Naslovna fotografija: Pexels, Mike Van Schoonderwalt

Članak Ispravka Oblakoder magazina povodom objavljivanja netačne vesti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada nam nešto u prostoru kojim se krećemo ne deluje kako treba, vrlo često prvo posegnemo za telefonom. Koliko sam samo puta, kada sam se kasno vraćala kući poslala poruku „stigla sam“, uključila deljenje lokacije ili otvorila mapu kako bih se orijentisala gde sam! 

Ako nam je neka ulica neprijatna, promenićemo rutu. Ako se nešto dogodilo, možda ćemo iskustvo podeliti na društvenim mrežama ili nekoj platformi. Grad koji fizički koristimo sve češće paralelno čitamo kroz ekran. Ali šta zapravo pokušavamo da pronađemo na njemu?

Koliko slobodno se zapravo krećemo?

Naš telefon je odavno više od uređaja koji držimo u džepu. On je mapa, kompas, kontakt sa nekim ko može da nam pomogne, način da proverimo gde se nalazimo, sredstvo za pozivanje prevoza, beleženje događaja, slanje poruke i traženje informacija. Kada smo u nepoznatom prostoru li se u njemu osećamo neprijatno, telefon nam često pomaže da prevaziđemo strah koji se tada javlja jer nam digitalni prostor daje nešto što fizički prostor ne daje dovoljno brzo: informaciju.

UN-Habitat, program Ujedinjenih nacija za urbana naselja i održivi urbani razvoj, godinama govori o participativnom pristupu bezbednosti javnih prostora – uključivanju ljudi koji te prostore svakodnevno koriste u njihovo procenjivanje i planiranje. U svojim materijalima o bezbednosti javnih prostora UN-Habitat ukazuje na to da i strah od nasilja utiče na to kako ljudi koriste grad, ograničavajući njihovo kretanje i pristup javnim prostorima. S tim u vezi, postoji razlika između toga da li je neko mesto formalno bezbedno i toga da li se na njemu ljudi zaista osećaju slobodno.

Ulica može imati rasvetu, trotoar ili policijsku patrolu, a da je neko i dalje izbegava. Park može biti javni prostor namenjen svima, a da deo ljudi u njemu ne boravi nakon određenog vremena. Autobus može imati svoju liniju i red vožnje, ali to ne znači da se svi putnici osećaju jednako sigurno dok čekaju isti na stanici. To kako se osećamo u određenom delu grada određeno je kako i samom njegovom infrastrukturom, tako i našim iskustvom.

Ako zbog nečega promenimo put kojim svakodnevno idemo, ubrzamo korak na određenom delu ulice, izbegavamo park, sedamo bliže vozaču u autobusu ili nekoga pozovemo dok prolazimo određenim krajem, prostor nam je već „rekao” nešto o sebi.

U Srbiji se poslednjih godina pojavilo nekoliko istraživanja i inicijativa koje pokušavaju da utvrde u kojim se sve javnim prostorima ljudi osećaju nebezbedno. 

Jedan od takvih primera je inicijativa „Ona hoda sama kroz grad – Bezbedniji Kragujevac za sve“, koju su pokrenuli Mikser i UN Women uz podršku Britanske ambasade u saradnji sa lokalnim partnerima. Istraživanje je započeto 2022. godine, kada je Grad Kragujevac objavio poziv građanima da kroz anketu podele iskustva i probleme sa kojima se suočavaju u javnom prostoru. Ideja je bila da se posebno čuju žene, devojčice, mladi i druge osetljive grupe, ali i da se njihova iskustva koriste u budućem planiranju i upravljanju gradskim prostorima.

Kroz višemesečni participativni proces, koji je uključivao anketu, fokus-grupe i intervjue, mapirano je 125 lokacija u Kragujevcu koje su građani prepoznali kao nebezbedne. Od 308 odgovora, 25 lokacija ponavljalo se najmanje tri puta. Za njih su napravljene preporuke i predlozi za unapređenje bezbednosti namenjeni gradskim službama, policiji, komunalnim službama i drugim institucijama.

Predlagane su, između ostalog, prostorne intervencije i mere poput boljeg osvetljenja, uređenja stajališta i pešačkih pravaca, ali i promene u radu institucija. Grad Kragujevac je nakon predstavljanja rezultata naveo da su pojedine preporuke počele da se primenjuju, uključujući osvetljavanje autobuskih stajališta i pešačkih staza.

Postoje i stariji primeri sličnih inicijativa. U okviru stručne literature o bezbednosti javnih prostora u Beogradu, u dokumentima Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije navode se studija „Sigurniji javni prostori“ iz 2008. godine, kao i publikacija „Bezbednija mesta – sistem planiranja i prevencija kriminala“ iz 2007. godine, koju su objavili Urbanistički zavod Beograda i Inženjerska komora Srbije.

Takođe, istraživanje Novobeogradskog bloka 21, predstavljeno je 2022. godine na naučnoj konferenciji „Urbana bezbednost i urbani razvoj“. Autori su se bavili upravo bezbednošću otvorenog javnog prostora iz perspektive njegovih korisnika, odnosno njihovog osećaja lične bezbednosti. 

Iz svih ovih primera provlači se slična ideja – da ljudi nisu samo korisnici javnog prostora koje treba zaštititi. Oni su i izvor znanja o tome kako taj prostor funkcioniše. Ali, mogu li ljudi uticati na to da se javni prostori promene? 

Možemo li sami „popraviti” grad?

Nedavna inicijativa  omladine JAZAS iz Novog Sada pod nazivom Safe Steps jedan je od primera pokušaja da se i u ovom gradu mapiraju mesta na kojima se građani i građanke ne osećaju bezbedno. Na pomenutoj platformi oni anonimno mogu da označe mesto na kojem su doživeli nasilje, uznemiravanje, diskriminaciju ili na kojem se jednostavno nisu osećali bezbedno. Prijave se potom moderatorski obrađuju, a lokacija se ne prikazuje kao precizna tačka, već kao približna zona, kako bi se dodatno zaštitila privatnost korisnika.

Kako Varvara Lazarević, koordinatorka projekta, ističe, Safe Steps počinje od pojedinca, ali čini korak ka zajednici: 

„Osoba koja je doživela nasilje, uznemiravanje, diskriminaciju ili se jednostavno nije osećala bezbedno na određenom mestu može anonimno da podeli svoje iskustvo. Time ne pomaže samo sebi ili nekoj drugoj osobi, već doprinosi tome da određeni problem osvetli i postane vidljiv.”

Prema njenim rečima, jedna prijava je nečije iskustvo, a kada se ista lokacija ili sličan obrazac ponavlja, dobija se podatak koji može biti važan za istraživanje, zagovaranje i razgovor sa institucijama: 

„Zato je naš cilj zapravo taj prelaz: od ličnog iskustva ka javnom interesu, a zatim od javnog interesa ka konkretnom rešenju. Ne želimo samo da znamo gde se ljudi ne osećaju bezbedno. Želimo da te informacije pomognu i da vidimo šta se i na koji način može promeniti u tom prostoru.”

To, naravno, ne znači da svaka prijava automatski postaje činjenica. Lična procena i institucionalna procena bezbednosti nisu ista stvar.

„Važno je razlikovati pravnu ili institucionalnu procenu bezbednosti od ličnog iskustva nebezbednosti. Ali to ne znači da je subjektivni osećaj nebezbednosti manje važan. Ne tražimo od građana da budu pravnici, policajci ili stručnjaci za procenu rizika. Oni najbolje znaju kako su se na određenom mestu osećali i šta im se dogodilo. Zato platforma omogućava da označe različita iskustva: verbalno ili fizičko nasilje, diskriminaciju, uznemiravanje ili jednostavno osećaj nebezbednosti”, napominje Varvara.

Ona navodi i da, ako neko izbegava da prođe određenom ulicom, menja rutu, određeni javni prostor ili se oseća ugroženo, to jeste podatak o kvalitetu tog prostora, čak i kada taj prostor formalno nije označen kao „opasan“.

„Javni prostor nije kvalitetan samo onda kada je formalno bezbedan, već onda kada ljudi mogu slobodno i ravnopravno da ga koriste”, kaže Varvara.

Postoji nešto zaista ohrabrujuće u ideji da svaki društveni problem možemo pretvoriti u podatak. Označimo mesto. Sakupimo prijave. Napravimo mapu. Pronađemo obrazac. Objavimo ga. Ali šta se dalje dešava nakon toga?

Ako građanima ponudimo mogućnost da prijave ono što im se dogodilo, a zatim im ostavimo da sami rešavaju posledice, tehnologija samo prebacuje još jedan deo odgovornosti na pojedinca.

Varvara Lazarević to vidi ovako: „Uloga Safe Steps-a je da omogući da iskustvo građana postane vidljivo, da se kroz veći broj iskustava prepoznaju obrasci i da onda možemo da započnemo razgovor sa nadležnim institucijama, upravama, školama i fakultetima, različitim organizacijama kako bi zajedno pomogli u rešavanju navedenih problema.”

U tom smislu, telefon nije zamena za institucije. On je, u najboljem slučaju, jedan od načina da građani do njih dođu sa drugačijom vrstom informacija.

To je posebno važno i zbog poverenja jer ljudi ne prijavljuju sve što im se dogodi. Nekada ne znaju kome da se obrate, nekada ne žele da prolaze kroz formalnu proceduru, nekada ono što dožive ni sami ne znaju kako da nazovu. A nekada jednostavno procene da se ništa neće promeniti. Pa, ako znamo da jedna aplikacija ne može (niti treba) da zameni institucije, šta je ono što možemo dobiti od nje?

Šta nam mapa zapravo govori? 

Ideja za Safe Steps, prema rečima Varvare Lazarević, nije nastala preko noći:

„Sazrevala je godinama i zapravo je prirodan nastavak svega onoga čime se Omladina JAZAS Novi Sad bavi skoro 30 godina: radom sa mladima, podrškom osetljivim grupama, unapređenjem kvaliteta života i promocijom ljudskih prava.”

Kako ona navodi, istraživanja su dodatno pokazala da pitanje bezbednosti nije samo subjektivan osećaj pojedinca, već ozbiljan društveni problem. 

„Istraživanje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i podaci KOMS-a i druga istraživanja pokazuju koliko su različiti oblici nasilja i diskriminacije prisutni među osetljivim grupama, posebno ženama, devojkama i mladima, a posebno podatak da je svaka treća osoba u Srbiji pretrpela neki vid nasilja”, ističe Varvara.

Slični podaci, prema njenim rečima, dolaze i iz istraživanja drugih relevantnih institucija i međunarodnih organizacija koje se bave položajem žena i mladih u Srbiji i regionu. 

„Oni nam pokazuju da ne govorimo o izolovanim slučajevima, već o problemu koji je mnogo širi. Tada smo počeli da razmišljamo kako da ta iskustva učinimo vidljivim, a da istovremeno zaštitimo osobu koja ih deli. Tako je nastao Safe Steps”, objašnjava Varvara.

Ona napominje i da podatak najpre treba da bude posmatran kao lično iskustvo građana, a ne kao automatski potvrđena činjenica ili formalni dokaz. Zato Safe Steps ne predstavlja zamenu za policijsku ili drugu formalnu prijavu, niti, kako dalje Varvara govori, anonimna prijava može biti predstavljena kao dokazni materijal u pravnim postupcima.

„Podaci, međutim, mogu imati veoma važnu drugu vrednost. Kada se određena lokacija ponavlja i kada se pojave slični obrasci, oni mogu predstavljati osnovu za analizu, istraživanje, zagovaranje i razgovor sa lokalnom zajednicom i institucijama. Zbog toga nam je važna saradnja sa lokalnom samoupravom, institucijama, organizacijama civilnog društva, školama, fakultetima, omladinskim organizacijama i medijima”, ističe Varvara.

Važan aspekt veb platforme Safe Steps je anonimnost. Prijava je moguća na 20 stranih jezika, bez ostavljanja bilo kakvih licnih ili tehnickih podataka, gde se kroz kratak upitnik daje opis događaja. Po prijavi, svakom korisniku se nude brojevi telefona sluzbi za pomoć (policija ili hitna pomoć), kao dvadesetak savetovališta koje može pozvati jednim klikom. Prijave prolaze moderatorsku obradu pre nego što se njihov bezbedan i anonimizovan sadržaj prikaže na mapi.

Pa ipak, ako digitalni alat samo označi mesta koja treba izbegavati, onda smo dobili sofisticiraniju verziju zaobilaznice. A možda bi cilj trebalo da bude suprotan – da saznamo zašto ljudi određeni prostor izbegavaju.

„Ako se određeno iskustvo ponavlja na istoj lokaciji, to treba da bude signal da se pitamo šta u tom prostoru može da se promeni: osvetljenje, uređenje, način korišćenja prostora, prisustvo službi, informisanje građana ili nešto drugo. Zato mapa nije lista mesta kojih treba da se plašimo. Ona je pokušaj da ono što se često ne vidi ili ostaje samo na nivou ličnog iskustva postane vidljivo i predmet razgovora“, ističe Varvara.

To „šta može da se promeni“ važnije je od samog mesta na mapi jer sledeće pitanje mora biti zbog čega je to tako.

Da li je problem u osvetljenju? U tome što prostor uveče ostaje prazan? U nasilju koje se ponavlja? U diskriminaciji? U tome što osoba nema kome da se obrati? U tome što određene grupe ljudi prostor koriste na način zbog kog se drugi osećaju ugroženo?

Mapa može da ukaže na obrazac, ali ne može sama da objasni njegov uzrok. Međutim, kroz kombinaciju urbanog planiranja, infrastrukture, upravljanja prostorom, uključivanja zajednice i rada institucija, podaci prikupljeni od ljudi koji prostor svakodnevno koriste mogu biti važan deo procesa unapređenja bezbednosti javnih prostora.

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Zašto bežimo u digitalni prostor kada se ne osećamo bezbedno u fizičkom prostoru? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Neverovatno je koliko svi na kraju imamo slične feedove. I uprkos tome što stalno težimo nekoj autentičnosti, možda smo zapravo postali jedna od najmanje autentičnih generacija. Čak i ono što pratimo na mrežama do nas često stiže kroz trend, a veliki deo onoga što kupujemo, nosimo i slušamo podsvesno je već negde viđeno i plasirano kao „must have“.

Ove godine vratio se Y2K stil, radnje su preplavile pantalone niskog struka, veliki kaiševi, brze naočare i majice sa kičastim cirkonima, a isti princip važi i za naše algoritamske feedove. Svakog dana stiže nešto novo što „moramo“ da vidimo, probamo, kupimo ili razumemo.

Kada razmišljam o poslednjem trendu, pitam se da li nam Instagram možda već najavljuje šta ćemo sledeće nositi. Svi smo odjednom počeli da generišemo svoje fotografije kao da smo ispali iz osamdesetih. Druga kosa, druga garderoba, druga estetika. ChatGPT nas za nekoliko sekundi teleportuje u prošlost, ali da li će se ta prošlost uskoro preseliti i u naše ormare? Ako je verovati načinu na koji trendovi danas funkcionišu, nećemo dugo čekati da saznamo. Sve se smenjuje toliko brzo da ono što je juče bilo samo Instagram fora, sutra već može da bude u izlogu.

Ali trendovi ne određuju samo ono što gledamo, kupujemo ili oblačimo. Sve više utiču i na to kako se ponašamo na samim društvenim mrežama.

Nedavno je moj Instagram preplavio trend da „normalizujemo“ i ponovo počnemo da kačimo realne fotografije. Pazite do čega smo morali da dođemo, do toga da postane trend da je okej okačiti fotografiju koja nije maksimalno ispozirana, editovana i promišljena. Fotografiju koja je, prosto, realna.

I nije ni čudno što je tako. Godinama unazad Instagram objave čuvamo i biramo kao da su neka vrsta dragulja. Pre nego što objavimo najrandom story, razmišljamo nekoliko minuta koja fotografija je bolja, da li je dovoljno kul ili je malo krindži, koji font da stavimo, da li da se vidi tag ili ne…

A tek za sam feed ili naše najdraže photo dumpove, e to je već ozbiljan projekat. Nizanje i skupljanje sadržaja danima unapred, biranje fotografija koje će se uklopiti, razmišljanje o tome šta ide prvo, šta drugo, da li se boje slažu i da li ceo dump izgleda dovoljno spontano, a opet dovoljno dobro.

Jer čak i spontanost danas mora da izgleda dobro.

Možda je upravo zato zanimljivo što se, paralelno sa pokušajima da naš Instagram izgleda što prirodnije, pojavljuje trend koji ide u potpuno suprotnom smeru. Umesto još boljeg feeda, sve više mladih bira da nema feed uopšte.

Kada je prazan profil novi statusni simbol

Međutim, čini se da se upravo tu pojavljuje jedna zanimljiva kontradikcija. Dok smo mi godinama učili kako da svoj život što bolje upakujemo za Instagram, deo Gen Z, a sada možda više i Gen Alfa sve radi suprotno.

Njihovi profili neretko su prazni, bez profilne fotografije, bez ijedne objave, sa tek nekoliko nizova storija sačuvanih u highlightsima. Ovu pojavu mnogi nazivaju i „Grid Zero“.

Kim Garcia iz Mete, koja učestvuje u istraživanju kulturnih trendova na Instagramu, rekla je u tekstu Oregon Public Broadcasting da je „Grid Zero“ zaista fenomen koji je u porastu. I uglavnom ga predvodi Gen Z.

„Oni imaju gotovo neku vrstu averzije prema trajnosti i digitalnom tragu. Gen Z odrasta u eri koja je toliko javna. Nemaju iste privatne prostore za istraživanje sebe, za to da budu čudni ili da shvate ko su, koje su starije generacije, poput mene kao milenijalke, imale dok su odrastale“, kaže Garcia.

Drugim rečima, možda nije stvar u tome da mladi više ne žele da budu na internetu. Naprotiv, oni su i dalje tamo, samo sve više odlučuju šta će ostati, a šta će nestati.

Garcia iz Instagrama kaže da mladi i dalje koriste ovu aplikaciju, samo diskretnije nego njihove starije kolege.

„Oni se tako brzo menjaju i svakodnevno iznova oblikuju sebe“, rekla je Garcia. „Ne žele da sve to sve vreme bude javno.“

Ono što se menja nije nužno količina vremena provedenog na Instagramu, već mesto na kojem se to vreme provodi. Umesto javnog feeda, fokus se pomera ka sadržaju koji je prolazan, privatniji i namenjen manjem broju ljudi.

Adam Mosseri, šef Instagrama, u tekstu Oregon Public Broadcasting govori da platforma preusmerava resurse sa drugih delova aplikacije ka direktnim porukama. Kako je objasnio, razlog tome je što najveći rast beleže DM-ovi i Stories, odnosno privremene objave koje su veoma vidljive u aplikaciji. Korišćenje Instagram feeda, odnosno glavnog grida sa fotografijama, već neko vreme gubi popularnost među mladim korisnicima.

„Ako pogledate kako tinejdžeri provode vreme na Instagramu, više vremena provode u DM-ovima nego u Storiesima, a više vremena u Storiesima nego u feedu“, rekao je Mosseri.

Dakle, Instagram možda ne nestaje iz naših života, samo se menja način na koji ga koristimo.

Paralelno sa opadanjem popularnosti grida, sve više ljudi odlučuje da potpuno ukine postojanje svog grida.

Ali uklanjanje sadržaja iz feeda ne znači nužno da provodite manje vremena na Instagramu; samo znači da verovatno listate storije ili se dopisujete sa prijateljima, birajući prolazne ili privatne interakcije umesto trajnog prisustva na društvenim mrežama.

Snapchat i BeReal odavno su prepoznali ovu promenu u preferencijama korisnika. Ove aplikacije prethodnih godina postale su veoma popularne kod nešto mlađe publike.

Instagram navodi da mladi korisnici i dalje koriste lažne Instagram naloge, poznate kao „finsta“ ili „dump account“, kako bi objavljivali sadržaj koji deli samo uži krug prijatelja. Često to rade tek nakon što svoj glavni profil prebace u „Grid Zero“ režim.

To je način da ponovo preuzmu deo kontrole, odnosno da odbiju da svoju prošlost drže izloženu javnosti. To je dizajnerski izbor. Prihvatanje praznog prostora. Pretvaranje „anti-brenda“ u sam brend.

Možda ipak ne moramo sve da delimo

„Meni to deluje kao da se ljudski imuni sistem aktivira protiv dela te digitalne zavisnosti“, rekla je Cassandra Marketos, digitalna strateškinja iz Los Anđelesa. Prema njenim rečima, ovo je istovremeno i oblik samoodbrane.

„Mislim da smo do sada videli dovoljno slučajeva u kojima su ljudi počeli da kopaju po nečijoj prošlosti kada ta osoba neočekivano postane poznata, da je pomalo zastrašujuće imati dug digitalni trag koji ostaje iza vas“, rekla je. „Ljudi jednostavno žele da budu zatvoreniji nego ranije“, naglašava Cassandra.

A možda se upravo tu krije jedan od većih paradoksa današnjih društvenih mreža: što više sadržaja imamo, to manje našeg sadržaja zapravo vidimo.

„Mislim da su društvene mreže postale manje društvene. Sada se više svode na konzumiranje ove vrste izrazito komercijalizovanog sadržaja. Više se radi o aspirativnom načinu života, a manje o tome šta se dešava oko vas i kakav odnos imate sa prijateljima i porodicom. Meni to na neki način oduzima svrhu društvenih mreža. Ako platforme gube kontakt sa svakodnevnim životima ljudi, a obični ljudi više nemaju motivaciju da objavljuju, društvene mreže postaju poput televizije. Ono što nam onda ostaje jesu reklame brendova, brza moda, kuće i reklame za hotele, a to jednostavno nije ista vrsta organskog, slojevitog sadržaja na koji smo navikli.” navodi Kyle Chayka u razgovoru za BBC.

Ako se lični sadržaj povlači, a njegovo mesto zauzimaju reklame, influenseri, algoritamske preporuke i profesionalno proizveden sadržaj, postavlja se pitanje: šta onda uopšte znači „društvena“ mreža?

Kada društvene mreže postanu manje društvene

Možda je sledeća faza upravo povratak privatnijim, manjim i intimnijim krugovima ljudi. Ne nužno potpuni odlazak sa interneta, već odustajanje od potrebe da sve što radimo bude dostupno svima.

I zato možda „Grid Zero“ nije samo estetika praznog profila. Možda je to i način da kažemo: ovo ne mora sve da bude za publiku.

Možda su društvene mreže na neki način bile anomalija ili skretanje sa puta. Ideja da bi svaka obična osoba trebalo da javno deli svoj život možda je od početka bila pogrešna. I sada se pomalo budimo iz toga, sagledavamo štetu koju je sve to napravilo i polako menjamo svoje navike.” navodi Kyle Chayka u razgovoru za BBC.

A ako je cilj društvenih mreža nekada bio da nas povežu sa ljudima koje poznajemo, možda ćemo se upravo kroz njihovo smanjivanje vratiti onome zbog čega smo ih u početku i koristili.

„Kada bih morao da predvidim, rekao bih da će se razgovor i društveni aspekt preseliti u tekstualne poruke, ili mislim da bi se mogli još više vratiti u stvarni život. Mislim da je ovaj vrhunac društvenih mreža stvorio veću potrebu za interakcijom uživo i podsetio nas na vrednost toga da stvari zaista delimo u stvarnom životu. Zbog toga sam pomalo optimističan“, zaključuje Kyle Chayka.

I možda je to najzanimljiviji deo cele priče. Posle godina u kojima smo učeni da sve zabeležimo, objavimo, arhiviramo i ostavimo negde na internetu, možda postaje sasvim okej da neke stvari jednostavno ostanu naše.

Ilustracije: Katarina Jovičić

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Od savršenog feeda do praznog grida se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Telefon nam pokazuje koliko smo sati proveli na Instagramu, TikToku ili drugim aplikacijama, a onda nam, najčešće bez mnogo konteksta, nudi i poređenje sa prethodnom nedeljom. Brojka raste, mi se osećamo krivo, možda odlučimo da ćemo od sutra manje gledati u telefon i tu se priča uglavnom završava.

U tom pokušaju da se odupremo provođenju vremena na internetu, čini se da pomalo zaboravljamo da dva sata provedena pred ekranom mogu da znače potpuno različite stvari.

Možemo dva sata gledati film, razgovarati sa bliskom osobom, čitati tekst koji nas zanima, raditi ili učiti. Isto toliko vremena možemo provesti u beskrajnom skrolovanju, čitanju komentara, odgovaranju na poruke i praćenju vesti. 

Istraživanja o takozvanom „social media fatigue“, odnosno zamoru od društvenih mreža, upravo zato sve češće posmatraju više faktora od samog vremena provedenog online. Pregled istraživanja objavljen u International Journal of Social Psychiatry pokazao je da se digitalni zamor povezuje sa kognitivnim, socijalnim, ličnim, ali i spoljnim faktorima, među kojima su informacijsko preopterećenje i dosada. Novija istraživanja takođe povezuju informaciono preopterećenje, kompulsivno korišćenje društvenih mreža i strah od propuštanja (fomo) sa većim nivoom zamora.

Pitanje koje se u ovakvim okolnostima nameće je šta sve naš mozak, pažnja i emocije tokom tog vremena moraju da obrade?

Nije svaki sat pred ekranom isti

„Digitalni umor nije samo zamor pažnje, već je u pitanju mnogo složeniji fiziološki i psihološki fenomen koji obuhvata zamor različitih ljudskih kapaciteta. Zamara nas, pre svega, osećaj da smo istovremeno pažnjom svuda i nigde, te da nam je sve izazovnije da budemo prisutni u sopstvenom iskustvu. Zamara nas i iskustvo da su drugi s nama, a ipak nisu (jer su zapravo na mobilnim telefonima). Tu vrstu odsutne prisutnosti neki psihoterapeuti opisuju kao ambiguitetni gubitak (ambiguous loss). Kada je neko fizički odsutan, znamo kako da nam nedostaje. Ali kada je fizički prisutan, a ipak pažnjom nedostupan, kontakt ostaje nepotpun i to nas frustrira i iscrpljuje”, objašnjava Ana Perović, konstruktivistička psihoterapeutkinja.

Prema njenim rečima, zamara nas i to što više nismo sigurni ko smo kada nismo u interakciji sa virtuelnim svetom. Na društvenim mrežama neprestano smo u ogledalu tuđih reakcija, lajkova i očekivanja. Kada ekran ugasimo, ostajemo bez spoljašnje potvrde, ali ponekad i bez jasnog doživljaja sebe.

„Živimo u eri koja predstavlja istorijski presedan po količini informacija kojoj smo svakodnevno izloženi. To nas ne zamara samo kognitivno, već i emocionalno. Ne stižemo da informacije obradimo, smestimo, svarimo i razumemo. One samo prolaze kroz nas, ostavljajući trag bez nužnog značenja”, navodi Ana.

Veliki deo sadržaja koji konzumiramo, kako Perović smatra, pritom je dizajniran upravo tako da u nama proizvede emociju – da nas naljuti, uznemiri, obraduje, uplaši. Svakodnevno primamo ogromnu količinu emocionalnih podražaja, ali nemamo dovoljno vremena ni prostora da ih zaista procesuiramo.

„Naš nervni sistem i čulni aparat nisu evolutivno oblikovani za toliku količinu podražaja, naročito u situaciji dok telo satima ostaje nepomično. Ako pogledamo kada smo prirodno izloženi velikom broju stimulusa (promenama svetla, zvuka, prostora, pokreta i novih informacija) to su uglavnom trenuci kada se i sami krećemo. Naš nervni sistem razvijao se uz kretanje: istražujemo, jurimo, bežimo, orijentišemo se u prostoru. Danas sedimo gotovo nepomično, dok su naša čula i nervni sistem izloženi neprekidnoj stimulaciji. Kao da držimo automobil u leru na 6.000 obrtaja. Ništa se ne pomera, ali motor i dalje radi punom snagom“, kaže Perović. 

Ovo je ujedno i razlog zbog kog je jednostavno sabiranje minuta često nedovoljno. Screen time je podatak o količini, ali ne govori mnogo o kvalitetu iskustva koje dobijamo provodeći vreme na internetu.

„Screentime je kvantitativan podatak i kao takav nije naročito informativan. Sat vremena video-poziva sa voljenom osobom i sat vremena doomscrollinga jesu dva potpuno različita iskustva, iako nam uzimaju isto vreme”, ističe Perović ovu razliku.

Kako ona dalje obrazlaže, podatak koji nam nedostaje da bismo razumeli svoje digitalne navike jeste kvalitet tog iskustva:

„Preterana fokusiranost na screentime često zaobilazi važnije pitanje: od čega u sebi bežim kada posežem za telefonom? Da li posežem za njim zato što želim kontakt, radoznala sam, odmaram se ili nešto istražujem, ili zato što ne želim da budem sam/sama sa onim što trenutno osećam. Kada bismo pratili kako se osećamo pre, tokom i nakon korišćenja telefona (praznije, frustriranije, otupljenije, uznemirenije, ili pak ispunjenije, povezano i motivisano) možda bismo dobili mnogo korisniji indikator od samog broja minuta. Ne samo koliko vremena provodimo na telefonu, već šta nam to iskustvo radi.“

Na istom uređaju možemo, u roku od nekoliko minuta, preći iz razgovora sa prijateljem u posao, odatle u vesti, zatim u tuđi raskid, reklamu, političku raspravu i smešan video. Promena, dakle, nije samo tematska. Menja se i emocionalni kontekst u kojem se nalazimo.

Istraživanja pažnje već dugo ukazuju na kognitivni trošak prebacivanja iste između različitih zadataka. Svaki put kada preusmerimo pažnju, potrebno je određeno vreme da se ponovo usmerimo na novu aktivnost. Makar trajala i samo nekoliko sekundi, notifikacija može da prekine ono čime smo se bavili. Istraživanje iz 2026. godine pokazalo je da nam nakon nje treba određeno vreme da ponovo „uhvatimo“ tok, naročito kada nam je sadržaj koji je stigao važan. To ne znači da će nas svaka notifikacija nužno iscrpeti, ali pokazuje da i vrlo kratka digitalna intervencija može imati merljiv uticaj na to kako u tom trenutku obrađujemo informacije. 

Internet od nas traži pažnju, ali i reakciju

„Najveća zabluda o internetu možda je da smo tu da budemo pasivni posmatrači ili primaoci informacija. Mnogo češće smo tu da reagujemo. Lajkujemo, komentarišemo, odgovaramo, procenjujemo, biramo stranu. Gotovo svaki sadržaj pred nas postavlja neku vrstu mini-izbora: Sviđa mi se ili ne? Slažem se ili ne? Šta ja mislim o ovome?”, ističe Perović.

Problem nije, objašnjava ona, u tome što imamo mišljenje. Problem nastaje kada osećamo da moramo da ga imamo o svemu odmah, i po mogućnosti javno. Ne samo da primamo informacije, već se neprestano pozicioniramo u odnosu na njih. A svaka naša reakcija istovremeno postaje i podatak o nama – deo slike o tome ko smo i kako želimo da budemo viđeni.

„Čak i kada ne reagujemo, i to može postati reakcija. Neko primeti da nismo lajkovali, pita se zašto ćutimo, pripiše značenje našem odsustvu. Tako smo, hteli-ne hteli, gotovo neprestano na virtuelnoj sceni za koju nisam sigurna koliko nam pomaže da svoje utiske promišljamo, vežbamo da budemo manje reaktivni na tuđe“, ističe Ana.

Društvene mreže su u međuvremenu postale i jedan od načina na koji saznajemo šta se događa u svetu, čak i kada nismo došli na platformu da bismo čitali vesti. Istraživanje Pew Research Centera iz 2024. pokazalo je da većina korisnika Facebooka, Instagrama i TikToka nailazi na sadržaj povezan sa aktuelnim događajima, iako mnogi od njih navode da praćenje vesti nije razlog zbog kog koriste te platforme.

Na Instagramu, na primer, 64% redovnih konzumenata vesti kaže da se bar ponekad oseća umorno od vesti koje tamo vidi. Na Facebooku je taj procenat donekle izraženiji jer 69% korisnika kaže da se bar ponekad oseća iscrpljeno količinom vesti.

Ako se sve to događa dok smo istovremeno na poslu, u prevozu, na ručku ili razgovaramo sa nekim ko je fizički pored nas, granica između online i offline sveta postaje još manje jasna.

Da li smo svi stalno dostupni?

Telefon je promenio i značenje dostupnosti. Nekada je činjenica da neko nije kod kuće ili nije pored telefona automatski značila da trenutno nije dostupan. Danas je teže pretpostaviti da neko „nije tu“ jer poruka može da stigne u bilo kom trenutku, a zajedno sa njom i očekivanje da ćemo je videti i odgovoriti na nju.

Američko psihološko udruženje je u svojim istraživanjima o tehnološkom stresu upozoravalo na problem „constant checkera“ – ljudi koji neprestano proveravaju mejlove, poruke i društvene mreže. APA je među oblicima digitalnog stresa izdvojila i komunikaciono preopterećenje, stres zbog dostupnosti i anksioznost povezanu sa odobravanjem drugih.

„Živimo u eri u kojoj smo povezaniji nego ikad. Deluje kao da nam je komunikacija sa svima na jedan klik: uvek je neko tu, nečiji story, nečija poruka, nečiji zahtev. Zapravo, nikada ne moramo da budemo sasvim razdvojeni od drugih i njihovih života”, ističe Perović.

Prema njenim rečima, to neminovno utiče na naš kapacitet za zdravu psihološku separaciju i drži nas u nekoj vrsti stalne pripravnosti. Kada znamo da nas neko može pozvati, poslati poruku ili nešto zatražiti u svakom trenutku, deo nas ostaje „na dužnosti“ – čak i kada fizički ništa ne radimo.

„Da bismo se zaista odmorili, potrebno je da na neko vreme budu prekinuti i spoljašnji zahtevi, ali i unutrašnji osećaj da moramo da budemo dostupni. Potrebna nam je i dozvola da ne budemo korisni i angažovani. Problem, dakle, nije u dostupnosti – povezanost sa drugima nam je potrebna. Problem nastaje kada dostupnost postane podrazumevano stanje, bez granice i bez jasnog prelaska iz „dužnosti“ u odmor”, objašnjava Ana.

Ona dalje navodi i da su mali, ali jasni prozori nedostupnosti veoma korisni: isključiti obaveštenja, ne odgovarati odmah, napraviti ritual kojim označavamo kraj dana. I, možda najvažnije, da naučimo da izdržimo sopstvenu nelagodu koja nam pomaže da pređemo iz osećaja povezanosti s drugima u kontakt sa sobom i svojim unutrašnjim svetom.

„Prava dostupnost drugima, paradoksalno, počinje od dostupnosti sebi. A to ponekad znači i dozvolu da nas neko ne može dobiti“, ističe Ana. 

Možda, dakle, nije dovoljno reći sebi da ćemo „manje koristiti telefon“ ako smo i dalje mentalno dostupni za sve što preko njega može da stigne. Zato se digitalni odmor ne mora nužno svesti na višesatno gašenje telefona. Nekada je važnije napraviti jasnu granicu između perioda u kojem smo dostupni i perioda u kojem to nismo. Isključiti deo notifikacija. Ne odgovarati na poruku čim stigne. Ne nositi poslovni razgovor u svaki deo dana.

U tom smislu, cilj nije nestati sa interneta, nego vratiti mogućnost da sami odlučujemo kada smo na raspolaganju.

Umor od drugih, ali i od digitalne verzije sebe

Postoji još jedna vrsta rada koju internet od nas traži, a koju je lako prevideti – upravljanje sopstvenim identitetom.

U jednom otvorenom tabu možemo biti zaposleni, u drugom prijatelji, u trećem partneri, u četvrtom neko ko pokušava da ostavi utisak da mu je život zanimljiv, produktivan ili sređen. Sve te verzije mogu postojati istovremeno, bez jasnog fizičkog prelaza iz jedne sfere u drugu.

„Mislim da postoji posebna vrsta umora koja nastaje iz toga što smo na internetu gotovo neprestano zauzeti upravljanjem sobom. Psihološkinja Sherry Turkle, koja predaje na MIT-u, još je u knjizi Life on the Screen primetila kako se identitet fragmentiše kada veliki deo života preselimo u virtuelni prostor. Jedan njen sagovornik tada je rekao: „Stvarni život je samo još jedan prozor, i obično ne moj najbolji.“ Budući da je knjiga iz 90-ih godina, ova rečenica danas zvuči gotovo proročanski. Ono što je tada bio jedan virtuelni prostor, danas je čitav ekosistem platformi na kojima istovremeno živi mnogo verzija nas”, napominje Perović.

Naravno, ljudi su oduvek bili drugačiji sa šefom, partnerom i prijateljima, obrazlaže Ana. Ali u fizičkom svetu te verzije uglavnom nastaju kroz kontekst: menjamo uloge kako se krećemo kroz različite odnose i prostore. Postoje i rituali kojima ulazimo u jedan, a izlazimo iz drugog konteksta: 

„Digitalni svet je specifičan po tome što nam omogućava da svi ti konteksti budu prisutni istovremeno i da za svaki od njih aktivno uređujemo ono što će drugi o nama videti. Tu se pojavljuje još jedan zanimljiv fenomen: ne zavidimo nužno samo drugima. Ponekad možemo da zavidimo i verziji sebe koju smo sami kreirali za mreže jer znamo da naš život gotovo nikada ne izgleda onako kako biramo da ga predstavimo. Virtuelni život nam tako omogućava da proizvedemo verziju sebe kojoj onda i sami možemo da zavidimo.”

A onda, paralelno sa upravljanjem sobom, gledamo druge.

„Stalna izloženost tuđim životima takođe je oblik psihološkog rada. Poredimo se, procenjujemo gde se mi nalazimo u odnosu na njih, regulišemo zavist, tugu ili osećaj nedovoljnosti, tumačimo tuđe odnose i uspehe, odlučujemo da li ćemo reagovati i šta će naša reakcija govoriti o nama. Često zaboravljamo da sve to uglavnom radimo sa pažljivo odabranim isečcima tuđih života”, pojašnjava Ana.

Ona dalje ističe i da Turkle u Alone Together opisuje paradoks stalne povezanosti: možemo biti neprestano „u kontaktu“, a istovremeno držati druge na bezbednoj udaljenosti: 

„To je možda i jedan od razloga zbog kojih digitalni svet može biti toliko iscrpljujući: nikada nismo sasvim sami, ali često nismo ni u iskrenom i nefiltriranom kontaktu sa ljudima oko nas.“

U toj situaciji ni komunikacija više nije jednostavna. Jedna od karakteristika digitalnog prostora jeste i to što nam ostavlja mnogo praznina koje moramo sami da popunimo.

Ako neko ne odgovori na poruku, ne znamo nužno šta se dogodilo. Ako vidi poruku, a ne odgovori, prostora za tumačenje ima još više. A upravo u tom prostoru događa se mentalni proces koji često ne primećujemo.

Na pitanje koliko se to često dešava, Ana odgovara: „Ništa više nego što inače volimo da popunjavamo praznine u komunikaciji (smeh). Samo što je ovde to malo očiglednije, jer zaista imamo prazninu sa druge strane – i fizičku i, često, komunikacijsku.”

Zbog toga je njen savet da možda sledeći put kada neko našu poruku ostavi na „seen“, pored pitanja „Zašto mi on/ona ne odgovara?“ možemo da se zapitamo i: „Šta se u meni događa kada izostane odgovor koji očekujem?“ Koliko brzo prazninu pretvaram u priču? Zašto pričam baš tu priču? O čemu mi ona govori?

Jer, kako Ana ističe, često ne patimo samo zbog onoga što se dogodilo, već i zbog priča koje sebi ispričamo u nedostatku jasne komunikacije: 

„U tim pričama često se nalaze i naše anksioznosti, ono što smo naučili da tišina u odnosu znači, kao i pitanje koliko poverenja imamo u svoje odnose da mogu da podnesu trenutke u kojima komunikacija utihne. Ali važno je napraviti razliku između onoga što donosimo mi i onoga što zaista radi druga osoba. Ponekad tišina zaista govori o izbegavanju, nedostupnosti ili manjku spremnosti za jasnu komunikaciju. Ne treba ni to isključiti iz jednačine.“

Zašto ostajemo online i kada nam to ne prija?

Postoji i ona pomalo ironična situacija: znamo da nas nešto iscrpljuje, ali ipak nastavljamo da to radimo. Čitamo komentare, iako znamo da će nas iznervirati, otvaramo još jednu vest, iako smo već preopterećeni, vraćamo se na raspravu koja nas je izbacila iz takta. Skrolujemo dalje, iako više ni ne znamo šta zapravo tražimo.

„Jedna od stvari koje često čujemo od ljudi kada je ovo ponašanje u pitanju je: „Znam da mi ne prija, ali ne mogu da prestanem.“ Naš mozak je evolutivno podešen da posebnu pažnju posvećuje onom što percipiramo kao potencijalno ugrožavajuće. Loše vesti, online svađe i konflikti se zato lako „zalepe“ našu pažnju. A virtuelni svet tome dodaje još jedan moćan mehanizam: nikada ne znamo šta je iza sledećeg skrola. Možda će biti još jedan besmislen komentar, a možda baš onaj koji će nam konačno dati odgovor, potvrdu ili osećaj da smo nešto razumeli. Ta neizvesnost i potreba za nekim oblikom „završnice” (često i neke vrste zaokruživanja tzv. „fight response”-a) nas drži u ovakvim ciklusima”, navodi Ana.

Dodatno, kako ona ističe, često sebi kažemo da „moramo da budemo informisani“. I to može biti tačno, ali ponekad je informisanost i vrlo elegantan način da sebi damo dozvolu da ostanemo u nečemu što nas zapravo uznemirava:

„Zato mi je zanimljivije pitanje od „Zašto ne mogu da prestanem?“ zapravo: „Šta mi ovo daje, a šta mi uzima?“ I možda još važnije: „Šta bih osećala kada bih prestala?“ Jer ono što nas zadržava često nije sam sadržaj. Ciklusi u koje ulazimo kada je naše ponašanje u virtuelnom svetu u pitanju su zapravo već u nama – internet je samo mesto na koje smo smestili nešto što već nosimo u sebi.“

Upravo zato „digitalni detoks“ možda nije naročito korisno rešenje ako se pod njim podrazumeva samo privremeno odustajanje od telefona. Ako se vratimo na njega i nastavimo sa istim obrascima – proveravanjem, poređenjem, reagovanjem, doomscrollingom i stalnom dostupnošću, problem nije zaista promenjen.

To ne znači da je vreme koje provodimo na internetu nevažno. Dugo sedenje uz ekran može imati posledice po san, fizičku aktivnost i svakodnevne odnose, a stalne digitalne distrakcije mogu otežati održavanje pažnje. APA, na primer, upozorava da tehnologija može doprineti novim oblicima stresa. Ali broj minuta nije dovoljan da objasni iskustvo.

Možda je zato korisnije, umesto da na kraju dana samo pogledamo koliko smo sati proveli na telefonu, postaviti sebi nekoliko jednostavnijih pitanja: Šta sam danas na internetu radio/la? Kako sam se osećao/la pre nego što sam uzeo/la telefon? Kako tokom korišćenja? A kako nakon toga? Da li sam razgovarao/la sa nekim ili samo pokušavao/la da izbegnem tišinu? Da li sam nešto saznao/la ili sam samo nastavio/la da tražim još? 

Internet nas, po svemu sudeći, ne iscrpljuje samo onda kada ga ima „previše“. Ponekad nas iscrpljuje to što smo istovremeno na deset mesta. To što smo dostupni ljudima koji nisu fizički sa nama. To što neprestano gledamo tuđe živote, a usput uređujemo sopstveni. To što od nas gotovo svaki sadržaj traži stav. To što između jedne vesti i sledeće nemamo dovoljno vremena da prethodnu uopšte obradimo. 

Možda je najvažnija promena upravo u tome da prestanemo da internet posmatramo kao aktivnost čije se trajanje može izmeriti štopericom. Nekada nam ekran zaista oduuzima vreme, nekada pažnju, nekad energiju, nekad strpljenje, nekada mir. A nekada nam, sasvim suprotno, daje kontakt, informacije, zabavu ili osećaj povezanosti. Zbog toga nam, za početak, možda nije potrebno još jedno pravilo o korišćenju telefona, nego malo bolji uvid u sopstvene navike. 

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Zašto nas internet toliko umara?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prema istraživanju Internet and Digital Technology Use among Children and Youth in Serbia koje je UNICEF Srbija sproveo 2018. godine, deca i mladi uzrasta od 9 do 17 godina provodili su na internetu u proseku više od tri sata dnevno, dok je gotovo svako treće dete navelo da je u prethodnoj godini (2017) doživelo neku uznemirujuću situaciju na internetu. Istraživanje je pokazalo i da je 16% učenika iskusilo digitalno nasilje, dok je značajan broj dece stupao u kontakte sa nepoznatim osobama ili delio lične podatke.

Kada bi se nešto neprijatno dogodilo, deca su pomoć najčešće tražila od svojih vršnjaka. Samo 31% njih navelo je roditelja ili staratelja, a svega tri odsto nastavnika. Ovakve brojke otvaranju pitanje koliko odrasli razumeju prostor u kojem dete provodi veliki deo svog vremena i da li dete veruje da će odrasla osoba kojoj se obrati zaista znati šta da uradi.

UNICEF je početkom 2026. godine upozorio da se digitalne tehnologije razvijaju brže od sistema zaštite, dok deca istovremeno sve više koriste digitalne platforme za učenje, komunikaciju i pristup različitim uslugama. Rizici više nisu ograničeni na društvene mreže. Oni se pojavljuju i u sistemima zasnovanim na veštačkoj inteligenciji, dok se zaštitni mehanizmi tek prilagođavaju novim tehnologijama.

Biti bezbedan u svetu koji je stalno online

Navedeni podaci ukazuju na to da je potrebno promeniti način na koji se sa decom razgovara o bezbednosti jer nije dovoljno naučiti ih gde se nalazi dugme za blokiranje ili ponavljati da ne treba prihvatati zahtev za prijateljstvo od nepoznate osobe. Potencijalna opasnost za njih može početi manipulativnim razgovorom koji deluje prijateljski, komplimentom, zajedničkim interesovanjem ili obećanjem da je osoba sa druge strane ekrana neko ko dete razume bolje od odraslih oko njega.

Vrbovanje, odnosno grooming, upravo funkcioniše kroz postepeno uspostavljanje poverenja i manipulaciju. UNICEF Srbija je takođe u svojim istraživanjima ukazao na to da se nasilje može prenositi iz jednog konteksta u drugi, iz porodice u školu, iz škole u virtuelni prostor, ali i u suprotnom smeru.

Na pitanje sa kojim se problemima deca, roditelji i nastavnici danas obraćaju Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu, Emina Beković, rukovodilac Centra, kaže:

„Problemi zbog kojih nam se građani obraćaju danas postali su mnogo složeniji nego ranije. I dalje imamo vršnjačko nasilje, vređanje, pretnje, ucene, zloupotrebu fotografija i neprimerenu komunikaciju, ali se pojavljuju i novi oblici rizika – vrbovanje dece, lažna predstavljanja, seksualno uznemiravanje i iskorišćavanje, kao i zloupotreba sadržaja generisanih veštačkom inteligencijom,” ističe Emina.

Prema njenim rečima, najveća promena, otkada centar postoji, je u tome što granica između „onlajn“ i „stvarnog“ života dece praktično više ne postoji i da dete mora da nauči da prepozna manipulaciju, pritisak i pokušaj vrbovanja. Mora da zna da sačuva dokaze i, što je najvažnije, mora da zna kome može da se obrati kada se uplaši.

„Kada govorimo o zaštiti dece na internetu, ne smemo da čekamo da se problem dogodi da bismo reagovali”, navodi Beković. 

Ona smatra i da je prevencija je jedan od najvažnijih oblika zaštite i upravo zato Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu veliku pažnju posvećuje edukaciji i podizanju svesti dece, roditelja, nastavnika i svih koji rade sa decom. 

„Predavanja, radionice i edukacije koje realizujemo imaju za cilj da deci približe potencijalne rizike na internetu na njima razumljiv način, ali i da ih osnaže da prepoznaju rizične situacije i reaguju na vreme. Jednako je važno edukovati odrasle, jer roditelji i nastavnici često prvi mogu da primete promenu u ponašanju deteta, ali nisu uvek sigurni kako da reaguju. Ne možemo očekivati da dete bude bezbedno na internetu ako odrasli ne razumeju svet u kojem to dete svakodnevno živi”, napominje Beković.

Emina ističe i da je posebno važno razgovarati sa decom ne samo o tome šta „ne treba“ da rade, nego i o tome kako da prepoznaju manipulaciju, kome da se obrate kada se uplaše, kako da zaštite svoje podatke i fotografije, šta da urade kada dobiju neprijatnu poruku ili zahtev i zašto ne treba da ćute kada se dogodi nešto što ih uznemiri.

„Poseban značaj imaju razgovori sa roditeljima. Roditelj koji razume digitalno okruženje u kojem njegovo dete odrasta biće mnogo spremniji da razgovara sa detetom bez osuđivanja i panike. Naš cilj nije da roditelji kontrolišu svaki korak svog deteta na internetu, već da izgrade odnos poverenja u kojem će dete znati da može da im se obrati i kada napravi grešku”, napominje Beković. 

Ona dodatno ističe značaj predavanja i edukacije kao prve linije prevencije. 

„Ako dete zna da prepozna rizik, ako roditelј zna kako da reaguje, a nastavnik zna kome da prijavi problem, veća je verovatnoća da će se potencijalno opasna situacija zaustaviti pre nego što preraste u ozbilјan problem. U tom smislu, uloga Centra nije samo da bude mesto na koje se građani obraćaju kada se problem već dogodi. Želimo da budemo i mesto koje pomaže da do problema uopšte ne dođe – kroz znanje, razgovor, osnaživanje i prevenciju. Naše iskustvo pokazuje da deci nije potrebna dodatna osuda kada naprave grešku na internetu – potrebna im je odrasla osoba kojoj veruju i koja će reagovati”, kaže Emina.

Šta se dešava kada problem već nastane?

Kada dođe do problema, neophodno je obezbediti psihološku podršku, utvrditi šta se dogodilo i sprovesti istragu. U Srbiji je Nacionalni kontakt centar zamišljen kao tačka koja građanima omogućava da ne moraju sami da procenjuju kojoj instituciji treba da se obrate. 

„Brzina reakcije zavisi od toga šta se dogodilo i koliko je situacija hitna. Ako postoji neposredna opasnost po dete, ozbiljna pretnja, ucena ili sumnja na seksualno iskorišćavanje, ne sme se čekati i problem rešavati „samostalno“, objašnjava Beković. 

Prvi korak je prijava. Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu, kako govori Emina, postoji upravo zato da dete, roditelj ili nastavnik ne moraju sami da procenjuju kome treba da se obrate i šta treba da urade. 

„Kada dobijemo prijavu, procenjujemo slučaj i, u zavisnosti od njegove prirode, uključujemo nadležne institucije. To mogu biti policija (služba za borbu protiv visokotehnološkog kriminala), tužilaštvo, centar za socijalni rad, dom zdravlja, škola i druge službe. Kod nas je veoma važna međuinstitucionalna saradnja, jer nijedna institucija sama ne može da odgovori na sve izazove digitalnog nasilja i zloupotrebe dece”, kaže Beković.

Ona posebno apeluje na roditelje da ne brišu poruke, fotografije, profile ili druge tragove komunikacije: 

„U strahu i želji da što pre „nestane problem“, roditelji ponekad obrišu upravo ono što kasnije može biti važan dokaz. Ako dođe do sumnjive ili neprimerene komunikacije, savet je da se ne nastavlja kontakt sa tom osobom, da se nalog blokira i prijavi, ali i da se sačuvaju podaci i dokazi koji mogu biti značajni za dalje postupanje – korisničko ime, link do profila, poruke i drugi relevantni podaci.”

Beković podvlači da dete nikada ne sme da bude krivo zato što je nekome poverovalo i da je dgovornost na odrasloj osobi koja je zloupotrebila poverenje deteta, koja je dete obmanula, izmanipulisala i ugrozila. 

„Naš cilj nije samo da reagujemo kada se nešto dogodi. Cilj je da dete što pre izađe iz situacije ugroženosti i dobije osećaj da nije samo. Roditeljima posebno savetujemo da ne zasnivaju zaštitu samo na kontroli telefona. Mnogo je važnije izgraditi odnos u kojem će dete znati da može da se obrati roditelju čak i kada je već napravilo neku grešku. Ako je dete poslalo fotografiju, odgovorilo nepoznatoj osobi ili pristalo na komunikaciju zbog koje se sada oseća neprijatno ili uplašeno, prva reakcija roditelja ne sme biti osuda i kažnjavanje. Detetu treba jasno reći: „Nisi kriv/a i dobro je što si mi rekao/la“, napominje ona. 

Upravo strah od reakcije roditelja predatori mogu koristiti kako bi dete ucenjivali i sprečili ga da potraži pomoć. Predatori računaju na ćutanje deteta. Zato dete mora da zna da, šta god da je prethodno uradilo na internetu, može da se obrati roditelju bez straha da će biti osuđeno ili kažnjeno.

AI, nove vrste rizika i pitanje ko zapravo kontroliše internet

Ako je jedna od velikih promena poslednjih godina to što se granica između online i stvarnog života gotovo izgubila, ništa manja je brzina kojom se pojavljuju novi načini zloupotrebe tehnologije.

UNICEF Srbija je 2026. godine među rizicima digitalnog okruženja posebno izdvojio i sisteme zasnovane na veštačkoj inteligenciji, upravo zato što tehnološki razvoj često napreduje brže od regulatornih i zaštitnih mehanizama.

Istovremeno, pitanje bezbednosti dece sve više postaje i pitanje odgovornosti kompanija koje prave i održavaju digitalne platforme. Ako je dete svakodnevno izloženo algoritamski preporučenom sadržaju, privatnim porukama, reklamama i različitim oblicima interakcije, teško je svu odgovornost svesti na to da roditelj proverava šta se nalazi na telefonu.

Upravo se tu otvara najsloženije pitanje kada je reč o bezbednosti dece na internetu: šta se dešava kada želja da zaštitimo decu zahteva da tehnologija postane još prisutnija u njihovim privatnim komunikacijama?

Jedan od najilustrativnijih evropskih primera za tu dilemu jeste rasprava o Chat Controlu, kolokvijalnom nazivu za predlog dugoročne EU regulative o sprečavanju i borbi protiv seksualnog zlostavljanja dece na internetu. Predlog, koji je Evropska komisija predstavila 2022. godine, trebalo bi da uvede širi pravni okvir za sprečavanje širenja materijala seksualnog zlostavljanja dece (CSAM), njihovo otkrivanje i prijavljivanje, kao i uklanjanje takvog sadržaja. O njegovom konačnom obliku institucije EU i dalje pregovaraju.

U međuvremenu, odvojeno od tog dugoročnog predloga, postojao je i privremeni pravni režim. EU je 2021. usvojila pravila koja su pružaocima onlajn usluga omogućila da dobrovoljno otkrivaju, prijavljuju i uklanjaju materijale povezane sa seksualnim zlostavljanjem dece, kao izuzetak od pojedinih pravila o privatnosti elektronskih komunikacija. Ovaj režim je produžen 2024, ali je istekao 3. aprila 2026. godine.

Time je nastala pravna praznina, koju je EU tokom leta 2026. pokušala da premosti novom privremenom merom. Savet EU je 23. jula dao konačno odobrenje pravilima koja ponovo omogućavaju pružaocima usluga da dobrovoljno otkrivaju, prijavljuju i uklanjaju CSAM. Nova mera primenjivaće se do 3. aprila 2028. godine, odnosno dok se pregovara o trajnom pravnom okviru. Evropski parlament je pritom uveo određena ograničenja, uključujući izuzimanje pojedinih interpersonalnih komunikacija zaštićenih end-to-end enkripcijom iz obuhvata ove privremene mere.

Jedno od ključnih pitanja jeste i kako takav sistem može da funkcioniše, koliko je precizan, koje komunikacije obuhvata i kakve zaštitne mehanizme mora da ima kako bi se sprečila zloupotreba ili nepotrebno zadiranje u privatnost.

Na pitanje da li sistemi za automatizovano otkrivanje mogu da doprinesu stvarnoj zaštiti dece, Beković kaže:

„Sistemi koji mogu da prepoznaju i prijave materijal seksualnog zlostavljanja dece i druge ozbiljne oblike ugrožavanja mogu biti veoma važan alat u zaštiti dece. Internet je ogroman prostor i teško je očekivati da se svaki takav sadržaj može otkriti isključivo ljudskim radom”.

Kako ona navodi, tehnologija može da pomogne da se određeni sadržaj mnogo brže prepozna, prijavi i ukloni. Međutim, zaštita dece ne sme se graditi po principu „što više nadzora, to više bezbednosti“. 

Ali da li možemo zaštititi dete na internetu, a da ne odustanemo od njegovog prava na privatnost? 

„Moj odgovor je: možemo i moramo da pokušamo da ostvarimo oba cilja istovremeno. Zaštita dece ne sme da znači da se odričemo prava dece na privatnost. To nisu dve suprotstavljene vrednosti. Naš zadatak je da pronađemo način da zaštitimo i jedno i drugo”, navodi Emina.

Prema njenim rečima, svaki sistem koji podrazumeva široko automatizovano praćenje komunikacije mora imati jasne granice, pravne garancije i nezavisni nadzor. Beković ističe i da moramo voditi računa o tome da nijedan tehnološki sistem nije nepogrešiv i da lažno označavanje sadržaja može imati ozbiljne posledice, posebno kada govorimo o privatnoj komunikaciji dece i porodica.

„Tehnologiju treba koristiti tamo gde ona zaista može da spreči štetu, ali uz princip proporcionalnosti. Ne možemo bezbednost dece graditi tako što ćemo svu decu posmatrati kao potencijalno ugrožene ili potencijalno sumnjive korisnike interneta. Zato bih Chat Control, odnosno širu ideju tehnološkog otkrivanja seksualnog zlostavljanja dece, posmatrala kao jedan od alata, a ne kao konačno rešenje. Tehnologija može da pomogne da problem brže uočimo, ali nakon toga mora da postoji kvalitetan institucionalni odgovor. Po mom mišljenju, najbolji model zaštite je onaj u kojem tehnologija pomaže ljudima i institucijama da brže reaguju, ali ne zamenjuje ljudsku procenu, odgovornost i pravo deteta na dostojanstvo i privatnost”, kaže Beković.

Ima li svrhe oduzeti telefon?

Kada se govori o bezbednosti dece na internetu, lako je sve svesti na zabrane: koliko dugo dete sme da bude na telefonu, koje aplikacije sme da koristi, koga sme da prati, da li roditelj treba da ima pristup njegovim porukama.

UNICEF je upozorio da sama ograničenja uzrasta ili zabrane društvenih mreža ne rešavaju problem bezbednosti i mogu imati neželjene posledice. Između ostalog, mogu decu gurnuti ka manje regulisanim prostorima ili ih lišiti važnih mogućnosti za učenje, povezivanje i samoizražavanje.

Odrasli ne moraju da znaju svaku novu aplikaciju, trend ili internet izraz koji njihovo dete koristi, ali moraju da budu spremni da saslušaju jer dete na internetu nije samo profil, nalog ili korisnik kojeg treba zaštititi od „lošeg sadržaja“. Ono je osoba koja uči kako da veruje, kako da postavlja granice, kako da prepozna manipulaciju i kako da zatraži pomoć.

A možda je upravo to najvažnija lekcija digitalne bezbednosti – cilj nije napraviti internet na kojem se detetu nikada ništa loše ne može dogoditi. Takav prostor verovatno ne postoji. Tako je, uostalom, i u offline svetu. Cilj je napraviti svet u kojem dete, kada nešto pođe po zlu, zna da nije samo i u kojem odrasli, institucije i tehnologija znaju šta treba da urade.

„I na kraju, najvažnije je da ne izgubimo iz vida dete. Moramo imati na umu jednu stvar: dete nije samo „korisnik interneta“ kojeg treba zaštititi od rizika. Dete je nosilac prava. Ima pravo na bezbednost, ali ima i pravo na privatnost, slobodu komunikacije, dostojanstvo i zaštitu ličnih podataka. Pravo deteta na bezbednost ne sme postati razlog da mu oduzmemo pravo na privatnost. Prava deteta moraju da funkcionišu zajedno”, zaključuje Beković.

Ilustracije: Tamara Bogovac

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Gde je granica između privatnosti i bezbednosti dece na internetu?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ali, da li je išta što držimo na uređaju koji se svakodnevno povezuje sa više različitih mreža i koji na sebi sadrži mnoštvo aplikacija i platformi – samo naše? I šta se dešava kada neko taj naš intimni digitalni prostor ugrozi?

Mogućnosti zloupotrebe tehnologije i nevidljivih napada

Trenutno živimo, prema procenama akademika, u svetu četvrte industrijske revolucije, čije su tri ključne odrednice prisustvo uređaja koje stalno nosimo sa sobom, sveprisutnog intereneta i sve manjih mikročipova koji se ugrađuju u uređaje koje svakodnevno koristimo.

Ideja četvrte industrijske revolucije nekada je delovala daleko i distopijski, jer predstavlja svet u kojem smo svi pod konstantnim nadzorom, i to zbog toga što dobrovoljno pristajemo na to da koristimo uređaje preko kojih dobrovoljno dajemo svoje podatke – kuda se krećemo, kome se javljamo, na koju se mrežu konektujemo. Oni mogu biti i kompleksniji – kada dobijamo menstruaciju, šta zapisujemo u beleške, šta smo lajkovali, koliko smo vremena proveli gledajući određeni sadržaj na društvenim mrežama itd.

Sve ovo su podaci koji se skupljaju na uređaju koji je uvek uz nas, i na koji smo pristalii, a koji je kroz efekat kuvane žabe postao produžetak svih nas i prostor koji smatramo svojim i bezbednim. Ali, da li je tako?

Mogućnost da neko dođe do podataka iz našeg telefone bez našeg znanja ne predstavlja samo napad na jedan tehnološki uređaj, već potencijalno na čitav privatni život osobe koja ga koristi.

„Mobilni telefon je digitalni uređaj sa kojim imamo najintimniji odnos, to je danas prozor u naš ceo život jer sadrži kontakte, prepiske, fotografije, video-snimke i druge privatne informacije, i to ne samo nas, već i drugih osoba. Kada telefon nije više „tvoj”, nije ni tvoja privatnost“, kaže za Oblakoder Bojan Perkov iz SHARE Fondacije.

Ipak, nije potrebno ni da neko preuzme potpunu kontrolu nad uređajem da bi privatni podaci postali sredstvo pritiska. Nekada je dovoljno da neko objavi ono što osoba nije želela da bude javno – njenu adresu, broj telefona, fotografiju, privatnu prepisku ili podatak o članu porodice. Nekada čak i podatak koji sam po sebi ne deluje naročito intimno dobija sasvim drugo značenje kada se izvadi iz privatnog konteksta i izloži hiljadama ljudi. Kao što je, na primer, adresa stanovanja. 

Perkov kaže da su u Srbiji zabeležene različite vrste ovakvih zloupotreba:

„Razne su zloupotrebe podataka primećene u Srbiji, najskoriji primer je čitanje ocena momka koji je tek završio srednju školu u televizijskom programu. Prošle godine smo imali slučaj studentkinje Nikoline Sinđelić čiji su intimni sadržaji takođe prikazivani i komentarisani. Svako od nas ima potrebu da od drugih sačuva neke informacije, poput prepiski, fotografija ili ličnih zapisa, a sve te informacije u digitalnom obliku su dodatno podložne zloupotrebama jer se mogu lako objaviti i širiti javno.“

Perkov dodaje da su kampanje blaćenja i zastrašivanja nešto što se sprovodi već duže vreme, a da su upravo intimne ili poverljive informacije često zloupotrebljavane kako bi se ljudima nanela šteta i kako bi se naveli da odustanu od svog rada ili društvenog aktivizma.

Posebnu dimenziju takvi napadi dobijaju kada su njihove mete žene.

„Rodno zasnovano digitalno nasilje jeste taktika koja se koristi protiv javno angažovanih devojaka i žena, a posebno je dobilo političku dimenziju nakon studentskih i građanskih protesta zbog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. To se naročito videlo na spomenutom primeru studentkinje Nikoline Sinđelić“, kaže Perkov.

Jedan od najvećih problema predstavljaju napadi koji su nevidljivi, koji se dešavaju, na primer, kada osoba ni ne zna da neko drugi ima pristup njenom telefonu. Upravo ovakvi slučajevi su sve prisutniji u Srbiji u poslednjih nekoliko godina. 

Prema tromesečnom izveštaju Share fondacije koji se odnosi na pregled stanja digitalnog prava u Srbiji koji obuhvata period od juna do kraja avgusta ove godine, kompanija Apple je 13. avgusta korisnicima u 110 država poslala najnoviju rundu notifikacija o pretnjama (threat notifications) koje se odnose na daljinsko targetiranje naprednim spajverom kao što je Pegasus. Među obuhvaćenim zemljama je i Srbija, gde je najmanje 12 visokorizičnih osoba iz studentskog pokreta, opozicije i civilnog sektora primilo Apple upozorenje.  

„Ovo predstavlja najmasovniji talas targetiranja telefona spajverom od kraja 2023. godine, kada su se prvi put u Srbiji pojavile informacije o Apple notifikacijama kod pripadnika civilnog društva. Kao što Apple sugeriše, upozorenja treba shvatiti ozbiljno jer se sa visokom dozom sigurnosti može smatrati da su uređaji bili na meti spajvera zbog toga čime se njihovi vlasnici bave”, piše SHARE.

Upravo 2023. godine ovaj problem postaje vidljiv u Srbiji. 

„Negde od kraja 2023, kada su dva predstavnika civilnog društva izašla u javnost jer su dobili notifikacije od kompanije Apple da su targetirani spajverom, klupko špijunaže u Srbiji počinje ubrzano da se odmotava. Krajem 2024. godine Amnesty International je objavio izveštaj o upotrebi spajvera protiv aktivista i novinara u Srbiji, koji je pružio značajan uvid u to kako su zapravo telefoni zaražavani. Pored targetiranja telefona na daljinu, Amnesty izveštaj je istakao da su državni organi upotrebljavali forenzičke alate da otključaju telefone privedenih građana ili građana koji su došli na informativne razgovore i zatim na njih instalirali špijunske aplikacije”, kaže Perkov.

Nedavno, ovaj problem došao je i do šire javnosti u Srbiji. Početkom septembra upravo SHARE Fondacija objavila je da su utvrdili da je početkom 2026. godine najmanje 14 osoba u Srbiji targetirano različitim vrstama naprednog spajvera. Mete napada su članovi studentskog pokreta i aktivisti, a targetirani su i narodni poslanik i lokalni odbornik opozicionih stranaka. Period targetiranja se podudara sa periodom održavanja lokalnih izbora 29. marta 2026. godine. Dve laboratorije za digitalnu forenziku, Citizen Lab sa Univerziteta u Torontu i Security Lab organizacije Amnesty International, potvrdile su nalaze SHARE Fondacije.

„Spajver ima pristup svim podacima na uređaju, uključujući celokupnu komunikaciju, kontakte, fotografije, sadržaj aplikacija i druge fajlove. Ima mogućnost i da tajno snima ekran uređaja, kao i da aktivira mikrofon ili kameru. Upotreba špijunskog softvera predstavlja krivično delo u Srbiji,” saopštio je SHARE.

U ovom slučaju korišćen je takozvani „zero-click“ napad koji je ciljao ranjivosti na aplikaciji iMessage na iPhone uređaju, što znači da je uređaj zaražen daljinski, bez znanja ili bilo kakve interakcije korisnika. To znači da ne postoji razlog zašto bi aktivisti mogli da posumnjaju da im je telefon napadnut, jer to ni na koji način nije uticalo na njihovo korišćenje uređaja. Nije bilo sumnjivog linka ili „pošalji na 10 brojeva da ti se ne bi desilo ne znam više ni ja šta” poruke. Ništa. A svi njihovi podaci i aktivnosti su nekome postali dostupni, bez njihovog znanja. 

Pa ipak, kada takav program dobije pristup telefonu, granice privantosti prestaju da postoje. Kao u legendarnom filmu „Životi drugih” kada vojni činovnik prisluškuje svakodnevni život opozicionog reditelja. Samo, za razliku od filma, oni koji u ovom slučaju prisluškuju teško da će razviti empatiju, ili čak, simpatiju. 

Digitalno zastrašivanje medijskih radnika

Osim aktivista, posebno osetljiva kategorija, kada govorimo digitalnim napadima, jesu novinari. U njihovom slučaju, telefon ne sadrži samo njihove privatne podatke, već može da sadrži i poslovne – koji se odnose na razgovore sa izvorima, komunikaciju sa njima, snimke, fotografije, audio snimke, dokumenta, informacije o pričama koje još uvek nisu objavljene ili podatke o ljudima čija bezbednost bi mogla biti ugrožena ukoliko se te informacije objave. 

Zbog prirode posla, novinari i medijski radnici, često su i meta napada i pretnji. Nedavno, u Srbiji je niz medijskih radnika i radnica dobio poruku „Crna ruka te je obeležila“. Među njima bila je i medijska teoretičarka i profesorka Ana Martinoli, kao i novinarka i urednica BIRN-a Gordana Andrić. 

„Nakon što nam je poruka stigla, kolege i ja smo, naravno, počeli da istražujemo odakle je stigla i povezujemo javno dostupne digitalne tragove, kako bismo identifikovali osobu koja iza poruke stoji. Na osnovu tih informacija i procene zašto dolazi baš određenim ljudima, zašto baš u određenom trenutku i šta potencijalno mogu da budu alternativni motivi za njeno slanje, zatim smo procenjivali nivo rizika koji poruka nosi i odlučivali o tome šta bi bio proporcionalan i adekvatan odgovor. U ovom konkretnom slučaju, odlučili smo da prijavimo pretnje udruženjima i advokatima“, za Oblakoder je ispričala Gordana Andrić, urednica BIRN-a.

Andrić kaže da u pitanju nije bio izolovani slučaj, jer se i ranije dešavalo da više ljudi dobija slične pretnje ili uvrede sa istih profila. 

„Ne mislim da je izolovana pretnja, možda nije koordinisana, ali jeste svakako deo šireg obrasca zastrašivanja i diskreditacije – mislim da takva poruka ne bi nikada ni bila poslata da mi već ne živimo u društvu u kom su pojedine profesije sistematski unižavane, a ljudi targetirani. Ona pokazuje koliko je ne samo normalizovano, već nekažnjivo, slati preteće poruke u digitalnom prostoru – jer ova poruka jeste bila preteća, iako u njoj nije eksplicitno naveden način na koji bi neko baš želeo da nam naudi. Meni je, takođe, delovalo da ta osoba primarno targetira žene, valjda misleći da će nas lakše uplašiti. Neću ulaziti u to koliko je to tek pogrešna procena“, kaže Andrić.

Najveći problem predstavlja procena rizika, odnosno pitanje gde je razlika između onlajn uznemiravanja i onoga što može da se pretvori u ozbiljnu bezbednosnu pretnju za novinara?

„Kada je u pitanju ta granica, mislim da postoje velike razlike. Nije ista za mene koja živim i radim u Beogradu, i novinare koji rade u manjim sredinama, kao što nije ista za osobe koje rade na televiziji i mene koja radim na portalu. Za mene je ta granica dosta čvrsta, ali za mnoge moje kolege je vrlo tanka“, kaže Andrić.

Problem postaje još veći kada pretnje postanu toliko česte da postanu nešto sa čime novinar svakodnevno živi i na  šta prestaje da se obazire. 

„Kada je u pitanju normalizacija – mnogi ih normalizuju. Mi smo pre nekoliko godina sa NUNS-om objavili izveštaj o pretnjama novinarima, i ta normalizacija je istaknuta kao jedan od problema. Mi u BIRN-u se trudimo da to ne radimo. Verujem da svi treba da se konstantno podsećamo da to nije normalno, da moramo da se borimo za svet u kom to ne sme da se dešava nikome i da ta borba podrazumeva da reagujemo, umesto da prevrnemo očima ili odmahnemo rukom (što se neminovno ponekad dešava)”, objašnjava Andrić.

Objavljivanje nečijih privatnih podataka, adrese, broja telefona, informacija o porodici ili kretanju, međutim, predstavlja ozbiljniji oblik pritiska od agresivnih komentara ili poruka.

„Ako se vratimo na onu procenu rizika sa početka – bilo kakvo objavljivanje ličnih podataka ili informacija alarmira viši rizik ili zlokobniji izvor i motiv poruke. Iako ja verujem da svaka pretnja mora da se prijavi, za objavljivanje ovakvih informacija bi moralo da se razmatra i preduzimanje drugih mera zaštite“, kaže Andrić.

BIRN-ovi novinari su ranije bili mete instaliranja Pegasusa, nakon čega se, kako Andrić kaže, promenio ritam njihove digitalne higijene, pa sad redovno razmišljajju o tome kada i kako i šta bi trebalo proveriti ili osigurati. Digitalna bezbednost podrazumeva promenu navika i uređaja, što nije lako nikome, a pogotovo ne manjim redakcijama, dodaje ona.

Dodatni problem predstavljaju reakcije institucija. Andrić i dalje nije dobila nikakvu informaciju od Tužilaštva za visokotehnološki kriminal o tome ko stoji iza naloga koji joj je poslao mejl ili dokle je istraga stigla, dva meseca kasnije.

„Ne, ja sam bila na odmoru kada je poruka stigla, bavila sam se njom samo onoliko koliko je to bilo neophodno da ustanovimo ko bi potencijalno mogao da bude pošiljalac, koji je rizik i kako da reagujemo, i onda nastavila da se odmaram. S obzirom na to da sam pratila kako VTK radi, kao i kako inače tužilaštva procesuiraju pretnje novinarima – nije ni za očekivati bilo kakav pomak za dva meseca.“

Zato, na pitanje šta danas predstavlja veći problem, tehnologije koje omogućavaju sve invazivnije oblike nadzora ili činjenice da oni koji prete novinarima često ne očekuju da će zbog toga odgovarati, Andrić kaže – i jedno i drugo. 

„Mi tek poslednjih godina vidimo da države pokušavaju da platforme ili kompanije koje proizvode invazivne tehnologije koliko-toliko ograniče, i to ide sporo i teško jer se kosi sa ogromnim finansijskim interesima. S druge strane, zakonodavstvo i pravosuđe kaskaju, pa čak i tamo gde postoji dobra namera da se zloupotrebe sankcionišu to ne ide lako. U Srbiji takve namere ni nema, a tamo gde možda i postoji – tim ljudima se ne dozvoljava da rade, bilo bukvalno, bilo tako što im se ne omogućavaju obuke, ili što se njihova odeljenja drže konstantno ispod kapaciteta neophodnih da zapravo obavljaju svoj posao.“

Studenti na meti špijunskog softvera

U trenutku razmatranja ove teme i odluke da ću o njoj pisati, još uvek nije bila objavljena informacija o tome da je grupa studenata postala meta špijunskog softvera. Međutim, u svega nekoliko nedelja, situacija se dramatično promenila i ova tema postala je prisutna i u široj javnosti, kao i predmet komentarisanja različitih aktera – od evropskih institucija do predsednice skupštine, Bezbednosno-informativne agencije i čak predsednika. 

Kao što smo već pomenuli, početkom septembra SHARE Fondacija je utvrdila da je početkom 2026. godine najmanje 14 osoba u Srbiji targetirano različitim vrstama naprednog spajvera. Među njima su bili članovi studentskog pokreta i aktivisti, koji su se nakon upozorenja obratili SHARE Fondaciji. Studentski pokret organizovao je i konferenciju, kako bi se javno obratili ovim povodom. 

Milica, studentkinja iz Niša, rekla je da su oni koji su joj ubacili špijunski softver u telefon imali pristup celom njenom životu, a ne samo aktivnostima u studentskom pokretu, kao i da je ovo napad na sve one čije kontakte ima u telefonu.

„Tek mi je postalo ozbiljno kad sam došla u Beograd da mi se pregleda telefon. Shvatila sam da su oni tim napadom imali pristup celom mom životu, ne samo studentskim sastancima, već i privatnim razgovorima… Mikrofonu i kameri. Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava”, istakla je Milica.

Državni odgovor povodom ovog slučaja, nažalost, ne unosi optimizam. BIA je ocenila nalaze SHARE fondacije i Citizen Lab-a, kao i izjave studenata, „običnim trivijalnim senzacionalizmom. Predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov je, gostujući na televiziji Pink, rekao da oni koji učestvuju u političkom životu moraju biti spremni i na to da ih neko prisluškuje. Za Pink, Petrov je dodao i sledeće:

“E sad, znate kako, ako nemate šta da posebno krijete, pogotovo u vidu nasilnog delovanja, ponašanja koje ima krivično-pravne posledice, i tako dalje, zašto biste se vi brinuli da li vas neko prisluškuje ili ne.” 

Kasnije se, u izjavi za Danas, Petrov javno izvinio studentima.

„Ja se izvinjavam Studentima u blokadi ukoliko su oni taj deo moje izjave, koji je bio lična percepcija, osetili kao neku vrstu targetiranja ili ekskulpiranja od odgovornosti bilo koga ko ih je eventualno neovlašćeno prisluškivao. Samo sam rekao da lično, ali to je moje iskustvo, nemam nikakav problem sa tim da me bilo ko prisluškuje, jer smatram da čovek koji radi svoj posao i koji radi stvari koje nemaju nikakve krivično-pravne implikacije ne treba zbog toga da pravi tako veliki problem osim da se obrati nadležnim organima“, naveo je predsednik Ustavnog suda.

Ipak, instaliranjem špijunskih softvera na telefone studenata i aktivista počinjen je čitav niz krivičnih dela i Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal bi trebalo da reaguje, rekao je Andrej Petrovski iz SHARE fondacije u gostovanju na N1, dodajući da ih iz Tužilaštva niko nije kontaktirao, ni povodom ovih navoda, ali ni nekih ranijih.

Ono što takođe daje ozbiljnost ovom slučaju jeste činjenica da je u pitanju slučaj koji je potvrđen forenzičkom analizom. Nije nešto što bi trebalo da bude shvaćeno neozbiljno. Amnesty International je i krajem 2024. godine otkrio nepoznati špijunski softver koji je, prema forenzičkin nalazima, korišćen protiv novinara i aktivista u Srbiji, a koji može da izvlači podatke sa telefona i daljinski aktivira mikrofon i kameru.

U ovom slučaju, izjava Amnestyja i Citizen Laba bila je sledeća: „Njihovi telefoni napadnuti su jednim od najnaprednijih špijunskih softvera koji danas postoje u svetu.

Kako možemo da se zaštitimo?

Ukoliko znamo da mobilni telefoni koje svakodnevno koristimo predstavljaju najosetljivije uređaje koje imamo koji mogu da ugroze naše živote, naše profesije i živote ljudi sa kojima smo povezani, logično, nameće se i pitanje šta možemo da uradimo kako bismo se zaštitili. 

Praktičan savet nudi nam Bojan Perkov iz Share fondacije:

„Ono što novinari i svi ostali građani mogu da urade da zaštite uređaje jeste da ih redovno ažuriraju na najnovije verzije operativnog sistema, kao i sve instalirane aplikacije. Takođe treba da vode računa o sumnjivim porukama i pozivima i odnose se pažljivo prema njima, kao i da aktiviraju zaštitne mehanizme na uređajima kao što su Lockdown Mode (iOS) i Advanced Protection Mode (Android 16+). Uređaji koji ne podržavaju najnovije verzije operativnih sistema treba da se zamene.”

Osim toga, određeni eksperti sugerišu da se ukine face recognition na telefonima, kao i da imamo u vidu šta sve naš telefon sadrži. A onog trenutka kada nam sve ovo postane naporno, Nokia je nedavno predstavila novu liniju telefona koji skoro da nemaju pristup interenetu i imaju bateriju koja može da izdrži do 400 sati. Pa se možda, na kraju, samo i vratimo malim telefonima „ciglama”, koje smo, uprkos beskonačnom trajanju kucanja jedne poruke, ipak nekada voleli. A i beskonačno su zdraviji.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Digitalni lov i njegovo osnovno oruđe – mobilni telefon i privatni podaci se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ako ništa, makar znamo da je dovoljno da samo jednom pomenemo da želimo da kupimo nove patike i eto nam oglasa na svakom koraku. Međutim, kako algoritmi zapravo rade, prosečnom korisniku društvenih mreža teško je da dopre do svih informacija. Da li nas prisluškuju ili jednostavno pomno prate svaki naš korak, pretragu, lajk i dopisivanje? Šta god da je u pitanju, danas je prilično teško sačuvati čak i neke najrandom stvari za sebe.

Svakako, mnoge stvari nismo ni svesni da smo podelil, a jako malo ljudi zaista uspeva da se odupre današnjem (online) načinu života. Za sada znam da to za rukom polazi jedino mom tati, koji nikada nije imao ni mejl adresu, a smartfon je nešto što uporno odbija. Ipak, ni on nije ostao imun na sveopštu digitalizaciju. Možda ne direktno, jer aloritmi ne dopiru do njega, ali sigurno u bazi podataka postoje njegovi zdravstveni podaci, kao i podaci svih nas.

A šta se desi kada ti podaci, protiv naše volje, postanu javni? Šta kada neko ipak pristupi našem zdravstvenom kartonu i ono što smo možda rekli samo lekaru ili psihoterapeutu odjednom postane dostupno nekome ko nema nikakve veze sa našim životom?

Zdravstveni podaci spadaju u posebno osetljivu kategoriju podataka o ličnosti. Stoga se postavlja pitanje sta građani u Srbiji mogu da urade kada saznaju ili posumnjaju da su njihovi zdravstveni podaci procureli? Saradnica SHARE Fondacije i advokatica sa ekspertizom u oblasti zaštite podataka o ličnosti Jelena Aćimović objašnjava da građani svakako mogu da se obrate prvo samom rukovaocu, odnosno zdravstvenoj ustanovi kod koje se eventualno dogodila povreda. Međutim, ukoliko tu ne dobiju povratne informacije, procedura je sledeća:

„Nezavisno od toga, mogu da se obrade Povereniku koji je zadužen da vrši nadzor nad primenom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Poverenik po prijavi građana, ili sopstvenoj inicijativi, ima inspekcijska ovlašćenja na osnovu kojih može da istraži šta se zapravo dogodilo”, navodi ona.

Zaštita naših ličnih podataka na internetu neretko se provuče kao tema, nažalost, tek kada se dogodi neki slučaj njihove zloupotrebe. A jedan takav slučaj dogodio se nedavno kod nas.

Kada zdravstveni karton završi na dark webu

U aprilu ove godine na dark webu pojavili su se fajlovi sa hakovanim zdravstvenim podacima građana Srbije. Prema informacijama koje su tada objavljene na sajtu N1, u bazi su se nalazili ime i prezime, adresa, broj telefona, ali i lekarski izveštaji sa dijagnozama, rezultatima testova i propisanim terapijama, kao i podaci o bračnom stanju i zaposlenju. Među imenima lekara koji su se pojavljivali u bazi bili su i lekari Narodnog fronta, KBC Dragiša Mišović, Kliničkog centra Srbije, VMA i drugih zdravstvenih ustanova. Posebno je zabrinjavajuće to što se veliki deo podataka odnosio na ginekološke pacijentkinje, pa su u javnosti potencijalno završile informacije koje ljudi često ne dele ni sa kim osim sa svojim lekarom.

Upravo zato, ovakav slučaj nije samo još jedan hakerski napad u nizu. Kada procure podaci o tome da je neko bio kod ginekologa, zbog čega je došao, koju je dijagnozu dobio ili kakvu je terapiju koristio, posledice mogu biti mnogo ozbiljnije od običnog curenja imena ili broja telefona. I dok o zaštiti ličnih podataka uglavnom počnemo da govorimo tek kada oni već procure, ostaje pitanje koliko zapravo znamo o tome gde se naši podaci čuvaju, ko im ima pristup i šta se dešava kada zaštita jednom zakaže?

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ima opštu odredbu prema kojoj je obaveza rukovaoca da mere zaštite prilagode konkretnom slučaju, vrsti podataka i mogućim rizicima, navodi Jelena Adamović ispred Share fondacije.

„Kada su u pitanju zdravstveni podaci, svakako bi trebalo da se primenjuju stroge mere zaštite. Zdravstvene ustanove treba da konsultuju stručnjake iz domena informacione bezbednosti ako nemaju sami interne resurse da se merama zaštite posvete na odgovarajući način, i da odrede šta su za njihov konkretan slučaj mere koje su najprimerenije”, objašnjava Jelena.

A šta se dešava kada ovakvi podaci ne ostanu samo u nekoj bazi, već neko odluči da ih iskoristi za ucenu? Slučaj iz Finske pokazuje koliko daleko to može da ode, a ovo je ujedno jedna od većih zloupotreba zdravstvenih podataka. Još veći šok je što se dogodila u Finskoj, zemlji koju smatramo za jednu od najuređenijih i sa najvišim standardima u Evropi.

Od ukradenih podataka do ucene

Slučaj hakera koji je uspeo da upadne u sistem privatnog psihoterapijskog centra Vastaamo i iz njegove baze ukrade podatke više od 33.000 pacijenata pokazao je koliko daleko ovakvi napadi mogu da odu. Nisu ukradeni samo ime, prezime ili broj telefona, već i beleške sa terapijskih seansi, dakle, informacije o onome što su ljudi govorili svojim terapeutima, njihovim problemima, dijagnozama i drugim najintimnijim delovima života.

Sam upad u sistem dogodio se još 2018. godine, ali je slučaj postao javan tek 2020. Tada je haker prvo pokušao da iznudi novac od same kompanije. Tražio je oko 370.000 evra u zamenu za to da ne objavi ukradene podatke. Kada Vastaamo nije pristao da plati, ucena se proširila i na same pacijente.

Hiljade ljudi tada su dobile poruke u kojima im je traženo da plate prvo 200, a zatim 500 evra kako njihovi podaci ne bi bili javno objavljeni. Neki su platili, ali veliki broj ljudi nije. Ubrzo su podaci počeli da se objavljuju na Tor mreži, a na kraju je javno dostupna postala baza sa informacijama više od 33.000 ljudi.

I tu ovaj slučaj postaje mnogo strašniji od običnog curenja podataka. Kako se navodi u tekstu na sajtu BBC na Srpskom, advokatica Jeni Raiskio, koja zastupa 2.600 žrtava, na suđenju je rekla da su se njenoj kancelariji obratili ljudi čiji su rođaci izvršili samoubistvo nakon objave podataka na internetu. Nažalost, ovako veliki slučaj curenja ličnih zdravstvenih podataka imao je i kobne posledice.

Centar za psihoterapiju je u međuvremenu zatvoren, a osnivač je osuđen na uslovnu kaznu zatvora jer nije zaštitio podatke o pacijentima.

Za napad na Vastaamo osuđen je finski haker Aleksanteri Kivimäki, koji se još kao tinejdžer bavio hakerskim napadima i koristio pseudonim Zikil. Pre ovog slučaja već je bio osuđivan za više desetina hiljada hakerskih napada, ali je tada dobio samo uslovnu kaznu. Nakon napada na Vastaamo, policija ga je povezala sa krađom i ucenom putem digitalnih tragova, uključujući vezu njegovog bankovnog računa sa serverom korišćenim za preuzimanje ukradenih podataka. Kivimäki je 2024. godine proglašen krivim za tešku povredu bezbednosti podataka, tešku iznudu i pokušaj teške iznude, kao i niz drugih krivičnih dela povezanih sa napadom, i osuđen na šest godina i tri meseca zatvora.

Ako nam je ovaj slučaj pokazao šta može da se dogodi kada je krađa podataka potvrđena, najnoviji slučaj u Srbiji za sada ostavlja nešto drugačije pitanje: Šta ako još uvek ni sami ne znamo da li su naši podaci zaista kompromitovani?

Pet miliona zapisa, ali još bez potvrde

Pre nekoliko nedelja, neformalna zajednica Bezbedan Balkan objavila je da je Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) kompromitovan i da zlonamerni akter navodno nudi na prodaju baze sa ličnim podacima osiguranika. Prema njihovim navodima, akter tvrdi da je nakon uklanjanja duplikata i nevažećih zapisa došao do oko pet miliona validnih zapisa, od ukupno oko osam miliona koliko, kako tvrde, sadrže pojedine tabele.

„Neću postaviti kako je ušao jer mi nije poznato da li je propust saniran, ali mogu da kažem da navodni dokazi kompromitacije deluju autentično. Postavio je sledeće kao dokaz pristupa bazi gde se vidi i spisak svih tabela”, navodi jedan od korisnika foruma Bezbedan Balkan.

Bezbedan Balkan objavio je uzorak od 342.732 zapisa iz tabele „izjave“, koja navodno sadrži LBO i JMBG osiguranika, specijalizaciju lekara, naziv zdravstvene ustanove i ime i prezime izabranog lekara. Time se dodatno potvrđuje kao dokaz da su podaci kompromitovani. Prema navodima ove zajednice, napadač je do podataka došao preko SQL injection propusta na jednoj od stranica za proveru podataka na sajtu RFZO. Objavljeni su i snimci ekrana i spisak tabela za koje se tvrdi da su preuzete, kao svojevrsni dokaz pristupa bazi.

Ipak, za razliku od slučajeva koje smo već pomenuli, ovde još uvek ne možemo sa sigurnošću reći da je baza RFZO zaista ukradena u obimu koji se navodi. Kako Tanjug navodi, sam RFZO je saopštio da je preduzeo preventivne mere i da sprovodi detaljnu proveru informacionih sistema i bezbednosti podataka, u saradnji sa nadležnim institucijama i stručnim službama. Iz Fonda su naglasili da u ovom trenutku nije moguće potvrditi ni obim ni sadržaj eventualnog incidenta, niti autentičnost materijala koji se objavljuju na internetu.

I upravo je to možda i najproblematičniji deo cele priče. Čak i pre nego što saznamo da li je napad na RFZO uspeo i koliko je podataka eventualno kompromitovano, samo postojanje ovakvih navoda otvara pitanje koliko su naše zdravstvene informacije zaista bezbedne.

Naše ime, adresa ili broj telefona jesu lični podaci, ali JMBG, podaci o izabranom lekaru, dijagnoze, terapije i informacije o zdravstvenom stanju nose potpuno drugu težinu. Kada takvi podaci jednom napuste sistem koji bi trebalo da ih štiti, da li je moguće vratiti ih u privatnost?

O tome govori i naša sagovornica Jelena Adamović, saradnica SHARE Fondacije i advokatica sa ekspertizom u oblasti zaštite podataka o ličnosti.

„Sama zakonska definicija „posebne vrste podataka o ličnosti“, ili kolokvijalno „posebno osetljivi podaci”, među koje spadaju i zdravstveni podaci, ukazuje na to da zakonodavac ovim podacima daje poseban pravni tretman. Zbog same vrste podataka jasno je da su i pitanju informacije o licu koje se tiču usko lične i privatne sfere pojedinca, i da njihovo neovlašćeno otkrivanje može izazvati ozbiljne posledice”, navodi ona.

Ko nas onda zapravo štiti?

Problem je u tome što mi kao građani uglavnom nemamo način da znamo koliko su sistemi u kojima se naši podaci čuvaju zaista bezbedni.

„U ovom smislu, građani nemaju stvarnu kontrolu ni nad kojim podacima koje obrađuju bilo koji rukovaoci i obrađivači. Jedino što mogu da imaju je adekvatna pravna zaštita prema merodavnim propisima. Kada je ta zaštita neefikasna kao što je trenutno slučaj u Srbiji, to je ono što omogućava rukovaocima da snižavaju standarde zaštite ili čak da direktno ne poštuju svoje zakonske obaveze”, zaključuje Jelena Adamović.

Možemo da pazimo šta objavljujemo, koje aplikacije koristimo, kome dajemo dozvole i koliko informacija ostavljamo na internetu. Ali kada podatke jednom predamo zdravstvenoj ustanovi ili instituciji koja ih čuva u naše ime, bezbednost više nije samo naša odgovornost. Ona postaje odgovornost onih koji te podatke prikupljaju, čuvaju i obrađuju.

Zato pitanje nije samo ko sve ima naše podatke, već i ko je odgovoran kada do njih dođe neko ko ne bi smeo da ih ima. Digitalizacija zdravstvenog sistema znači da danas u jednoj bazi može da postoji ogroman deo našeg života, a ako je dovoljno da jedan propust, jedna loša zaštita ili jedna bezbednosna rupa omogući pristup tim informacijama, onda pitanje koliko smo zaista zaštićeni nije više samo pitanje tehnologije, već pitanje našeg prava na privatnost.

Ilustracije: Tamara Bogovac

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Kada zdravstveni karton postane javan se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne vidiš dobro? Stavi naočare

„I have come here to chew bubblegum and kick ass… and I’m all out of bubblegum.“ Ukoliko ste ljubitelj/ka mimova, gotovo je nemoguće da vam aloritam nikada nije prikazao lika koji u kariranoj košulji, sa tamnim naočarima na glavi izgovara ovu frazu držeći pušku u rukama. U pitanju je Rodi Pajper, kanadski rvač i glumac i referenca na njegovu ulogu u filmu They live iz 1988. godine. Ova američka naučno-fantastična priča prati Džona Nadu (koga tumači upravo Pajper), koji u potrazi za poslom dolazi u Los Anđeles i zapošljava se kao građevinski radnik, a privremeno boravište pronalazi u neformalnom naselju gde žive i njegove kolege. 

Međutim, misteriozni prekidi televizijskog programa ubrzo počinju da obaveštavaju stanovništvo da je čovečanstvo izloženo nevidljivoj kontroli. Nedugo zatim, policija nasilno upada u naselje i provaljuje u crkvu iz koje su upozorenja emitovana. Nada se potom vraća na mesto događaja i pronalazi kutiju sa neobičnim sunčanim naočarima. Jednom kada ih stavi, on prvi put vidi svet onakvim kakav zaista jeste, iako taj svet za njega postaje crno-beo. 

Iza reklama, bilborda i prividno poznatih lica kriju se poruke poslušnosti i Nada odjednom prepoznaje „vanzemaljce“ koji se neprimetno nalaze među ljudima, a koji te poruke plasiraju na različite načine. Tako, na primer, umesto bilborda koji poziva da se ode na Karibe, on kroz naočare vidi poruku „MARRY AND REPRODUCE“. Kada pogleda u novčanice koje drži u ruci, na njima je ispisano „I AM YOUR GOD“. Naučna fantastika, rekosmo? 

Tadašnja filmska kritika nije reagovala blagonaklono i film je doživeo skroman uspeh (neki će reći čak i neuspeh). Većina mainstream javnosti usaglasila se oko toga da je u pitanju prosečan akcioni film B produkcije sa previše pojednostavljenom političkom porukom. 

„They Live je film koji sam snimio pred kraj osamdesetih i u njemu sam promišljao mnoge vrednosti koje sam u to vreme video oko sebe, pre svega inspirisan konzervativnom revolucijom Ronalda Regana. Postojala je velika opsesija pohlepom i sticanjem novca, a neke vrednosti uz koje sam odrastao bile su gurnute u stranu. Zato sam odlučio da usred noći vrisnem i dam izjavu o svemu tome“, izjavio je  u jednom od intervjua Džon Karpenter, reditelj filma. 

Verovatno bi se sve i završilo na tome da rediteljka Sofi Fajns, zajedno sa teoretičarem kulture Slavojem Žižekom, 2012. godine nije snimila film Perverznjakov vodič kroz ideologiju. Već u prvoj, uvodnoj sekvenci filma Žižek stoji u uskoj uličici, pored kontejnera, na mestu na kojem se u They live odvija višeminutna tuča između Džona Nade i njegovog kolege Frenka (Keith David) koji odbija da „progleda“. U takvoj scenografiji, Žižek objašnjava šta se zapravo nalazi iza Karpenterovih naočara i iz tog prizora postavlja pitanje šta se događa kada shvatimo da ono što smo smatrali slobodnim pogledom na svet zapravo pripada sistemu koji nas oblikuje? 

Sa nešto više od dve decenije zakašnjenja, They live tako postaje neka vrsta proročanstva i kritičkog prikaza masovnih medija, manipulacije i korporativne pohlepe koji se mogu podvesti pod sintagmu nastalu samo nekoliko godina nakon što je film ušao u bioskope – društvo kontrole. 

Između zatvorske kule i sveta bez zidova

Pre samog društva kontole, postojalo je društvo discipline, o kome je pisao francuski filozof Mišel Fuko. On je 1975. godine objavio knjigu Nadzirati i kažnjavati čija je osnovnа temа kаznenа reformа koja je sprovedena početkom 19. vekа sа ciljem dа se stvori moderna institucija zatvora, odnosno efikаsniji sistem kаzne. Fukoova zapažanja tiču se ujedno i šire transformacije društva u kome disciplinovanje počinje da funkcioniše kroz ideju o svakodnevnom posmatranju koje posledično dovodi do poslušnosti onih koji su nadzirani. 

Moderna disciplina organizuje prostor, vreme i ponašanje tako da čovek postepeno uči šta se od njega očekuje i usvaja određene navike. Fuko zato govori o institucijama kao zatvorenim sistemima koji su oblikovali modernog pojedinca tog doba: školi (koja obrazuje), fabrici (koja proizvodi), bolnici (koja leči), zatvoru (koji kažnjava). Zajedničko svim ovim institucijama je to što one određuju gde treba da budemo, kada treba da budemo tamo, šta treba da radimo i na osnovu čega će se naše ponašanje procenjivati, u zavisnosti od uspostavljenih pravila i procedura. 

Jedna od najpoznatijih Fukoovih metafora za ovaj oblik moći jeste panoptikon, projekat zatvora engleskog filozofa i pravnika Džeremija Bentama. Prema njemu, zatvorenici su raspoređeni u ćelije koje se nalaze oko centralne kule. Iz kule bi stražar mogao da posmatra svakoga, dok zatvorenici ne mogu pouzdano da znaju kada ih neko zaista gleda. Čitava efikasnost sistema počiva na toj neizvesnosti – ne moraš da budeš posmatran sve vreme, dovoljno je da ne možeš sa sigurnošću to da znaš. U takvom sistemu čovek počinje sam da reguliše svoje ponašanje zato što zna da bi mogao biti posmatran. 

Za Fukoa, panoptikon predstavlja model društva u kome nadzor ne služi samo tome da pronađe onoga ko je prekršio pravilo. On proizvodi osećaj da je određeno ponašanje „normalno“, a sve što od njega odstupa postaje nepoželjno. Tako nastaje jedna od najvažnijih promena u istoriji moći jer više nije potrebno da te neko stalno prisiljava na nešto, dovoljno je da naučiš da kontrolišeš samog sebe. 

Kako je krtica postala zmija

Nekoliko decenija kasnije, Žil Delez, takođe francuski filozof, primetiće da se upravo te institucije o kojima Fuko piše menjaju. Delez 1990. godine objavljuje tekst Postscript on the Societies of Control u kome izlaže tvrdnju da disciplina nije nestala, ali da sa krizom institucija disciplina kreće da ulazi u šire sisteme koji nisu zatvoreni. Škola više nije mesto u kojem se obrazovanje završava, fabrike više nisu jedina mesta proizvodnje, bolnice više nisu potpuno odvojene od drugih oblika upravljanja zdravljem. 

Kako bi na plastičnom primeru objasnio svoju teoriju, Delez koristi metaforu krtice i zmije: disciplinarno društvo podseća na krticu, koja kopa tunele i kreće se kroz ograničen prostor, dok društvo kontrole podseća na zmiju koja nema jednu jasnu putanju – ona se migolji, menja smer i nije joj potreban tunel da bi se kretala. 

Zamislimo radnika iz disciplinarnog društva (Uvek je lakše ne uzimati sebe za primer, jer je lepo verovati da se to nama ne dešava. Spoiler: dešava se). Taj radnik ujutru odlazi u fabriku i njegov rad počinje i završava se u određeno vreme. Zna se kada je vreme za pauzu, zna se koja norma mora da bude postignuta, znaju se pravila i procedure koje se moraju poštovati na radnom mestu. Kada izađe iz fabrike, njegov radni dan je, barem formalno, završen i više nema šefa, direktora ili nadzorne kamere koji će kontrolisati njegovo ponašanje. Nikoga ko će beležiti šta radi i eventualno reagovati ako određeno pravilo bude prekršeno. 

A sada zamislimo savremenog radnika koji živi u društvu kontrole (Spoiler: i ovo smo mi). On može da radi od kuće. Njegova kancelarija može da bude u džepu. Ne mora da uđe u prodavnicu da bi bio potrošač. Ne mora da bude u školi da bi učio. 

Iako Delez svoj tekst piše u vremenu kada internet kakav danas poznajemo još uvek ne postoji (mobilni telefoni nisu pametni, nema Instagrama, TikToka, YouTubea, niti neprekidnog toka personalizovanih poruka), on opisuje sistem u kome, da bi se čovek disciplinovao, nije potrebno zatvoriti ga u određeni prostor ili instituciju. Digitalne tehnologije tada su, ipak, razvijene toliko da omogućavaju kontrolu i u otvorenim prostorima. Sa njihovim daljem usložnjavanjem i sve većim prisustvom u svakodnevnim životima svih nas, kontrola postaje sve lakša.

Nismo ušli u panoptikon, poneli smo ga sa sobom

To nas dovodi do svima omiljene igračke savremenog čoveka – telefona. On ne mora da nas „gleda“ u bukvalnom smislu da bi o nama znao mnogo (možda čak i sve). Potrebno je samo da ga koristimo. Dok čitamo, klikćemo, pretražujemo, vraćamo se, preskačemo, lajkujemo ili jednostavno ostajemo nekoliko sekundi duže na sadržaju koji nam se plasira, ostavljamo digitalni otisak svog ponašanja.  

Šošana Zubof, socijalna psihološkinja i filozofkinja  koristi pojam nadzornog kapitalizma da opiše ekonomski model u kojem se podaci o ljudskom ponašanju prikupljaju, analiziraju i koriste kao osnova za predviđanje (a u širem smislu i oblikovanje) budućeg ponašanja korisnika.

„Pohrlili smo na internet očekujući osnaživanje, demokratizaciju znanja i pomoć u rešavanju stvarnih problema, ali se pokazalo da je nadzorni kapitalizam jednostavno bio previše unosan da bi mu se odolelo. Ta ekonomska logika danas se proširila daleko izvan tehnoloških kompanija, stvarajući nove ekosisteme zasnovane na nadzoru u praktično svakom sektoru privrede – od osiguranja i automobilske industrije, preko zdravstva, obrazovanja i finansija, do svakog proizvoda koji se opisuje kao ‘pametan‘ i svake usluge koja se predstavlja kao ‚personalizovana‘“, navela je Zubof u intervjuu za The Harvard Gazette. 

Njena teorija potvrđena je i u izveštaju objavljenom 2024. godine, u kome je američka Federalna trgovinska komisija analizirala prakse devet velikih društvenih i video-platformi (među kojima su Meta/Facebook, YouTube, TikTok/ByteDance, Amazon/Twitch, X, Snap, Discord, Reddit i WhatsApp) i zaključila da su mnoge od njih zasnovane na masovnom prikupljanju i monetizaciji ličnih podataka. Komisija je takođe navela da su kompanije unosile lične podatke u algoritamske, analitičke i AI sisteme, dok su korisnici imali malo ili nimalo mogućnosti da odbiju neke od tih upotreba. Shvatićemo, sa zakašnjenjem, da Accepting all cookies na najrazličitijim sajtovima i aplikacijama možda i nije najpametnija opcija, ali nastavićemo po automatizmu da klikćemo na nju (ja prva). 

Paradoks upravo leži u tome što, kada otvorimo neku društvenu mrežu, najčešće nemamo osećaj da smo ušli u prostor koji nas kontroliše. Naprotiv, otvorili smo aplikaciju da bismo nešto videli. Možda da proverimo šta ima novo, da pogledamo nekoliko videa, odgovorimo na poruku ili saznamo šta se dogodilo dok nismo bili online. Jedan video, drugi, treći. Reklama. Ponovo video. Ali, dok imamo osećaj da se samo zabavljamo, sistem upija informacije o nama. Na taj način, suštinski, manje ili više svesno (ili potpuno nesvesno), sami biramo da budemo kontrolisani. Uostalom, tome i služe mračni šabloni koji diriguju našim ponašanjem.    

Ko zapravo bira?

Savremena kontrola, međutim, nije naročito zanimljiva ako je shvatimo kao jednostavnu tvrdnju da „algoritmi odlučuju umesto nas“ jer to nije sasvim tačno. Mi i dalje možemo da preskočimo video, možemo da ne kupimo proizvod, možemo da zatvorimo aplikaciju, možemo da odbijemo preporuku. Ali naš izbor ne nastaje izolovan, u praznom prostoru.

Sigurno da i sami nailazite na sadržaj sa oznakama: For you, Recommended, Because you watched…, You might also like…, People you may know… I sve te rečenice deluju skoro pa prijateljski. Nema tu autoritarnog tona, nema policajca, nema vanzemaljca. Jer kada bi nam neko naredio da nešto uradimo, bilo bi nam prilično lako da prepoznamo odnos moći, zar ne?

Kada nam neko kaže: „Moraš ovo da uradiš.“ možemo da pitamo: „Zašto?“ ili da se poslužimo starim srpskim inatom uz opasku: „Gledaj kako ne moram!“

Ali kada poruka koja stiže do nas glasi: „Možda bi ti se ovo dopalo“ kontrolu je mnogo teže uočiti. Jer možda nam se to nešto zaista dopada. Možda smo to zaista želeli.

Ipak, bilo bi pogrešno zbog toga telefon predstaviti kao neku vrstu digitalnog Velikog brata jer ako telefon koristimo dobrovoljno, ako sami biramo koje ćemo aplikacije instalirati, koje ljude ćemo pratiti, koje video-snimke ćemo gledati i koje proizvode ćemo kupovati, gde je onda problem? Ako možemo da ugasimo ekran kad god poželimo, zar nismo i dalje slobodni? Ili smo samo formalno slobodni da biramo, a da istovremeno ne primećujemo koliko je prostor u kome taj izbor činimo unapred determinisan? 

Problem je u čitavoj infrastrukturi koja je nastala oko podataka, pažnje, predviđanja i ekonomije digitalnih platformi. Telefon je samo mesto na kojem je ta infrastruktura postala svakodnevno i očigledno prisutna. Mi proizvodimo podatke. Podaci oblikuju preporuke. Preporuke oblikuju naše ponašanje. Naše novo ponašanje proizvodi nove podatke. Perpetuum mobile.

Ipak, ako svaku upotrebu telefona proglasimo kontrolom, sam pojam postaje beskoristan. Savremeni digitalni sistemi nisu neka mistična zavera, niti postoji jedan centar koji odlučuje šta će čovečanstvo misliti. Upravo suprotno, njihova moć često je fragmentisana i mnogi različiti interesi se preklapaju: poslovni modeli platformi, oglašivači, korisnici, politički akteri, mediji, influenseri, tehnološke kompanije i sami algoritmi. U prilog ovoj tvrdnji govori činjenica koju je kompanija Meta objavila 2025. godine, a to je da je Instagramova infrastruktura preporučivanja dostigla više od 1.000 modela mašinskog učenja. 

U čemu je onda rešenje? Možemo li prekinuti taj savršeni krug beskrajnog ponavljanja? Da li treba da isključimo internet i prestanemo da koristimo telefone? 

Telefon nam može omogućiti da pronađemo informaciju, može omogućiti ljudima da organizuju protest, može snimiti policijsko nasilje, može povezati ljude koji su fizički udaljeni, može otvoriti pristup knjigama, predavanjima, arhivama, vestima i znanju koje bi nam ranije bilo teško dostupno. Ali isti uređaj može biti platforma za dezinformacije, beskrajnu komercijalizaciju pažnje, praćenje ponašanja i proizvodnju sadržaja koji je prilagođen upravo našim slabostima. Isti ekran kroz koji možemo da vidimo različite svetove može istovremeno i da ograniči ono što nam se pojavljuje pred očima.

Sa svešću da algoritmi utiču na naše izbore, lako je upasti u krajnost i zaključiti da je svaki naš izbor lažan. Da ništa zapravo ne želimo sami. Da smo svi samo proizvodi algoritama. To bi, međutim, bila jednostrana i prilično distopijska strana priče. Čovek nije pasivni objekat bez ikakve šanse da sam odlučuje. Uvek možemo da ignorišemo preporuke, promenimo mišljenje ili da prestanemo da pratimo određene sadržaje. U tom smislu, moć proizvodi odnose i mogućnosti unutar kojih nam je ostavljen prostor da delujemo. A upravo zato što postoji odnos moći, postoji i mogućnost otpora. Opirimo se.

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Od društva discipline do društva (samo)kontrole se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na njihovim profilima videćemo niz različitih objava – reportažne snimke akcija, protesta, promotivne videe, videe koji kritikuju vlast, ankete, najave događaja, najave protesta, javna saopštenja… Sve ovo nalazi svoje mesto na studenskim Instagram nalozima koji su postali osnovni kanal komunikacije, borbe i slobode studenata u Srbiji. Ako odlučimo da skrolujemo kroz studentske Instagram naloge, jasno je da više ne gledamo niz objava, već stičemo uvid u hronologiju studentskih blokada i protesta. Tačnije, gledamo njihov digitalni arhiv.

Od sredstva mobilizacije do prostora arhiviranja

Uloga društvenih mreža u političkoj komunikaciji nije novitet. Od Tviter revolucije u Iranu i Arapskog proleća, do uloge i upliva Fejsbuka u predsedničke izbore u Americi, društvene mreže postale su važan deo političke stvarnosti i važan resurs u trenucima u kojima mejnstrim mediji ne predstavljaju dovoljne kanale za komunikaciju sa opštim stanovništvom. 

Kada govorimo o Srbiji, prema Alternativnom izveštaju o položaju mladih za 2025. godinu, mladi se dominantno informišu putem društvenih mreža (69,9%), a od društvenih mreža većina najčešće koristi Instagram (90%). 

Takođe, prema izveštaju „Digital 2026“ oko 72% populacije ima nalog na makar jednoj društvenoj mreži, a najpopularnija među njima je Instagram, sa oko 3,4 miliona korisnika, dok nakon toga slede Fejsbuk sa 3,25, pa Tiktok sa 3 miliona.  

Ako obratimo pažnju na statističke podatke, postaje jasno zbog čega je upravo ova mreža postala osnovni kanal komunikacije sa najširom mogućom publikom za studente u blokadi, kao i brojne proteste, okupljanja i akcije koje su organizovali. Studenti koji su pripadali različitim fakultetima u blokadama otvarali su svoje naloge na različitim mrežama, a tipovi objava usklađivali su se u izvesnoj meri s prirodom tih mreža (Mladi u medijskom ogledalu, 2025). Ipak, čini se da se kao najuticajnija pokazala upravo – Instagram.

„Kada je reč o Instagramu, studenti su pomoću njega izgradili neku vrstu paralelne medijske infrastrukture. Ti nalozi služili su za informisanje, koordinaciju, mobilizaciju, demantovanje netačnih tvrdnji, dokumentovanje incidenata, ali i za humor i jačanje solidarnosti”, naveli su Janjić i Subotić, autori ovog istaživanja u tekstu za Magločistač. 

Prema izveštaju Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu, prema broju objava, među studentskim nalozima na Instagramu najaktivniji je bio krovni studentski nalog (ujedno i najpraćeniji), sa 244 objave. Među pojedinačnim fakultetima najviše objava imao je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, a najmanje Fakultet dramskih umetnosti (FDU), najpraćeniji nalog jednog fakulteta (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025). U okviru ovog izveštaja, nalog FDU-a izdvojen je prema kreativnim video sadržajima na visokom nivou produkcije, koji su bili viralni. 

„Mislim da je prvenstveno, kada je otvoren, pošto je u jednom trenutku bio jedini nalog u blokadi, imao informativnu funkciju, pomalo oslobodilačku. Sećam se da se nalog prvo zvao Svi u blokade, jer je bio prvi i jedini. Vremenom je, kako su nastajali drugi nalozi, postajao neka vrsta umetničkog svojstvenog rada jer smo bili svesni toga da, za razliku od drugih, imamo i ljude i sredstva da to dignemo na neki viši nivo i smatrali smo da je ta neka umetnička funkcija koju nosi naša blokada i to na koji način možemo da je prikažemo jedinstvena i da može da podigne svest ljudima”, za Oblakoder je rekla Anđela Džaferović sa Fakultata dramskih umetnosti.

FDU nalog je pametno iskoristio resurse koje zajednica sa fakulteta donosi, jer je danas to jedan od najpraćenijih studentskih naloga. Anđela kaže da je njegova uloga više umetnička i oslobodilačka i da je sada najviše bazirana na reelovima, a da je na početku bilo mnogo svežije i iskrenije. 

U okviru istraživanja Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu analizirano je 15 najpraćenijih Instagram naloga studenata u blokadi, koji su postali važan kanal informisanja i mobilizacije u toj godini. 

Istraživači su u izveštaju naveli da su funkcije ovih profila donekle komplementarne funkcijama različitih činiaca medijskog sistema:

„One služe kao platforme za izveštavanje (tekstualno i audiovizuelno), striming platforme, centri za odnose s javnošću i prikupljanje donacija, pa i mim stranice, uz izraženo učešće građanskog novinarstva. U jednom prilično zatvorenom medijskom sistemu studenti su iskoristili onlajn resurse kako bi samostalno pokrili onaj prostor koji im je – uprkos nedvosmislenom značaju njihovog pokreta – ostao uskraćen u većini mejnstrim medija, ili je (češće) iskorišćen za difamaciju pokreta”, piše u istraživanju. (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025).

Istraživači su dodali da „ovakav mehanizam ne može biti sveobuhvatna zamena za zdrav mejnstrim medijski prostor, ali da uspeva da uz relativno male resurse stvori i plasira sadržaj koji stotine hiljade građana smatraju relevantnim” (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025).

Svi u blokade FDU – kako nastaje jedan Instagram arhiv?

Tokom nastanka i vođenja profila Svi u blokade FDU, uređivačka politika bila je dosta intuitivna, ali i rigorozna, jer su na plenumima prikazivali reelove i odlučivali šta će biti objavljeno. 

„Ranije smo imali nedeljni raspored gde smo objavljivali po tri reela dnevno. Nismo toliko odlučivali šta je važno dokumentovati. Tokom ove i prethodne godine smo na terenu imali sigurno oko 30 snimatelja i to su sve ljudi, umetnici, koji vrlo dobro znaju šta treba dokumentovati. I mi smo to pokušavali da pretočimo u atraktivnu priču za deljenje na društvenim mrežama. Svi smo imali veliko poverenje jedni u druge”, objašnjava Anđela.  

Mnoge kampanje su pripremane i raspoređivane unapred, pa su ponekad i prikupljali precizne, specifične materijale na terenu.

„Sada jeste suština toga da mi imamo jednu veliku arhivu koja će nama sigurno jednog dana koristiti. To je tona materijala i mi smo imali ekipu od 100 ljudi, kao jedna velika televizija”, dodaje ona.

Anđela kaže da su pri vođenju profila izrazito vodili računa o tome kako ga koriste, te popularan format Instagram storyja nisu često koristili, jer je prolazan i preko njega se „preleće”, pa su zbog toga koristili postove i reelove, a story formate koristili samo za podsetnike na važne objave, kako ne bi preplavljivali pratioce informacijama.

Šta će ostati od studentskih protesta? Ili Šta se desi kada je arhiva jednog društvenog pokreta samo na Instagramu?

Instagram može biti korišćen kao izrazito efikasan kanal komunikacije i deljenja medijskog materijala i sadržaja, ali ipak predstavja platformu društvenih mreža koja je u vlasništvu privatne kompanije koja ima svoje interese, protokole, ali i ranjivosti. 

Zbog toga, postavlja se pitanje, šta se dešava ukoliko bi neki od studentskih profila nestali.

„Mi imamo jedan veliki arhiv, oko 16 TB je u pitanju. Ostalo se čuva na Instagramu”, u intervjuu za Oblakoder rekla je Anđela.

Kolege sa FDU-a detaljno su istraživale kako mogu da zaštite profil na Instagramu, konsultujući se sa brojnim stručnjacima na tu temu.   

„Jedini problem je nastao kada su nam kupili pratioce što se ipak nije odrazilo na našem profilu. Osim toga, nikada nismo imali problem sa napadima, jer smo se zaista zaštitili. Instagram nikada nije bio pouzdano mesto za čuvanje našeg materijala. Mi smo studenti škole na kojoj učiš da, kada snimaš nešto, bekapuješ na tri hard diska, to je način na koji mi radimo. Mi nemamo jednu kopiju nečega, već dve-tri. I to nema veze sa Instagramom, mi smo takva škola”, kaže Anđela. 

U novembru 2025. godine N1 je pisao o ovom problemu, naglom povećanju broja lažnih pratilaca na studentskim profilima i o onlajn napadima na studente u blokadi.

„U poslednjih nekoliko sati primetili smo veliki porast lažnih pratilaca na našem profilu. Gajimo sumnju da je cilj ovog čina gašenje našeg profila”, objavili su tada studenti u blokadi.

IT zajednica u blokadi tada je takođe ukazala da je u pitanju koordinisana kampanja brisanja ključnih kanala informisanja. Osim lažnih pratilaca kao još jedna tehnika napada korišćena je opcija „mass report”, koja je bazirana na velikom broju prijava profila na osnovu kojih kompanija Meta zaključava profil, dok se ne sprovede adekvatna analiza.  Jedan od targetiranih bio je Instagram profil studenata novosadskog Fakulteta tehničkih nauka, ali je profil ubzro spasen.

„Imali smo sve indikatore da je cela komunikaciona infrastruktura studentskog pokreta bila pod rizikom da bude neutralisana određenom vrstom manipulativnog napada čije aspekte analiziramo”, rekao je tada Đorđe Krivokapić, profesor i osnivač Share Fondacije za N1, dodajući da se odgovornost za „neutralisanje” profila ipak prvenstveno mora tražiti u platformama, a da „mediji i civilno društvo imaju dužnost da obaveštavaju javnost i platforme o ovom pitanju i da na taj način podignu pažnju mnjenja i platformi kako bi ovakve zloupotrebe mehanizama u onlajn okruženju bile stopirane.”

Instagram arhive blokada – pogled unazad

Studentski profili zato nisu samo zbirka digitalnih tragova protesta. Slične Instagram arhive širom sveta otvorile su pitanje ko uopšte dobija priliku da zapisuje istoriju. Rest of World je, pišući o profilima koji arhiviraju istoriju marginalizovanih zajednica, ovaj proces opisao kao promenu koja demokratizuje to „ko piše i beleži istoriju“.

„Mladi su tokom 2025. postali jedan od glavnih simbola te borbe: za deo javnosti oni predstavljaju mogućnost promene, dok ih deo medija i političkih aktera prikazuje kao pretnju, faktor nestabilnosti, produženu ruku neprijatelja vlasti i države… Taj model u izvesnoj meri podseća na praksu kojoj smo svedočili i prethodnih godina u tekstovima o opoziciji i političkim neistomišljenicima vlasti, ali je ovog puta, kvantitativno gledano, udar bio još snažniji, verovatno spram procenjene snage protivnika”, naveli su Janjić i Subotić, autori istražiavanja Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu za Magločistač. 

Ako pogledamo studentske profile i prelistamo ih, videćemo različite poruke, simbole, kao i trenutke studentske borbe. Zbog toga oni, zabeleženi u digitalnom prostoru, posle skoro dve godine i predstavljaju verodostojne arhive studentskih protesta, borbe i glasa.

„Mi često skrolujemo kroz FDU videe i vraćamo se na njih i postoji neki hronološki razvoj, kako se profil razvijao i kakva mu je bila funkcija kroz ove dve godine i koliko je bio drugačiji na početku nego što je sada. Ja iskreno mislim da umetnost sama po sebi konstantno diže svest u bilo kom polju, debati, dešavanju i da iz tog razloga naš profil ima veliku funkciju i da će ostati kao pečat i za 50 godina”, kaže Anđela.

Anđela dodaje da će ljudi, kada se budu sećali blokada, verovatno sećati i profila FDU u blokadi, šta je radio i na koji način i kako i koliko su to digli na viši nivo, i umetnički i informativno. 

„Mi smo znali da, iako mi ne prenosimo informacije uživo i nismo prvi, uvek čekaju nas da se oglasimo. Ne moramo da budemo prvi jer znamo da, iako smo poslednji, bićemo najvažniji. Mi smo to gradili da bismo došli do toga da ne moramo da budemo prvi, već da znamo da ljudi čekaju da se oglasimo. Mislim da će zbog toga značiti i sigurno se on promenio, doživljavamo ga drugačije nego na početku, jer ni na početku nismo znali šta hoćemo od toga, a sada je to već neka čak i zaokružena priča”, zaključuje Anđela, uz komentar da bi profil mogao da se probudi ukoliko se dese izbori, jer znaju kolika je njihova potencijalna uloga i svesni su šta su uradili za blokade.  

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera
i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Instagram kao arhiva otpora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nasuprot čestom mitu kako su mladi nezainteresovani, nedavno objavljen izveštaj Mladi u medijskom ogledalu 2025 Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazuje upravo suprotno: više od 76% mladih navodi da ih politička i društvena dešavanja i te kako zanimaju, ali i 70% njih kao primarni izvor informisanja navodi upravo društvene mreže.

Ovaj prelazak u digitalni prostor nije nastao samo iz navike, već su, kako pokazuje ovo istraživanje, mladi, a posebno studenti, prepoznali masovnu zatvorenost i ograničen prostor za teme koje ih zanimaju u tradicionalnim medijima. Društvene mreže su zato postale njihov medijski prostor, kanal kroz koji sami kreiraju vesti, dokumentuju stvarnost i grade vidljivost za sopstvene zahteve, ali i glasno govore o savremenim boljkama društva. Samim tim, aktivizam mladih se u velikoj meri preselio na društvene mreže, gde putem različitih kampanja mladi izražavaju svoj stav o ključnim društvenim i političkim stvarima. 

Time je otvoreno i novo pitanje, ali i izazov za društvo u kom živimo: da li su objavljivanje storija, deljenje saopštenja ili promena profilne fotografije postali nova, legitimna forma političkog delovanja ili samo komforna zamena za stvarni angažman?

„Slacktivizam“ i iluzija angažmana: Da li je lajk postao zamena za akciju?

Jedna od najčešćih kritika upućenih digitalnom aktivizmu jeste optužba za takozvani slacktivizam, površno delovanje koje se završava na ekranu i služi rasterećenju sopstvene savesti. Deljenje objave, lajk ili promena profilne fotografije zahtevaju minimalan trud, pa se postavlja pitanje stvara li digitalni prostor iluziju da smo društveni problem rešili samim tim što smo ga objavili na svom profilu. Mila Stanković ispred Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan ističe kako takva opasnost uvek postoji, ali da je ipak priča o „slacktivizmu“ često previše pojednostavljena.

„Istraživanje Crte iz 2024. godine pokazuje da su online aktivnosti najčešći oblik građanskog učešća, što znači da je digitalni prostor postao važna arena političkog i društvenog angažmana. Lajk ili deljenje sadržaja nisu isto što i izlazak na protest ili glasanje, ali često predstavljaju prvi korak ka većem angažmanu. Antički forumi za političku raspravu više ne postoje – danas se veliki deo javne debate odvija na X-u i Instagramu,” naglašava Stanković.

Da je digitalni aktivizam prvi korak ka većoj promeni, slaže se i Milica Borjanić iz KOMS-a i ističe kako ga ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da je ipak ključno ono šta dolazi nakon toga.

„Stvarnost se ipak odvija i van društvenih mreža, pa je za konkretnu društvenu promenu potrebno da se stavovi i mobilizacija iz digitalnog prostora pretoče u delovanje u zajednici, institucijama i svakodnevnom životu,” ukazuje Borjanić.

Upravo u tom procepu između digitalnog i fizičkog prostora nastaju i najčešći mitovi o dometima online aktivizma. Borjanić objašnjava da je najveća zabluda uverenje da je svaki online angažman automatski bezvredan zato što zahteva manje napora od izlaska na protest, volontiranja ili dugoročnog rada u nekoj organizaciji.

„Nije svako deljenje objave aktivizam, ali to ne znači ni da deljenje informacije nema efekat. Problem nastaje tek kada taj prvi, najlakši korak počnemo da posmatramo kao dovoljan sam po sebi“, skreće pažnju Borjanić.

Na to se nadovezuje i Stanković, ističući da se u kritikama digitalnog delovanja često previđa stvarni rad koji se odvija iza ekrana:

„Najveći mit je da online aktivizam nema nikakav efekat. Mreže mogu da povećaju vidljivost problema, povežu ljude koji se inače ne bi sreli i izvrše pritisak na institucije ili kompanije. Mnoge kampanje su upravo i počele sa društvenih mreža. Drugi mit je da je svaki online angažman automatski površan. Često se zanemaruje i ozbiljan rad koji se odvija online: prikupljanje dokaza, organizovanje zajednica, pritisak na donosioce odluka i koordinacija akcija“, zaključuje Stanković.

Aktivistkinja Jelena Riznić ukazuje i na to da online kampanje zaista nemaju smisla, velike korporacije i države ne bi ulagale toliko novca i vremena u pokušaj da to zabrane. 

„META je poslednjih godina više puta pokušavala da algoritam praktično ,,pročisti” od političkog sadržaja, pre svega zbog pisanja o genocidu u Gazi i tome kako SAD i velike evropske sile podržavaju Izrael u tome. Izrael ulaže nadrealne količine novca i angažuje influesere koje ,,masno” plaća, samo kako bi pisali pozitivno o izraelskoj državi dok sprovodi genocid. Dakle, očigledno kampanje nešto znače i svakako je suludo ne koristiti prostor koji imamo da pišemo i pričamo o stvarima koje su važne,“ naglašava Riznić.

Gde je granica između online i offline aktivizma?

Pitanje koje se nameće jeste da li su digitalni i fizički prostor zaista odvojeni svetovi ili su postali nerazdvojni delovi jedne iste celine. Najveći broj novijih istraživanja, kako ističe naša sagovornica Mila Stanković, pokazuje da online i offline aktivizam nisu odvojeni svetovi, već se uglavnom dopunjuju.

„Društvene mreže olakšavaju dokumentovanje događaja, izgradnju zajednica i mobilizaciju ljudi, dok offline angažman često podstiče ili podržava aktivnosti van interneta. To se posebno videlo nakon pandemije, kada je veliki deo javnog života prešao u digitalni prostor. U Srbiji smo poslednjih godinu dana više puta videli kako se poziv na okupljanje, pružanje podrške ili organizovanje protesta širi upravo preko mreža, a zatim prerasta u masovno prisustvo na ulici. Online prostor često nije zamena za offline angažman, već njegova infrastruktura.”

Da ono što se dešava online retko ostaje potpuno ograničeno na digitalni prostor, se slaže i Milica Borjanić, i dodaje da to, nažalost, vidimo i na primeru nasilja, ali da to isto važi i u pozitivnom smislu: društvene mreže omogućavaju mladima da se informišu, povežu, organizuju i mobilišu, a onda svoje stavove i zahteve izraze kroz proteste, inicijative, volontiranje, učešće u organizacijama ili druge oblike angažovanja u zajednici.

Jelena Riznić dodaje da se neretko digitalni aktivizam preliva na ulice, ali da je za to neophodan emocionalno pobuđujuć događaj, koji u nama proizvodi emocije visoke aktivacije, poput besa zbog neke nepravde, ali i sreće, nade, optimizma da možemo nešto da promenimo. 

„To nekako vidimo i u praksi – izlazili smo na ulice u najvećem broju zbog tragedija i deljenja ljutnje i tuge jer su mogle biti sprečene, ali i zbog kolektvne nade da možemo da stanemo tome na put,” ističe Riznić.

Međutim, dvosmerna ulica između ekrana i terena nosi i svoju tamnu stranu: stalan pritisak da se na mrežama reaguje odmah, na sve i bez izuzetka. Digitalni prostor uspostavio je diktat imperativa oglašavanja, gde se odsustvo reakcije često tumači kao nezainteresovanost ili, čak, prećutna saglasnost sa nepravdom.

Na ovaj unutrašnji pritisak i sagorevanje ukazuju i same aktivistkinje. Riznić objašnjava da postoji realan pritisak iz okruženja, ali i onaj koji su aktivisti tokom vremena sami interiorizovali:

„Na mrežama često postoji utisak da su sve stvari urgentne i da sve mora sada i odmah, što nekada naprosto nije slučaj. Drugi par rukava je činjenica da ta ‘mikro javnost’ često meri svaku reč ili odsustvo reakcije. Čak i ako reaguješ na sve ikada, počeće da te sumnjiče onog trenutka kada to ne uradiš iz ko zna kog ličnog razloga“, iskrena je Riznić.

Ona dodaje da je najveći izazov pronaći balans između razumevanja stvarne urgentnosti situacije i čuvanja sopstvenog mentalnog prostora – posebno u trenucima kada je potreban predah od mreža, dok sa druge strane mnogi ljudi izgaraju na terenu, čineći stvarnost podnošljivijom.

Od klika do pritiska: Kada digitalna podrška menja odluke i zakone?

Svedoci smo da je online aktivizam sve više prisutan u našem okruženju, pa i da smo sami mnoge stvari uočili onda kada ih je neko podelio na svom profilu i društvenim mrežama. Deljenjem sadržaja stvara se vidljivost, ali se postavlja pitanje u kom trenutku ta vidljivost prerasta u konkretan politički pritisak koji donosioci odluka više ne mogu da ignorišu.

„Digitalna podrška postaje politički pritisak kada preraste u organizovanu akciju: proteste, peticije, javne kampanje, medijski pritisak ili institucionalne zahteve. Sama vidljivost nije dovoljna, ali može biti veoma važan resurs za mobilizaciju. U Srbiji smo to jasno videli nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Informacije, snimci i pozivi na okupljanje širili su se ogromnom brzinom preko društvenih mreža, što je doprinelo masovnoj mobilizaciji građana. Mislim da nema potrebe da dočaravam „veličinu” tog političkog pritiska,” naglašava Stanković.

Digitalni aktivizam je u prethodne dve godine u Srbiji igrao veliku ulogu kada je reč o širenju informacija i podizanju svesti o određenim društvenim temema. I ne samo to – pokazao nam je da u svojim stavovima i borbama nismo sami, kako ističe i naša sagovornica Milica Borjanić. Ona ukazuje na važnost solidarnosti na mrežama, ali i to da, kada na mrežama vidimo da veliki broj ljudi prepoznaje isti problem ili deli isto nezadovoljstvo, smanjuje se osećaj izolovanosti i postaje mnogo lakše napraviti sledeći korak. Kako Milica ističe, primer studentskog organizovanja u Srbiji je dobar pokazatelj koliko su danas digitalni i offline aktivizam međusobno povezani.

„Ono što tome daje stvarnu društvenu i političku težinu jeste činjenica da se mobilizacija nije završila na društvenim mrežama. Prelila se u plenume, proteste, blokade, lokalne akcije i različite oblike solidarnosti i samoorganizovanja. Upravo zato mi je taj primer zanimljiv, pokazuje da pitanje više nije nužno da li je aktivizam „online ili offline“, već kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom,” naglašava Borjanić.

To, pak, nije jedini slučaj koji ukazuje na to kako digitalni aktivizam utiče na javno mnenje. U svetu je veliki broj primera na koji način su kampanje na društvenim mrežama uticale na javnu debatu, ali i donosioce odluka. Samo neki od primera je i viralna kampanja „Book Burning Party“ iz SAD (2011), gde je provokativna najava spaljivanja knjiga na društvenim mrežama privukla ogromnu pažnju medija i javnosti. Ispostavilo se da je reč o akciji spasa lokalne biblioteke, što je motivisalo građane da u velikom broju izglasaju njeno finansiranje.

Jedna od važnih kampanja u našem reigonu je, kako ističe Mila Stanković, i #NisamPrijavila iz 2021. godine, kampanja koja je praktično nastala na Twitteru, kada su žene počele da dele svoja iskustva nasilja i razloge zbog kojih ga nisu prijavile.

„Za samo dva dana pojavilo se više od 15.000 objava, a tema je sa društvenih mreža prešla u tradicionalne medije i širu javnu debatu. Meni je ovaj primer posebno zanimljiv jer pokazuje da online aktivizam ne mora uvek da rezultira protestom ili neposrednom institucionalnom promenom da bi imao stvaran efekat,” naglašava Stanković.

Da se akitvizam mnogo puta iz online sfere preselio na konkretne akcije, slaže se i Jelena Riznić i ističe kako je takvim primerima i sama svedočila, ali da joj je najdraži događaj, u kom je i sama učestvovala, onaj kada su aktivistkinje sprečile da osvedočeni seksualni nasilnik postane dekan na Fakultetu političkih nauka 2024. godine. 

„Pamtim taj nivo sreće i optimizma, jer vidimo da naš glas znači, da pritisak može da urodi plodom i da online protest može da se preseli u realni prostor. Pamtim ga i kao početak studetnskog otpora postavljanju partijskih perjanica na značajne pozicije na Univerzitetu, ali i kao ne tako česte situacije kad smo udruženi rekli da nasilnicima nije mesto u institucijama,” naglašava Riznić. 

Početna stanica, a ne konačno odredište

Na kraju, pitanje više nije da li je aktivizam isključivo digitalan ili terenski, već kako ta dva sveta sarađuju u stvaranju stvarne promene. Kako ističe Milica Borjanić, ključ je u tome kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom, jer se stavovi koje formiramo na mrežama neizbežno prelivaju u naše svakodnevne odnose, odluke i ponašanje. Društvene mreže su, kako ona ističe, značajno smanjile prag za prvi korak i dale nam infrastrukturu koja nam pokazuje da u svojim borbama nismo sami.

Sa druge strane, kako podseća Mila Stanković, iako digitalni prostor olakšava i ubrzava mobilizaciju, stvarna društvena promena i dalje zavisi isključivo od ljudi i njihove spremnosti da se aktivno angažuju. Primeri poput studentskog samoorganizovanja ili pokreta #NisamPrijavila jasno pokazuju da digitalni rad, od podizanja svesti do građenja solidarnosti, ima moć da pokrene  društvo.

Ipak, kroz online aktivizam je postalo lako verovati da su deljenje objave ili promena profilne fotografije dovoljni sami po sebi i to je verovatno i jedna od najvećih zamki online aktivizma. 

„Nekada osećamo da smo jednim klikom sve rešili, a istina je da većina stvari kod nas (a verovatno ne samo kod nas), ne može da se promeni dok ne pružimo jači pritisak, sednemo nekome na kičmu pobunom i iscedimo suvu drenovinu za to što želimo,” zaključuje aktivistkinja Jelena Riznić. 

Tako odgovor na pitanje da li je deljenje objave političko delovanje ne leži u samom kliku, već u onome što sledi nakon njega. Storiji, heštegovi i viralni snimci nisu čarobni štapić koji sam po sebi menja zakone, ali su postali naša početna tačka. Zato više ne postoji granica između online i offline sveta, već između pasivnog posmatranja i stvarne spremnosti da se aktivizam sa ekrana pretvori u delovanje u zajednici. Deljenje objave jeste politički čin, ali samo ako predstavlja početak, a ne kraj našeg angažmana.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Od storija do ulice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne, samo ne da izađem da se pozdravim sa rodbinom. Ma izađi, kad ti kažem. Istog trenutka nemaš izbora sem da polako kreneš u svoju „diplomatsku misiju“ ljubljenja nepoznatih ljudi koji ti se smeše sa vrata i govore: „Jao, vidi kolika si porasla, ista mama!“, iako te vide prvi put u životu.

Naravno, niko nikada nije stradao od tri obavezna poljupca u obraz nepoznatoj tetki iz unutrašnjosti. Iako te proguta talas neprijatnosti, mala sedmogodišnja Marija je bar malo srećnija kada vidi da danas istu tu scenu mnogobrojni influenseri i mim stranice interpretiraju kroz humor i šalu. Sudeći po broju reakcija, komentarima i šerovanjima, jedno je sigurno – ako si rođen na Balkanu, morao si da prođeš ovaj transfer blama. I ne samo ovaj, već ceo spektar različitih situacija koje odrastanje u ovoj zemlji nosi sa sobom.

Neke od tih situacija su manje bezazlene od ovih, neke sa sobom nose duboko ukorenjene patrijarhalne obrasce koji su prisutni u društvu, neke govore o decenijski prisutnoj ksenofobiji, homofobiji i xy fobiji.

Iako sam odrasla osoba, ipak, što bi Elena Kitić rekla, još uvek me, lome fobije, ali kada vidim da ih neko interpretira kroz za mene, jedan od najuzvišenijih formata humora – mim, ne mogu da kažem da mi ne bude lakše. Ne samo da mi je lakše, nego i lakše uočavam šta je sve i koliko je problematično ono što se dešava u mom okruženju. Mim svim predrasudama, stereotipima, fobijama i svim drugim osnovnim jedinicama građe i funkcije života na ovoj planeti, daje lice, upire prstom u njih i samim tim, kroz smeh, vrlo perfidno i suptilno – utiče na publiku da preispita ova obrasce i doživi ih kao nešto što je prisutno, ali ipak – lejm da se radi.

Meme who?

Ništa me toliko ne razoruža, nego kada drugarici prepričavam mim. Da li postoji način na koji se to uopšte radi? Kroz prepričavanje, sam mim gubi na svom humoru bar za 50%. Isto tako, nije ga baš lako ni definisati, ali zato imamo Oksfordski rečnik koji ga vidi kao sliku, video-zapis ili tekst, obično humorističnog karaktera, koji internet korisnici kopiraju i dele, često uz manja variranja ili izmene. I sigurno smo svi videli šta je mim i kako izgleda. Ali, ukoliko nismo, nećemo ni razumeti šta je iz ove definicije, već je bolje slediti onu dobru mantru kada objašnjavaš društvenu igru, pa kažeš: bolje da počnemo da igramo, pa ćeš da ukapiraš.

Sam termin prvi je upotrebio britanski evolucioni biolog Ričard Dokins (Richard Dawkins) 1976. godine u svojoj knjizi Sebični gen. Dokins je, sudeći po Britanici, mimove (od grčke reči mimema – imitirano) zamišljao kao kulturni parnjak biološkim genima i posmatrao ih je, slično „sebičnim“ genima, kao entitete koji upravljaju sopstvenom reprodukcijom i tako služe sopstvenim ciljevima. Podrazumevano u tim terminima, mimovi nose informaciju, replikuju se i prenose sa jedne osobe na drugu, uz sposobnost da evoluiraju.

Vremenom, kako se internet kultura razvijala, mimovi su postali njen deo i njihova popularnost je rasla. Mimovi zadiru u onlajn kolektivnu svest i često se nazivaju digitalnim folklorom. „Možemo videti ne samo nove načine na koje ljudi rade stvari ili se izražavaju u javnosti, već i neke od tema, strahova ili želja koje ljudi imaju. Sve ove složene teme ogledaju se u stvarima kao što su mimovi“, ističe Paolo Gerbaudo, predavač digitalne politike i direktor Centra za digitalnu kulturu na Kraljevskom koledžu u Londonu (King’s College London).

Iako je mnogima prva aocijacija na mim zabava, autori Habibullah Ibrahim Mahmoud i Bashiru Amoda Ajijola ističu da su mimovi prerasli okvire običnog internet humora i postali moćni instrumenti političkog angažmana i otpora:

„Mim-kultura, nekada smatrana trivijalnim segmentom internet humora, izrasla je u moćno sredstvo političkog angažmana, posebno među mlađom populacijom širom sveta. Mimovi, kao reproduktivne kulturne jedinice koje kombinuju tekst i sliku, pojednostavljuju složena politička pitanja u emotivno nabijen sadržaj koji se lako deli.“

U pejzažu onlajn komunikacije koji se neprestano razvija, mimovi su se pojavili kao moćna sredstva za uticanje na javno mnjenje. Ne samo da su jedan od najduhovtijih alata za izražavanje, već su i alat putem kog, suptilno ili manje suptilno, utičemo i na mišljenje korisnika.

Nisam to što misliš, samo jedan meme

I dok nam se na prvi pogled čini da su internet-mimovi samo bezazlena zabava koja služi za razbibrigu tokom pauze za ručak, istraživanja pokazuju da se iza njih krije mnogo moćniji mehanizam. Kako u svojoj analizi za BBC ističe novinarka i istraživačica Helen Brown:

„Na površini, internet-mimovi su višeprisutni izvor lake zabave… Međutim, mimovi imaju i svoju ozbiljnu stranu. Oni su jezik sami po sebi, sa sposobnošću da nadilaze kulture i grade kolektivni identitet između ljudi. Ove deljive vizuelne šale takođe mogu biti moćna sredstva za samoizražavanje, povezivanje, društveni uticaj, pa čak i političku subverziju.“

Najbolji primer kako naizgled bezazlen vizuelni format postane subverzivno oružje jeste slučaj iz Kine 2018. godine, tokom globalnog #MeToo pokreta. Suočene sa oštrom državnom cenzurama i blokiranjem klasičnih haštagova, kineskinje su morale da pronađu alternativni način da podele svoje priče i umreže se. Odgovor se krio u slici crtanog zeca pored činije pirinča. Kada se te dve reči izgovore na mandarinskom, one zvuče isto kao „mi tu“ (Me Too), pa je tako ovaj vizuelni mim postao šifrovani jezik otpora. Slika je delovala potpuno bezazleno za cenzore, ali je unutar potlačene zajednice uspela da probije zidove tišine i pokrene masovnu solidarnost.

Samo još jedan od primera kako su mimovi pokrenuli društvenu diskusiju se dogodio 2015. godine, kada su naučnice delile ironične mimove na kojima su u laboratorijskim mantilima i zaštitnoj opremi, uz haštag #distractinglysexy (uznemirujuće seksi), kao odgovor na komentare o „devojkama“ u laboratorijama koje je izrekao dobitnik Nobelove nagrade Tim Hant (nakon što je izjavio da je problem sa ženama u labarotoriji to što se muškarci u njih zaljubljuju, zaljubljuju se one u njih, i plaču kada ih kritikujete). Haštag je za samo nekoliko sati prikupio više od 10.000 objava na društvenim mrežama i doveo do širih razgovora o seksizmu u nauci u mejstrim medijima.

Da mimovi nisu samo puka zabava, već ozbiljan globalni jezik otpora, pokazuje i istraživanje tehnološke i digitalne stručnjakinje An Xiao Mine u njenoj knjizi Memes to movements : how the world’s most viral media is changing social protest and power. Kroz analizu pokreta širom sveta, Mina naglašava da su mimovi zapravo „ulična umetnost na internetu“ – posteri koje lepimo na naše digitalne prozore kako bismo skrenuli pažnju na ljudska prava, korupciju i socijalnu pravdu.

Kada su se u Kini 2011. godine vlasti obrušile na aktiviste i blokirale svako pominjanje umetnika i disidenta Aj Vejveja, građani su našli način da zaobiđu cenzuru: počeli su masovno da dele slike i simbole običnih suncokretovih semenki, aludirajući na njegovu čuvenu instalaciju u Londonu. Slični primeri otpora kroz vizuelni humor beleže se širom planete – od Ugande, gde su građani ironičnim haštagom #WhereAreTheGoats ismevali nestanak državnih koza, preko Kenije, gde se haštagom #TweetLikeaForeignJournalist parodiralo lažno izveštavanje stranih medija, pa sve do Sjedinjenih Država, gde su prepoznatljivi kačketi, duksevi sa kapuljačom i ružičaste kape postali globalni simboli borbe za pravdu i ravnopravnost. Kako zaključuje An Xiao Mina, mimovi prevazilaze puki humor i čine ono što je umetnost oduvek radila: „oni su više od same šale i čine da se osećamo manje usamljeno. Kroz njih gradimo medijsko okruženje koje odražava ko smo mi i koje su naše prave vrednosti.“

Gospođetino, damo, gospođo, dobar drug, prijatelju do koske, šmekeru, lave, humanitarcu, britkog jezika, ne trpi nepravde – MIM

Nimalo iznenađujuće, kako ističe novinarka Helen Brown, skloniji smo da delimo mimove koji su u skladu sa našim političkim stavovima, a političke mimove takođe obično podvrgavamo strožem prosuđivanju nego one nepolitičke. Međutim, pored toga što doprinose buci kojoj smo izloženi na društvenim mrežama, politički mimovi nude subverzivan način da se ospore dominantni diskursi autoritarnih vlada.

Gerbaudo navodi da je upotreba mimova „kao sredstva političke borbe obojena prevlašću sarkasma i ironije, što je veoma karakteristično za mimove, jer se tako izlažu ruglu slabost, podlost ili glupost neprijatelja, ismevaju preterana nadmenost i prevelika arogancija moćnika“. Ipak, oni se takođe mogu koristiti kao sredstva za iskazivanje besa i političkog nezadovoljstva.

Digitalni aktivizam u formi mimova, kako ističe Brown, važan je oblik izražavanja za ljude koji žive u opresivnim režimima u kojima otvorena antidisidentska debata nije prihvaćena u mejstrim medijima. Tu dolazimo i do nas. Da mimovi nisu samo globalni fenomen, već i moćno oružje za preživljavanje, vidimo i u našem dvorištu. Kada se na domaćoj političkoj i javnoj sceni dese situacije koje prevazilaze svaku granicu zdravog razuma, bilo da je reč o bizarnim predizbornim spotovima, Palminom hologramu, otvaranju fontana i besmislenih semafora, domaće mim stranice u roku od nekoliko minuta naprave vizuelnu satiru. And I think it’s beautiful.

Uostalom, za narod koji je tokom ratova i bombardovanja izlazio da peva i koji pronalazi katarzu u crnom humoru, humor kao mehanizam odbrane, ali i oštro sredstvo da se mapira svaki problem u društvu, zapravo i nije tako neočekivana stvar.

Inserti iz političkih duela, izjave tokom mitinga, protesta i sa zvaničnih skupova, stavljeni u kontekst mima, obesmišljavaju apsurd koji živimo. Različiti skečevi, reinterpretacije situacija odrastanja na Balkanu, običaja, verovanja i ukorenjenih stavova u nekoliko sekundi se pretvaraju u ono što suštinski i jesu – farsu. Mimeri su, bez ikakve diplome iz sociologije, uradili ono što institucije nikada nisu smele – secirali mentalitet do gole kože i pokazali nam da sve što možemo učiniti jeste da se dobro ismejemo, jer tako smo u mogućnosti.

Više od šale

Na kraju krajeva, snaga mima i jeste u tome što privatnu teskobu pretvara u kolektivnu katarzu. Mimovi su prerasli zabavu i postali suptilno, ali moćno subverzivno sredstvo. Kroz ironiju i humor, generacije odrasle na internetu demaskiraju teške tabue, ksenofobiju, mizoginiju i rigidne društvene stereotipe brže i efikasnije nego ikakve zvanične kampanje.

Mim je postao više od digitalne zabave za prekraćivanje vremena – on je moćno sredstvo za izražavanje stavova. Bilo da služi kao šifrovani signal otpora pod cenzurom, oštro oruđe za razotkrivanje ukorenjenih predrasuda ili kao kolektivni ventil za preživljavanje kolektivnog apsurda.

Kako ističe Brown, on ispod svog jednostavnog spoljašnjeg izgleda krije složenost i kulturu. „Na internetu, mimovi su važni pokretači komunikacije, pripadnosti i digitalnog aktivizma, koji mogu i da nas ujedine i da podele, u zavisnosti od toga ko smo i kako učestvujemo u njima.”

Ovi vizuelni zapisi, od odrastanja na Balkanu do globalnih protesta, nas uče da se sa svakodnevnim apsurdom ne moramo nositi samo kroz tugu ili muk. Kroz prepoznatljive formate i katarzu koju donose, mimovi povezuju naše lične priče sa onim što proživljava celo društvo i samim tim utiču na njega.

Zato, jedno je sigurno, a to je da mim ne treba potcenjivati. Jer, dok institucije spavaju, mimeri su već objavili dijagnozu.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Članak Kako mim-kultura ruši tabue se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Za nešto mlađu publiku (ili za slučaj da grešim), u pitanju je spot za Eminemovu pesmu The Real Slim Shady. Nekoliko kadrova kasnije, u tom istom spotu pored Eminema, odnosno njegovog alter ega Slim Shadyja, vidimo i klonove koji izgledaju identično kao on, a čiji se tačan broj ne zna. Svi imaju plavu kratku izblajhanu kosu, napola smaknute pantalone i belu majicu, pa je teško odrediti koji od njih je „pravi“. U prepoznatljivom catchy refrenu, Eminem uporno ponavlja kako je on real, dok ga svi ostali imitiraju. 

Dve decenije kasnije, pomenuti izvođač je na dodeli MTV Video Music Awards 2024. u Njujorku prvi put uživo predstavio materijal sa svog dvanaestog studijskog albuma The Death of Slim Shady. Tokom nastupa rekreirao je jednu od svojih najpoznatijih scena sa MTV nagrada iz 2000. godine: na binu je izašao okružen desetinama „dvojnika” sa prepoznatljivim plavim perikama, evocirajući izgled i estetiku svog alter ega Slim Shadyja. Izveo je pesmu Houdini, prvi singl sa novog albuma. 

Ali ovo nije tekst o njemu. On je samo prigodan podsetnik na pitanje koje se danas čini još aktuelnijim i važnijim – kako razlikovati ko je real, a ko je imitacija? I ne, to pitanje nije rezervisano samo za muzičku industriju. Naprotiv. 

Rekreiranje postojećeg ili loša kopija?

U 2026. godini sa svih strana obraćaju nam se glasovi za koje nismo sigurni koliko su autentični, iako se predstavljaju tako. Digitalno doba, bez sumnje, osim što je omogućilo pristup različitim informacijama, pokazalo se i kao plodno tlo za multiplikovanje neautentičnih glasova, pa tako postoji sve više sadržaja koji liče jedan na drugi. 

Možda je autentičnost sa pojavom interneta (i mogućnošću da bilo ko može da kaže bilo šta i da imitira bilo koga) zapala u krizu, ali sa pojavom AI-ja kao novog aktera, potencijal za kopiranje deluje neograničeno. Otkako je ušao u širu upotrebu AI nekada manje, a nekada više primetno, potiskuje autore i umesto njih piše, stvara i biva prisutan u nepreglednim bespućima interneta. Starom srpskom rečju – ghostwrituje. 

Iako je pojam ghostwriter (pisac iz senke) nastao još 1921. godine, kada ga je skovao američki sportski agent i novinar Walter Christy Walsh, rad pisaca iz senke postoji vekovima kroz istoriju i star je koliko i sama književnost i umetnost. 

U novije doba, ulogu pisaca iz senke sve više preuzima AI, a u praksi to otprilike izgleda ovako. 

Ulazim u ChatGPT i zadajem mu sledeći prompt: Napiši mi uvod za tekst o AI kao ghostwriteru referišući na Eminemovu pesmu The real Slim Shady. 

Odgovor koji dobijam je sledeći:

„Will the real Slim Shady please stand up?“ Više od dve decenije nakon što je Eminem postavio to pitanje, ono zvuči iznenađujuće savremeno. Kada je 2000. godine, okružen desetinama svojih dvojnika u istim plavim perikama, izašao na binu MTV Video Music Awards-a, njegova poruka bila je satirična – original i kopija postali su gotovo nerazdvojni. Dvadeset četiri godine kasnije, predstavljajući album The Death of Slim Shady, Eminem je ponovo oživeo isti prizor, kao da podseća publiku da pitanje identiteta nikada nije prestalo da bude aktuelno. Samo što danas više ne tražimo „pravog“ Slim Shadyja. Tražimo pravog autora.

A onda mu zadajem sledeći prompt:

Želim da tekst više bude esejistički u stilu Oblakodera, narativan i sa jačim punchlineom. 

ChatGPT mi izbacuje novu verziju:

Godina je 2000. Eminem stoji na bini MTV Video Music Awards-a, okružen desetinama svojih dvojnika. Svi imaju istu plavu kosu, isti izraz lica, iste pokrete. Dok refren odzvanja salom – “Will the real Slim Shady please stand up?” – postaje jasno da odgovor nije ni važan. Poenta nije da među njima postoji jedan pravi. Poenta je da ih ima previše da bismo uopšte bili sigurni ko je original, a ko samo njegova ubedljiva kopija.

Dvadeset četiri godine kasnije, Eminem na istu binu dovodi novu vojsku Slim Shadyja. Ovoga puta nastupom najavljuje album The Death of Slim Shady, kao da simbolično zatvara jedno poglavlje koje je i sam stvorio. Ali pitanje koje je postavio pre više od dve decenije nije umrlo zajedno sa njegovim alter egom. Samo je promenilo adresu.

Danas više ne pitamo: Ko je pravi Slim Shady?

Pitamo: Ko je pravi autor?

Do we have a problem here? 

Da li primećujete razliku između mog uvoda i dva primera koji ga slede? Jer koliko god mi sopstveni uvod bio (krajnje subjektivno) najdraži, moram da priznam da ovi uvodi koje je napisao ChatGPT uopšte ne zvuče loše. Jedan od razloga zbog kojih generativna veštačka inteligencija može jako dobro da oponaša pisanje čoveka leži, naravno, u podacima kojim ga svakodnevno svesno ili nesvesno „hranimo“.

Prema pisanju Milice Tošić, advokatice i pravne savetnice organizacije Partneri Srbija, Meta je za korisnike Instagrama i Fejsbuka iz Srbije od 26. juna 2024. godine počela da primenjuje izmenjenu Politiku privatnosti u kojoj je navedeno da će se sadržaji koje korisnici u našoj zemlji objavljuju na ovim platformama koristiti za trening i prozvodnju sadržaja Metinih AI tehnologija. 

„Meta na ovaj način obrađuje širok spektar podataka korisnika, između ostalog: vidljive objave, lajkove, komentare, geolokaciju, vreme objave, vrstu korišćenih uređaja, podatke o interakcijama sa prikazanim sadržajima, ali i podatke koje prikupljaju Metini partneri o aktivnostima korisnika na internetu izvan Instagrama i Fejsbuka“, navodi Tošić u tekstu na portalu Otvorena vrata pravosuđa.

Prema objavi Statista iz avgusta 2025. godine, veliki jezički modeli kao izvore podataka najčešće su koristili Reddit (u 40,1% slučajeva). Sledi Wikipedia sa 27%, a potom i YouTube (24%), pa tek onda Google sa 23%. Kao izvori podataka koriste se i digitalne baze i naučni radovi, javni arhivi, knjige, ali i „razgovori“ koje korisnici „vode“ sa AI sistemima.  

Iako se ti sistemi sve više usavršavaju, korisnici ChatGPT-ja će najverovatnije i dalje biti u mogućnosti da prepoznaju tekst čiji je ghostwriter AI na nekoliko načina, od kojih je, sasvim sigurno, najupečatljivija duga crta, rečenične konstrukcije poput: „ne samo“… „već i…“, kao i ponavljanje i razrađivanje opštih mesta korišćenjem „kružne logike“ gde se ne dolazi do jasnog zaključka i argumenti se ponavljaju u više različito formulisanih rečenica koje imaju isti smisao. 

AI je napisao ovaj podnaslov

A možda i nije. Neke stvari, ipak, ukoliko nisu jasno naznačene i obeležene čitaoci ne mogu da znaju. Kada se o veštačkoj inteligenciji još uvek samo maštalo, glavna pretpostavka je bila da će ona najpre automatizovati fizičke i rutinske poslove, a da će čovek imati više vremena za kreativne stvari. Ono što se dogodilo upravo je suprotno takvom predviđanju. Dok vodoinstalateri, stolari, električari ili frizeri i dalje nisu zamenjeni algoritmom, AI danas piše tekstove, komponuje muziku, generiše ilustracije, montira video klipove i predlaže kreativna rešenja za marketinške kampanje.

Zbog toga su upravo umetnici, ilustratori, scenaristi, prevodioci i pisci među najglasnijim kritičarima generativne veštačke inteligencije. U istraživanjima sprovedenim među profesionalcima iz kreativnih industrija najčešće se javlja strah od prisvajanja autentičnih stilova bez pristanka autora (setimo se Ghibli ilustracija koje su u jednom trenutku preplavile internet kao samo jednog primera), homogenizacije kreativnih radova i postepenog gubitka autorske kontrole nad sopstvenim delima.

U Adobeovom istraživanju sprovedenom među više od 1.400 kreativnih profesionalaca, čak 84,8% ispitanika izjavilo je da AI prvenstveno koristi za brainstorming, razvijanje ideja i ubrzavanje pojedinih faza kreativnog procesa.

Svojevrstan paradoks leži u tome što ljudi često ne doživljavaju AI kao autora i tekst koji on napiše neretko predstavljaju kao svoj. U istraživanju The AI Ghostwriter Effect učesnici su govorili da nemaju osećaj da su u potpunosti autori AI generisanog teksta, ali su istovremeno retko bili spremni da priznaju da je u njegovom nastanku učestvovala veštačka inteligencija. Što su više intervenisali u tekstu, to je bio jači njihov osećaj vlasništva, iako početna verzija nije nastala njihovim pisanjem. 

Ghostwriter – naš novi sagovornik 

Ono gde AI odlazi korak dalje jeste odgovaranje na poruke, odnosno lične prepiske koje bi trebalo da budu neformalne i iskrene. Kako biste se osećali da saznate da se ne dopisujete sa stvarnom osobom u komunikaciji koja pretpostavlja da je sa druge strane ekrana realan lik? Sreća je da za sada (ali po svemu sudeći, ne i zadugo) postoji mala šansa za tako nešto, budući da sumnjam da koristite Viber ako imate manje od 50 godina. O čemu je, naime, reč? 

Pre nešto više od mesec dana Rakuten Viber i OpenAI predstavili su globalnu saradnju koja korisnicima omogućava da koriste ChatGPT direktno u Viber aplikaciji. U praksi, to izgleda tako što je u delu ekrana predviđenom za odgovaranje na poruku dodat simbol olovčice, a kada kliknete na istu, AI vam generiše odgovor. Pored ove opcije, korisnici mogu da razgovaraju sa ChatGPT-jem u posebnom četu, da ga pozovu u privatne ili grupne razgovore pomoću oznake @ChatGPT, da traže pomoć pri prevođenju teksta, sažimanju dugih razgovora ili internet linkova, kao i da uređuju i „remiksuju“ fotografije uz pomoć veštačke inteligencije, piše Danas. 

Zamislite, dakle, da nekome pošaljete poruku: „Kako si?“ ili: „Šta radiš?“ a odgovor koji stigne bude napisan od strane veštačke inteligencije. Zvuči pomalo bizarno, zar ne? AI invanzivno prodire čak i u svakodnevnu komunikaciju da je zaista velika enigma kako će izgledati i najobičnija razmena poruka sa bliskim ljudima čije kontakte imamo sačuvane u imeniku. Pomalo kontradiktorno – želja za ljudskim kontaktom čini se nikad jačom, a istovremeno, glavni „krivci“ za sve češći kontakt sa mašinom upravo smo mi sami. 

Sherry Turkle, jedna od najpoznatijih autorki koje istražuju odnose ljudi i tehnologije, u knjizi Alone Together: Why We Expect More from Technology and Less from Each Other koju je izdala 2011. godine opisuje takozvani „Elizin efekat“. Naime, u eksperimentu iz 1966. godine studenti su „razgovarali” sa programom Eliza kako bi proverili njegovu sposobnost imitacije ljudskog razgovora. Iako je bilo jasno da je reč o robotu, Turkle je navela zapažanje da su učesnici eksperimenta pokušavali da mašini pripišu ljudske osobine, te su se ponašali kao da ne komuniciraju sa nečim neživim. Kako navodi Dobrinka Kuzmanović: „Mnogi korisnici imali su utisak da ih Eliza „razume“, a neki su davali prednost komunikaciji s njom u odnosu na komunikaciju s čovekom, iznoseći joj svoja osećanja i lične probleme.” Želeli su da računar deluje kao živo biće koje može da razume i oseća, pa su nesvesno prilagođavali razgovor tako da mu pomognu da u tome uspe. 

Pa, želimo li da AI uspe ili ćemo sve više početi da cenimo human made, odbacujući sve ono što dolazi kao kreacija generativnog AI-ja? 

Da li možemo da prihvatimo AI kao alat koji pomaže u pisanju, umesto što se koristi kao ghostwriter?

AI može da napiše sasvim pristojan tekst, odavno smo zaključili. Problem, međutim, leži u tome što kao čitaoci i konzumenti različitog medijskog sadržaja sve ređe umemo da prepoznamo razliku, iako ona (još uvek) postoji. Razlog za tako dobro oponašanje leži u tome što veštačka inteligencija crpi već postojeća znanja. Nove ideje i razvoj kreativnosti nisu nešto što joj je svojstveno. 

Vratimo se na već pomenutu činjenicu u ranijim pasusima – ghostwriter odavno nije novost. Ali dok su ghostwriteri primarno bili ljudi, mogućnost za stvaranje nečeg originalnog bila je neuporedivo veća. 

To, međutim, ne znači da veštačku inteligenciju treba odbaciti. Kao i svaki drugi alat, ona može biti izuzetno korisna. Može da pomogne u istraživanju teme, organizovanju ideja, skraćivanju teksta, ispravljanju gramatičkih grešaka ili pronalaženju boljeg naslova. Mnogi profesionalni autori već je koriste upravo na taj način – kao asistenta koji pomaže da se „pešački“ delovi posla završe brže i efikasnije. 

Kako je NUNS nedavno saopštio, od 2. avgusta u Evropskoj uniji primenjuju se nova pravila transparentnosti iz Akta o veštačkoj inteligenciji (AI Act), koja bi trebalo da omoguće publici da lakše prepozna kada komunicira sa sistemom veštačke inteligencije i kada je sadržaj generisan ili izmenjen pomoću te tehnologije. 

Neka od tih pravila odnose se na jasno označavanje deepfake sadržaja, kao i na mašinski čitljive oznake (watermarke ili druge tehničke markere) koji će AI generisani ili izmenjeni sadržaji morati da sadrže kako bi mogli lakše da se prepoznaju.

Pa, ipak, dok se čeka na primenu zakona i direktiva, deluje da je primat preuzelo korišćenje AI-ja kao zamene za proces kreativnog razmišljanja. Umesto da oblikujemo i brusimo sopstvenu misao, lenjo ćemo uzeti tuđu, generisanu za nekoliko sekundi, i zadovoljiti se time kako ona zvuči jer, shodno uloženom trudu, rezultat koji ćemo na taj način dobiti dovoljan je da nas spasi dodatnog „cimanja“. 

Bez obzira na tu ustaljenu praksu, moramo biti svesni da se, svaki put kada algoritmu prepustimo da govori umesto nas, odričemo prilike da oblikujemo način na koji mislimo. Možemo li da pretpostavimo kako će onda izgledati budućnost? Da li ćemo, kao što danas na rafovima prodavnica tražimo oznake organic i handmade tražiti sadržaj koji će biti obeležen oznakom human written?  Da li je kriza autorstva koju preživljavamo samo trenutna ili će se ona produbiti u godinama koje dolaze? Will the real author please stand up? 

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Slim Shady je ustao, autor još uvek nije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pošto sam ja u tom trenutku takođe studirala na istom univerzitetu, ali drugom fakultetu, koji je imao potpunu zabranu korišćenja veštačke inteligencije, kako bi fokus bio na pažnji, čitanju i originalnom promišljanju ideja, za mene je ovakav pristup profesora bio potpuno nov. Dva fakulteta, pod istim univerzitetom, udaljena svega nekoliko kilometara, imala su potpuno drugačiji pogled na korišćenje novih tehnologija. Zapravo, odnos prema istim zavisio je, ne od fakulteta, već čak i od pojedinačnih profesora koji vode različite departmane. Ako jedni kažu da veštačka inteligencija uništava znanje, a drugi da mu doprinosi, kome možemo da verujemo?

Uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje

Veštačka inteligencija ušla je u visoko obrazovanje prvo neprimetno, a zatim veoma očigledno. Razvoj četbotova zasnovanih na velikim jezičkim modelima (eng. LLM) koji omogućavaju kontekstualno prilagođenu, fleksibilniju komunikaciju, suštinski je uticao na ovaj razvoj. Iako su postojali i ranije, od trenutka kada je 2022. godine ChatGPT postao masovno dostupan, situacija se dramatično promenila. Za samo 5 dana od lansiranja u novembru 2022. godine imao je preko milion korisnika. Poređenja radi, Instagramu je bilo potrebno oko 2,5 meseca da dostigne milion preuzimanja, dok je Netflix za taj rezultat morao da čeka čitave tri i po godine (Martinoli, 2024). Takođe, ChatGPT je za samo nekoliko meseci dostigao 100 miliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou, što predstavlja jednu od najbržih stopa usvajanja digitalne tehnologije u savremenoj istoriji (Kuzmanović, 2025).

Vrlo brzo, ChatGPT, koji ima sposobnost brzog rešavanja zadataka i odgovaranja na potrebe svojih korisnika, počeli su da koriste i studenti širom sveta. UNESCO je čak 2023. godine objavio vodič za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju i istraživanjima. 

UNESCO upozorava da nekritička i prekomerna upotreba veštačke inteligencije može da ugrozi razvoj kritičkog mišljenja, akademski integritet, privatnost i samostalnost studenata. Ipak, oni ne zagovaraju zabranu AI alata, već njihovu regulisanu, etičku i transparentnu upotrebu, pri kojoj tehnologija podržava ljudsko razmišljanje i učenje, umesto da ih zamenjuje. 

Dosadašnja istraživanja ukazuju da prekomerno oslanjanje na ChatGPT podstiče prokrastinaciju, jer studenti odlažu obaveze verujući da ih uz pomoć AI-ja mogu završiti u poslednjem trenutku. Jedan od većih problema predstavlja i kognitivna atrofija, jer masovno oslanjanje na AI asistente u obrazovanju i radu dovodi do procesa kognitivnog outsourcinga, delegiranja procesa razmišljanja i rešavanja problema mašinama (Martinoli, 2026). Jedno istraživanje u kojem je učestovalo 494 studenata pokazalo je da je učestalija upotreba ChatGPT-ja bila povezana sa izraženijom prokrastinacijom, češće prijavljenim problemima sa pamćenjem i nižim akademskim uspehom (Abbas et al., 2024). Autori su takođe utvrdili da studenti pod većim vremenskim pritiskom i akademskim opterećenjem češće koriste ChatGPT, što može dodatno podstaći oslanjanje na ovaj alat umesto samostalnog rada. Takođe, mnogi studenti situacije u kojima je korišćena veštačka inteligencija ne vide kao varanje, o čemu je svedočio The New Yorker (NewYorker, 2025). 

Vana Goblot, profesorka teorije medija i kulturologije, koja na Goldsmiths univerzitetu u Londonu predaje više od 15 godina, kaže da je uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje postao i više nego očigledan:

„Pre dve-tri godine počelo je tako što smo primetili da je sve više eseja napisano čisto i gramatički pravilno, što je, da ne lažem, u prvi mah delovalo kao neka pozitivna promena. Imamo veliki broj studenata kojima engleski nije maternji jezik i ocenjivanje eseja je uvek izazov. Ali, ubrzo su stvari počele da se menjaju. Sistem koji smo koristili za detekciju plagijata, na primer, postao je neupotrebljiv”, objašnjava Goblot. 

Inicijalno je vladala konfuzija, dodaje ona:

„Kako da ocenjujemo radove koji očigledno koriste generativni AI? Kao institucija, mi moramo da imamo formalizovani dokaz (tj. softver koji učitava i prepoznaje obrazac pisanja) da su studenti falsifikovali eseje, što je i dalje tehnički nemoguće dokazati. Ali, profesori i predavači su se adaptirali. Sada i na Goldsmithsu, a i na FMK-u gde sam prošlog zimskog semestra predavala prvi put, menjamo pristup ocenjivanju i ispitivanju. U mnogim institucijama sada se vraćaju usmeni ispiti, dok u oblasti medija možemo, na primer, da radimo ispite u video formatu, grupne radove i slično. Poruka svega ovoga jeste da se društvene discipline kao što su antropologija, sociologija, studije kulture, itd. ne mogu savladati bez kritičkog razmišljanja.”

Goblot ističe da veštačka inteligencija ima prepoznatljiv stil, površna opšta citiranja, nema lični stav, koristi kružnu logiku, lažne reference i halucinacije – što profesorima bode oči. „Sve to ulazi u studentske radove, čime se gubi autentičan glas koji smo ranije imali u esejima”, smatra Goblot.

„Manje se čita i istražuje. Inicijalno smo pokušali da ga zabranimo za korišćenje, ali sada se sve više uvrštava, s tim što se sve snažnije insistira na kritičkom mišljenju”, objašnjava Vana.

Veštačka inteligencija kao alat u obrazovanju

Kao najveći argument za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju često se navodi njena sposobnost da olakša i automatizuje brojne rutinske zadatke, kao i njena demokratičnost, jer je u pitanju alat koji je besplatno dostupan svim socijalnim grupama (iako, kada govorimo onim ugroženim koje nemaju mogućnost korišćenja mobilnih uređaja i interneta, to nije moguće).

Khan, direktor Khan Akademije, besplatne onlajn platforme za učenje, kaže da se „trenutno nalazimo usred verovatno jedne od najvećih pozitivnih transformacija obrazovanja do sada”, ali da je rešenje za to da svaki učenik ili student dobije kvalitetnog AI tutora, a svaki profesor AI asistenta. Naravno, ova tvrdnja bi bila daleko uverljivija da je ne izgovara čovek koji je vlasnik firme koja je napravila upravo takvog AI asistenta. Ali, ono oko čega je Khan sigurno u pravu jeste da drugačije formatiranje komunikacije sa velikim jezičkim sistemima može da doprinese novom pristupu znanju i nauci. Ukoliko on drugačije komunicira sa nama i ne pruža nam „gotova” rešenja, već nas usmerava i vodi, čime bukvalno predstavlja ličnog učitelja/nastavnika/profesora, to zaista jeste dobro. Ali, koliko ljudi će biti zainteresovano za ovakav, komplikovaniji alat, ukoliko možemo koristiti one koji nam daju gotova rešenja?

U svom, bez ikakve dileme veoma promotivno orijentisanom TED Talku, Khan ističe demokratičnost ovakvog alata. Istina je – nemaju svi pristup kvalitetnom visokom obrazovanju, koje sve više postaje neoliberalna industrija, te u tom smislu – da, besplatan alat kome bi svi imali isti pristup (a znamo da već svi modeli kategorizuju svoje korisnike prema mogućnostima plaćanja, tako da je i ta demokratičnost upitna pa je i ova premisa klimava). 

Međutim, dostupnost edukativnog alata koji pomaže svima jednako zvuči kao pozitivna kategorija, da ne predstavlja izvor prikupljanja podataka i zarade za kompaniju, čiji korisnici postaju proizvod. Tačnije, njihova pažnja, interesovanja, navike, emocije, dileme, pitanja. Ako je bilo koji AI model proizvod privatnog biznisa, moramo uvrstiti i kritički okvir za promišljanje njihovih motiva, jer se već prilikom upotrebe svih velikih jezičkih sistema, neizbežno, sva naša ponašanja, emocije i stanja monetizuju. Drugi veliki problem sa uvođenjem ovakvih modela jeste otuđivanje ljudskog u obrazovanju. Izrazita tehnološka uslovljenost dovodi do nemogućnosti ljudi da kritički razmišljaju, sami dolaze do zaključaka i ključno, čak, prave greške (iz kojih se često najbolje uči). Socijalizacija i ljudska misao korišćenjem ovakvih modela postaju, zaista, skrajnute.  

Postoje dva velika problema. Prvi i najjednostavniji – takav model bi mnogo manje ljudi koristilo. Jer, mnogo je bolje imati model koji ti samo daje gotova rešenja. Manje korisnika jednako je manje zarade. Logično, nijedna firma to ne bi poželela. Makar, nijedna od velikih 5 koje trenutno dominiraju globalnim tehološkim sistemom.

Istaknuta profesorka na Školi interaktivnog računarstva Univerziteta Georgia Tech Ejmi Brukman veštačku inteligenciju naziva stalnim iskušenjem. 

Iako je nailazila na situacije u kojima su studenti pisali radove koristeći veštačku inteligenciju, a da nisu znali osnove predmeta, odlučila je da integriše korišćenje u svoje predmete, jer će neminovno studenti na poslovima morati da ih koriste. Prilagodila je svoju nastavu AI-ju tako što je uklonila sve delove koje veštačka inteligencija samostalno može da uradi. Ona smatra da su potrebni vreme i novac za promišljanje kako ponovo osmisliti obrazovanje. Tačnije, vreme, ali i strpljenje. 

Da li onda veštačku inteligenciju možemo posmatati kao pretnju za univerzitete?

Martinoli još 2024. godine piše da je izvesno da pokušaji da se ograniči ili zabrani upotreba ovih alata u procesima učenja neće doprineti definisanju konstruktivnih i realističnih odgovora na izazove koje donose (Martinoli, 2024). Ali, ukoliko uzmemo u obzir destruktivno skeniranje kao trend koji je od nedavno postao tema medija (Mašina, Futurism), a pre toga je bio pominjan na društvenim mrežama, a koji podrazumeva praksu da AI kompanije masovno kupuju knjige kako bi trenirale velike jezičke modele, a zatim ih uništavaju, možda je potrebno da o potencijalnim mogućnostima ograničavanja ili zabrane ipak ponovo promislimo.

„AI sam po sebi ne može da uradi ništa samostalno. Tehnologija bilo koje vrste uvek izaziva burne reakcije u trenutku kada ulazi u širi društveni sistem. Struja, radio, televizija, film – svi ovi mediji i tehnologije su svojevremeno izazvali moralnu paniku”, ističe Goblot, prisećajući se kako je i pre 15 godina pojava Vikipedije izazvala paniku na univerzitetima, jer su u pitanju članci koji nisu prošli recenziju naučnih stručnjaka. 

Iz isključivo akademske perspektive, ovaj talas se ne razlikuje puno od moralnih panika koje prate svaku tehnološku inovaciju.  

„Problem je u tome što ova tehnologija nije regulisana jer se „tehnološke” kompanije grčevito odupiru tome da budu definisane kao mediji. Algoritam se, na primer, i dalje ne klasifikuje kao medij, već kao tehnologija, iako obavlja uredničku funkciju u našim životima. Svet se menja, pa tako i veštačka inteligencija, jer se ona koristi za funkcije koje zaoštravaju i dodatno produbljuju nejednakost u društvu, dok se isključivo prilagođava interesima biznisa i profita. Ovo je direktan nastavak arbitraže odgovornosti i mita o tehnološkoj neutralnosti. Big Tech decenijama koristi pravni vakuum, tvrdeći da nisu mediji. Zbog toga živimo u vremenu u kome smo takozvanoj „tehnologiji” prepustili da nam organizuje šta gledamo, čitamo i konzumiramo. Ovo je ogromna tema, ali poenta je da se opšta društvena, ekonomska, politička, moralna kriza sve više produbljuje u svim oblastima, pa tako i u visokom obrazovanju”, objašnjava Goblot.

Ipak, na pitanje da li su sa razvojem veštačke inteligencije naučni doprinosi iz oblasti društvenih nauka posebno ugroženi, pogotovo kada govorimo o originalnosti ideja i radova, Goblot jasno kaže – ne.

„AI vidim kao ogledalo koje je ogolilo sistemsku krizu u akademiji. Sistem akademije sve više obezvređuje društvene nauke do te mere da nas gura ka prečicama, koje AI definitivno i vrlo efektivno donosi. Ne mislim da su naučni doprinosi u našoj oblasti ugroženi samim razvojem veštačke inteligencije, pre svega zato što društvene nauke suštinski zavise od kritičkog mišljenja i imaginacije, a to je nešto što AI ne može da pruži. Čak i ako se veštačka inteligencija koristi u procesu istraživanja ili tehničkog uobličavanja teksta, ne vidim način na koji ona može da zameni duboku ljudsku analizu. Mimikrija takvog razmišljanja je, naravno, i te kako moguća i AI je u tome vrlo uspešan. AIi u istraživačkom radu može da bude samo alat, tu je da ubrza proces, ako je pogrešno usmeren, onda je moralna postavka, i svrha, poenta istraživanja izgubljena”, kaže Goblot.

Ono što prema njenom mišljenju zaista ugrožava i narušava istraživanja jeste ono što decenijama urušava i obrazovanje: metrika, trka za sve većim brojem objavljenih radova, hronični nedostatak novih radnih mesta, elitizam, nepotizam, i sve veća administrativna opterećenja, što je sada možda AI ubrzao. Takođe, administracija danas profesorima i ljudima zaposlenim na fakultetu oduzima toliko vremena, te ne ostavlja puno prostora za posvećeni istraživački rad.

„Društvene nauke ugrožava sistematsko obezvređivanje kritičkog razmišljanja u društvu. Treba da se pitamo odakle to obezvređivanje dolazi, i kojim društvenim ili elitnim strukturama je to u interesu”, zaključuje Goblot.

Autorka ilustracija: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Da li AI predstavlja ozbiljnu pretnju po visoko obrazovanje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gotovo svaki televizijski dnevnik završava se na goreopisan način. Nakon poslednje informacije, voditelj se okrene ka kameri, izgovori svoje ime i pozdravi gledaoce. Godinama smo se uz ekrane navikavali na ista lica i prepoznavali njihove glasove, čak i kada nam je TV samo „pušten u pozadini” dok obavljamo nešto drugo. Ili je bar to bio slučaj do pojave Bojane Filipović i Marka Popovića. Za one koji nisu ispratili situaciju – u pitanju su prezenteri koje je generisala veštačka inteligencija, a na to da nije reč o stvarnim ljudima prvo je ukazalo Udruženje novinara Srbije (UNS) krajem juna. 

„Spikeri koje je generisala veštačka inteligencija (AI) potpisani srpskim imenom i prezimenom pojavili su se u vestima na televiziji „Hepi“. Reč je o prvom slučaju u Srbiji u kojem na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću vesti, umesto novinara u studiju, čitaju AI prezenteri, a na to su UNS-u skrenule pažnju kolege pitajući se da li se izmišljenim identitetima obmanjuje publika”, navedeno je u tekstu na sajtu ovog udruženja. 

Pojava AI generisanih prezentera je, možda i najslikovitije do sada, označila trenutak ulaska veštačke inteligencije u medije, ali mnogo šire pitanje odnosi se na to kako će se, i u kojoj meri, promeniti profesija koja se zasniva na ljudima, poverenju i odgovornosti?

„Nakon pisanja UNS-a o neoznačavanju spikera generisanih veštačkom inteligencijom, televizija Hepi počela da u dnu ekrana u najavnoj i odjavnoj špici navodi da vesti vode AI voditelji. Pre toga nedeljama je emitovan sadržaj bez te oznake”, napominje Aleksandra Ničić, novinarka portala UNS-a. 

Ipak, prema njenim rečima, Zakonom o elektronskim medijima zabranjeno je objavljivanje sadržaja koji može da dovede publiku u zabludu, posebno u informativnom programu. „U slučaju AI generisanih voditelja neki slušaoci i gledaoci mogli su biti dovedeni u zabludu jer AI genersiani voditelji nisu nedeljama označavani kao takvi”, ističe Ničić.

Ovaj slučaj otvorio je brojne polemike i nedoumice, a jedna od njih svakako je i šta zapravo publika očekuje od osobe koja joj svakog dana donosi informacije – da li je dovoljno da glas zvuči uverljivo i da lice deluje stvarno, ili su ta očekivanja ipak viša.

Zbog čega je važno ko nam se obraća?

Pre nego što nastavite sa čitanjem ovog teksta, zapitajte se zbog čega pratite određeni medijski sadržaj. Odgovori na ovo pitanje mogu biti razni, ali će se vrlo verovatno među najčešćim faktorima naći naizgled naivan, ali jako važan argument – poverenje u osobu koja taj sadržaj donosi. Njeno, odnosno njegovo lice, glas, način govora i profesionalni integritet neodvojiv su deo same poruke koja se prenosi putem određenog medija (u ovom slučaju – vesti).

U komunikologiji se taj odnos između pošiljaoca i primaoca poruke neretko posmatra upravo kroz pitanje kredibiliteta izvora. 

Kako navodi doc. dr Ana Milojević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u procesu komunikаcije je jаko vаžen identitet osobe sа kojom komunicirаmo, jer se sа osobom povezujemo i nа dubljem, ne sаmo nа svesnom komunikаcionom nivou, čime dodatno uspostаvljаmo i psihološku vezu sа osobom sа kojom komunicirаmo, i, zаprаvo, grаdimo neku vrstu odnosа poverenjа u odnosu nа tu drugu strаnu. 

„U slučаju komunikаcije jedаn nа jedаn, u odnosu nа drugu osobu kojа se nаlаzi preko putа nаs, povezujemo se sа njom i nа identitetskom nivou. Ako pričamo o drugoj vrsti komunikаtorа sа druge strаne, ondа i tu pronаlаzimo neku vrstu identitetа nа osnovu kog uspostаvljаmo vezu sа institucijom, medijem… ko god da je sa druge strаne komunikаcionog lanca. Tа vezа između kredibilitetа i toga koliko publikа veruje u neki izvor informаcijа je dostа istrаživаnа, i ona jeste duboko povezenа, ali imа i nekih svojih pаrаdoksа”, kaže Milojević. 

Kako ona objašnjava, kаdа verujemo dа neki izvori informаcijа imа kredibilitet, znаtno je veće poverenje publike i svedoci smo dа se poslednjih godinа ili deceniju urušаvа poverenje publike u medije kаo izvore informаcijа.

„Ako posmаtrаmo nаš kontekst, stаlni nаpаdi ljudi koji su nа pozicijamа moći nа medije, stаlno isticаnje kаko su to nepouzdаni izvori informаcije, kаko mediji lаžu i tаko dаlje, ondа mediji kаo institucije gube poverenje kod publike. Sа druge strаne, kаdа posmаtrаmo kаkаv je nаš medijski kontekst, u kome je odnos nosiocа moći prema medijimа hostilan nа svim nivoimа, kаdа pokušаvаmo dа istrаžimo kаkvo je poverenje publike u medije, dobijаmo vrlo kontroverzne podatke. Recimo, publikа kаže dа ne veruje nekom mediju, а i dаlje gа prаti, tаko dа postoji tаj neki pаrаdoks, dа publikа hoće dа čuje i tаj medij kome ne veruje, jer imа neku poterbu dа se orijentiše”, ističe Milojević.

Ali ako gledalac ne zna da li mu se obraća novinar ili digitalno generisan lik, menja li to način na koji se doživljava sama informacija?

„Pričаmo o jаko novom fenomenu, tаko dа morаm dа se ogrаdim u smislu dа nemаm još dovoljno podаtаkа ili istrаživаnjа nа kojа mogu dа se pozovem, tаko dа neke od ovih stvаri koje vаm govorim dolaze iz mogućnosti dа povučem pаrаlele. Čovek kаo biće imа potrebu dа stvаrа relаcije i dа se povezuje s drugim ljudimа, pa nekаda stvаrа i pаrаsocijаlne veze sа osobаmа ili medijskim ličnostima koje se nаlаze sа druge strаne, čime nаdopunjаvа sve ono što mu je nepoznаto iz svog nekog psihološkog miljeа. Prosto se identifikujemo sa nekim delovimа tih ličnosti i stvаrаmo neku vrstu veze sа njimа. Ali аko posmatrаmo AI prezentere, postoji nekа vrstа ogrаde, u smislu dа je nov fenomen, аli i ogrаda u odnosu nа to koliko ljudi ili publikа znаju i svesno mogu dа prepoznаju dа je to sаmo robot koji čitа vesti”, kaže Milojević.

Pre nego što je dobio lice, AI je već pisao vesti

Ipak, AI prezenteri nisu nastali preko noći. Njihova pojava na televizijskom ekranu samo je najvidljiviji deo mnogo šire promene koja se već godinama odvija iza kulisa medijske industrije.

Medijske kuće širom sveta već uveliko koriste automatizovane sisteme za pisanje kratkih vesti, posebno u oblastima gde postoje strukturirani podaci. Finansijski izveštaji, sportski rezultati i podaci sa berze među prvim su formatima koje su počeli da proizvode algoritmi. 

Primera radi, Associated Press je još pre desetak godina učinio javnim automatizovane sisteme svima koji su bili zainteresovani da ih isprobaju. 

Reuters je takođe razvijao sisteme koji pomažu novinarima da brže pronađu i obrade informacije. Jedan poznat primer je Reuters News Tracer, sistem koji je analizirao velike količine podataka sa društvenih mreža kako bi pomogao u ranom otkrivanju potencijalno važnih događaja, ali i kako bi proverio njihovu verodostojnost. 

Razlika između tih primera i AI prezentera jeste u tome što publika ranije nije morala „direktno” da komunicira sa tehnologijom. Pomoć algoritama bila je nevidljiva, dok je novinar ostajao lice informacije. Sa pojavom digitalnih voditelja to se menja. 

Kina je među prvima napravila ozbiljan korak ka AI prezenterima. Državna novinska agencija Xinhua je 2018. godine predstavila AI voditelje vesti, a sličan eksperiment dogodio se i u Južnoj Koreji, 2020. godine. 

Britanski Channel 4 je 2025. godine u emisiji Dispatches koristio AI generisanog prezentera u dokumentarcu “Will AI Take My Job?”, sa ciljem da pokaže koliko je veštačka inteligencija postala uverljiva i da skrene pažnju na brzinu kojom se ova tehnologija razvija. 

Budućnost je odavno stigla, ali pravila se još uvek uspostavljaju

Dok se u svetu već godinama eksperimentiše sa AI prezenterima, Srbija se sa ovim pitanjem suočava bez jasnog regulatornog okvira. Zakon ne poznaje posebnu kategoriju „AI voditelja”, ali to ne znači da za njih ne postoje nikakva pravila.

„Kada je u pitanju samoregulacija, prema većini savremenih samoregulatornih okvira, upotreba veštačke inteligencije u novinarstvu prihvatljiva je samo ako je transparentna i odgovorna. Prema Kodeksu novinara i novinarki Srbije, mediji treba jasno da označe sadržaj generisan veštačkom inteligencijom kao takav, a kod dnevnih aktuelnosti treba označiti i za koje delove su AI alati primenjivani. Iako Kodeks novinara i novinarki Srbije nije namenjen elektronskim, već štampanim i onlajn medijima, načelo transparentnosti i odgovornosti trebalo bi primenjivati i kada su u pitanju televizijski sadržaji, budući da ono predstavlja opšteprihvaćen profesionalni standard”, smatra Aleksandra Ničić, novinarka portala UNS-a. 

Kako ona navodi, ako mediji svaki put kada koriste veštačku inteligenciju jasno naznače da je AI korišćen, takva praksa je u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima. 

„Ne bih rekla da svako odstupanje od toga nužno predstavlja obmanjivanje publike, ali svakako jeste nepoželjna praksa, posebno u ovom trenutku, kada se standardi za odgovornu upotrebu veštačke inteligencije u medijima tek uspostavljaju i razvijaju. Takođe je preporučljivo da TV Hepi i ostali mediji razviju interne smernice za odgovornu upotrebu AI alata u kreiranju i distribuciji medijskog sadržaja (ukoliko već nisu)”, napominje Ničić.  

S druge strane, Evropska unija je 2023. godine usvojila Akt o veštačkoj inteligenciji (AI Act), koji uvodi obavezu transparentnosti za određene vrste AI generisanog sadržaja. Jedan od osnovnih principa jeste da ljudi treba da budu obavešteni kada komuniciraju sa sistemom veštačke inteligencije ili kada gledaju sadržaj koji je generisan uz pomoć AI, a prema pisanju portal Biznis.rs, Srbija bi do kraja 2026. godine trebalo da dobije prvi Zakon o veštačkoj inteligenciji. 

Ako AI može da čita vesti, šta još može da uradi?

Iako na pitanja Oblakodera upućena putem mejla iz televizije Hepi nisu odgovorili, u odgovoru UNS-u poručili su da prioritet „Hepi“ televizije ostaje „tačno, provereno, relevantno i blagovremeno informisanje gledalaca“, dok tehnologiju posmatraju kao alat koji može da unapredi korisničko iskustvo i otvori prostor za nove formate komunikacije sa publikom. 

Međutim, granica između toga gde se završava pomoć tehnologije, a gde počinje promena same profesije za sada i dalje ostaje nejasna.

Aleksandra Ničić primetila je i jednu zanimljivost: „Uprkos tome što su sa TV Hepi za UNS potvrdili da su Bojana i Marko generisani uz pomoć veštačke inteligencije, pojedini korisnici u komentarima na Instagram nalogu UNS-a i tvrdili su da je reč o stvarnim osobama. Drugi problem odnosi se na radno-pravni položaj novinara i medijskih radnika. U ovom slučaju, televizija Hepi je najpre raspisala konkurs za TV prezentere, a potom je umesto kandidata za taj posao predstavila AI likove Bojanu, Marka i Irenu.”

U međuvremenu se pojavila i vest da je RTS raspisao javnu nabavku „za usluge veštačke inteligencije“ koja bi trebalo da obuhvati „razvoj i implementaciju“ rešenja za automatizovano kreiranje i obradu sadržaja. Uz, kako se navodi na sajtu Cenzolovke, „zadržavanje uredničke kontrole“ novinara od krvi i mesa, ali i napomenu da uvođenje AI na javni servis (za sada) verovatno ne znači virtuelne prezentere, svojevrsni odgovor na „Marka Popovića“ i „Bojanu Filipović“ s Televizije Hepi. 

Kao i mnoge prethodne tehnologije, AI po svoj prilici neće jednostavno „ukinuti” novinarske poslove, ali će promeniti način na koji se oni obavljaju. Kao što su digitalne kamere, internet i društvene mreže promenili način proizvodnje i distribucije vesti, generativna veštačka inteligencija menja samu infrastrukturu redakcija širom sveta.

Možda će se jednog dana gledaoci navići na to da im jutarnje i večernje vesti čitaju digitalni prezenteri. Možda će AI voditelji postati samo još jedan deo televizijskog pejzaža, poput grafike, titlova ili virtuelnog studija. Ali ako se naviknemo na to da nam se obraćaju lica koja ne postoje, šta će biti potrebno da ponovo verujemo onima koji govore?

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Moje ime je veštačka inteligencija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sama tema ChatGPT-ja i njegovog uticaja na naše mentalno zdravlje mnogima je već poznata, ali uprkos svemu tome, gotovo svi ga koristimo više nego što nam zapravo i treba. I mnogo više nego što nam zapravo pomaže. Jednostavno, za bezbroj situacija se oslanjamo na njega. Navikli smo da nam jedan klik da brz odgovor, umiri neke naše strahove ili dileme i pruži neki instant odgovor.

Međutim, Doc. dr Jovana Trbojević Jocić ističe da čet bot nije naš prijatelj, već alat. Mnogo puta smo ovo već čuli ili pročitali, ali da li zaista tako gledamo na njega?

„Kada pišemo čet botu o svom emocionalnom stanju, on će najčešće dati odgovor koji liči na empatski obojen odgovor. Pokazaće razumevanje, neće osuđivati, pozivaće nas da vrednujemo sebe. Čet bot je napravljen tako da imitira ljudski govor, ali ne naš celokupni spektar ljudskog govora i ponašanja (jer mi možemo biti i majka Tereza i Hitler, kompleksna smo bića) već samo onaj koji je povezujući i koji će nas navesti da se opet obratimo čet botu. Prve verzije čet botova su veoma frustrirale ljude jer su bile veoma entuzijastične, hvalospevne. Imali ste utisak da „pričate“ sa nekim ko na svaku vašu ideju kaže VAU, iako nije svaka ideja VAU. Mi učimo iz pokušaja i pogrešaka, a ne od stalne validacije i nesuočavanja sa sopstvenim obrascima i šemama koje nam remete svakodnevno funkcionisanje.“

Poruka za porukom, odgovor u sekundi

Najčešće naša interakcija sa čet botom krene od tog jednog brzinskog pitanja. Međutim, neretko ostanemo mnogo duže jer uvek tražimo još odgovora ili jednostavno provedemo minute pokušavajući da mu objasnimo šta nam treba. Umesto da smo se oslonili na sebe i već sve završili… Međutim, brojni su slučajevi i situacije kada bezazleni razgovori polako poprimaju drugačiji karakter. Postaju dublji, traju duže i duboko utiču na naše stavove. Upravo tu leži zamka, vrlo često kratki razgovori umeju da uvuku osobu u vrtlog dopisivanja sa četbotom. Iz tog vrtloga za neke ljude izlaz je bio gotovo koban. Mnogobrojni su slučajevi iz sveta gde je, pod uticajem četbotova, osoba imala različite psihološke probleme i posledice.

Zabeleženi su i slučajevi ulaska u psihozu nakon višesatnih dopisivanja sa četbotom. Kreatori jezičkih sistema se ograđuju i govore o takvim slučajevima kao izolovanim, gde su osobe već spadale u ranjivu populaciju ili populaciju sa mentalnim poteškoćama. Ali nekoliko studija je pokazalo i da kod osoba koje nisu imale prethodno mentalnih poteškoća, može doći do paranoidnosti nakon učestale interakcije sa čet botovima, objašnjava doc. dr Jovana Trbojević Jocić i dodaje:

„Čet botovi, oni prvi pogotovo su, kao što sam rekla, imali cilj i misiju da se osetite kao kralj ili kraljica. Validirali su sve što pomislite, napišete i nije bilo prostora da grešite, jer ste vi bezgrešni. Takve interakcije su dovodile do daljeg razvoja iluzija o veličini, dovodile do sve veće izolacije – jer ko može tako dobro da vas razume kao čet bot koji vam na vaše bilo koje pitanje prvo kaže: Sjajno zapažanje! Kada ste dugo u tako jednom, nazovi, dijadnom zatvorenom sistemu, smanjuje se sposobnost rasuđivanja i dolazi do pojačanih iracionalnih misli. Intenzivna interakcija sa čet botom je kao da ste u toksičnoj vezi, ali ovde umesto gaslajtovanja sa ciljem da se osetite da ne vredite, čet bot vas gaslajtuje da ste Svemir i sve više vas drži u svom „zagrljaju“, objašnjava psihološkinja.

Gde se završava briga o sebi, a počinje iluzija bliskosti? 

Sa sve većom ekspanzijom tehnologije razvijaju se i novi, možda još suptilniji i na prvu loptu bezazleniji, primeri korišćenja AI u svrhu samopomoći. To su poslednjih godina sve razvijenije aplikacije za well-being. One najčešće deluju poput nekog dnevnika gde vi zapisujete svoja osećanja, markirate svoje emocije, koliko dugo ste spavali, šetali, pili vode… Većina tih aplikacija radi po principu analize vaših podataka, a na osnovu toga dobijete povratne informacije. Slično kao i sam ChatGPT, samo lepše dizajnirano, akcenat je na personalizovanom pristupu, ali nimalo bezazleno.

Jedna od najpopularnijih i najpoznatijih je Mindsera, koja je zapravo digitalni dnevnik, ali u isto vreme i četbot. Na osnovu vaših zapisa, ona daje analizu vašeg ponašanja i emocija, a zatim, nakon odgovora, možete se nadovezati i nastaviti dopisivanje unedogled. Aplikaciju sam i sama instalirala i isprobala za potrebe pisanja ovog teksta. Na samom početku dobijete nekoliko osnovnih pitanja, 7 dana besplatnog programa i praznu „stranu” za pisanje. Takođe, na samom početku pojavi se i disklejmer da aplikacija ne koristi vaše podatke kako bi trenirala AI. Međutim, nelogičnost je već tu velika, jer je i sama aplikacija jedna vrsta četbota, pošto program na osnovu naših napisanih rečenica daje odgovor? Iskustvo je veoma slično ostalim četbotovima. Nakon svakog odgovora dobijate „analizu” koja se više sastoji od ponavljanja vaših reči i nekog veoma mlakog zaključka. Pored analize, na kraju dobijete i procenu vaših osećanja?

Pod stresom ste 20%, zbunjeni 28%, uplašeni 25%, iscrpljeni 15%, a nade imate svega 12%. Možda je jedino logično ovo poslednje, jer ako nadu tražimo u aplikacijama, možda nam zaista i manjka. No, šalu na stranu, pretvaranje ljudskih emocija u brojke i potreba da sve bude merljivo zapravo nije zdrava stvar. Ljudska osećanja su promenljiva, a svođenje na puke podatke totalno nas odvraća od pravog smera i napretka.

Takođe, još jedno pitanje koje se nameće je: Da li aplikacija zapravo analizira nas, ili naš stil pisanja i izbor reči?

Novinarka Guardiana Anita Chaudhuri radila je duži eksperiment i u svom tekstu podelila iskustva tokom trideset dana korišćenja aplikacije Mindsera:

„Posle 30 dana redovne upotrebe, uprkos svim manama, i dalje sam uz aplikaciju. Lako je biti ciničan i podsmevati joj se kada je sve u redu. Ali u danima kada sam pod stresom, gladna ili na ivici egzistencijalne krize, iznenadi me koliko utehe pronalazim u toj digitalnoj podršci koja mi je uvek nadohvat ruke. Ponekad imam osećaj da me jedino robot zaista razume. Zato plaćam još jedan mesec pretplate.”

Pitam se da li ta doslednost i iluzija da je neko uvek dostupan i spreman da sasluša mogu da stvore nerealna očekivanja od ljudskih odnosa, posebno kod ranjivijih osoba.

Doc. dr Jovana Trbojević Jocić objašnjava da ovakve aplikacije više doprinose distanci od kontakta, nego što smanjuju doživljaj usamljenosti; više kreiraju rigidni obrazac razmišljanja, nego što podstiču kreativnost itd.

Kod ljudi koji često koriste ovakve aplikacije dešava se da one posle izvesnog vremena mogu da utiču i na njihove odnose sa ljudima. Pre svega, stvaraju konflikt, poput onoga, kako tebi nije toliko stalo što je meni teško, a nekom četbotu jeste? Kako nikada nemaš vremena da me saslušaš? I razne druge stvari koje su zapravo deo našeg života. Normalno je da nemamo uvek odgovor na probleme svojih bližnjih, nekada prosto nismo u stanju da damo dobar savet, da utešimo na najbolji mogući način. Ili jednostavno nemamo vremena da satima slušamo. Ne jer nam nije stalo, već jer je život današnjice takav, a to je tek tema za sebe. Međutim, tu je neko ko uvek ima vremena za vas, ko uvek ima odgovor na svako vaše pitanje, ko vas neće ostaviti na seenu.

„Postoje osobe koje razviju povezanost sa AI čet botovima. Pogotovo se može javiti kod osoba koje do tog trenutka nisu imale adekvatno okruženje koje ih je videlo, čulo, pohvalilo. Kao i kod razvoja paranoidnosti, i ovde može doći do patološkog odnosa gde se interakcija sa stvarnim ljudima smanjuje jer se tumači na osnovu „odnosa“ sa čet botom koji vam nikad ne kontrira, nikad ne kasni, nikad ne frustrira. Čet botovi nisu napravljeni da frustriraju, već da udovolje. A za ljudski razvoj i sazrevanje neophodna je optimalna frustracija, jer iz tih frustracionih momenata mi naučimo nešto novo“, navodi doc. dr Trbojević Jocić.

Koliko košta besplatan razgovor?

Još jedna od očiglednih briga kada su u pitanju ovakve aplikacije jeste uticaj na našu privatnost jer ove aplikacije po svojoj prirodi sadrže veoma osetljive informacije.

Kako se i može očekivati, Kris Reinberg, estonski profesionalni mađioničar i osnivač aplikacije Mindsera, kako se navodi u tekstu The Guardiana, odlučno odbacuje te zabrinutosti:

„Veoma nam je stalo do privatnosti. Podaci su zaštićeni i šifrovani. Nijedan podatak se ne koristi za treniranje AI modela.“

Ipak, Mindsera podrazumevano svake nedelje šalje mejl sa sažetkom vašeg dnevnika, u kojem rezimira vaše misli, emocije i napredak. Time se otvara još jedan način da neko nepozvan zaviri u vaš unutrašnji svet.

I sam dugogodišnji pisac dnevnika, osnivač Reinberg je pokrenuo aplikaciju zato što ga fasciniraju vođenje dnevnika, psihologija i tehnologija. Međutim, nema profesionalno obrazovanje niti iskustvo u psihoterapiji.

„Mi nismo klinički alat niti terapija“, kaže on u pomenutom tekstu. „Naš fokus je na samorefleksiji i pronalaženju veza između zapisa. Želimo da korisniku pružimo ogledalo koje će mu pomoći da uoči obrasce i napreduje u životu.”

Samorefleksija, ogledalo, ili možda nešto treće? Ipak, pitanje nije da li će čet botovi postati deo brige o mentalnom zdravlju (za neke možda to već i jesu), već pod kojim uslovima i uz koje granice ćemo im tu ulogu poveriti.

„U slučaju da čet bot servis za mentalno zdravlje da neku informaciju koja našteti korisniku, ko je legalno i etički odgovoran za to? Gde se čuvaju podaci koje razmenite tokom čet bot podrške, ko im ima pristup? Postoji niz pitanja koja se moraju proći ako se planira odgovorna i zaista efikasna upotreba čet bota u sferi mentalnog zdravlja (ali i bilo kojoj drugoj sferi)”, naglašava doc. dr Trbojević Jocić.

Nedostatak spontane, istinske interakcije ostaje ono što nijedna tehnologija još uvek nije uspela da nadomesti. Možda nam veštačka inteligencija može pomoći da bolje razumemo sebe, ali put do stvarnog osećaja da smo viđeni, saslušani i prihvaćeni i dalje vodi kroz odnos sa drugim čovekom. Pitanje zato više nije da li će veštačka inteligencija postati naš sagovornik, već da li ćemo, oslanjajući se na nju, zaboraviti koliko je nezamenjiv razgovor sa drugim čovekom.

Algoritam može da prepozna obrazac, ali samo čovek može da prepozna čoveka.

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Imam odgovor na svako tvoje pitanje… se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova spoznaja me je blago uznemirila. Profesionalno se bavim medijima, svakodnevno pišem o ovim temama, pratim tehnologiju i, na kraju krajeva, pripadam generaciji koja je odrasla uz internet. I kao što bi rekla naša pop-kulturna ikona Keri Bredšo: I couldn’t help but wonder – ako ja ne vidim razliku, kako će moji roditelji? Kako će moja baka, sedamdesetogodišnji komšija ili bilo koji prosečan konzument vesti prepoznati šta je stvarnost, a šta manipulacija?

Izgleda da više nije pitanje toga da li veštačka inteligencija može da napravi uverljivu fotografiju, jer odgovor je, očigledno, potvrdan. Ono što je upitno je šta se događa kada više ne možemo sa sigurnošću da verujemo onome što vidimo. Ovaj mali eksperiment nije bio samo test moje percepcije, već ilustracija mnogo šire promene. U eri generativne veštačke inteligencije, pitanje autentičnosti fotografije postaje jedno od ključnih pitanja savremenih medija i poverenja u iste. 

Baby steps

Koreni vizualne veštačke inteligencije sežu decenijama unazad, iako bismo na prvu rekli da je aktuelna tek nekoliko godina unazad. Kako to obično biva – mnoge stvari ne počinju od nas, iako smo ponekad uvereni u to, pa tako sudeći po članku istoričarke umetnosti Ágnes Ferenczi „From Innovation to Art: The History of AI Images” (objavljenom u Foam Magazine-u), koreni vizuelne veštačke inteligencije sežu do sredine 20. veka. Prvi pravi spoj umetnosti i AI-ja je napravio Harold Cohen 1970-ih kroz program AARON, koji je samostalno donosio odluke o kompoziciji crteža.

Ipak, AI kakav poznajemo danas, sve više ulazi u upotrebu tokom poslednje decenije. Mnogi umetnici počinju da koriste veštaku inteligenciju i to, sudeći po Ferenczi, podeljeni u dva tabora: jedni koji koriste ogromne baze slika sa interneta da prikažu kako mašina vidi ljudsko telo, dok drugi, biraju ličniji pristup i model treniraju isključivo na sopstvenim crtežima i akvarelima. 

Tako dolazimo i do prvog slučaja koji je odjeknuo u javnosti, kada je u pitanju umetnost generisana veštkačkom inteligencijom i do slučaja slike Portret Edmonda de Belamyja (eng. Portrait of Edmond de Belamy). Portret je napravljen pomoću generativne suparničke mreže (GAN) ili prostim jezikom rečeno pomoću veštačke inteligencije koja se koristi za kreiranje (generisanje) potpuno novih, neverovatno realističnih podataka, i kreirao ga je pariski umetnički kolektiv Obvious 2018. godine, koristeći bazu umetničkih dela WikiArt. Štampano na platnu, ovo delo pripada seriji generativnih slika pod nazivom La Famille de Belamy. Aukcijska kuća Christie’s je najavila nameru da ga ponudi na aukciji kao prvo umetničko delo stvoreno veštačkom inteligencijom. Licitacija na lokalnoj i onlajn aukciji počela je 23. oktobra 2018. i slika je zvanično prodata za 432.500 dolara, što ju je učinilo drugim najskupljim umetničkim delom na toj aukciji – jeftinijim samo od rada Endija Vorhola, Myths (delo iz 1981. godine). Ovo je, dobro pretpostavljate, pokrenulo polemike u društvu. 

Malo smo se šalili

Slučaj slike Portret Edmonda de Belamyja je bio samo početak debate o odnosu AI-a i umetnosti. Još jedan šamar realnosti desio se 2021. godine, kada je čuveni norveški fotograf agencije Magnum, Jonas Bendiksen, objavio knjigu „Knjiga Velesa” (eng. The Book of Veles). Bendiksen je napravio konceptualni projekat o „lažnim vestima” tako što je u prazne prostore koje je fotografisao u Severnoj Makedoniji ubacio 3D modele ljudi i medveda, pomešao ih sa delovima iz „Knjige Velesa” (falsifikovanog drevnog teksta) i tekstovima koje je generisao AI. Ova obmana, koja u početku nije bila otkrivena, promakla je njegovim kolegama iz agencije Magnum, a zatim i kustosima i publici na festivalu Visa Pour l’Image, sve dok je sam Bendiksen nije razotkrio na veb-sajtu agencije Magnum Photos. 

Njegovim stopama krenuo je i nemački umetnik Boris Eldagsen. On je izazvao burne reakcije širom sveta kada je 2023. godine otkrio da je fotografija, pod nazivom Pseudomnesia: The Electrician, kojom je osvojio prestižnu Sony World Photography nagradu u kategoriji kreativne fotografije, zapravo generisana veštačkom inteligencijom. Eldagsen je odbio nagradu i otvoreno poručio javnosti da je želeo da testira sistem i pokrene preko potrebnu debate o budućnosti fotografije.

Ovi slučajevi otvoreno su pokrenuli pitanje koliko daleko AI može da ide i koliko smo mi spremni za to, ali i pitanje sposobnost vizuelno najpismenijih ljudi u fotografskoj industriji da razlikuju stvarne fotografije od lažnih. Pa, ako ništa, bar je malo lakše znati da nisam jedina koja ne primećuje uvek razlike između generisane i negenerisane (to mu valjda dođe sve što smo do sada mislili da je umetnost i kako ona nastaje) fotografije. A malo je i zastrašujuće znati da ako žiri prestižnih nagrada iz oblasti fotografije, ne primećuje razliku, kako ću (I’m just a girl!) tek ja? 

Deepfake iliti stvarno ste nas namagarčili 

Iako može zvučati da su gorepomenuti primeri više rezervisani za krug ljudi koji se bavi fotografijom i dolazi iz te industrije, veštačka inteligencija je ubrzo pokazala da postaje deo svačijeg života. Mnogobrojni alati za automatsko stvaranje (generisanje) vizuelnog sadržaja na osnovu tekstualnog opisa poput DELL-a, ALL-E-ja (kompanije OpenAI), Midjourney-ja i Stable Diffusion-a su postali dostupni svima. Tu deepfake svom svojom snagom stupa na scenu. 

Kao jedan od najupečatljivijih primera ističe se Balenciaga papa iz 2023. godine, slika pape Franje u Balenciaga perjanoj jakni. Iako je slika pape sadržala neke prepoznatljive znake koji ukazuju na to da je reč o lažnjaku, bila je dovoljno uverljiva da prevari mnoge korisnike interneta – uključujući i, kako prenose svetski mediji, poznatu ličnost Krisi Tigen (who that?), koje je tada za medije izjavila: „Mislila sam da je papina perjana jakna stvarna i nisam dvaput razmišljala o tome”. Iako ne znam ko je Krisi, moram da kažem: same, sis!

Papa je samo jedan u moru primera deepfake-a koji smo svakodnevno okruženi – do te mere da smo se već polako i navikli, pa se više ne skandalizujemo kada shvatimo da je nešto manipulacija. 

Korišćenje AI-a u političke svrhe je, iako opasno, u svom punom jeku. Izbori širom sveta postali su pravi poligon za testiranje ovih tehnologija. Postalo je lako dodati par stotina ljudi na fotografiji mitinga, ali i dodati reku tamo gde ne postoji, na pogrešnoj strani grada (upsiiiii!). Isto, tako postalo je lako uperiti prstom u ono što je autentična fotografija, reći da je AI i da to nije stvarnost. Obrni, okreni, nova normalnost je da preispitujemo sve što vidimo i ne verujemo nikome i ničemu. 

Ko je ko i ko je kome,
Šta ću ja u svemu tome?*

(*Goribor, Sjajne niti)

Ipak, nije sve tako sivo (kao što lepo kaže Hladno pivo – kada imaš sa nekim popiti pivo). I to je tačno, ukoliko uz sebe imamo medije i profile kojima verujemo i u čiju kredibilnost ne sumnjamo (bar ne mnogo).  

Godine 2023, Associated Press, AFP, Getty Images i druge vodeće novinske agencije potpisale su Inicijativu za autentičnost sadržaja (Content Authenticity Initiative) kako bi ugradile „sertifikate porekla“ direktno u fajlove fotografija. Svaka slika koju danas naprave njihovi fotoreporteri sadrži neizbrisiv digitalni trag koji potvrđuje njenu autentičnost – svojevrsni digitalni DNK. Nekoliko agencija takođe zahteva da svaka slika generisana veštačkom inteligencijom bude jasno označena, uz pretnju isključenjem iz distribucije. Danas već viđamo prve pametne telefone i fotoaparate koji u trenutku škljocanja zaključavaju te metapodatke, stvarajući neprobojan dokaz da je iza objektiva stajao čovek, a ne algoritam.

Ipak, kako mi, obični smrtnici, možemo prepoznati genersianu fotografiju?

AI i dalje muči muku sa ljudskom anatomijom (ponekad ljudi mogu imati i šesti prst na jednoj ruci), kao i logikom stvari (neprirodni uglovi, asimetrija i slično). Generisani tekstovi posebno padaju na testu logike i činjenica: iako na prvi pogled deluju ubedljivo i stručno, svi smo vrlo brzo zaključili da AI voli da izmišlja nepostojeće podatke i citira nepostojeće izvore.

Kada, pak, niste sigurni da li je nešto AI, možete i sami provući kroz različite online alate i proveriti kolika je verovatnoća da je tekst generisan putem veštačke inteligencije iliti proveriti da li je neka vest lažna putem različitih platfromi poput Raskrinkavanja, Istinomera, Fakenews tragača.

Međutim, tehnološka odbrana je samo pola bitke. Druga polovina se vodi u našim glavama.

Vratimo se na pitanje s početka: kako će moji roditelji ili moja baka znati šta je stvarno? Odgovor je surov – gledanjem u ekran više neće znati. Vizuelna pismenost, na koju smo se oslanjali decenijama, više nije dovoljna odbrana. Nova era zahteva novu vrstu pismenosti: umesto pitanja „da li ovo izgleda stvarno?“, moraćemo da naučimo da pitamo „odakle ovo dolazi i ko stoji iza toga?“.

U svetu gde sve može biti generisano, jedina preostala valuta biće poverenje. Moć se seli sa samog vizuelnog sadržaja na kredibilitet onoga ko ga objavljuje. Zato je uloga tradicionalnih, proverenih medija i profesionalnih novinara danas važnija nego ikada pre. Mi više nismo samo oni koji prenose vesti, već postajemo gejtkiperi, filteri stvarnosti i čuvari istine. Jer, ako tehnologiju ne možemo da pobedimo u njenoj sopstvenoj igri savršenih piksela, možemo je pobediti u onome što mašina nikada neće imati: etici, odgovornosti i ljudskom integritetu.

I baš zato – podrži da se Oblakoder održi! Šalu na stranu – zato negujte medije u koje verujete, jer su oni tu za vas i zbog vas, ali su često i usamljeni u svojoj nameri da ostanu verni etici i moralu. Zato, one koji ne odustaju, cenite, jer, davno su pametniji od mene rekli, u dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci. 

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Da li je papa stvarno nosio Balenciagu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Uoči koncerta grupe IDLES 26. juna, odlučili smo da ovoj temi pristupimo iz ugla struke i razgovarali smo sa kliničkim psihologom i grupnim analitičarem Nikolom Ljubičićem. U intervjuu smo govorili o tome kako stereotipi o „pravom muškarcu“ utiču na mentalno zdravlje, zašto je muškarcima i dalje teško da potraže pomoć i kakvu ulogu emocionalna otvorenost može imati u izgradnji zdravijeg i humanijeg društva.

Razgovor o muzici grupe IDLES ovde postaje polazna tačka za širu diskusiju o savremenim shvatanjima muškosti, ranjivosti i psihološke dobrobiti.

Da li ste upoznati sa stvaralaštvom grupe IDLES i Džoa Talbota? Šta vam se dopada kod ovog benda?

Nikola Ljubičić: Za bend IDLES sam čuo jako davno, i sve do ovih ranih dana juna se nisam upuštao u dublje upaznavanja sadržaja njihovog stvaralaštva. Bez nepotrebnog podilaženja za koristi promocije ovog članka, sprovodim i treniram iskrenost i transparentnost, što je i važan deo filozofskog instrumentarijuma ovog benda, a ujedno i njihova velika privlačnost koju, ovako na prvu loptu, zapažam kod njih.

Džo Talbot je poznat po svom stavu prema stereotipima o muškosti. Za njega snaga ne počinje od grubosti, već od iskrenosti. Njegovi stavovi zasnivaju se na ranjivosti, emocionalnoj otvorenosti, odbacivanju nametnutih muških uloga i ideji da ljubav i saosećanje mogu biti oblik otpora jednako snažan kao i bes. Da li vam je ovaj stav blizak? Sa čim se slažete?

Ovde se ne treba samo složiti sa svim navedenim, već to zaista tako i jeste, i treba to posmatrati kao truizam i način funkcionisanja koji vodi u zdravlje u odnosu na nametnute društveno-kulturne (kapitalističko-patrijarhalne) norme koje, nažalost, predstavljaju, vremenom sve očiglednije, oblik patologije.  

Da li vam se muškarci često obraćaju na konsultacijama i da li razgovaraju o svojim osećanjima i traže pomoć psihologa ili terapeuta?

Procenat muškaraca koji se javlja za pomoć je uvek isti, ništa se nije promenilo. Jako je teško naći hrabrosti da se potraži pomoć. Zato su i osobe koje traže pomoć u startu hrabre, podnoseći veliki pritisak okoline one se i dalje odlučuju na korak koji je potreban kako bi napravili promenu. Konkretno, taj pritisak okoline je ne pokazati ranjivost, i mnogi ljudi pate u neznanju i zabludi nekritički preuzetih stereotipa koji su opasni po razne oblike zdravlja svakog pojednica. Kao čuvena kampanja za pušenje 1920-ih, koja je snagom propagandnog uticaja na nesvesno nametnula iracionalnu zabludu da će žene osvojiti slobodu i nezavisnost ako počnu da konzumiraju duvan. Sve što je ta kampanja postigla je povećanje profita duvanske industrije, i veću incidecu raka pluća kod ženske populacije u godinama koje dolaze.

Koliko stereotipi o muškosti i „pravim muškarcima“ utiču na psihološko stanje muškaraca, dečaka i rodno nebinarnih osoba? Sa kakvim zahtevima i temama u vezi sa tim se susrećete u svojoj praksi?

Problem psihološkog stanja svih nas je problem liberalno-kapitalističkog narativa koji sve vreme zbunjuje i navodi na pogrešan put sa “Pravim” stereotipima. Ko smo mi “pravi” kada nemamo osnovna ljudska prava? Većini svetske populacije su ta zagarantovana ljudska prava oduzeta, a mnogima se sve više oduzimaju, čak i u povlašćenim delovima planete. Ne samo da se dešava oduzimanje prava glasa, različitosti, prava na ekološku izvesnost, na pijaću vodu, već se veliki broj ljudi danas dehumanizuje. A većina svetske populacije ostaje nema na sve to, baš kao što je bila i pre i tokom drugog svetskog rata.  

Koliko često radite sa negativnim emocijama kao što su bes, stid, mržnja, bol i samoponižavanje? Koliko su te emocije često potisnute? Koliko često prelaze u želju za nasiljem ili u stvarno nasilno ponašanje?

Emocije koje navodite su sastavni deo funkcionisanja svake osobe, bilo bi čudno kada bi izostale. Onda kada izostaju u situacijama u kojima su adekvatne, onda govorimo o potiskivanju. Kada se ljutnja previše potiskuju, ili kada joj se dopušta da potpuno preplave afekat, kada je ima previše, onda govorimo o pasivnoj ili otvorenoj agresiji, ali i o ponašanju koje potencijalno može da preraste u nasilno. To je sastavni deo prakse, a preciznije postavljeno, i sastavni deo svakodnevnog radnog zadatka. Ono što je cilj je da se takve emocije i postupci prepoznaju i razumeju i da se o njima razmišlja, naravno, mnogo više nego što to sugerišu tradicionalne društvene konvencije.

Kakve posledice mogu imati muškarci (i njihovi bližnji) koji svakodnevno trpe pritisak društvenih očekivanja, a još nisu spremni da potraže pomoć psihologa? Opišite svoja zapažanja.

Najstrašnija posledica je da se podlegne tim pritiscima, da se ne pruži otpor. Muškarci tako ostaju u prividnoj poziciji moći, opsednuti individualizmom i kompetitivnošću, gde patrijarhalni stereotipi dominiraju i kod ženske i kod muške populacije, i gde je prostor za raznovrsnost i promenu gotovo nepostojeći. Društvene pritisak, je ustvari liberalna indoktrinacija, to je fetišizacija primitivnog, a ne verovanje u univerzalne vrednosti i važnost istorije i kulture kao osnove znanja kojim kritikujemo socijalne, političke, i eko-ekonomske* forme u kojima danas živimo. 

Kako pomažete klijentima da se nose sa pritiskom društva, nametnutih uverenja i negativnih emocija? Da li uspevate da zajedno sa klijentima prevaziđete ukorenjene stereotipe i uspostavite veću psihološku ravnotežu? Na koji način to postižete?

Svako može i mora sebi da pomogne, psihoterapeut je samo neko ko učestvuje u procesu konstantnog preispitivanja usmeravanjem na ono što je specifično važno za svakog pojedinca u individualnim ili grupnim procesima. Svaki trud se isplati, pa tako i ovaj psihološki koji je mnogima misteriozan i dalek. Paradoksalno, upravo je to psihološko ono što je svakome najdostupnije.

Verovatno je stereotip o „pravom muškarcu“ štetan ne samo za same muškarce, već i za društvo u celini. Kako vi gledate na to? Koje negativne posledice ovog društvenog konstrukta primećujete za sve ljude? Kakve trendove vidite u razvoju društva? Šta se već promenilo nabolje, a šta tek predstoji da se postigne?

Apsolutno je tako, šteta je za čovečanstvo. Zato što se dečaci odgajaju da ne budu kao žene, da ne plaču kao žene, simbolički se pogrdno upotrebljava ženski atributi kao opozit za hrabrtost. Dakle, ne postoji učenje o tome šta je dečak, nego samo da se ne bude kao ženski pol, u najboljem slučaju. Ali postoji nešto još strašnije od toga. Posledice toga mogu biti i da se mrzi ženski pol, kada niko to ne preispituje, čak i u opštoj populaciji.  Na taj način se vežbaju primitivni mehanizmi, deca se uče polarizaciji kao dominantnom društvenom narativu. Zato smo i svedoci raslojavanja, segregacije, rasizma, dehumanizacije…

Talbotov način razmišljanja je svež i drugačiji, i prkosi dominantnom diskursu. To je upravo ono što je promena na bolje, zapravo, taj kontinuitet zdravog razuma koji odoleva svim iskušenjima, koji se inherentan ljudskom rodu, i koji ne može biti ućutkan, niti uništen, uprkos svim diligentnim naporima dominantne većine i društveno-istorijskog nasleđa. 

 Molimo vas da date nekoliko preporuka našim čitaocima. Želeli bismo da se svi muškarci (i ne samo muškarci) osećaju bolje.

Ono što Džo uspešno pojašnjava je da se muškarci zapravo upoređuju međusobono, i još malo više od toga, oni traže potvrdu jedni od drugih, a ne od partnera koje vole, dok u isto vreme te iste druge muškarce doživljavaju kao rivale, rivale koje treba eliminisati. Ne postoji ideja sapostojanja ili kohabitacije, već samo eliminacije. Što je ekstremizacija. A ranjivost uključuje raznovrsnost. Mi ne možemo eliminisati neke emocije a neke ne, posledice amputacije su uvek vidljive i onesposobljavajuće, i uvek ostavljaju ožiljke. Vulnerabilnost je sastavni deo svakog živog organizma, i to treba prihvatiti. Ono što je promena je da se o tome razgovara, ali bi trebalo u budućnosti još o tome puno da se uči, i još važnije, da se efikasno primenjuje i sprovodi u delo.

Nikola Ljubičić, klinički psiholog, grupni analitičar, deset godina u praksi
Razgovor vodila: Tina Andrejeva, Connected Agency

Članak Posle „budi muško”: IDLES i novi jezik muškosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Novina, sama po sebi, izaziva otpor. Tako se o vještačkoj inteligenciji nerijetko govori iz perspektive ugroženosti – etike, profesionalizma, kreativnosti, samostalnosti i interakcije sa drugima. Istovremeno propuštamo da razumijemo da vještačka inteligencija nije neki entitet koji je nastao van nas samih, već naprotiv, iz nas i za nas. Razumjeti izazove koje donosi, znači razumjeti čovjeka, razumjeti ljudsku namjeru i shvatiti da veliki broj artificijelnih tvorevina ima jednu zajedničku karakteristiku – pokušava da bude nalik nama.

Serijal Kodiranje stvarnosti**, koji emituje N1, rijetka je sinteza mnogobrojnih karakteristika vještačke inteligencije koje su predočene na opipljiv, razumljiv i utemeljen način. Kroz 11 epizoda, Kodiranje stvarnosti odgovara na pitanje kako vještačka inteligencija mijenja svijet medija, produkcije informacija, odnose u novinarstvu, demokratiju, ljudska prava, sadašnjost i budućnost. Koncept serijala osmišljen je u funkcionalističkom maniru, podsjećajući na pretpostavku Talkota Parsonsa da je društvo jedan složen mehanizam međusobno zavisnih podsistema koji moraju biti u harmoniji, u ravnoteži. Preduslov za to je interakcija i komunikacija. Kodiranje stvarnosti, u tom maniru, prepoznaje najrazličitije aspekte vještačke inteligencije i spaja ih u jednu viziju razumijevanja i cjelovitosti. Serijal uvažava značaj komunikacije sa publikom, pokazujući da je njoj i namijenjen, insistiranjem na interaktivnom segmentu koji je prostor za analiziranje kako publika razmišlja, osjeća i reaguje.

U sadržinskom smislu, koncept serijala je organizovan, inovativan i dinamičan. Sačinjen je od kratkih video formi koje kreativno predočavaju šta je mit, a šta je stvarnost, uvijek ostavljajući publiku sa dodatnim utiskom koji se pojašnjava u intervjuima sa novinarima i novinarkama, medijskim radnicima i radnicama, kao i teoretičarima i teoretičarkama medija. U trenutku preplavljenosti brojnim informacijama, teorijskim pretpostavkama i ličnim utiscima kako vještačka inteligencija modeluje svijet medija i naš lični svijet, Kodiranje stvarnosti na najsitnije djelove razbija pogrešne pretpostavke, stereotipe o upotrebi vještačke inteligencije, ali i njene opasnosti. Da bismo razumjeli šta je vještačka inteligencija, moramo se u kontinuitetu vraćati na čovjeka. Tako se u prvoj epizodi vrlo jasno naglašava da vještačku inteligenciju često opisujemo kao inteligentnu, previđajući to da ne posjeduje jasnu namjeru.

Još važnije, prvi dio serijala odvažno i jasno sugeriše da AI nije zamjena za ljudsku kreativnost, već je inspirisana čovjekom i njegovim neuronskim vezama. Mašinsko učenje, kao najrasprostranjenija forma vještačke inteligencije, sistem je koji uči iz dostupne baze podataka koju je kreirao čovjek. Stoga, serijal značajno više pažnje posvećuje upotrebnoj vrijednosti vještačke inteligencije, pritom ne ignorišući njene nedostatke i prijetnje, time omogućavajući publici da realistično spozna fenomen o kojem je riječ. Posebnu vrijednost serijal dobija kontinuiranim pozivanjem na primjere o upotrebi vještačke inteligencije, čime kreira odnos povjerenja sa publikom koja samoinicijativno može da provjeri svaku spomenutu tezu. Dostupnim linkovima, ispod svake epizode, publici se, takoreći, serviraju izvori spomenutih informacija.

U kontekstu analize uticaja na medije, Kodiranje stvarnosti ne poseže za bihejviorističkom perspektivom koja komunikaciju tumači kao sredstvo kontrole ljudskog ponašanja. Na taj način, na samom početku, naglašava se da je vještačka inteligencija važan novinarski alat čije razumijevanje nije privilegija, već nužnost svakoga ko se bavi novinarstvom. Ona nije tu da mijenja, već da pomogne.

Druga epizoda serijala odgovara na pitanje koje svi koji imaju dodira sa medijskom industrijom postavljaju – kako u praktičnom smislu izgleda primjena vještačke inteligencije, odnosno kako to pišu mašine, a ne čovjek. Takozvano automatizovano novinarstvo bi trebalo da služi publici, prikupljajući priče koje bi inače ostale van njenog dometa, pojednostavljujući ih do nivoa potpunog razumijevanja. Serijal jednom rečenicom stavlja tačku na diskusiju o zamjenjivosti čovjeka u medijima – novinari dodaju priči dubinu, meso i dušu. Vještačka inteligencija, sa druge strane, služi kao potpora novinarskoj kreativnosti i emociji. U istoj epizodi, u intervjuu, naglašeno je da je AI alat koji može da pomogne uvijek, a ne traži ništa zauzvrat. Takva teza nesumnjivo podsjeća na prve teorijske pretpostavke o konvergentnim medijima, koje je Itijel de Sola Pul definisao kao jedno fizičko sredstvo koje može istovremeno da pruža više usluga zauvijek mijenjajući jedan na jedan relaciju koja je postojala između medijuma i korisnika.

Analizirajući čuveni slučaj Panamskih papira koji predstavlja dokaz o svrsishodnoj upotrebi AI, Kodiranje stvarnosti predočava prednosti korišćenja vještačke inteligencije u pametnoj pretrazi, brzoj analizi nemjerljivo velikih baza podataka, koja će se na kraju isporučiti kao čitljiv proizvod publici. U ovom dijelu serijala primjetan je okret ka opreznosti koji dominira u četvrtoj, petoj, sedmoj i devetoj epizodi. Bez pesimizma i katastrofizacije analiziraju se stvarne prijetnje vještačke inteligencije uz napomenu da njima upravlja ljudski, a ne vještački um. Pronicljivo se naglašava da AI dobija svoju punu vrijednost onda kada se njene prednosti kombinuju sa novinarskim instinktom.

U tom kontekstu, pretjerano oslanjanje na vještačku inteligenciju, može zamagliti novinarsku intuciju koja je jedini pravi vodič u kreiranju priča, nalaženju izvora i otkirvanju istine. Četvrta epizoda serijala, stoga, obrađuje neizostavnu temu dipfejk sadržaja ne fokusirajući se u velikoj mjeri na to šta on jeste, već analizirajući kako ugrožava ono što je najvažnije u odnosu medija i publike, a to je povjerenje. Istaknuto je da AI istinu pravi predmetom pregovaranja, a javnost ostavlja zbunjenom čemu se može vjerovati, a čemu ne. Rješenje nije u otporu, već u kombinaciji vještačke inteligencije i ljudskog rasuđivanja.

Specifičnost ovog serijala je što, za razliku od većine analiza odnosa AI i medija, teret razotkrivanja istine ne prebacuje na publiku, priznajući da je nerealno očekivati vještine AI i tehnološke pismenosti od svakog građanina i građanke. Nasuprot tome, Kodiranje stvarnosti zagovara tezu da je rješenje u istrajnosti, odnosno u razvijanju kvalitetnog novinarstva, zasnovanog na činjenicama koje su jedini štit od laži. Ta teza podsjeća na pretpostavku o remedijaciji Dejvida Botlera i Ričarda Grusina, koja opisuje proces u kojem mediji prisvajaju različite medijske forme, tehnike i značenja. Tehnološke promjene, stoga, treba da dovedu do raznovrsnosti komunikacijskih tehnologija, novih alatki i društvenih praksi. Mediji neće nestati usljed tehnoloških promjena, već će stvoriti jake i međuzavisne veze, međusobno se reformišući.

U tom kontekstu je važna i tema stereotipa na kojima počiva prompt vještačke inteligencije, obrađena u petoj epizodi. Znamo da je vještačka inteligencija dobra onoliko koliko su dobri podaci na kojima počiva, te je upravo u tome suštinska uloga novinara i novinarki, da prepoznaju snagu svog uticaja i zaborave brzinu kao prvi kriterijum u svakodnevnom radu. Stereotipi su važni jer oblikuju emotivni odgovor publike, zato personalizovani sadržaj nerijetko dovodi do ostajanja u sopstvenom mjehuru ili, kako naglašava peta epizoda, eho komorama. Takav nedostatak vještačke inteligencije nesumnjivo podsjeća na tezu Leva Manoviča o programabilnim novim medijima koji su svedeni na numeričku formu i algoritme. Kada ostajemo u sopstvenom mjerhuru, kako Henri Dženkins naglašava, mi ostajemo na nivou kolektivne spoznaje, ja postaje mi. Informacije cirkulišu u grupi i uvijek su podvrgnute kolektivnoj procjeni, osporavanju ili potvrdi.

Spoznajući koliko je pitanje povjerenja humano, važno i trajno, Kodiranje stvarnosti ovu ključnu riječ spominje i analizira u brojnim epizodama. Na taj način, deveta epizoda pronicljivo evaluira efekte vještačke inteligencije na emotivni odgovor publike, sugerišući da je pitanje povjerenja uvijek otvoreno pitanje – da li će ono biti poljuljano ako auditorijum ne može da razlikuje stvarne i sintetičke voditelje? Pitanje na koje je odgovor samoevidentan, a opet nije dat. U narativnom smislu, Kodiranje stvarnosti se u svakoj dilemi i pitanju na koje prećutkuje odgovor, suptilno vraća na ljudsku dimenziju. Novinar u sudnici i AI analiza pravosudnog materijala, kako je rečeno u jednom od intervjua, nikada ne mogu biti poistovjećeni. Ljudski dodir ostaje nezamjenjiv i to je poruka koje se prožima kroz svaku epizodu serijala.

U analizi nedostataka i prijetnji vještačke inteligencije, izdvaja se zaseban segment koji nas ipak vraća na medijsku ekonomiju kao pristup, te bivamo opomenuti da je AI dio industrije koja ostaje oružje u rukama moćnika i vlasti, potencijalno ugrožavajući novinare i novinarke, njihove identitete, slobodu kretanja, ličnu bezbjednost. Postavljajući pitanje kako da se medijski radnici i radnice zaštite od nevidljivog nadzora, serijal obazrivo ističe – ko zarađuje na vijestima koje piše mašina? Čiji je AI sadržaj? Gdje je u svemu tome intelektualna svojina? Otvarajući temu autorstva i prava na privatnost, uz osvrt na svjetske medije koji su tužili određene grupacije zbog zloupotrebe podataka, serijal ne propušta da dotakne svaki aspekt savremene debate u kontekstu vještačke inteligencije, individualnosti i kolektiviteta.

Kodiranje stvarnosti je u naraciji snažan, prodoran, strukturiran i sveobuhvatan materijal koji povezuje, objašnjava i ništa ne ostavlja nedovršenim. U vizuelnom smislu obazrivo, primamljivo i, na momente, sarkastično, koristi vještačku inteligenciju da grafički dokaže suštinu izrečenog. Riječ je o materijalu koji je produciran u skladu sa najvišim standardima, čija će vrijednost iznova nastajati i rasti kroz upotrebu onih kojima je namijenjen. Ovaj serijal dekonstruiše stvarnost u kojoj živimo, postavlja standarde za temeljno bavljenje složenim temama i predstavlja nepresušan izvor informacija za mlade ljude, medijske radnike i radnice, kao i teoretičare i teoretičarke medija koji će u njemu naći teme, izvore, inspiraciju i djelić svog možda prećutnog stava. Okarakterisan snažnim i odvažnim porukama, serijal završava odzvanjajućom porukom: da smo mi na početku putovanja sa silom kakva je vještačka inteligencija, ali da ne zaboravimo da je pitanje njene budućnosti u našim rukama.

Kreativnost, preciznost i dubina poruka izrečenih u Kodiranju stvarnosti opipljiv su dokaz toga da će u odnosu mašinskog i ljudskog rasuđivanja, prevagu uvijek odnijeti ljudska dimenzija.

Autorka: doc. dr Jovana Davidović

* autorka je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore

** serijal Kodiranje stvarnosti dostupan je na platformi AI Media Hub. Produkcioni tim projekta čine autorka i kreativna producentkinja Ana Martinoli, izvršna direktorka Ikonija Jeftić, projektne koordinatorke i menadžerke komunikacije Virdžinija Đeković Miketić i Milena Stefanović, kao i producent Vuk Vuković.

Članak Granice algoritma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova anketa pomoći će nam da  na osnovu vaših odgovora donesemo važne odluke o pravcu u kom će se Oblakoder dalje kretati. Takođe, želimo da saznamo i da li postoje sadržaji ili formati koje biste bili spremni da finansijski podržite kako bi magazin mogao da opstane i nastavi da raste.

Hvala vam što odvajate vreme da nam pomognete!

Anketa je anonimna i traje oko 5 minuta.  

Članak Anketa: Kako vidiš budućnost Oblakodera? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove nagrade BeFem dodeljuje u godini obeleženoj pritiscima na javne institucije, sužavanjem političkih i građanskih prava, prostora slobode i pokušajima ućutkivanja svih koji javno govore. Ovogodišnja priznanja prepoznaju žene i kolektive koji su u atmosferi političke napetosti branili pravo na informaciju, javno zdravlje, kolektivnu brigu i antifašizam pokazujući da su institucije tamo gde se okupimo. 

Nagradu pod nazivom Bring The Noize dodelje od 2017. godine ženama, kolektivima i inicijativama čije su borbe obeležile prethodnu godinu. Kako ženska i feministička dostignuća često ostaju nevidljiva, kolektiv BeFem rešio je da ispravi tu nepravdu i oda priznanje onima koje svakodnevno pomeraju granice, brane javno dobro, stvaraju prostore otpora i grade pravednije društvo.

Danas je BeFem priznanje prepoznato kao važna feministička nagrada, a njihov događaj dodele priznanja, koji se tradicionalno održava povodom Međunarodnog dana žena, kao prostor u kome zajedno slavimo naše borbe, pobede i savezništva.

U nastavku je spisak dobitnica i dobitnika BeFemovog priznanja za feminističku borbu:

1. Nezavisni i solidarni teatar – organizatorima Ne:Bitefa za izvođenje predstave „Proces Peliko“
2. Feministička snaga u umetnosti – Dei Džanković, Ivani Ranisavljević, Jeleni Prljević i Sanji Solunac
3. Rodno senzitivna medicina – Mini Hagen i Ljiljani Marini
4. Ženski glas protiv radne eksploatacije – Tari Rukeci Milivojević
5. Nova nada u praktikovanju radikalne kolektivne brige – timu nezavisnog domaćinstva Četiri vode
6. Akademska hrabrost i integritet – Jeleni Kleut
7. Borba za javno zdravlje – apotekarkama Apoteke Beograd i Sindikatu „Opstanak”
8. Čin solidarnosti i aktivizam na ulicama – Jeleni Stupljanin
9. Medijski glas koji nedostaje – članicama Al Jazeera Balkans, Vanji Đurić, Nataši Kovačev, Jeleni Glušac i Anne Marie Alves Ćurčin
10. Naše pravo da znamo sve – redakciji Zoomera i Mašine, kao i fotografkinji Ivi Tanacković
11. Neprekidna nit feminističke podrške – Ljerki Mezga Ćučin
12. Feministička čitalačka zajednica – Aleksandri Galonji
13. Moćne rendžerke u borbi za prirodu – Rendžerkama istočne Srbije
14. Feministički doprinos književnoj zajednici – Danijeli Repman
15. Za kontinuirani rad sa mladima na pomirenju – aktivistkinjama Centra za razvoj zajednice LINK Sombor
16. Za čuvanje ženske antifašističke borbe – Ljiljani Todorović Jovanović, Teodori Denić, Rosi Drmonić, Sari Jovanović i Jeleni Perić, autorkama publikacije Moja baka partizanka

Naslovna fotografija: Iva Tanacković

Članak Dodeljena BeFemova priznanja Bring the noize 2026 se pojavljuje prvo na Oblakoder.