obzir stanje u kome se ona može nalaziti nakon napada. Domaći sudski sistem čini se kao posebno nesenzibilisan za iskustva žrtava, koje se u sudskom procesu tretiraju kao krivci, ili još gore – moraju da prolaze kroz događaje koji dodatno mogu da utiču na njihov unutrašnji osećaj kao što je prikazivanje snimaka silovanja na suđenju.

Glavni zaključci do kojih smo došle potvrđuju ono na šta organizacije koje se bave pravima žena i aktivistkinje decenijama unazad upozoravaju:

1. Silovanje je u većini slučajeva delo bliskih ili poznatih ljudi. U analiziranim presudama okrivljeni i oštećena su najčešće u vezi, braku, srodstvu ili nekoj vrsti bliskog odnosa (partner, teča, očuh, kolega, drug), a slučaj napada nepoznatog muškarca na ulici je izuzetak, a ne pravilo.

2. Sudovi polaze od sile i vidljivih posledica, a ne od pristanka kao početnog pitanja. U obrazloženjima se mnogo više govori o tome da li je bilo fizičkog otpora, pretnji, povreda, nego o tome da li je uopšte postojalo slobodno i dobrovoljno „da“. 

3. Ponašanje oštećene pre i posle događaja sudovi često koriste kao filter za verodostojnost. U više presuda se naglašava da je oštećena nastavila da posećuje okrivljenog, da je bila u vezi s njim, da mu je pisala poruke, da je kasno prijavila događaj, da ima komplikovane porodične odnose. Sve to se potom koristi kao argument da je njen iskaz „nedosledan“ ili manje uverljiv. 

4. Iskaz oštećene jeste važan, ali često nedovoljan. U predmetima gde je to praktično jedini neposredni dokaz, svaka promena iskaza (često pod pritiskom porodice ili sredine) dovodi do toga da sud posegne za in dubio pro reo, odnosno presudi u korist okrivljenog, bez dubljeg razumevanja za to kako trauma utiče na sećanje i ponašanje.

5. Vrsta i „jačina“ dokaza snažno utiču na ishod, ali kroz prilično usku sliku nasilja. DNK tragovi, medicinski nalazi ili snimci pomažu da presuda bude osuđujuća, ali ima situacija u kojima čak i eksplicitan video snimak i pretnje objavljivanjem istog ne budu priznati kao prinuda u punom smislu, jer nema „klasične“ fizičke sile, pa se pretnja ne tretira kao realna.

6. Kaznena politika je neujednačena i često blaga u odnosu na težinu dela. Kao olakšavajuće okolnosti za počinioca sudovi često navode mladost, porodične obaveze, prethodnu neosuđivanost, protok vremena, dok se težina psihičkih posledica po žrtvu i eventualno ponavljanje nasilja ne vrednuju uvek adekvatno kao otežavajuće.

7. Odbrana okrivljenog, pokušavajući da „ublaži“ delo, često diskredituje žrtvu (a sudovi te argumente delimično prihvataju), pozivanjem na navodni pristanak kroz raniji odnos, način oblačenja, dopisivanje, alkohol, predlog blažih kvalifikacija.

Na koje se sve načine pravda nasilnik?

Visina zaprećene kazne u slučajevima silovanja iznosi od pet do 12 godina zatvora, a prema našoj statistici najčešće je dosuđivana minimalna kazna koju Zakon propisuje. U slučajevima svirepog nasilja koje je neoborivo dokazivo (postoji DNK materijal, otisci, modrice i situacija u kojoj se žrtva odmah javila policiji), donošene su presude od 14 godina (maksimalna zaprećena kazna u slučaju nanošenja teških telesnih povreda je 15 godina), ili, ukoliko su povrede zadate tokom silovanja rezultirale smrću ili je obljuba izvršena nad detetom, kazna može biti i doživotni zatvor.

Prilikom analize pomenutih presuda, primećeno je i da sud često razmatra i u obzir uzima različite okolnosti na osnovu stereotipnih društveno uvreženih uverenja. Odluke koje se donose, kao i njihova obrazloženja ponekad deluju nejasno i arbitrarno. Konkretno, kao olakšavajuće okolnosti pojavljuju se sledeće stvari: mladost, odnosno starost okrivljenog; porodična situacija (da li okrivljeni živi u bračnoj ili vanbračnoj zajednici); roditeljska uloga (da li je roditelj malog deteta koje mora da izdržava); ponašanje u postupku („korektno držanje pred sudom“, mirno, saradljivo ponašanje tokom suđenja) i zdrasvtveno stanje (duševne bolesti ili ozbiljnije zdravstvene tegobe (npr. hronična bolest) navedene su kao olakšavajuća okolnost).

Uz to, u nekoliko presuda sud izričito kaže da olakšavajućih okolnosti nema, ili da „olakšavajuće okolnosti sud nije našao“, što pokazuje da se gore navedene stvari ne podrazumevaju, već se mogu selektivno uzimati u obzir kao razlog da se kazna ublaži. Nasuprot tome, veoma ozbiljne otežavajaće okolnosti često se zanemaruju ili se ne uzima u obzir objektivna težina istih.

Pojedine presude bazirane su na, reklo bi se, neobjektivnim i paušalim procenama, kao što je, recimo, argumentacija da oštećena (koja u momentu izvršenja dela nema navršenih 14 godina) „izgleda starije”, čime se istim stepenom relevantnosti kao opipljiva činjenjica tretira lični utisak o fizičkom izgledu. U jednom od slučajeva, takva slobodna procena prevagnula je u odnosu na izvršenu psihološku procenu maloletnog lica koja je pokazala da devojčica ima prosečnu zrelost deteta svojih godina, kako god izgledala. Takođe, umanjena je činjenjica da je počinilac više nego duplo stariji od nje, uz objašnjenje da on „izgleda mlađe za svoje godine”, te da im je stepen fizičke zrelosti sličan.

Sud, prema analiziranim presudama, beleži da otprilike šestinu počinilaca čine povratnici, često i višestruki. To pokazuje da seksualno nasilje najčešće nije „izolovani incident“, već se kod dela počinilaca ponavlja uprkos prethodnoj osudi. To otvara pitanje koliko kazne i mere nadzora zaista funkcionišu kao zaštita potencijalnih žrtava. Istovremeno, činjenica da povratništvo postoji i u ovako malom uzorku ukazuje da sistem ne prepoznaje dovoljno rano obrasce ponašanja, već reaguje tek kada su posledice ozbiljne i teško popravljive.

Dostojanstven tretman – pravo koje se oduzima

Tokom čitavog procesa, od trenutka kada žena prijavi zločin do izricanja presude, pravni sistem ne pruža adekvatnu podršku ženama, već ih najčešće tretira nedostojanstveno. U jednoj presudi, na primer, kao olakšavajuća okolnost, navedeno je da je oštećena već bila žrtva silovanja, te da je upoznata sa procedurom i načinom na koji sebe može zaštititi i dokazati šta joj se desilo, što je olakšalo postupak.

„Važno je reći da i posle svih ovih godina, i slučajeva silovanja koji su imali veliku medijsku pažnju, većina predstavnika institucija u Srbiji žrtvama seksualnog nasilja ne veruje, bilo da se radi o punoletnim ili maloletnim žrtvama”, napominje Vanja Macanović iz AŽC-a.

Prema njenim rečima, poseban problem jeste činjenjica da u Srbiji ne postoji poseban protokol o postupanju svih institucija.

„Prvo moraju da to nasilje prijave policiji, i to ne bilo kojoj, već inspektorima koji su zaduženi za ove slučajeve u Upravi policije. Nakon što provedu sate davajući iskaz u kancelarijama u kojima se nalaze i drugi policijski službenici, inspektori pozivaju dežurnog višeg tužioca koji onda ili kaže da tu nema dela, ili daje nalog da se osoba uputi u određenu ginekološku kliniku na pregled i uzimanje ginekoloških briseva. U slučaju sumnje na korišćenje droga za silovanje, žrtve se upućuju i da daju krv radi toksikološke analize. Na ovaj način, protokom vremena, gubi se jako veliki broj dokaza koji, ako nisu uzeti ili zabeleženi na vreme, posle nestaju, posebno tragovi sperme i droge za silovanje”, objašnjava Vanja.

Iako postoje zakonske mogućnosti da se iskaz osobe koja je doživela seksualno nasilje uzme u posebnoj prostoriji, putem video-linka i snimi tako da ne mora da se ponavlja, ove mere zaštite, kako ističe Macanović, i dalje se retko primenjuju. Situacija je slična i kada predmet stigne do suda: osoba svedoči u istoj prostoriji sa okrivljenim, koji preko branioca ima pravo da joj postavlja pitanja. Javnost je to imala prilike da vidi i u slučaju škole glume, čiji postupak godinama traje, kao što, uostalom, godinama traju i mnogi drugi krivični postupci za seksualna krivična dela.

Situaciju dodatno komplikuju nalazi i mišljenja veštaka koji doprinose retraumatizaciji preživele.

„Nažalost, nemamo zakon koji zahteva dokazanu specijalizaciju (znanje, veštine i iskustvo) veštaka iz oblasti psihologije i psihijatrije za veštačenja seksualnog nasilja (a posebno kada su u pitanju deca ranog uzrasta), niti sudije praktikuju proveru kvalifiacija, kao što je to slučaj u nekim drugim pravnim sistemima”, kaže Tanja Ignjatović, psihologinja i članica AŽC, napominjući da je i ovog puta zakonodavac propustio priliku, ili je bolje reći svesno izbegao da procesno zakonodavstvo uredi po standadrima koji garantuju prava žrtava u krivičnim procesima.

Kako primećuje Vanja Macanović, Ministarstvo pravde je, u paralelnoj javnoj raspravi, predložilo i izmene kojima se urušava dostignuti nivo prava žrtava ovih krivičnih dela, među kojima je predloženo da učinioci imaju pravo žalbe na dodeljen status posebno osetljivog svedoka.

„Ako taj predlog bude usvojen, to će prouzrokovati da tužioci i sudije, koji su do sada davali taj status, prestanu da ga daju jer žalba obesmišljava njihovu odluku i uzrokovaće dodatno oduglovlačenje postupka”, navodi Vanja.

Zbog toga Tanja Ignjatović ističe važnost trauma-informisanog pristupa o kome se u Srbiji malo govori, a ljudi koji rade u policiji, tužilaštvu i sudovima gotovo da i nisu obučeni za njega, niti imaju jasne smernice kako da ga primenjuju. Da bi izbegli pogrešno tumačenje ponašanja i osećanja onih koji su preživeli nasilje, profesionalci moraju da poznaju psihičku traumu, da budu svesni sopstvenih predrasuda i društvenih nejednakosti, i da umeju da obezbede siguran prostor, vreme, empatiju i pažljivo slušanje, umesto da svojim postupcima ponovo povređuju one koji su već preživeli nasilje.

Izvesnost kazni ili simbolični ustupak?

Kada se sve navedeno uzme u obzir, ne treba da čudi mali broj slučajeva silovanja koji dođe pred sud, a još je manji broj osuda.

Milena Vasić iz YUCOM-a stoga smatra da je jako važna izvesnost krivičnog gonjenja da bi se žene zaista osetile bezbedno.

„One treba da znaju da će država biti uz njih i da će ih zaštititi. Isto tako i učinilac treba da zna da ne može da se izvuče sa izvršenim nasiljem i samim tim će i tih dela biti mnogo manje. Mi trenutno imamo situaciju da je visoki policijski funkcioner označen kao učinilac seksualnog nasilja prema jednoj aktivistkinji koji neometano i dalje radi svoj posao, čak tuži aktivistkinju zato što je izašla u javnost sa svojom pričom”, ističe Vasić.

Nasilje u javnom prostoru, kako Milena ističe, toliko je normalizovano da čak nije ni za disciplinsko preispitivanje kada devojka izađe i kaže: ovaj čovek je meni pretio i te pretnje su bile seksualne prirode.

U tom kontekstu i poslednji potezi Ministarstva pravde deluju dvosmisleno.

„Nije prvi put da se ženska prava koriste na neki način kao token zarad dobijanja političkih poena jer postoje i druga krivična dela koja direktno diraju u politička prava građana. Ovde se želi postići jedan politički kompromis da se udovolji ženskim organizacijama, a da ostanu ta druga prava koja šire diraju u prava svih. I to je ono što se ponavlja kroz obrazac od strane vladajuće garniture već par godina, pa smo tako i zakon o alimentacionom fondu dobili u trenutku najveće političke krize jer je država htela na neki način da sebi kupi socijalni mir kroz prava žena i kroz prava dece”, primećuje Vasić.

Kada se sa nivoa politike spustimo na nivo sudnice, sve se to najjasnije vidi upravo u presudama. U njima ostaju zabeležene niske kazne, povratnici i sumnja u one koje prijave nasilje. Dokle god presude izgledaju tako, svaki zakonski „ustupak“ o pristanku ostaje više gest prema javnosti nego stvarna promena u načinu na koji se seksualno nasilje prepoznaje i sankcioniše.

Korisni telefoni:

 SOS telefon Autonomnog ženskog centra: 0800 100 007

 Viktimološko društvo Srbije:  011 228 8040 i 065 548 6421

 ASTRA SOS telefon za žrtve trgovine ljudima: 011 785 0000

  Policija: 192     Hitna pomoć: 194

Centri za žrtve seksualnog nasilja na teritoriji Vojvodine

Kikinda: 069 30 44 007
Novi Sad: 069 30 44 008
Zrenjanin: 069 30 43 009
Sremska Mitrovica: 069 30 44 010         
Vrbas: 069 30 44 050

Autorke teksta: Snežana Katunac i Marina Zec

Pravne konsultacije pri radu na tekstu: Jelena Drndarević

Ilustracije: Olga Đelošević

Članak U ime pravde, u ime predrasuda se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vladimir Iljič Lenjin

Danas bilo da razgovarate sa nekim ko sebe smatra nacionalistom, koji se zalaže za porodične vrednosti, liberalom koji veruje u tržište ili progresivnim levičarima, većina njih će tvrditi da je sloboda jedna od ključnih vrednosti za koju se zalažu. Verujući u svoju posvećenost ideji slobode, podrazumevajući njenu univerzalnu vrednost u aspektu koji oni (ne)svesno vide najvažnijim, ili jedino važnim.

Nekima je sloboda to da imate pravo glasa, slobodu kretanja, nacionalnu slobodu i slobodu izbora. Često se sloboda posmatra kao apstraktni pojam koji ne treba mešati sa materijalnim okolnostima, jer se zaboga tako sloboda kao uzvišena vrednost spušta sa pijedestala, a onda se i unizi i uprlja. A zapravo – nemoguće je odvojiti materijalne uslove od slobode. Šta vam znači sloboda kretanja kada nemate sredstava da putujete? Šta vam donosi sloboda izbora i različiti proizvodi koje možete birati ako ne možete da ih priuštite?

Tek kada se ostvare ekonomski preduslovi i kada pojedinci i zajednice imaju zadovoljene potrebe za negom, hranom, vodom, smeštajem, energijom i informacijama, tek tada možemo pričati o stvarnim slobodama. Ako većina ljudi 45 časova nedeljno provede u radu i putovanju, stvarajući profit drugima dok se muči da samo ispuni svoju potrebnu za životnim prostorom i hranom, koliko smo zaista kao društvo slobodni?

Jedan od mehanizama koji bi mogao da doprinese unapređenju socijalnih i ekonomskih prava i da nas približi slobodnijem društvu jesu univerzalne osnovne usluge.

Univerzalne osnovne usluge (na engleskom universal basic services ili UBS) možda su manje poznata ideja i često se mešaju sa univerzalnim osnovnim dohotkom (na engleskom universal basic income – UBI). UBI bi predstavljao određenu svotu novca koju svi stanovnici ili državljani neke zemlje ili teritorije dobijaju na mesečnom nivou bez obzira u kakvoj se ekonomskoj situaciji nalaze. Sa druge strane, UBS predstavlja skup javno finansiranih usluga koje su besplatne za korisnike i dostupne su svim stanovnicima određene teritorije.

Postoje različiti predlozi kako bi univerzalne osnovne usluge mogle da izgledaju, pa se od predloga do predloga razlikuju i usluge koje bi bile uključene u ovaj program, kao i kako bi se on finansirao. Iako su oblici i predlozi ovog sistema različiti, svaki za cilj ima da obezbedi preduslove za dostojanstven život za sve.

Set univerzalnih osnovnih usluga koje bi stvarno unapredile živote ljudi morao bi da uključuje usluge poput: zdravstvene nege i zaštite, obrazovanja, brige o starima, javnog prevoza, vode, hrane, energije, informisanja i interneta, ali i stanovanja i usluge pravne zaštite i pomoći. Uvođenje ovakvog seta usluga omogućilo bi ljudima mnogo slobodniji život jer bi najbazičnije i najpotrebnije stvari za život bile besplatne i dostupne svima.

Uvođenje ovakvih usluga onemogućilo bi situacije u kojima ljudi rade potplaćene naporne ili čak sumnjive ili nelegalne poslove. Mnogi radnici koji rade u lošim uslovima bi u uslovima postojanja UBS-a imali izbor i ne bi morali da pristaju na užasne radne uslove, dok bi to, sa druge strane nateralo poslodavce da poboljšaju uslove koje nude i pravednije se ophode prema svojim zaposlenima.

Besplatno celoživotno obrazovanje, kao i besplatna zdravstvena zaštita nisu ništa istorijski novo ili revolucionarno, mnoge države još uvek imaju više ili manje očuvane ove usluge. Tamo gde ih ima, poput Srbije, potrebno ih je proširiti i podruštveniti umesto što se privatizuju, a tamo gde ih nema potrebno ih je izgraditi.

Jedan od primera nestanka ovih usluga su šolarine. Iako deluje da su školarine i samofinansirajući studenti oduvek postojali, to je zapravo trend u poslednjih tridesetak godina. Takođe, nekada se u sklopu osnovnih zdravstvenih usluga moglo ići kod stomatologa i ginekologa, a danas su ili nedostupni ili upitnog kvaliteta usluge, što ih u praksi čini retkošću. Ove usluge potpuno su prebačene na teret građana, pa se često svodi na to da ko ima para može da popravi zube, a ko nema ostaje krezub. Nažalost, podaci nam govore da je sve više građana koji nemaju zube ili imaju manje zuba u odnosu na evropski prosek za njihove godine.

Pijaća voda i čista energija u količinama koje su dovoljne za dostojanstven život lako mogu postati dostupne samo ukoliko se promeni sistem naplate. Kao što danas postoje zelena, plava i crvena zona pri naplati električne energije, mogla bi da se uvede i bela zona u kojoj bi svaki građanin dobio određni broj kilovata za 0 dinara, dok bi se više naplaćivalo od onih koji troše najviše. Isto je i sa vodom. Umesto što neki građani pune i greju bazene, dok drugi imaju restrikcije, moglo bi da se svima jednako rasporedi određena količina čiste vode, a da se sve preko toga višestruko naplaćuje. UBS pretpostavlja i pravednost, pa kao i kod navedenog primera vode, i za ostale usluge, UBS se zalaže za to da neki ljudi ne mogu imati više nego što im je potrebno, dok drugi nemaju ništa.

Sve više gradova širom sveta uvodi sistem besplatnog javnog prevoza za putnike, pa među njima i Beograd. Kod javnog prevoza (ukoliko bi se proces privatizacije preokrenuo) cena bi se dodatno smanjila i još olakšala da prevoz u gradu bude besplatan. Uz to, države bi mogle da daju određeni broj besplatnih voznih ili autobuskih karata svakom građaninu kako bi svi imali pravo i na duža putovanja i kako bi mogli da posete rođake, prijatelje ili odu na odmor.

Obezbeđivanje stanovanja za sve predstavljalo bi veliki poduhvat, ali i jedan od najbitnijih. Ni on ne mora da bude pretežak ukoliko mu se priđe sistematski. Umesto privatnih skupih stanova potrebno je uložiti u javno stanovanje sa jedne strane, a sa druge strane onemogućiti gomilanje nekretnina uvođenjem visokih poreza na drugu, treću i sve ostale nekretnine u posedu jednog domaćinstva, kao i porez na prazne stanove. Uz otkup i društvenizaciju nelegalno stečenih nekretnina relativno brzo bi se otvorio veliki stambeni prostor koji bi omogućio svima koji sada pate zbog visokih stanarina ili rata kredita da mnogo povoljnije ostvare pravo na stanovanje.

Uz izgradnju stanova potrebno je uz njih graditi i javne kantine, kako bi se obezbedila opskrbljenost hranom svih koji to žele. Model mogu da budu studentske menze koje na jeftin, pouzdan i prilično zdrav način opskrbljuju puno ljudi hranom. Danas je hrana u potpunosti na tržištu, ali to ne mora da bude tako, već se može mnogo jeftinije i zdravije spremati u komunalnim prostorima. Ovakva praksa bi doprinela i socijalizaciji komšija koji žive u tim prostorima.

Sve ovo lepo zvuči, ali ko će sve to da plati, pitanje je koje se samo poteže kada se spomenu univerzalne osnovne usluge. Građani na ovaj ili onaj način već plaćaju sve ove usluge. Kada bi se iz jednačine izbacio privatni profit, ukupna cena ovih usluga postala bi niža. Uvođenje ovakvih usluga podstaklo bi ekonomiju obima. Kada se uklone privatni provajderi interneta, nivo investicije da se svima obezbedi besplatni brzi i pouzdani internet, kao i nacionalni TV operater, postaje relativno mali u odnosu na to koliko danas svi građani plaćaju. Troškovi izgradnje stotine hiljada društvenih stanova značajno su manji nego kada svako mora pojedinačno da obezbedi dom. Masovna priprema hrane resursno i radno efikasnija je nego individualna. Još jedan vid finansiranja mogao bi da dođe i kroz progresivno oporezivanje i kroz preusmeravanje novca sa manje značajnih projekata poput nacionalnog stadiona na obezbeđivanje usluga za sve.

Uvođenje ovako masovnog paketa usluga otvorilo bi puno novih radnih mesta i prostor za društvenu saradnju. Istovremeno bi se stekla individualna autonomija, te bi ljudi bili manje zavisni od plaćenog rada i imali bi više vremena za promišljanje potreba i društva u kome žele da žive. Višak vremena oslobođenog od nametnutog rada, ljudi bi mogli da koriste na različite kreativne i društveno angažovane stvari od umetnosti do volontiranja u zajednici. Različita istraživanja potvrđuju da sa rastom slobodnog vremena raste i želja ljudi da se aktiviraju u poslovima od značaja za zajednicu.

Društvo u kome su univerzalne osnovne usluge realnost bilo bi i društvo koje je mnogo više u skladu sa životnom sredinom i ljudskom potrebom za socijalizacijom jer ove usluge zahtevaju manje resursa nego kada se pojedinačno nabavljaju. Uz to, ljudi oslobođeni prisile rada imali bi više vremena za negu, kako drugih ljudi tako i bidiverziteta i životne sredine.

Većina stanovnika evropskih država danas već radi u sektoru usluga, pa transformacija iz sektora profitno orijentisanih usluga ka sektoru usluga koje su fokusirane na društveno blagostanje može biti relativno brza uz odgovarajuću političku volju, a ljudi mogu dobiti mnogo svrsishodnije poslove koji će doprineti zajednici, ali i njima samima jer će im ove usluge omogućiti da se lakše ostvare u različitim životnim prilikama i da se približe idealu slobodnog čoveka.

Zamislite dan u društvu u kom su dostupne osnovne univerzalne usluge. Ne moramo ići na posao koji ne volimo da bismo jedva platili račune. Dostupna nam je nega i zdravi smo jer ne moramo da razmišljamo opet o tome kako ćemo platiti lečenje ili kada ćemo doći na red. Imamo vremena da se zaista pozabavimo onim što nam je bitno, bila to naša porodica, odnosi sa komšijama, unapređenje kvarta, životna sredina ili nešto drugo. Postojanje ovih usluga otvara prostor da se pozabavimo suštinski bitnijim stvarima, bez briga kako ćemo izgurati do kraja meseca. Stvara više slobodnog vremena, manje briga i samim tim pruža više slobode, ili bar mogućnosti da razmislimo o tome šta je zaista sloboda.

Predrag Momčilović
Tatjana Avramović

Ilustracije: KURS.

Članak Usluge za dobar život se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Koliko god da verujemo da su venčanja simbol ljubavi i sreće, iskustvo žena koje su preživele nasilje pokazuje da mnoge od njih prvi put pretrpe nasilje tokom venčanja ili neposredno nakon njega. Crna venčanica u ovoj kampanji nije provokacija, već poziv da otvorimo oči pred stvarnošću u kojoj najveći broj žena strada od ruke sadašnjeg ili bivšeg partnera. Želimo da skrenemo pažnju na to da femicid nije iznenadna tragedija, već poslednji čin dugotrajnog nasilja koje je okolina mogla da prepozna. Naš cilj je da svako, na svoj način, pomogne ženi koja živi u nasilju, da je razume, podrži i da nikada ne zatvori vrata“, ističe Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

Pod sloganom „Dok nas smrt ne rastavi“, kampanja je usmerena na informisanje i edukaciju javnost o tome kako uočiti obrasce ponašanja koji najčešće vode do femicida i na koji način pomoći nekome ko je u potencijalnoj opasnosti. Ona stoga predstavlja svojevrsni apel zajednici da prepozna deluje preventivno kako bi se sprečili budući slučajevi femicida.

Prema podacima Autonomnog ženskog centra, u Srbiji je između 2011. i 2024. godine zabeleženo 424 slučaja femicida. Tokom 2024. godine ubijeno je najmanje 18 žena, dok je od početka 2025. godine do danas ubijeno najmanje 14 žena. Zabrinjava podatak da su u polovini slučajeva učinioci nasilja bili ranije prijavljivani, a u većini
slučajeva to su bili intimni partneri žrtava. Dom, mesto koje bi trebalo da predstavlja sigurnost, i dalje je najopasnije mesto za žene koje trpe nasilje.

Zato je crna venčanica, delo Marije Tarlać, u okviru kampanje predstavljena kao simbol sećanja i opomene. Venčanica, koja inače označava ljubav, nadu i novi početak, ovde podseća na žene koje su izgubile život zbog nasilja i na odgovornost društva da reaguje na vreme. Kroz ovaj snažan simbol, kampanja postaje glas otpora femicidu i poziv na zajedničko delovanje.

Kampanja „Dok nas smrt ne rastavi“ u narednom periodu nastaviće se kroz niz aktivnosti usmerenih ka informisanju javnosti, kroz edukativne materijale, resurse i grupe podrške namenjene ženama koje trpe nasilje, ali i njihovom okruženju. Ovim putem, Autonomni ženski centar podseća da femicid nije privatna stvar, već odgovornost celog društva jer jedna blagovremena reakcija nekada može spasiti nečiji život. Sprečimo femicid zajedno!

Realizaciju kampanje podržale su agencije McCann Beograd, Two Rivers, Universal Media i NN Media.

Članak Dok nas smrt ne rastavi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Srbiji postoji armija „nevidljivih” radnika koji upravo žive na gore opisani način, a nemaju radnu knjižicu. U pitanju su roditelji koji 24 sata dnevno brinu o svojoj bolesnoj deci. Njihov rad ne staje vikendom, nema godišnjeg odmora, ali nema ni plate, staža, pa samim tim ni prava koja iz toga proizilaze.

Zakon roditelj–negovatelj bio bi način da se ovaj neplaćeni rad prizna. Plata makar u visini minimalca, uplaćeni doprinosi i socijalno osiguranje na neki način bi predstavljali štit od potpunog siromaštva. Pa, ipak, takav zakon u Srbiji još uvek nije donet. Godinama do javnosti stižu obećanja i najave „dijaloga“, međutim, konkretni koraci i dalje izostaju.

Hronologija pokušaja

Temelj ove borbe zapravo se polaže 2009. godine, kada Srbija ratifikuje Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom (CRPD) i formalno preuzima obavezu da podrži porodice u nezi bez diskriminacije. Iz tog pravnog okvira će kasnije uslediti i zahtev za status „roditelj–negovatelj“. Već tada se iz institucija čuju prvi, diskretniji pokušaji. Naime, kancelarija Zaštitnika građana godinama kasnije svedoči da je još 2009. predlagala uvođenje posebnog dodatka porodicama sa teško obolelom decom kroz izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Međutim, ta ideja je, uz obrazloženje ministarstva da nema procene troškova, ostala u fioci.

Masovniji, vidljiviji talas glasova koji ponovo žele da poboljšaju status roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju ili drugim stanjima i oboljenjima, stiže krajem 2012. iz Novog Sada. Udruženje „Život“ tada pokreće inicijativu i peticiju za uvođenje statusa, a već u januaru 2013. zamenica Zaštitnika građana na RTS-u javno podržava rešenje i dogovara radni sastanak sa roditeljima.

U proleće iste godine približno 61 hiljada potpisa stiže do Narodne skupštine, uz zajednički pritisak udruženja i ombudsmana da se predlog stavi na dnevni red, ali bez epiloga. Tok narednih godina obeležavaju obećanja, okrugli stolovi i povremena medijska vraćanja teme u žižu javnosti, bez ulaska u proceduru koja bi donela sistemsko rešenje na državnom nivou.

Pomak, naizgled paradoksalno, ali suštinski jako logično, dolazi „odozdo” kada pojedini gradovi kreću da „krpe“ prazninu nacionalnog zakona. Sremska Mitrovica, na primer, tako 27. avgusta 2024. donosi odluku i otvara put dodeli statusa i isplati minimalca uz doprinose; potom Leskovac krajem decembra 2024. usvaja sličnu odluku i tokom 2025. uručuje prva rešenja, a Kula od marta 2025. prima zahteve roditelja.

U septembru 2025. Bor ide najdalje – gradska odluka uvodi naknadu u visini republičkog minimalca uz uplatu doprinosa, sa jasno naznačenom primenom od 1. januara 2026. što može biti protumačeno kao signal da lokalne samouprave, u meri u kojoj je to moguće, preuzimaju stvar.

Istovremeno, republička slika pokazuje zašto je „lokalno krpljenje“ nedovoljno. Početkom oktobra 2025. većina poslanika ne glasa ni za uvrštavanje predloga Zakona roditelj-negovatelj na dnevni red, posle čega Ministarstvo rada 21. oktobra otvara „dijalog o unapređenju statusa“, a već 22. oktobra sledi protest roditelja uz podršku studenata.

Glasovi sa protesta

Roditelji-negovatelji su na pomenutom protestu artikulisali jasne i merljive zahteve:

– nacionalni status roditelj–negovatelj zasnovan na zakonu (ne na projektima, jednokratnim merama i „radionicama“),
– naknadu najmanje u visini minimalne zarade uz uplaćene doprinose za penzijsko i zdravstveno,
– kao i prava koja prate radni odnos — bolovanje, odmor i zaštitu od gubitka stečenih prava.

Naglašeno je i da obuhvat mora biti dovoljno širok i pravedan, bez suženja kroz dodatne „kategorizacije“, jer se stanja dece menjaju, a iscrpljenost roditelja ne meri formularima. Organizaciju skupa, kako su istakle govornice, vodila je neformalna grupa od sedam majki, i to, kako kažu, i u ime onih roditelja koji zbog 24-časovne brige nisu mogli da napuste četiri zida.

„Ne tražimo pomoć, tražimo status. Da se prizna da smo radnici koji drže decu u životu: sa stažom, osiguranjem i pravom na odmor“, rekla je jedna od govornica na protestu.

U nastavku su se smenjavale lične, konkretne priče koje su objasnile suštinu zahteva. Jedna majka sa blizancima s autizmom opisala je godine vođenja bitke „od doma zdravlja, preko škole i pratnji, do ministarstava i centra za socijalni rad“, uz poruku da je „vreme isteklo“.

Druga učesnica, žena sa invaliditetom i majka deteta sa smetnjama u razvoju, poručila je da „ljubav ne plaća račune“ i da zahtev nije milostinja, nego priznanje realnog, punog radnog vremena koje roditelji već obavljaju, bez smene i zamene.

Govornice su istakle i da se roditeljske grupe susreću s obeshrabrivanjem i premeštanjem teme na „dijalog bez roka“, dok je ključni problem, a to je izostanak sistemskog rešenja, ostajao isti. Upadljiva činjenica koju su sve govornice bitno podvukle je da 141 poslanik nije glasao da se predlog Zakona roditelj-negovatelj uopšte uvrsti u dnevni red.

Priznati brigu kao rad, finansijski i pravno, i porodicama dati poštovanje i minimum sigurnosti – staž, osiguranje i odmor – stvari su koje mogu da naprave bitnu razliku i ponude nešto više od pukog preživljavanja.

„Ljubav ne plaća račune, ne obezbeđuje sigurnost i ne može zameniti zakon“, reči su takođe jedne od govornica. Posle godina inicijativa, peticija i „dijaloga“ bez epiloga, traži se konkretan potez – stavljanje predloga na dnevni red i glasanje. Zakon roditelj–negovatelj mora da se usvoji na nacionalnom nivou – sada i odmah, glavna je poruka majki dece kojima je pomoć potrebna svakodnevno.

Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

Članak Zbog čega je važno da se donese Zakon roditelj-negovatelj? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U takvoj atmosferi, mediji su postali jedno od glavnih bojišta, a govor mržnje sredstvo za dodatno produbljivanje društvenih podela. Umesto prostora za dijalog, javni prostor sve češće je pretvaran u poligon za targetiranje neistomišljenika, pri čemu se jezik vređanja i demonizacije postupno pooštravao. Posebno zabrinjava što se ovakva retorika nije zadržala samo u tabloidima i na društvenim mrežama, već je postala prisutna i u medijima sa nacionalnom frekvencijom, čime je njen domet višestruko uvećan.

Mediji kao glavna meta i izvor govora mržnje

Jedna od najalarmantnijih posledica političke krize, kako pokazuje istraživanje Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, ogleda se u učestalosti napada na novinare i novinarke. Umesto da budu posmatrani kao profesionalci koji informišu javnost, oni su sve češće predstavljani kao politički protivnici. Takvo targetiranje otvorilo je prostor za ozbiljnije posledice na terenu, pa su novinarska udruženja upozorila na porast fizičkih napada prema onima koji su izveštavali sa protesta. Posebno zabrinjava činjenica da su u nekim slučajevima novinari i novinarke dobijali i direktne pretnje smrću, što pokazuje da govor mržnje u javnom prostoru ne ostaje na nivou retorike, već prerasta u realnu opasnost.

Monitoring Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuje da su mediji sami, paradoksalno, glavni izvori govora mržnje. Od ukupno 102 zabeležena slučaja u periodu od januara 2024. do jula 2025. godine, čak 41,5% dolazi upravo iz medijskih sadržaja. Ovo je poražavajući podatak koji ukazuje na sistemsku zloupotrebu javnog prostora od strane onih koji bi trebalo da građanima pružaju proverenje i relevantne informacije. Na drugom mestu po zastupljenosti izvora govora mržnje nalaze se političari i javni zvaničnici, sa udelom od 21,5%, što dodatno osvetljava vezu između političkih tenzija i načina na koji se oblikuje javni diskurs.

Uloga tabloida i televizija sa nacionalnim frekvencijama u ovom procesu posebno je problematična. Umesto da ispunjavaju svoju odgovornost prema javnosti i obezbeđuju balansirano informisanje, oni su se neretko pretvarali u saučesnike u širenju štetnih narativa. Senzacionalistički naslovi, agresivne kampanje i konstantno targetiranje određenih grupa doprineli su dodatnoj polarizaciji društva i produbljivanju nepoverenja u medije. 

Kombinacija političkih interesa i medijske moći stvorila je zatvoreni krug u kome govor mržnje postaje normalizovan i svakodnevno prisutan u javnom prostoru. Kada novinari, opozicija i građani budu označeni kao neprijatelji, a etikete poput „izdajnik” ili „strani plaćenik” pređu u svakodnevnu upotrebu, granica između kritike i otvorene demonizacije gotovo da nestaje. Upravo zato se sve češće postavlja pitanje – da li medijski prostor u zemlji još uvek funkcioniše kao prostor slobodne debate ili je pretvoren u megafon političkih obračuna?

Rodno zasnovano nasilje u javnom prostoru

Prema izveštaju Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, u proteklih godinu i po dana oko 40 od 102 zabeležena slučaja govora mržnje imalo je elemente nasilja zasnovanog na polu. Seksistički i mizogini narativi i dalje dominiraju u medijima, naročito kada je reč o femicidima, akušerskom nasilju ili deljenju intimnih fotografija žena bez njihovog pristanka. Izveštavanje je često senzacionalistično i neprofesionalno, uključujući detalje iz domova žrtava ili lične informacije o porodicama, čime mediji sami doprinose reprodukciji štetnih stereotipa.

Izveštaj takođe ističe da je akušersko nasilje dugo bilo tabu tema, ali je tokom poslednjih godina postalo vidljivije zahvaljujući ženama koje su svoje priče počele da dele na društvenim mrežama. Jedan od primera navedenih u izveštaju je slučaj s početka 2024. kada je sestra žene koja tvrdi da je pretrpela fizičko i emocionalno nasilje tokom porođaja podelila njenu priču na Fejsbuku. Umesto da mediji pruže kontekst ili podršku, portal Novosti je postavio pitanje verodostojnosti svedočenja i prebacio krivicu na majku preminule bebe, dok je TV Prva stav ministrke o ženama koje govore o akušerskom nasilju predstavila kao „deo globalne agende protiv rađanja u Srbiji“.

Osim toga, izveštaj beleži da su žene u javnom prostoru, posebno političarke i aktivistkinje, često meta seksističkih napada. Dnevni list Kurir, prema izveštaju, senzacionalistički je pratio deljenje intimnih fotografija na Telegramu, kriveći žrtve i podržavajući patrijarhalne narative. Ovakvo izveštavanje, kako pokazuje monitoring, ne samo da reprodukuje rodne stereotipe već i normalizuje seksualno nasilje nad ženama.

Politički protivnici u žiži napada

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuje da je politička retorika u Srbiji tokom prethodnog perioda doživela drastičan porast ciljanih napada na političke i ideološke protivnike. Poseban okidač bila je politička kriza izazvana urušavanjem nadstrešnice u Novom Sadu, što je dovelo do masovnih protesta i anti-korupcijskih pokreta. Od ukupno 102 zabeležena slučaja govora mržnje, čak 42 su uključivala elemente političkog targetiranja, a 30 od njih desilo se u periodu od osam meseci nakon incidenta sa nadstrešnicom. Poređenja radi, u prvih deset meseci prethodne godine zabeleženo je samo 12 takvih slučajeva.

Izveštaj ističe da su glavne mete bili aktivisti, civilno društvo, opozicija i nezavisni mediji. Dalje, masovni protesti krajem 2024. godine doveli su do porasta ovakvog jezika u medijima, gde su demonstranti redovno etiketirani kao „teroristi“, „fašisti“ ili „nacisti“. Tabloidi i televizije sa nacionalnim pokrivanjem, poput TV Prva i TV Pink, koristili su dokumentarce i priloge da diskredituju studente i aktiviste, prikazujući ih kao ekstremiste i političke agitatore.

Etnički i kulturni narativi kao oruđe mržnje

Etnička i kulturna mržnja bila je treći po učestalosti oblik govora mržnje u Srbiji, prema izveštaju IMD-a. Od ukupno 102 slučaja, 26 se odnosilo na etničke i rasne napade, najčešće na Bošnjake (26,9%), Hrvate (23,1%), Albance (19,2%) i Rome (19,2%). Izveštaj beleži da su ove narative često koristili mediji i zvaničnici kako bi dodatno stigmatizovali političke protivnike, pogotovo studente, aktiviste i opozicione političare.

Slično, narativi mržnje prema Albancima i Kosovu često su bili povezani sa sportskim i kulturnim događajima. Festival „Mirëdita, dobar dan“ u Beogradu iz 2024. godine, koji promoviše saradnju kosovskih i srpskih kulturnih scena, bio je otkazan pod pritiskom vlasti. Pre otvaranja, organizatori su bili meta tabloida i online napada, a pretnje su se manifestovale čak i fizički – Sofija Todorović, jedna od organizatorki, dobila je paket sa polovinom svinjske glave i pretnjom.

Jedan od medijski najpropraćenijih slučajeva rasne diskriminacije tokom prošle godine desio se u januaru 2025. godine, kada je pevačica Jelena Karleuša podelila fotografiju „crnog studenta“ sa jednog protesta, uz rasistički komentar nazivajući ga svojim „dostavljačem“ i tvrdeći da ne govori srpski. Student Brahim Dieye je snimio video u kojem je demantovao ove tvrdnje, potvrđujući da je student Univerziteta u Beogradu. Karleuša je tada imala dva miliona pratilaca na Instagramu, a njen nalog je kasnije uklonjen zbog govora mržnje. Tabloid Informer dodatno je ciljao studenta, tvrdeći da je Karleuša „otkrila lažnog protestanta“.

Smanjen, ali i dalje prisutan pritisak na LGBTIQ+ zajednicu

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan beleži značajno smanjenje homofobičnih i anti-LGBTIQ+ narativa u poređenju sa prethodnim periodom, ali i dalje postoje konkretni slučajevi ciljanja queer osoba i njihovih nastupa u kulturi. Od ukupno 102 zabeležena slučaja, 19 je imalo elemente mržnje prema seksualnim manjinama, često u kombinaciji sa rodnim ili političkim komponentama.

Kultura i mediji i dalje igraju ključnu ulogu u oblikovanju narativa mržnje. Na primer, nakon Evrovizije 2024, tabloidi su queer izvođače predstavljali kao deo „gej agende“, dok su njihove performanse opisivali kao „satanističke“ i „demonizovane“. Podsećamo da je pobednik, non-binarni umetnik Nemo, bio predmet nacionalne televizijske kritike, gde su narativi o njegovoj seksualnosti ili rodnom identitetu predstavljani kao negativni uticaj na uspeh.

Slični napadi desili su se i na lokalnom nivou. Drag performans u Novom Sadu u kulturnom centru Crna Kuća 13 izazvao je talas homofobičnih komentara i pretnji. Far-right grupe i tabloidi, poput Informera, povezivali su izvođače sa studentskim protestima, nazivajući ih „blokaderima“ i „satanistima“. Pored medija, izveštaj naglašava zabrinjavajuću ulogu pojedinih javnih zvaničnika, uključujući premijera Đura Macuta, koji je u intervjuu za TASS tvrdio da LGBT agenda ide protiv tradicionalnih vrednosti Srbije.

Govor mrženje kao svakodnevica

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan jasno pokazuje da govor mržnje u Srbiji više nije izolovani problem, već postaje svakodnevna praksa koja produbljuje podele i ugrožava javni prostor. Bilo da su mete novinari, političari, žene, manjinske grupe ili LGBTIQ+ osobe, sve češće se koristi isti jezik demonizacije, stigmatizacije i zastrašivanja, često potpomognut tabloidima i medijima sa nacionalnom pokrivenošću. U toj atmosferi granice između kritike, političkog protivljenja i otvorene mržnje gotovo nestaju.

Poseban izazov leži u kombinaciji političkih interesa i medijske moći, gde režimski narativi, senzacionalizam i selektivno targetiranje stvaraju zatvoreni krug. Kao što izveštaj pokazuje, ovakva praksa ne ostaje samo u retorici – pretnje, fizički napadi, online uznemiravanje i javna stigmatizacija postaju realnost svakodnevnog života. Na ovaj način, medijski prostor često funkcioniše više kao megafon političkih obračuna nego kao prostor slobodne debate i proverenih informacija.

S druge strane, iako je vidljiv pad homofobičnih narativa i neki napredak u vidljivosti rodno zasnovanih problema, jasno je da društvo još uvek nije razvilo mehanizme koji efikasno štite ranjive grupe. Izveštaj naglašava da je neophodno kontinuirano jačati medijsku pismenost, profesionalne standarde novinarstva i institucionalne odgovore, kako bi govor mržnje prestao da bude normalizovan i kako bi se javni prostor vratio funkciji informisanja, a ne zastrašivanja.

Članak Govor mržnje kao sredstvo za produbljivanje društvenih podela se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Članovi inicijative Za slobodnu Palestinu pratili su nekoliko slučajeva u kojima institucije kulture prihvataju krvavi novac Izraela. Dugačak je spisak kulturnih događaja koje je pomogla ili finansirala ambasada Izraela samo u poslednje dve godine. Zanimljiv je i primer Falafel festivala koji je art washing u kombinaciji sa pink washing-om, koji promoviše izraelsku LGBTQI zajednicu i dobro poznatu zabludu o toleranciji tog društva, u kombinaciji sa kulturnom aproprijacijom. Ovaj festival jasno ilustruje kako se kultura koristi za političku propagandu i prikrivanje nasilja.

Godišnji događaj u Beogradu ima za cilj da promoviše izraelsku agendu predstavljanja zemlje kao utočišta za marginalizovane zajednice, uprkos trajnom sprovođenju prakse izraelske nadmoći u okupiranoj zemlji, dok istovremeno učvršćuje kolonizaciju brisanjem tradicionalne palestinske kulture.

U septembru je u Kragujevcu otvorena izložba u saradnji „Društva srpsko-izraelskog prijateljstva“ koja je iskorišćena kao paravan za jačanje diplomatskih odnosa dveju zemalja koje su sklopile višemilionske ugovore za trgovinu oružja. I prošlogodišnji i ovogodišnji Pančevački jazz festival sponzorisan je novcem ambasade. Pored ovih primera, ambasada je aktivno podržala različite izložbe, likovne kolonije, plesne festivale, i ništa manje važno, među prvima kandidaturu Srbije za EXPO 2027.

Pozivi na bojkot i razotkrivanje ovakvih veza u polju kulture nisu novi. BDS pokret (Boycott, Divestment and Sanctions) već godinama poziva javno na prekid štetnih saradnji sa Izraelom. ANGA (Art Not Genocide Alliance) poslednjih godina bori se da se zabrani učešće izraelskom paviljonu na Venecijanskom bijenalu, pod sloganom „NO BUSINESS AS USUAL DURING A GENOCIDE”, ukazujući zašto je normalizacija saradnje sa Izraelom u polju kulture štetna i opasna. Hrvatska inicijativa za prava radnika u kulturi „Za kruh” vodi kampanju „Štrajk za Gazu”
i poziva hrvatske institucije na prekid saradnje sa Izraelom.

U svojoj poslednjoj kampanji za bojkot riječkog HNK zbog gostovanja izraelskog koreografa Ohada Naharina uspele su da Janis Varufakis i Srećko Horvat otkažu svoja gostovanja u okviru Filozofskog teatra. „Moja odluka o
povlačenju iz događaja na koji ste me tako ljubazno pozvali, uvjeravam vas, u potpunosti se temelji na vjerodostojnim informacijama da će vaše kazalište ugostiti predstavnike koje podržavaju izraelske kulturne institucije, a koje su suučesnice ne samo u brisanju palestinske umjetnosti, nego i palestinskog života u cijelosti”, napisao je Varufakis.

Svi ovi primeri pokazuju da je poreklo novca kojim se finansiraju kulturni događaji izuzetno važno. Naše institucije kulture mogu ozbiljno da se suoče sa štetnim posledicama zbog prihvatanja izraelskog novca.

Ovogodišnji 41. Beogradski Jazz Festival u organizaciji Doma omladine podržala je ambasada Izraela. Ova institucija se već u maju susrela sa nezadovoljstvom javnosti kada je najavljen festival Dani izraelskog filma. Pod pritiskom, ambasada je objavila da je festival odložen, iako se od DOB-a zahtevalo da otkaže festival i štetnu saradnju sa ambasadom.

Problem ove institucije je mnogo dublji. Godinama poluprivatizovan i orijentisan isključivo na komercijalne sadržaje, Dom omladine postao je institucija kulture potpuno gluva i slepa na kontekst u kome se nalazi. Pored problema finansiranja krvavim novcem, DOB se već godinu dana ne izjašnjava po pitanju studentskih borbi, a čak je i pokušao da cenzuriše redovnu godišnju izložbu studenata Fakulteta likovnih umetnosti, zahtevajući da se ne izlaže sadržaj povezan sa blokadama.

Pitanje koje ostaje je — kada prepoznamo art washing u kontekstu Palestine i mračnu manipulaciju kulturom na našoj kulturnoj sceni — kako ga zaustaviti?

Na raspolaganju je čitav niz alata, uključujući podizanje svesti putem medija, kako mejnstrim tako i društvenih, zatim pozivanje prostora i koorganizatora da poštuju principe BDS-a, izolovanjem počinioca na kulturnoj sceni, povlačenjem iz događaja, kao i organizovanje kontradogađaja koji daju prostor i podržavaju palestinsku dekolonijalnu borbu.

U konkretnom slučaju 41. Beogradskog džez festivala, protest koji koorganizuje inicijativa Za slobodnu Palestinu u saradnji sa nekoliko plenuma fakulteta zakazan je za sredu, 22. oktobar 2025. u 18 časova, pred otvaranje festivala u Kolarcu. Protest ima za cilj da pozove na odgovornost organizatore Beogradskog džez festivala i prostore koji učestvuju u pokušajima art washinga izraelske vlade i njihove ambasade, čime se potkopava integritet srpske kulturne scene. Ako se ovo ne zaustavi i ne ospori, srpske kulturne institucije rizikuju da budu deformisane u kanale za kršenje ljudskih prava. 

Autor teksta: Za slobodnu Palestinu

Članak Artwashing ili kako se javne institucije kulture zloupotrebljavaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vremenom sam stekla utisak da smo Lana i ja prijateljice – pratim svaku njenu objavu, rekonstruišem je u svom umu, a kada izbije neki konflikt sa Ethel Chain, sklapam delove te sage braneći moju prijateljicu Lanu pred drugima. Kad isproziva Morgana Wallena, za koga do juče nisam ni znala da postoji, pomislim: „Kakav li je grozan lik taj čovek.”

Iako zvuči kao tipično fandom ponašanje, (što i jeste!) koje zaista nije izum 21. veka, društvene mreže su pojačale intenzitet tog odnosa. One nam omogućavaju osećaj „prisnije“ veze sa ljudima koje pratimo – poznatim ličnostima, influenserima, jutjuberima i TikTok kreatorima. Kada se trenutak obožavanja određenog kreatora podigne na viši nivo, nastaje parasocijalna interakcija – jednoosmerna veza koju razvijamo sa ljudima na mrežama, a koja postaje deo naše svakodnevice, oblikujući osećaj bliskosti, poverenja, pa čak i znanja o svetu oko nas.

Šta je parasocijalna interakcija?

Parasocijalna interakcija (PSI) odnosi se na vrstu psihološkog odnosa koji publika doživljava u svojim medijskim susretima sa izvođačima u masovnim medijima, posebno na televiziji i online platformama. Gledaoci ili slušaoci počinju da medijske ličnosti smatraju prijateljima, iako sa njima nemaju ili imaju vrlo ograničenu interakciju. PSI se opisuje kao iluzorno iskustvo, pri čemu publika komunicira sa osobama (npr. voditeljima emisija, poznatim ličnostima, fiktivnim likovima, influenserima na društvenim mrežama) kao da je reč o recipročnom odnosu. 

Prva istraživanja parasocijalnih odnosa pojavila su se 1950-ih, kada su psiholozi pokušavali da razumeju kako gledaoci televizije reaguju na voditelje, MC-eve i TV ličnosti koje im se direktno obraćaju kroz ekran – što je tada bila novina. Postojala je zabrinutost da gledaoci kod kuće neće moći da razlikuju odnose koje imaju sa televizijskom ličnošću od onih koje imaju sa „stvarnim“ ljudima. Gledaoci su „žrtve magijskog ogledala“, kako su to opisali Richard Horton i Donald Wohl u radu iz 1956. godine, u kojem se i pojavio izraz „parasocijalna interakcija“ po prvi put.

Parasocijalne interakcije vs. parasocijalni odnosi

Nisu svi parasocijalni odnosi isti, a njihova priroda i oblik mogu značajno varirati u zavisnosti od medijskog konteksta, vrste medijske ličnosti i emocionalnih potreba posmatrača. Kako navodi online platforma posvećena mentalnom zdravlju VeryWell Mind, takvi odnosi mogu varirati od jednostavnog uživanja u utešnom iskustvu gledanja omiljenog lika u televizijskoj seriji do intenzivne odanosti pop-idolu ili fiktivnom liku iz knjige.

Jedan od najpoznatijih slučajeva opsesivnog fanatizma desio se 1996. kada je Ricardo López, fan islandske pevačice Björk, godinama vodio dnevnik i snimao videe o svojoj opsesiji. U jednom trenutku poslao je pevačici pismo bombu i izvršio samoubistvo. FBI je presreo pismo pre nego što je stiglo do nje, ali slučaj je ostao zabeležen kao ekstreman primer kako parasocijalni odnos može prerasti u nasilje.  

Horton i Wohl (1956) definišu parasocijalnu interakciju (PSI) kao jednostrani oblik komunikacije, dok, kada osećaj bliskosti i interpersonalnosti sa medijskom figurom traje i van same interakcije sa medijem, govorimo o parasocijalnom odnosu (PSR).

Na primer, ako imate osećaj da ste „deo ekipe“ dok gledate likove iz serije Friends kako provode vreme zajedno u Central Perku, doživljavate parasocijalnu interakciju. Ako nastavite da razmišljate o Rachel, Chandleru, Monici ili nekom od ostalih članova grupe i nakon što završite epizodu, pa čak i komentarišete njihovo ponašanje u seriji kao da su ljudi koje poznajete, tada ste razvili parasocijalni odnos sa tim likom.

Ovi odnosi često se produbljuju kroz fandom kulture – posebno u Americi, gde fanovi organizuju konvencije, maskiraju se u omiljene likove, kreiraju i dele mimove, a čak se i fizički okupljaju. Takve prakse pojačavaju osećaj pripadnosti zajednici i interakcije sa medijskom figurom, čineći parasocijalni odnos živim i društveno angažovanim iskustvom, iako i dalje ostaje jedno­stran.

Zašto se razvijaju parasocijalni odnosi?

Iako su parasocijalni odnosi jedno­strani, oni često imaju mnogo sličnosti sa stvarnim odnosima i vezama. Prema portalu Find a Psyhologist, parasocijalni odnosi su dobrovoljni i pružaju osećaj društva. Gledaoci i pratioci medijskih ličnosti mogu osećati naklonost, zahvalnost, podršku, pa čak i lojalnost prema njima, iako u stvarnom svetu nemaju direktnu interakciju.

Jedan od razloga zbog kojih se parasocijalni kontakti razvijaju je psihološka potreba za povezanošću i sigurnošću. Kada omiljeni kreator ili poznata ličnost pruža osećaj utehe, podrške ili zabave, mozak prepoznaje tu emocionalnu vezu slično kao i stvarnu socijalnu interakciju. Čak i ako nikada nismo imali stvarni susret sa tom osobom, osećamo da je ona deo našeg svakodnevnog života.

„Mi, kao ljudi, imamo mozak koji je u osnovi programiran za preživljavanje i razmnožavanje,“ ističe Gayle Stever, profesorka na SUNY Empire. Ona dodaje da ako neki lik ili poznata ličnost pruža osećaj utehe, sigurnosti i zaštite, „mozak ne mari da li poznajete tu osobu u stvarnom životu ili ne – on će automatski formirati trajnu vezu.“

Stever naglašava da usamljeni ljudi češće  razvijaju parasocijalne odnose, ali da to čine i oni koji nisu usamljeni, te zaključuje da smo svi podjednako skloni da uspostavimo vezu sa osobom na ekranu.

Parasocijalni odnosi u digitalnoj eri

Društvene mreže su dodatno pojačale intenzitet parasocijalnih odnosa. Omogućavajući pristup sadržajima 24 sata dnevno, oni stvaraju osećaj stalne prisutnosti ličnosti u životu fanova. Pored toga, interaktivne funkcije – lajkovanje, komentari, deljenje sadržaja, pa čak i mogućnost direktnih poruka – stvaraju iluziju recipročnog odnosa, čineći parasocijalnu vezu emocionalno intenzivnijom i „prisnijom“ nego što je to bio slučaj sa tradicionalnom televizijom ili filmom. One pružaju osećaj „direktnog uvida“ u intimu, čak i kada je ona pažljivo inscenirana, što dodatno jača iluziju prisnosti i poznavanja – kao da smo ušli u nečiji život, iako ta bliskost u stvarnosti ne postoji.

Studije pokazuju da parasocijalni odnosi mogu biti i pozitivni i negativni. S jedne strane, oni mogu pružiti utehu, motivaciju i osećaj pripadnosti zajednici istomišljenika. S druge strane, preterana identifikacija sa medijskim ličnostima može dovesti do isprepletanja stvarnog i virtuelnog sveta, smanjenja društvenih kontakata u stvarnom životu i, u ekstremnim slučajevima, osećaja zavisnosti od online sadržaja.

Kada je pop pevačica Chappell Roan progovorila o nametljivom ponašanju fanova koje je iskusila otkako je ranije ove godine iznenada postala popularna – proganjanje, neželjeni dodiri, nametljiv kontakt sa njenim prijateljima i članovima porodice – pokrenula je veliku diskusiju o odnosu između poznatih ličnosti i njihove publike, kao i o negativnim stranama tzv. parasocijalnih odnosa.

Kako je pokazala Chappell Roan, to može da se obije o glavu. „Kada [fanovi] dobijaju pristup poznatoj ličnosti putem objava na društvenim mrežama, povećava se percepcija intime. Ljudi misle da zaista imaju više veze nego što zapravo imaju,“ kaže Mel Stanfill, profesorka digitalnih humanističkih nauka na Univerzitetu Centralne Floride i autorka nedavno objavljene knjige Fandom Is Ugly.

Digitalna interakcija komplikuje parasocijalne veze. Kreatori na YouTube-u, TikToku i Instagramu aktivno razvijaju ove odnose sa publikom kao deo svog poslovnog modela, oslanjajući se na percepciju autentične dvosmerne veze kako bi osigurali lojalnost pratilaca. To može stvoriti iluziju veće bliskosti nego što zaista postoji – fanovi često misle da imaju dublju vezu sa poznatom ličnošću nego što je realno.

Fenomen parasocijalnih odnosa, iako prirodan za ljudsko ponašanje, znatno je pojačan društvenim mrežama. Tradicionalni model, gde fan nema stvarni kontakt sa poznatom ličnošću, sada je narušen – poznate ličnosti mogu videti poruke fanova ili čak odgovoriti na njih. „Mozak obrađuje medijski prikazane slike na isti način kao i slike iz stvarnog života, što dodatno pojačava osećaj prisnosti i intenzitet parasocijalnog kontakta,“ ističe Gayle Stever, profesorka na SUNY Empire.

Između iluzije i stvarnosti

U prošlosti, parasocijalne interacije su se pretežno javljale sa televizijskim ličnostima. Danas se, ti odnosi ostvaruju i između pojedinaca i njihovih omiljenih blogera, korisnika društvenih mreža i gejmera. Priroda i intimnost parasocijalnih odnosa takođe su evoluirale. Reality televizija omogućava gledaocima da prate najintimnije i najličnije delove života televizijskih ličnosti, dok poznate ličnosti otvoreno dele svoja mišljenja i aktivnosti putem različitih društvenih mreža, poput Twittera i Facebooka.

Pored toga, internet omogućava pristup medijskim ličnostima 24 sata dnevno, a veća zavisnost od interneta može dovesti do povećanja parasocijalnih interakcija. Iako, kako u svom tektu navodi portal Find a Psychologist, parasocijalni odnosi i dalje ostaju jedno­strani, oni su se transformisali u interaktivnije okruženje, omogućavajući pojedincima da komuniciraju sa svojim medijskim ličnostima i povećavaju intimnost i snagu parasocijalnog odnosa.

Ovi odnosi, iako jedno­strani, oblikuju način na koji doživljavamo svet, utiču na naše emocije i socijalne stavove, te mogu pružiti osećaj pripadnosti i podrške. Istovremeno, važno je biti svestan granica između virtuelne i stvarne interakcije, kako bi parasocijalni kontakti ostali izvor inspiracije i uživanja, a ne zamene za stvarne društvene veze.

U digitalnoj eri, gde su medijske ličnosti stalno prisutne i lako dostupne, razumevanje i kritičko promišljanje ovih fenomena postaje ključno – ne samo za naše emocionalno zdravlje, već i za sposobnost da gradimo autentične, smislene veze u stvarnom svetu. Parasocijalni odnosi nas podsećaju koliko važno iskustvo komunikacije i identifikacije sa drugima može biti, ali i koliko je važno čuvati granicu između iluzije i stvarnosti.

Članak Prijatelji sa ekrana se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Međutim, stručnjaci za privatnost upozoravaju da većina korisnika zapravo nije svesna koje informacije deli kada aktivira ovakve funkcije. Lokacija može otkriti gde živite, gde radite, sa kim provodite vreme, pa čak i lične ili političke podatke. Pored toga, deljenje lokacije može izazvati socijalni pritisak, FOMO efekat, ljubomoru ili neželjenu pažnju. Stručnjaci preporučuju da funkciju uključuju samo oni koji su potpuno svesni rizika ili da je u potpunosti isključe.

Kako funkcioniše Instagram Map funkcija?

Instagram Map je nova funkcija koja je odnedavno dostupna i u Srbiji, a pomoću koje možete podeliti svoju lokaciju u realnom vremenu sa svojim pratiocima. Kada je aktivirana, funkcija koristi GPS, Wi-Fi i Bluetooth tehnologiju kako bi precizno odredila korisnikovu lokaciju i prikazala je na mapi unutar aplikacije. Ova funkcija je dostupna putem Direct Messages (DMs), gde se nalazi kartica „Map“ koja prikazuje lokacije prijatelja koji su takođe omogućili deljenje svoje lokacije. Korisnici mogu odabrati sa kim žele da dele svoju lokaciju, uključujući sve prijatelje, samo „Close Friends“ listu ili prilagođenu grupu.

Kada korisnik podeli svoju lokaciju, svi sadržaji koje objavi, kao što su postovi, storiji ili Reels, koji sadrže oznaku lokacije, biće prikazani na mapi tokom narednih 24 sata. Korisnici takođe mogu pregledati sadržaje koje su njihovi prijatelji podelili sa oznakom lokacije, što omogućava otkrivanje novih mesta i aktivnosti u njihovoj blizini.

Instagram Map funkcija je isključena po defaultu, što znači da korisnici moraju ručno omogućiti deljenje svoje lokacije. Međutim, važno je napomenuti da čak i ako korisnici isključe deljenje svoje lokacije, aplikacija može i dalje prikupljati podatke o njihovoj lokaciji putem drugih metoda, kao što su Wi-Fi mreže i Bluetooth uređaji u okolini. Ovi podaci mogu biti korišćeni u svrhu oglasa ili analizu korisničkog ponašanja.

Potencijalni rizici i zabrinutost

Deljenje tačne lokacije u realnom vremenu može predstavljati značajan rizik po privatnost korisnika. Stručnjaci za privatnost upozoravaju da takvi podaci mogu biti zloupotrebljeni od strane neovlašćenih lica. Pored toga, deljenje lokacije može dovesti do socijalnog pritiska, gde korisnici osećaju potrebu da stalno dele svoje aktivnosti kako bi se uklopili u društvene norme ili očekivanja.

Takođe, postoji zabrinutost da bi deca i tinejdžeri mogli biti posebno ranjivi na ove rizike. Zakonodavci u Sjedinjenim Američkim Državama izrazili su zabrinutost zbog mogućnosti da predatori koriste ovu funkciju za praćenje i ciljanje mladih korisnika. Neki su pozvali kompaniju Meta da onemogući ovu funkciju za korisnike mlađe od 18 godina ili da uvede strože mere zaštite privatnosti. 

Robbie Torney, viši direktor programa veštačke inteligencije u organizaciji Common Sense Media, koja daje preporuke u vezi zabave i tehnologije za porodice, rekao je da funkcije deljenja lokacije mogu biti posebno rizične za mlađe korisnike aplikacija.

„Ove funkcije mogu delovati zabavno i društveno, ali stvaraju nepotrebne rizike koje tinejdžeri i mnogi odrasli ne shvataju u potpunosti“, rekao je za CBS MoneyWatch.

Iako roditelji mogu da prate podešavanja deljenja lokacije svoje dece kroz aplikaciju, Torney ističe da i dalje postoje značajni socijalni pritisci na mlade. Prema istraživanjima Common Sense Media, deljenje lokacije često stvara osećaj obaveze da pokažu gde su i s kim provode vreme, kako bi izgledali „kul“.

Torney upozorava da time tinejdžeri „potencijalno otkrivaju nepoznatim osobama gde se nalaze u realnom vremenu“. Ako nisu pažljivi oko toga s kim dele ovu informaciju, to može dovesti do uznemiravanja, praćenja ili čak ozbiljnijih problema. Zbog činjenica da aplikacija Snapchat već godinama nudi opciju mape pomoću koje, kao sada na Instagramu, možete da vidite gde se nalaze vaši Snap prijatelji, kao i da Snapchat najviše koriste mladi, rizici upotrebe ovakve mape po ovu grupu već su poznati i u najvećoj meri usmereni su na vršnjačko nasilje i neprimereno praćenje. 

Backlash u SAD: reakcije nakon tužbe protiv Flo aplikacije

Oprez u vezi sa tim da li Instagram čuva privatnost korisnika dolazi nakon nedavne tužbe u Americi, o kojoj je Oblakoder već pisao, kada je federalni sud u San Francisku stao na stranu žena koje su optužile Metu za zloupotrebu podataka o zdravlju prikupljenih putem aplikacije Flo, koja prati menstruaciju i pokušaje začeća. Porota je zaključila da je Meta koristila osetljive zdravstvene podatke žena radi boljeg targetiranja reklamama koje donose profit. 

Ovaj incident dodatno je uzdrmao poverenje javnosti u Metu, posebno među ženama i ranjivim grupama koje su već izložene riziku od praćenja, uznemiravanja i zloupotrebe podataka. U društvenim mrežama korisnici su izražavali zabrinutost da se kompanija, uprkos višegodišnjim obećanjima o većoj transparentnosti, i dalje igra sa granicama privatnosti zarad profita.

Iako se ovaj slučaj odigrao u Americi, ista Instagram funkcija je sada dostupna i korisnicima u Srbiji, što dodatno pokreće pitanja o privatnosti i bezbednosti. Kritičari u Americi su isticali da iako Instagram tvrdi da je deljenje lokacije opcionalno i da korisnici sami biraju kome će informacije biti vidljive, mnogi su prijavili da je funkcija u početku bila aktivirana bez njihovog znanja. 

U svetlu svih navedenih kontroverzi, jasno je da Instagram Map, iako zamišljen kao alat za povezivanje i otkrivanje novih mesta, otvara ozbiljna pitanja o granicama privatnosti u digitalnom dobu. Ova funkcija ponovo pokreće raspravu o tome koliko su korisnici zaista svesni načina na koji društvene mreže prikupljaju i koriste njihove podatke, ali i koliko su spremni da rizikuju sopstvenu bezbednost zarad društvene vidljivosti. Dok Meta tvrdi da je sve pod kontrolom korisnika, iskustva i reakcije pokazuju suprotno – da svaka nova opcija koja „olakšava povezivanje“ zapravo produbljuje nepoverenje između korisnika i platforme koja bi trebalo da ih štiti.

Članak Instagram Map: nova funkcija, novi rizici privatnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Strahinja Macić, pravni savetnik Polekola, u okviru kog je i nastala inicijativa Pravo na vodu navodi da su, mapirajući ovogodišnje suše i restrikcije vode, uočili jednu pravilnost:

„Osim toga što je bilo rekordno sušno leto, pa je time i postojao manjak vode u odnosu na uobičajene količine koje su nam raspoložive, što je i doprinelo stanju koje je zadesilo mnoge građane, jeste i to da prethodne suše, kao i klimatski modeli za budućnost uopšte nisu donosioce odluka ni na lokalnom ni na republičkom nivou naterale da krenu sa rešavanjem ovog problema. Ključna stavka bi bila optimizacija lokalnih vodoizvorišta, njihova zaštita, kao i unapređenje vodovodne infrastrukture koja se nalazi u prilično lošem stanju u celoj Srbiji.“

Prema njegovim rečima, oko 60% vodoizvorišta je bez zona sanitarne zaštite, dok je oko 50% vode izgubljeno na mrežama, a ponegde i više. Veći sistemi to bolje trpe, ali mali pucaju prvi, a solidarnost prema onima sa najslabijom infrastrukturom često izostane.

Iskra Krstić, nezavisna istraživačica koja je takođe deo Polekola ističe da treba da budemo svesni da donosioci odluka ne rade dovoljno na adaptacije klimatskim promenama, a da je Balkan deo Evrope koji se najbrže zagreva.

„Sama Evropa je kontinent koji se zagreva brže od drugih, a jugoistočna Srbija još brže. Mi imamo situaciju koja preti da se pretvori u katastrofalnu, a zatiče nas posle preko 40 godina podinvestiranja u infrastrukturu koja je ljudima neophodna. Investicije u vodovode ne odgovaraju zahtevima stanovništva još od 80-ih“, navodi Iskra.

Ali nije pitanje samo koliko kiše padne, već koliko vode ostane – u zemljištu, rekama i ispod površine.

Presušeni tokovi

Jasan primer da jedan izvor čija je izdašnost opala i zastarela mreža nisu izdržali jeste Zaplanje, odnosno Gadžin Han. Ali to, nažalost, nije jedini slučaj.

„Donje Brijanje, koje se nalazi na svega 150 metara od magistralnog vodovoda Bojnik-Doljevac, prema svim planskim aktima opredeljeno je za priključenje na regionalni vodosistem Barje, koji je 50 kilometara daleko. Bunari su presušili ili su hemijski neispravni, a kraj je poznat po endemskom nefritisu. Sadašnje stanje faktički ih lišava mogućnosti i da u dogledno vreme dobiju vodovod i da dobiju zdravstveno ispravnu vodu za piće“, navodi Strahinja.

Pošteđeno nije ostalo ni Lebane. Naime, za vodosnabdevanje predviđena je Šumanka, reka koja drugo leto zaredom presušuje. Strategija, međutim, crta na toj istoj reci branu visoku 70 metara.

Kada površinske vode zakažu, adut su podzemne. Aluvioni Mačve i Kovina, kraški sistemi Homolja, Kučaja i Beljanice trebalo bi da posluže kao rezervoari podzemne vode. Ali ti aduti se lako pretvaraju u dug, naročito u ravnici.

„Posebno u Vojvodini ogromne količine podzemne vode zahvataju velike plantaže i industrija. U pojedinim mestima nivoi su padali i po petnaestak metara. I dalje crpimo više nego što se akvaferi obnavljaju“, napominje Strahinja.

Iskra takođe dodaje da je upravo zbog toga važno da se sačuvaju postojeća velika vodoizvorišta, naročito podzemna kao što su sliv Jadra i sliv Mlave, koji su sposobni da snabdevaju te regione i da kompenzuju gubitke.

Ali u celoj priči ne treba zanemariti ni male hidroelektrane. Stari katastar iz 1987. i dalje je kičma mnogih prostornih planova. Iako je deo izgradnje MHE zaustavljen otporom građana i lokalnih samouprava, pretnje i dalje postoje.

Prijepolje

Početkom 2025. inicijative Zaštitimo reke Prijepolja i Pravo na vodu otkrile su da su vodne dozvole i lokacijski uslovi za MHE „Velika ploča“ na Ratajskoj reci falsifikovani. Vodna dozvola iz 2024. elektronski je potpisana osam dana pošto je dostavljena Ministarstvu, a na njoj stoji potpis osobe koja četiri godine nije radila u JVP „Srbijavode“. „Informacija o lokaciji“ nosila je broj i datum kopirane sa drugog predmeta, a opština Prijepolje demantovala je da je dokument izdala. Dokazi su bili toliki da je Ministarstvo rudarstva i energetike poništilo energetsku dozvolu kompaniji PowerIT.

Mala Ratajska reka iz koje se snabdeva nekoliko sela tako je, posle godina istrajne borbe, izbegla cev i beton. Pravda, naravno, ne staje na poništenom papiru. Udruženja traže da tužilaštva procesuiraju falsifikatore, a opština da uradi ono što joj je u moći – zabrani MHE (u prostornom planu ih je 43, dve na Sopotnici) i potpiše formalnu zaštitu Ratajske, čiju studiju je Zavod već izradio.

Studenica

U avgustu 2025. tim Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ obišao je donji tok Studenice. Tom prilikom zabeležene su zaštićene vrste: pastrmka (Salmo trutta), potočna mrena (Barbus balcanicus), pliska (Alburnoides bipunctatus) i klen (Squalius cephalus), kao i vrste van zaštite, brkica (Barbatula barbatula) i krkuša (Gobio gobio).

Posebno je značajno prvo potvrđivanje balkanskog vijuna (Sabanejewia balcanica) i brkice na tom potezu. Tada je zaključeno da postoji visok stepen raznovrsnosti i kompleksna riblja zajednica baš tamo gde se planira akumulacija MHE Studenica S4 Gradina, dok sliv već trpi šest MHE i druge pritiske (eksploatacija kamena, krivolov, deforestacija, otpad).

Nije slučajno što Studenica sa svojim pritokama predstavlja jednu od temeljnih vrednosti područja zbog koje su Park prirode Golija i Rezervat biosfere Golija–Studenica (UNESCO MAB) stavljeni pod zaštitu. Očuvanje tog ekosistema nije „lepa želja“, već minimalni uslov da reka ostane reka.

Crni Timok

Na Crnom Timoku, kod mosta „Ponorska ćuprija“ u ataru Malog Izvora (opština Boljevac), tokom zime je vršeno nelegalno iskopavanje peska i šljunka. Deo korita i obale je uništen, tok izmenjen, a staništa zaštićenih vrsta narušena. Polekol je odmah podneo krivičnu prijavu OJT Zaječar; predmeti su otvoreni, inspekcije obaveštene, pravobranilaštvo uključeno.

Istovremeno, preduzeće PLASTOMET d.o.o. zatražilo je da se razmotri „legalno“ vađenje nanosa. Polekol je poslao svoje mišljenje.

Ima i svetlih tačaka: posle protivljenja iskopavanju na ušću Zlotske reke u Timok, cela Zlotska i 5 km Crnog Timoka proglašeni su posebnim staništem riba, što u praksi zabranjuje iskope na tom potezu. Ali pretnje se vraćaju u novom ruhu – planirana akumulacija Bogovina obrazlaže se „regionalnim vodosnabdevanjem“ (od Boljevca preko Bora do Negotina), iako opštine imaju lokalno rešeno snabdevanje.

„Podozrevamo da je zapravo reč o projektu koji treba da obezbedi vodu za jednu vrlo žednu industriju, a to je rudarska industrija. Trebalo bi kao društvo i kao država da promislimo i da odlučimo kakva je to naša industrijska politika i šta želimo da razvijamo, a šta ne želimo da razvijamo.“

Strahinja Macić, pravni savetnik, Polekol

Iz Polekola kažu da bi trebalo zaštititi i optimizovati lokalna vodoizvorišta (posebno podzemna u Jadru i Mlavi; aluvione Mačve i Kovina; kraške sisteme Homolja,Kučaja i Beljanice); smanjiti gubitke na mreži i uložiti u sanaciju infrastrukture. Zaustaviti projekte kojima je planirana izgradnja brana na rekama koje presušuju i MHE sa „mini“ snagom i maksimalnom štetom i otvoriti vrata javnosti i procesuirati zloupotrebe – od falsifikovanih dozvola do ilegalnih iskopa, jer poništen papir bez odgovornosti nije pravda. Jer, reke su javno dobro, a ne izvor profita. I tako bi trebalo i da ostane.

Članak Pravo na vodu: leto žeđi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

1. Iskulirali ste se – čestitamo, uspešno ste izbegli navlakušu.
2. Ostavili ste komentar – dobrodošli u svet rage-bait-a!

U julu 2025. godine, 23-godišnja Alessia iz Nju Džersija postavila je TikTok video u kojem pokazuje svoju žutu šljokičastu haljinu i pita pratioce da li je previše bridal-adjacent odnosno previše slična venčanici za venčanje njene rođake. Iako je želela savete, video je izazvao veliki broj negativnih komentara korisnika koji su je optuživali da pokušava da zaseni mladu. Njena reakcija na ove kritike je bio sarkastičan odgovor u jednom od svojih sledećih videa čime je dodatno podstakla bes i povećala angažman i takozvani reach, odnosno broj pregleda, na postu. Alessia je kasnije izjavila da je njena reakcija bila namerno izazivanje besa kako bi povećala interakciju i vidljivost videa odnosno da je maestralno odradila takozvani rage-bait.

Šta je rage-bait i rage-farming?

Rejdž bejt (eng. rage bait), iliti u prevodu „mamac na bes“, je medijski sadržaj kreiran sa namerom da izazove jaku negativnu reakciju kod publike, obično bes i/ili frustraciju, kako bi privukao pažnju i izazvao angažovanje. Članak u Westside Seattle Herald-u, objavljen u maju 2016. godine ga opisuje kao „zlog blizanca klikbejt-a“. 

Verovatno prvo na šta pomislimo su šok naslovi u tabloidima, ali danas se rage-bait sve više pojavljuje i na društvenim mrežama, gde influenseri i kreatori sadržaja plasiraju provokativne objave i klipove sa ciljem da izazovu raspravu, ljutnju ili šok kod svojih pratilaca. Na primer, objava sa namernom kontroverznom tvrdnjom ili fotografija sa dramatičnim komentarom često generiše stotine komentara, deljenja i reakcija, što direktno povećava vidljivost i angažman.

Bes u ovom slučaju je istovremeno i sredstvo i cilj, tvrdi ekspertkinja za digitalne komunikacije Marija Jovanović za platformu Mladi:

„Kada gledamo slatke video snimke mačića, razumemo zašto osećamo leptiriće u stomaku, ili ako gledamo potresne snimke iz zaraćenih zona, nema dileme zbog čega smo uznemireni. Problem sa rage-bait-om je da on uglavnom prođe neprimećen, desi se u prvih nekoliko sekundi i nakon toga nailazi potpuno drugačiji sadržaj koji nije nužno uznemiravajući, ali osećaj teskobe, nemira, gnušanja – ostaje”.

Dok rage-bait izaziva neposrednu reakciju kod publike, rage-farming (ili rage-seeding) ide korak dalje. Ovaj fenomen podrazumeva „gajenje“ besa kako bi se reakcije publike koristile za povećanje angažmana i vidljivosti sadržaja. Drugim rečima, bes korisnika se manipuliše i „gaji“ tako da generiše što više komentara, deljenja i pregleda.

Kako objašnjava John Scott-Railton, viši istraživač u Citizen Lab-u, ljudi su „rage-farmovani“ kada njihovi zapaljivi komentari dodatno pojačavaju originalni sadržaj koji izaziva bes. Algoritmi društvenih mreža poput Facebook-a, Twitter-a, TikTok-a, Instagram-a i YouTube-a nagrađuju svaki oblik angažmana, pozitivnog ili negativnog, usmeravajući saobraćaj ka objavama i povećavajući njihovu vidljivost. Na taj način, kreatori sadržaja ne samo da izazivaju bes, već ga i strateški koriste za širenje svog uticaja i potencijalnog profita.

Kako kreatori koriste bes publike za profit?

Kreatori rage-bait-a ciljano koriste bes publike kako bi povećali vidljivost svojih objava i ostvarili profit. Simon Copland, počasni istraživač na Australijskom nacionalnom univerzitetu, specijalizovan za istraživanje online ekstremizma, ističe da se ovakav sadržaj kreira od banalnih tema, poput loših recepata, do opasnijih oblika poput dezinformacija i sadržaja koji je rasistički, seksistički ili homofobičan. Motivacija se najčešće svodi na finansijsku dobit i uticaj na verovanja publike, pri čemu svaka interakcija – klik, lajk, komentar ili deljenje – dodatno pojačava efekat i širi sadržaj.

Algoritmi društvenih mreža „nagrađuju“ angažman korisnika, pa kreatori ne samo da dobijaju pažnju publike, već i dodatnu vidljivost svojih objava. Tako bes, po rečima Copland-a, postaje „strateško oružje, a politički ili manipulativni sadržaji mogu uticati na percepciju i stavove ljudi“. Samo jedan od takvih primera je influenser Andrew Tate, poznat po seksitičkom i provokativnom sadržaju koji često izaziva bes, rasprave i snažne reakcije korisnika na društvenim mrežama. Njegove objave su tipičan primer rage-baita – kreirane tako da polarizuju publiku i povećaju angažman, dok istovremeno negativne reakcije dodatno čine njegov sadržaj vidljivijim.

„Ljudi poput Andrew-a Tate-a koriste oblik rage-baita u svojim sadržajima. Ja bih ih nazvao prevarantima koji kreiraju lažne proizvode i lažne kurseve“, ističe Copland, a potom i objašnjava da, iako Tate možda veruje u ono što govori, njegov sadržaj je specifično dizajniran da izazove bes, posebno prema ženama, i usmeri publiku ka njegovim kursevima i načinima na koje zarađuje.

Postoji više vrsta rage-baita: dok jedan oblik jednostavno izaziva reakciju i povećava vidljivost sadržaja – što može služiti kao reklama za proizvod – drugi, kao što radi Tate, ide i korak dalje. On okuplja ljude u skladu sa njihovim unutrašnjim besom, podstiče ga i kultiviše, a cilj je isključivo profit. Ovo je posebno opasno jer manipulacija nije uvek očigledna, pa publika često ne shvata manipulaciju dok je već uključena.

Kako prepoznati i odbraniti se od rage-bait-a?

U digitalnom svetu smo svakodnevno izloženi velikom broju informacija, pa nije iznenađujuće da neretko naletimo na sadržaj koji nas iznervira ili razljuti. Često ni ne osvestimo emociju koju kod nas izazove neki post ili video, a već smo se uključili u sekciju komentara – čitamo celu raspravu koja se povela oko Alessie iz Nju Džerzija i njene žute haljine slične venčanici i smišljamo svoj argument i reakciju na to. A algoritmi i kreatori sadržaja vrebaju li vrebaju, računajući baš na tu reakciju. 

Uobičajene taktike rage-baita, kako objašnjava psiholog Brad Brenner, uključuju provokativne naslove koji odmah privuku pažnju, selektivne citate ili slike prikazane van konteksta. Po njegovim rečima, u komentarima se često nalaze botovi ili plaćeni trolovi koji podstiču raspravu, koja, opet, povećava angažman što ide u prilog samom kreatoru. 

Prepoznavanje ovih taktika pomaže korisnicima da svesnije biraju kako će reagovati i da zaštite svoje mentalno zdravlje u digitalnom okruženju. Da bismo izbegli da budemo deo rage-bait taktike, od koje interes i profit imaju isključivo pojedinci, IT kompanija Transcendit savetuje da pre nego što reagujemo, proverimo činjenice – pročitamo ceo tekst i oslonimo se na pouzdane izvore i da napravimo pauzu ako primetimo da nas sadržaj previše uznemirava. Ipak, najvažnije je da prestanemo da komentarišimo ili delimo provokativni sadržaj – jer što manje reagujemo, to manje algoritmi prepoznaju sadržaj kao relevantan odnosno kao vredan širenja i promovisanja drugim korisnicima.

,,Sedi, ne nasedaj’’

Digitalni svet je pun izazova i provokacija koje u nama bude „ono najgore“, odnosno pokreću naše negativne reakcije. Iako je virtuelni svet besplatan prostor za sve, neki su njemu jednakiji od drugih – materijlano profitirajući od njega. Svaki naš korak, reakcija, komentar, share ili follow itekako su monetizovani. Profit i korist od naših besnih reakcija ne idu nama u prilog – osim što štete našem mentalnom zdravlju, donose korist onima koji ih svesno izazivaju.

Zato je ovo slučaj kada se ona čuvena ,,sedi, ne nasedaj’’ taktika možda jedino i pokazala korisnom. Nije loše sesti, razmisliti i zapitati se da li je negativan sadržaj koji gledamo na ekranu zaista iskren, ili je svesno kreirana manipulacija njegovih autora. Virtuelni prostor nije  besplatan „javni prostor“ na koji imamo neograničeno pravo – on funkcioniše po pravilima koja često rade u korist drugih, a ne nas samih. I toga se s vremena na vreme nije loše podsetiti – ko, kada, kako i pre svega zašto nam nešto servira na ekranu. 

U lancu korisnik – kreator sadržaja – kompanija, u kojem naši klikovi, komentari i reakcije direktno hrane profit kreatora i platforme na kojoj se nalazi sadržaj, nije teško primetiti ko nema svoj interes. Jer, dok oni zarađuju na našem besu, mi gubimo naše vreme, mir i zdrav razum.

Članak Rage bait – zli blizanac klikbejt-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

OpenAI je, kako prenose mediji, priznao nedostatke u reagovanju na ozbiljan emocionalni stres i najavio jače bezbednosne mehanizme, posebno za maloletna lica, dok advokati porodice upozoravaju da je problem upravo u „prevelikoj empatiji“ alata koji deci i mladima može stvoriti osećaj lažnog odnosa i izolacije od stvarnog sveta.

Ova zabrinjavajuća vest ujedno osvetljava i širu pojavu – da sve češće i sami koristimo, ili čujemo od drugih, da se veštačka inteligencija koristi ne samo za saznavanje i proveru informacija već i za razgovore o ličnim osećanjima i emotivnim problemima.

Zašto mladi razgovaraju sa ChatGPT-om?

Sve češće možemo da primetimo da mladi koriste veštačku inteligenciju ne samo za rešavanja praktičnih zadataka, već i kao platformu za razgovor o osećanjima i deljenje ličnih problema. Oblakoderova anketa pokazuje da najveći broj ispitanika – dve trećine njih, koriste– ChatGPT za savete u vezi sa školom i poslom, dok trećina angažuje AI da obavi neki zadatak umesto njih. Zanimljivo je da čak 35% mladih koristi ovaj alat za razgovor o ličnim osećanjima, što otkriva da AI postaje važan za emotivnu podršku mladima.

Sudeći po rezultatima Oblakoderove ankete 27,5% ispitanika nikada ne koristi ChatGPT za lične razgovore, dok 25% koristi AI jednom u nekoliko meseci. Jednom nedeljno se za ovaj vid komunikacije odlučuje 21,3% mladih, a čak 26,2% priznaje da to čini često, više puta nedeljno. Mnogi dele svoja osećanja, pričaju o nedoumicama u vezama, neki traže savete za učenje, pa čak i za zdravlje, dok drugi čitaju horoskop. Ono što je sigurno i što navodi i većina ispitanika naše ankete je da u komunikaciji sa AI imaju utisak da ih neko sluša i da nikoga ne opterećuju svojim brigama i pitanjima, kao i da je ovakav razgovor „besplatan“ i dostupan u svakom trenutku. Evo kako oni opisuju svoj odnos prema AI alatu:

„U svakom trenutku mogu da se ispovedim nekome i odmah ću dobiti odgovor i podršku.“

„Osećanja mi dođu u trenutku i odmah imam potrebu da ih izbacim, drugačije je kad imam zakazan termin kod psihoterapeuta, ali me sve prođe do tad.“

„Uvek je tu, lako dostupan, bez okolišanja i uvoda. Samo napišem šta me muči, i čim dobijem ono što želim, mogu da se isključim.“

Psihijatar Mihailo Ilić objašnjava da je jedan od razloga popularnosti ovakve komunikacije sa AI platformama upravo to što je razgovor sa AI „potpuno neutralan, neosuđujući i poverljiv, i nema nikakvih posledica“. 

Sličan stav iznosi i njegov kolega dečiji psihijatar Roberto Grujičić, koji dodaje da je ChatGPT „isplativ „terapeut“, dostupan na svakom koraku, a u svojoj suštini nekonfrontirajući i neugrožavajući“, što ga čini primamljivom opcijom za mnoge mlade ljude. On dodajde da ChatGPT, zahvaljujući svojoj „slatkorečivosti“ i prilagodljivosti, lako može da stvori osećaj da razgovor ide upravo u smeru koji korisnik priželjkuje.

Upravo tu slatkorečivost i spremnost da se uvek složi sa korisnikom primećuju i mladi koji su odgovarali na našu anketu. Neki su zbog toga odlučili i da prestanu da koriste ChatGPT. 

 „Najviše sam ga koristila kada bih se iznervirala na poslu, GPT mi je služio kao podrška i filter za izbacivanje besa. Onda sam shvatila da se previše oslanjam na njega, a da je on programiran da mi udovolji ma šta ja rekla, tako da sam u potpunosti prestala da ga koristim.”

 „Ne pridajem značaju razgovoru sa ChatGPT-em, jer uvek govori u prilog onom što ti kažeš, ali valjda nekima i to znači kada nemaš pristup stručnoj pomoći ili bliskim ljudima.”

Kada se mladi poveravaju ChatGPT-u, najčešće izražavaju osećanja zabrinutosti i anksioznosti, neretko i tuge i stresa, kao i frustracije i besa prema nekome ili nečemu. Najređe se poveravaju kada je reč o osećanjima ljubavi i sreće. Ovi podaci pokazuju da mladi najčešće pribegavaju razgovoru sa ChatGPT-em kada ih muče negativna osećanja, dok su trenuci radosti ređi povod za razgovor sa AI.

Može li AI da zameni terapeuta?

Važno pitanje koje se nameće je da li ChatGPT ili slični AI alati mogu zameniti podršku koju pruža licencirani terapeut. Psihijatar Mihailo Ilić ističe da, iako AI može pružiti nešto što liči na podršku i ponuditi korisne savete, ono što ne može zameniti je topli i podržavajući odnos sa stvarnom osobom, koji je često ključan za dublje promene i psihološki napredak. Komunikacija sa AI četovima može olakšati površinske poteškoće, ali ne vode ka istinskom razumevanju i promeni ličnosti.

Skoro polovina mladih navodi da se najradije poverava stvarnoj osobi, dok trećina njih ističe da ipak pre bira stvarnu osobu nego ChatGPT. Svaki deseti ispitanik više bira da se poveri ChatGPT-u nego stvarnoj osobi, dok jedan u deset kombinuje oba načina poveravanja.

Zanimljivo je da ipak određeneo poverenje u veštačku inteligenciju postoji, pa polovina ispitanika u Oblakoderovoj anketi smatra da ChatGPT ponekad i može biti koristan kao digitalni psihoterapeut, dok trećina veruje da nikada nije koristan, a mali broj njih smatra da je uvek koristan.

Iako većina i dalje preferira ljudski kontakt, nije zanemarljiv broj onih koji se odlučuju za AI ili kombinaciju oba – što pokazuje da digitalni alati postaju značajan, iako ne dominantan, deo emocionalne podrške mladih.

Dečiji psihijatar Roberto Grujičić naglašava da AI može biti koristan u momentima krize ili za praktičnu podršku, ali da softver ne može zameniti terapijski proces. 

„Svrha većine psihoterapijskih tehnika jeste korenita i suštinska promena ličnosti ili uverenja za koju ne smatram da može pružiti softver. Ove promene se najčešće dešavaju u interakciji terapeuta i klijenta koji kroz svoj odnos mogu doći do mnogih odgovora upravo analizom sopstvenih grešaka i nesavršenosti koje čak ne moraju biti ni izrečene”, naglašava Grujičić.

Rizici i opasnosti „digitalne terapije“ 

AI alati, poput ChatGPT-a, nesumnjivo imaju pozitivne aspekte  – olakšavaju dostupnost različitim informacijama, kao i da lakše proverimo relevantnost podataka koje nalazimo na internetu. Međutim, najveći rizik je u tome što,  kako ističe Mihailo Ilić, korisnici često razvijaju „odnos” sa AI koji je,, dvodimenzionalna karikatura pravog međuljudskog kontakta. 

„ChatGPT, koji nije ni ličnost, glumi nekog ko je uvek tu za nas, ko nam pruža bezrezervnu podršku šta god mi rekli i uradili, i koji nikad neće da izazove ili preispita nijedno naše mišljenje, što dovodi do još većeg oštećenja naših socijalnih života”, naglašava Ilić.

ChatGPT uvek potvrđuje ono što korisnik želi da čuje, što može dovesti do daljeg udaljavanja od stvarne komunikacije i socijalnog života. Roberto Grujičić upozorava da su ljudi počeli da imaju preveliko poverenje u ChatGPT, softver koji često ostavlja utisak „osobe“ ili „ličnosti“ koja zavređuje naše poverenje i sa kojom možemo izgraditi neki autentičan odnos.

„Manjkavosti AI alata su poznate, ali me brine što ih, iz gore navedenih razloga, često previdimo ili zanemarimo. Stoga, nekritička upotreba AI alata može biti potencijalno vrlo opasna. Pored toga, ChatGPT u svakom momentu možemo istrenirati da bude onakav kakvim mi želimo da bude (npr. kritikujući, nežan, podržavajući), što može upravo dovesti do toga da takva očekivanja imamo i „uživo“ bilo od ljudi u okruženju ili od edukovanih terapeuta koji svakako to ne treba da budu”, ističe Grujičić.

ChatGPT – sredstvo, a ne zamena za ljudski kontakt ili stručnu pomoć

Kada je nedavno izašao novi model ChatGPT-a, mnogi korisnici su primetili promenu u načinu komunikacije – delovao je hladnije, distanciranije i manje empatično nego što su navikli. Na mrežama su se odmah pojavile reakcije ljudi kojima je nedostajao „topliji ton“ prethodnih verzija. Neki su to opisivali kao da su izgubili sagovornika koji ih razume i dobili profesionalnog asistenta koji govori ispravno, ali bez trunke bliskosti. 

Ovaj primer otvara važnu dilemu: ako nas već pogađa ton mašine, šta to govori o našoj potrebi da u njoj pronađemo razumevanje? ChatGPT nikada nije bio zamišljen kao terapeut, a ipak je deo korisnika reagovao na promenu kao da je reč o prijatelju koji ih je izneverio. To jasno pokazuje da AI može biti koristan alat, ali i da u nedostatku stvarnog ljudskog kontakta lako projektujemo osećanja na njega. Veštačka inteligencija ne sme biti tretirana kao zamena za stvarnu osobu i profesionalnu psihološku podršku, jer upravo međuljudski odnos omogućava dublje razumevanje i trajne promene. 

„Dobro edukovan i posvećen terapeut je više nego dovoljan za najveći broj psihičkih problema. Ukoliko osetimo da nam je potrebna „dopuna“ terapije, možda je potrebno o tome porazgovarati sa terapeutom ili razmotriti promenu terapijskog pristupa. S druge strane, ukoliko osećamo blaže tegobe i treba nam pomoć u npr. boljoj organizaciji vremena, promeni životnog stila ili lakšeg nalaženja stručne pomoći, tu mislim da ChatGPT alati imaju smisla”, ističe Roberto Grujičić.

Mihailo Ilić dodaje da je važno imati u vidu šta je to sa čime razgovaramo i ne razvijati zablude ili preterana očekivanja. 

„Koristiti ChatGPT za pribavljanje informacija i pomoć oko jednostavnijih konkretnijih stvari. Ali ne smatrati za terapeuta, i možda još važnije – ne smatrati ga za prijatelja. ChatGPT je divan alat koji nam takav kakav je može olakšati život na mnoge načine, ali hajde onda da ga ne smatramo za nešto što nije i time kvariti sve te načine na koje nam može pomoći”, zaključuje Ilić.

Iako veštačka inteligencija može pružiti brzu pomoć i olakšati svakodnevne zadatke, pravo emotivno i psihološko razumevanje i dalje ostaje u domenu ljudskog kontakta, pa bi AI trebalo da posmatramo kao podršku, a ne zamenu za stvarne ljude. AI može biti koristan saveznik u svakodnevnim izazovima, ali istinsku podršku i razumevanje nam i dalje pružaju ljudi oko nas.

Članak Da li je ChatGPT naš psihoterapeut?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako mi ne prija, prst mi sam ide na „scroll down”. Znam da mi od toga neće biti bolje, ali opet ne odustajem. Ispostavilo se da ono što sam mislila da je moja lična psihoza i autodestruktivno ponašanje zapravo ima ime – i da, nisam jedina koja to radi. To beskonačno skrolovanje loših vesti poznato je kao doomscrolling. 

Šta je doomscrolling i zašto je privlačan?

Doomscrolling (od engleskog doom – „propast“ ili „nesreća“) nije samo još jedna izmišljena internet-reč, već stvaran fenomen koji su mnogi od nas osetili na sopstvenoj koži. Označen kao jedna od reči godine po izboru Oksfordskog rečnika 2020, doomscrolling je u žižu javnosti došao tokom pandemije, kada je svet potresao COVID-19. Tada smo svi svakodnevno, gotovo opsesivno, pratili najnovije podatke o žrtvama, ali i informacije o vakcinama, praznim rafovima u prodavnicama i svemu što se ticalo virusa.

Kako piše Mayo Clinic Press, „nijedna količina informacija nije mogla da smiri osećaj nesigurnosti, pa smo ostajali zarobljeni u začaranom krugu  – traženje, pronalaženje negativnih vesti, a potom i dalje traženje”.

Četiri godine kasnije, i dalje živimo u vremenu ogromnih društvenih, političkih i ekonomskih nemira, a doomscrolling se, prema rečima stručnjaka sa Harvarda, pokazuje kao podmukla pretnja našem umu i telu. 

Iako je pandemija sada iza nas, doomscrolling je ostao deo naše svakodnevice. Ljudi i dalje besomučno listaju negativne vesti na društvenim mrežama, pokušavajući da razumeju svet oko sebe i pronađu osećaj kontrole. Stručnjaci objašnjavaju da naš mozak prirodno obraća pažnju na pretnje jer je to vekovima bila strategija preživljavanja. Ali ono što nam je nekada pomagalo da se sklonimo od opasnosti, danas nas na internetu uvlači u vrtlog loših vesti iz kog je teško izaći.

Kako beskrajno skrolovanje utiče na nas?

Nakon pandemije, postalo je jasno da doomscrolling utiče na mentalno zdravlje. Istraživanje, objavljeno u Applied Research in Quality of Life u aprilu 2023. godine, analiziralo je tri studije sa oko 1.200 odraslih i pokazalo da beskonačno skrolovanje negativnih vesti može smanjiti mentalno blagostanje i životno zadovoljstvo.

Novija istraživanja potvrđuju ove nalaze. Studija iz avgusta 2024. na 800 odraslih, objavljena u Computers in Human Behavior Reports, pokazala je da doomscrolling povećava osećaj egzistencijalne anksioznosti – unutrašnjeg straha ili panike kada shvatimo koliko je naš život ograničen. Još jedno istraživanje iz aprila 2024. sugeriše da zaposleni koji doomscrolluju na poslu postaju manje fokusirani i angažovani u svojim zadacima.

Praktično gledano, dr Aditi Nerurkar, predavačica na Odeljenju za globalno zdravlje i društvenu medicinu na Harvard Medical School koja istražuje uticaj digitalnih medija na mentalno zdravlje, upozorava da doomscrolling može izazvati ono što ona naziva „popcorn brain“ – osećaj da ti mozak „pucketа“ zbog prevelike stimulacije online. Posle toga je teško pratiti realni svet, koji se kreće mnogo sporije, i osećati se prisutno u svakodnevnim stvarima.

Fizički efekti takođe nisu zanemarljivi. Doomscrolling može izazvati poremećaje sna, glavobolje, napetost u mišićima, ubrzan rad srca i povećan nivo stresa. Erika Langley, docentkinja psihologije za Whitman Wire objašnjava: „Ako doomscrolluješ pre spavanja, stvaraš kaskadu kortizola u telu, što otežava uspavljivanje i može negativno uticati na kogniciju, emocije i društvene odnose.“

Kako ističe Forbes, „može biti teško razumeti zašto bi iko svesno upuštao u ponašanja koja ga vode samo ka tuzi ili bolu. U trenutku, doomscrolling može delovati kao pokušaj da se naoružamo znanjem – u nadi da ćemo se osećati sigurnije, zaštićenije ili spremnije. Ipak, dok nastavljamo da skrolujemo kroz beskonačan tok negativnih vesti, samo perpetuiramo ciklus razmišljanja i krivice.“

Drugim rečima, iako osećamo da pratimo svet i informišemo se, zapravo upadamo u začarani krug – pratimo svaku strašnu vest i osećamo krivicu jer ne možemo ništa da promenimo. Taj osećaj nemoći je ono što doomscrolling čini toliko zamornim i psihički iscrpljujućim.

Kako se osloboditi zamke doomscrollinga?

Iako smo svesni štetnih efekata doomscrollinga, navika opstaje. Za studente, posebno u vreme političkih nemira i globalnih katastrofa, doomscrolling je ozbiljna distrakcija. Erika Langley dodaje: „Biti u studentskom okruženju može pojačati značaj normi vršnjaka i društvene validacije“, što dodatno otežava prekidanje ovog ciklusa.

Međutim, moguće je postaviti zdrave granice i smanjiti negativne efekte. Lisa Honold, osnivačica Centra za bezbednost na internetu, savetuje: „Pratite vesti iz različitih, proverenih izvora, a ne samo one koji su pristrasne u jednu ili drugu stranu.“ Takođe, važno je osluškivati sopstvene emocije i fizičke signale – ukočenost, ubrzan puls, naprezanje očiju – i praviti pauze kada osetimo preplavljenost negativnim sadržajem.

Čak i male promene mogu napraviti razliku. Držanje telefona u drugoj sobi dok učimo ili nešto radimo i svesno odvajanje vremena za odmor pomaže da se fokusiramo. Honold predlaže i da se angažujemo u stvarnim akcijama oko tema koje nam znače: „Umesto da samo konzumiramo loše vesti i osećamo se paralizovano, bitno je da odaberemo temu koja nam je važna i delujemo. Uključimo se na smislen način i osetićemo da možemo da napravimo razliku.“

Kako ističe Psychology Today, potpuno izbegavanje loših vesti nije rešenje, ali razvijanje zdravijih digitalnih navika može značajno smanjiti negativne efekte doomscrollinga. Takođe, kako navode, važno je birati pouzdane izvore i izbegavati naloge koji se hrane skandalom, strahom ili preterano subjektivnim stavovima. Čitanje celih članaka, kako ističe ovaj magazin, a ne samo naslova, pomaže nam da informacije obradimo bez preterane reakcije, dok balansiranje negativnog sadržaja sa inspirativnim ili edukativnim može osvežiti perspektivu. 

Između katastrofa i svakodnevnog života: gde postaviti granicu?

U poslednjih godinu dana, dok smo svedoci političkih nemira i protesta širom Srbije, mnogi od nas upleli su se u obrazac opsesivnog praćenja vesti. Naš feed je preplavljen informacijama o sukobima, demonstracijama, tenzijama i krizama u našoj zemlji. Iz ostatka sveta ne stiže mnogo bolja slika – genocid u Gazi, protesti u Indoneziji, razoreni domovi, ratovi i prirodne katastrofe koje pogađaju milione ljudi. Teško je odvojiti pogled i praviti se da se ništa ne dešava, a pritisak da budemo „u toku“ dodatno iscrpljuje.

Ipak, ponekad je važno napraviti pauzu, zastati i dati sebi predah. To ne znači ignorisanje ili ravnodušnost – ostajemo informisani i povezani sa stvarnošću – ali svoju energiju možemo usmeriti na konkretne akcije: razgovor sa prijateljima, podršku lokalnim inicijativama, volontiranje ili bilo koji oblik angažmana koji nam omogućava da doprinesemo promeni. Osećaj odgovornosti i briga o sopstvenom mentalnom zdravlju mogu ići zajedno – doomscrolling možemo pretvoriti u svesno biranje informacija i akcija koje nas osnažuju, umesto da nas samo iscrpljuju.

Na kraju, cilj nije potpuno se zatvoriti od sveta, već naučiti kako pratiti realnost bez da nas ona proguta – birajući informacije i akcije koje nas čine prisutnim, ali i angažovanim i osnaženim. Tako, umesto da nas negativne vesti potpuno preplave, učimo kako da biramo šta nas pokreće, a šta iscrpljuje, i kako da ostanemo deo sveta bez da se izgubimo u njemu.

Članak Doomscrolling – zašto ne možemo da prestanemo da skrolujemo loše vesti? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

– Maldivi AKCIJA od septembra do novembra

– Varalice za odrasle postale trend u Kini kao način za suočavanje sa stresom i anksioznošću na poslu

– Spremite se za šesto poskupljenje struje u poslednje tri godine

– 7 antičkih čuda na prostoru ex-Yu

– Frankenštajn u prosveti ili zašto ćutimo?

Sve ove naslove moguće je „pokupiti“ za manje od jednog minuta skrolovanja po društvenim mrežama. U istom vremenskom okviru možete da saznate i da se Tejlor Svift verila, da jedna influenserka pije kafu na Baliju, ali i da stignete da sa prijateljima razmenite nekoliko mimova. Toliko informacija stane u svega šezdeset sekundi da je teško razumeti šta s njima zapravo uraditi, a još je teže pretpostaviti šta će vam od svega toga uopšte ostati u pamćenju.

A šta sve stane u sedam dana? Na mrežama – verovatno sedam hiljada novih objava. U političkim nedeljnicima – tek nekoliko pažljivo odabranih priča, analiziranih i stavljenih u širi kontekst. Upravo tu, u toj vremenskoj distanci, krije se nešto što digitalno vreme gotovo da je zaboravilo: mogućnost da se zastane i uhvati šira slika.

Najprepoznatljiviji politički nedeljnici u Srbiji danas su Vreme (pokrenuto 1990), NIN (1935), Nedeljnik (2011), a prošle godine nastao je i Radar, koji je osnovala bivša redakcija NIN-a nakon spora oko vlasništva i uređivačke politike. Publika pomenutih nedeljnika nije masovna kao u zlatno doba štampanih medija, ali je njihov uticaj i dalje jak. Iako za precizne tiraže ne postoje transparentni i redovno ažurirani podaci, procene međunarodnih medijskih istraživanja govore da ukupna nedeljna štampa u Srbiji doseže nekoliko stotina hiljada čitalaca, dok se poverenje meri drugačije. U poslednjem Reuters Institute Digital News Report-u iz juna 2025. godine, među najpouzdanijim medijima našlo se gorepomenuto Vreme, koje je najstariji privatni medij u Srbiji.

Dok društvene mreže funkcionišu po principu stalnog prekidanja pažnje, nedeljnici se oslanjaju na kontinuitet. Njihova uloga u medijskom ekosistemu važna je jer oni jednoj nedelji daju oblik i okvir. Ta nedelja, međutim, računa se nešto drugačije od onog što je uobičajeno, pa tako najvažniji dan za redakcije političkih nedeljnika u Srbiji nije ponedeljak.

Preživeti sredu

„Najstrašniji dan u nedelji za mene je sreda zato što su novine otišle u štampu. Ja tu više ne mogu ništa da uradim. E, tu je sad problem. Da li smo napravili neku grešku? Da li smo ovu temu mogli bolje da uradimo?”, kaže za Oblakoder Filip Švarm, glavni i odgovorni urednik Vremena.

Onda dođe četvrtak, kada Filip otvori Vreme i krene da analizira tek objavljen broj.

„Nekad kažem „nije loše”, nekad kažem „pa, mogli smo bolje”, ili kažem „zaboravit ćemo ovaj broj, idemo na drugi”. I, od četvrtka sve to nestaje do sledeće srede. Ja nikad dobro ne spavam tu noć, utorak na sredu. Uvek sam neraspoložen i nervozan dok ta sreda ne prođe“, navodi Švarm.

Branko Rosić, zamenik glavnog i odgovornog urednika Nedeljnika, kaže da je za neke njegove kolege najgori dan u nedelji utorak, jer je „tada deadline, tada svi pišu kolumne“; za druge, najteže je od utorka do četvrtka, kada se prelamaju dileme „šta je išlo na naslovnu i da li je to trebalo“; a postoji i treći tip stresa – „kada nema predstavu šta će biti u sledećem broju“. Ritam rada, kako Rosić navodi, podrazumeva da „u nedelju moraš da znaš koju temu imaš“. Otuda i paradoks vikenda. Subota „koja je trebalo da bude slobodna“ pretvara se u nervozu ako uveče shvati da u ni u nedelju „neće imati predstavu“ koja će to tema biti. „Onda je to panika“, govori Rosić.

I Švarm i Rosić zapravo opisuju isti mehanizam: sedmica u nedeljnicima nema prazan hod, a novinari nemaju radno vreme. Pitanje, međutim, koje stoji u osnovi svakog broja jeste kome se zapravo obraćaju i zašto uopšte postoje.

Preživeti ideju

„Uprkos poplavi svih medija, nedeljnici ostaju važni da bi odgovorili na pitanje zašto. Znamo gde, kad, ko, kako, hajde da čujemo zašto. To je naš zadatak. Da uvijek tražimo odgovor na to pitanje, da uvijek pokušamo da vidimo dalje od nosa i da pokušamo da sačuvamo javni interes i elementarni moral u društvu. Toga smo se držali svih 35 godina, a držaćemo se i dalje. Uređivačka politika Vremena se nikad nije promenila, ona se samo prilagođavala vremenima koja su dolazila i duboko sam uveren da će biti tako još narednih 35 godina“, kaže Švarm.

Praveći jasnu razliku između javnog interesa i interesa javnosti, Švarm ističe i da javni interes uvek treba da ima prednost jer on ljudima omogućava da upravljaju svojom budućnošću.

„Interes javnosti može biti zanimanje za estradne intrige, na primer, ali ja tu ne vidim javni interes. Javni interes je da li neko zagađuje ovu državu ili ne zagađuje, javni interes je da znamo koliko je ova država zadužena, javni interes je da ne sme biti nasilja. Njega će uvek biti, ali javni interes je da se to nasilje institucionalno suzbija, gde može i koliko može. Javni interes je da političari odgovaraju svojim biračima i svima nama, a ne nekim uskim krugovima moćnika. I Vreme se uvek bavi javnim interesom. Ne izlazi u susret interesima javnosti kada su u pitanju neke efemerne stvari koje zaista ne možemo da spojimo sa javnim interesom“, napominje Švarm.

Branko Rosić kaže da je u novinarstvo ušao „na prečac“ – bez onog klasičnog puta kroz vesti i konferencije za štampu. „Divio sam se ljudima koji znaju da izvuku priču iz društvenih tema, a ja sam mislio: Bože, ja nemam pojma šta bih tu uradio. Ali nikad nisam potcenjivao taj deo posla – naprotiv“, objašnjava. Njega su, međutim, od početka privlačili veliki intervjui. Ta forma, kaže, ima svoju lutriju: nikad ne znaš kako će ispasti, ali baš tu i leži strast.

Upravo je taj afinitet prema dugom intervjuu odredio i njegov odnos prema čitaocima nedeljnika. Rosić tu publiku vidi kao ljude koji žele razgovor, kontekst i rečenice koje ostaju u pamćenju. Zbog toga mu je i format nedeljnika prirodno legao: „Odgovara mi Nedeljnik kao forma i kao kolektiv. Nije to bila neka racionalna odluka – krenuli smo jer je tako izgledalo ispravno.“

Seća se i prvih prognoza da treći politički nedeljnik nema nikakve šanse (u trenutku nastanka Nedeljnika na tržištu medija u Srbiji su profilisani NIN i Vreme). Govorili su mu da će izdržati dve nedelje, da tržište to ne može da iznese. „A ja sam verovao. Ne znam ni sam odakle mi toliki optimizam. Danas sam mnogo oprezniji, ali tada nisam sumnjao“, kaže Rosić. Upravo u toj veri da postoji publika za dublje, sporije priče, vidi se i objašnjenje zašto nedeljnici i dalje opstaju.

Preživeti tržište

Odgovor na pitanje kome se politički nedeljnici obraćaju i zašto postoje dalje nas vodi pravo u ekonomiju. Jer, da bi jedan medij opstao, potrebno je da bude održiv. Švarm ističe da su se uslovi na medijskom tržištu dosta promenili od devedesetih jer je tehnologija sve okrenula naglavačke, ali sa druge strane, pritisci nisu nestali, samo su promenili oblik.

Pored direktnih pritisaka kojima su izloženi mediji u Srbiji kroz pretnje, ucene i ugrožavanja života novinara, manje vidljivi, ali dugoročno uticajni su oni finansijski. Prekidanje ugovora javnih preduzeća „preko noći“, povlačenje oglašivača koji ne žele inspekcije na vratima, i talas SLAPP tužbi čiji cilj nije da pobede na sudu nego da redakcije iscrpe i nateraju na autocenzuru.

U takvim uslovima nije teško zaključiti da profesionalno novinarstvo mora biti plaćeno, inače se tržište puni „bofl“ sadržajem koji samo reciklira vesti i trivijalnosti.

Rosić govori kako se nedeljnici prilagođavaju promenama koje se ogledaju i u navikama publike. U kulturi u kojoj „niko ne uzima novine sa šanka“, a telefon „cepa li cepa“, on vidi da dnevna, brza informacija migrira na mreže. Upravo zato njegovo iskustvo sa Nedeljnikom i kasnije Velikim pričama ide kontra pesimizmu: uprkos skepsi da ljudi neće plaćati sadržaj, pretplata funkcioniše ako proizvod ima jasan identitet i redovno isporučuje vrednost. Otud su se razvili i alternativni modeli finansiranja koji uključuju više direktne podrške publike, pretplate i članarine, uz dodatne formate koji nose i vidljivost i prihod.

Prema njegovom mišljenju, bez reklama teško da mediji mogu opstati: „Preko 50% su reklamne. Dok dođeš do impresuma i do reči urednika, zaboli te prst koliko si okrenuo duplerica sa kremama i svim živim. Čitaoca to, naravno, ne zanima. On ne razmišlja da li je seriju na televiziji omogućio reklamni blok, već ga nervira što mu se prekida priča. Isto je i sa novinama.“

Kao glavnu opasnost Rosić primećuje i banalizaciju sadržaja u trci za prvim klikom, gde, prema njegovim rečima, i „šarlatan“ može lako postati vidljiviji od ozbiljnog autora.

Preživeti digitalizaciju

Ako su ekonomski pritisci nevidljiva senka koja upravlja medijima, digitalizacija je bila trenutak u kome su stvari morale ponovo da se menjaju. Branko Rosić priznaje da se nikad nije opirao tehnologiji: „Nikad nisam bio protivnik, bio bih idiot kao inženjer da budem protiv tehnologije. Internet mi je bio ulaz u detinjstvo. Našao sam fotke bendova za kojima sam tragao mesecima. Odjednom mi je za to trebalo deset sekundi.“

Ipak, ono što je u početku delovalo kao oslobađanje, ubrzo je postalo nova vrsta pritiska. U toj novoj medijskoj sceni opstaju samo oni koji su bili spremni da eksperimentišu. Nedeljnik i Velike priče su uveli pretplatu na sadržaj. „Znali smo da će doći taj dan i ovde, pa bolje da budemo prvi. Danas da bi opstao moraš biti na nekoliko nivoa“, konstatuje on.

Da se stvari menjaju primećuje i Švarm. „Imate medijsku kuću i novinare koji treba da zarade plate, pa se očekuje kvalitetno, tačno i pravovremeno informiranje. To besplatno ne može. Mi sada, skupa sa nekim drugim medijima računamo na podršku publike. Da li bih ja voleo da sve što mi radimo bude besplatno? Naravno da bih. I na taj način bismo verovatno došli i do šire publike, ali to je neodrživo. Vreme košta 350 dinara i kad se pojavi na kiosku, neki ljudi to kupe. Ali zašto bi kupovali kada neko može da uzme šta mu je interesantno i sve to okači na neku društvenu mrežu? To je direktan udar na nas“, napominje Švarm.

Prema njegovim rečima, ono što se trenutno dešava može se nazvati medijskom revolucijom, te ni sam Švarm nije siguran ko bi mogao da predvidi kako će mediji izgledati za pet godina. Od foto-reportera, preko novinara i autora dokumentarnih filmova, ta revolucija dovela ga je i do voditelja podkasta „Ova situacija“, kome je prethodio podkast „Zumiranje“, što govori u prilog činjenici da mediji, da bi opstali, moraju stalno da se prilagođavaju.

I dok tržište i dalje ostaje suženo, a publika fragmentisana, obojica sagovornika saglasni su da nedeljnici imaju nešto što digitalna brzina još uvek ne može da „pojede”. Preživeti digitalizaciju, u tom smislu, znači stalno balansirati između istrajnosti za štampanim izdanjima i nužnosti da se pređe na nove platforme. Možda nedeljnici izgledaju sporo, ali u svetu koji je sve brži, baš to usporavanje koje oni nude nekada deluje preko potrebno.

Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije.
Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Članak Ima li Vremena za Nedeljnike? se pojavljuje prvo na Oblakoder.