Na njihovim profilima videćemo niz različitih objava – reportažne snimke akcija, protesta, promotivne videe, videe koji kritikuju vlast, ankete, najave događaja, najave protesta, javna saopštenja… Sve ovo nalazi svoje mesto na studenskim Instagram nalozima koji su postali osnovni kanal komunikacije, borbe i slobode studenata u Srbiji. Ako odlučimo da skrolujemo kroz studentske Instagram naloge, jasno je da više ne gledamo niz objava, već stičemo uvid u hronologiju studentskih blokada i protesta. Tačnije, gledamo njihov digitalni arhiv.

Od sredstva mobilizacije do prostora arhiviranja

Uloga društvenih mreža u političkoj komunikaciji nije novitet. Od Tviter revolucije u Iranu i Arapskog proleća, do uloge i upliva Fejsbuka u predsedničke izbore u Americi, društvene mreže postale su važan deo političke stvarnosti i važan resurs u trenucima u kojima mejnstrim mediji ne predstavljaju dovoljne kanale za komunikaciju sa opštim stanovništvom. 

Kada govorimo o Srbiji, prema Alternativnom izveštaju o položaju mladih za 2025. godinu, mladi se dominantno informišu putem društvenih mreža (69,9%), a od društvenih mreža većina najčešće koristi Instagram (90%). 

Takođe, prema izveštaju „Digital 2026“ oko 72% populacije ima nalog na makar jednoj društvenoj mreži, a najpopularnija među njima je Instagram, sa oko 3,4 miliona korisnika, dok nakon toga slede Fejsbuk sa 3,25, pa Tiktok sa 3 miliona.  

Ako obratimo pažnju na statističke podatke, postaje jasno zbog čega je upravo ova mreža postala osnovni kanal komunikacije sa najširom mogućom publikom za studente u blokadi, kao i brojne proteste, okupljanja i akcije koje su organizovali. Studenti koji su pripadali različitim fakultetima u blokadama otvarali su svoje naloge na različitim mrežama, a tipovi objava usklađivali su se u izvesnoj meri s prirodom tih mreža (Mladi u medijskom ogledalu, 2025). Ipak, čini se da se kao najuticajnija pokazala upravo – Instagram.

„Kada je reč o Instagramu, studenti su pomoću njega izgradili neku vrstu paralelne medijske infrastrukture. Ti nalozi služili su za informisanje, koordinaciju, mobilizaciju, demantovanje netačnih tvrdnji, dokumentovanje incidenata, ali i za humor i jačanje solidarnosti”, naveli su Janjić i Subotić, autori ovog istaživanja u tekstu za Magločistač. 

Prema izveštaju Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu, prema broju objava, među studentskim nalozima na Instagramu najaktivniji je bio krovni studentski nalog (ujedno i najpraćeniji), sa 244 objave. Među pojedinačnim fakultetima najviše objava imao je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, a najmanje Fakultet dramskih umetnosti (FDU), najpraćeniji nalog jednog fakulteta (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025). U okviru ovog izveštaja, nalog FDU-a izdvojen je prema kreativnim video sadržajima na visokom nivou produkcije, koji su bili viralni. 

„Mislim da je prvenstveno, kada je otvoren, pošto je u jednom trenutku bio jedini nalog u blokadi, imao informativnu funkciju, pomalo oslobodilačku. Sećam se da se nalog prvo zvao Svi u blokade, jer je bio prvi i jedini. Vremenom je, kako su nastajali drugi nalozi, postajao neka vrsta umetničkog svojstvenog rada jer smo bili svesni toga da, za razliku od drugih, imamo i ljude i sredstva da to dignemo na neki viši nivo i smatrali smo da je ta neka umetnička funkcija koju nosi naša blokada i to na koji način možemo da je prikažemo jedinstvena i da može da podigne svest ljudima”, za Oblakoder je rekla Anđela Džaferović sa Fakultata dramskih umetnosti.

FDU nalog je pametno iskoristio resurse koje zajednica sa fakulteta donosi, jer je danas to jedan od najpraćenijih studentskih naloga. Anđela kaže da je njegova uloga više umetnička i oslobodilačka i da je sada najviše bazirana na reelovima, a da je na početku bilo mnogo svežije i iskrenije. 

U okviru istraživanja Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu analizirano je 15 najpraćenijih Instagram naloga studenata u blokadi, koji su postali važan kanal informisanja i mobilizacije u toj godini. 

Istraživači su u izveštaju naveli da su funkcije ovih profila donekle komplementarne funkcijama različitih činiaca medijskog sistema:

„One služe kao platforme za izveštavanje (tekstualno i audiovizuelno), striming platforme, centri za odnose s javnošću i prikupljanje donacija, pa i mim stranice, uz izraženo učešće građanskog novinarstva. U jednom prilično zatvorenom medijskom sistemu studenti su iskoristili onlajn resurse kako bi samostalno pokrili onaj prostor koji im je – uprkos nedvosmislenom značaju njihovog pokreta – ostao uskraćen u većini mejnstrim medija, ili je (češće) iskorišćen za difamaciju pokreta”, piše u istraživanju. (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025).

Istraživači su dodali da „ovakav mehanizam ne može biti sveobuhvatna zamena za zdrav mejnstrim medijski prostor, ali da uspeva da uz relativno male resurse stvori i plasira sadržaj koji stotine hiljade građana smatraju relevantnim” (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025).

Svi u blokade FDU – kako nastaje jedan Instagram arhiv?

Tokom nastanka i vođenja profila Svi u blokade FDU, uređivačka politika bila je dosta intuitivna, ali i rigorozna, jer su na plenumima prikazivali reelove i odlučivali šta će biti objavljeno. 

„Ranije smo imali nedeljni raspored gde smo objavljivali po tri reela dnevno. Nismo toliko odlučivali šta je važno dokumentovati. Tokom ove i prethodne godine smo na terenu imali sigurno oko 30 snimatelja i to su sve ljudi, umetnici, koji vrlo dobro znaju šta treba dokumentovati. I mi smo to pokušavali da pretočimo u atraktivnu priču za deljenje na društvenim mrežama. Svi smo imali veliko poverenje jedni u druge”, objašnjava Anđela.  

Mnoge kampanje su pripremane i raspoređivane unapred, pa su ponekad i prikupljali precizne, specifične materijale na terenu.

„Sada jeste suština toga da mi imamo jednu veliku arhivu koja će nama sigurno jednog dana koristiti. To je tona materijala i mi smo imali ekipu od 100 ljudi, kao jedna velika televizija”, dodaje ona.

Anđela kaže da su pri vođenju profila izrazito vodili računa o tome kako ga koriste, te popularan format Instagram storyja nisu često koristili, jer je prolazan i preko njega se „preleće”, pa su zbog toga koristili postove i reelove, a story formate koristili samo za podsetnike na važne objave, kako ne bi preplavljivali pratioce informacijama.

Šta će ostati od studentskih protesta? Ili Šta se desi kada je arhiva jednog društvenog pokreta samo na Instagramu?

Instagram može biti korišćen kao izrazito efikasan kanal komunikacije i deljenja medijskog materijala i sadržaja, ali ipak predstavja platformu društvenih mreža koja je u vlasništvu privatne kompanije koja ima svoje interese, protokole, ali i ranjivosti. 

Zbog toga, postavlja se pitanje, šta se dešava ukoliko bi neki od studentskih profila nestali.

„Mi imamo jedan veliki arhiv, oko 16 TB je u pitanju. Ostalo se čuva na Instagramu”, u intervjuu za Oblakoder rekla je Anđela.

Kolege sa FDU-a detaljno su istraživale kako mogu da zaštite profil na Instagramu, konsultujući se sa brojnim stručnjacima na tu temu.   

„Jedini problem je nastao kada su nam kupili pratioce što se ipak nije odrazilo na našem profilu. Osim toga, nikada nismo imali problem sa napadima, jer smo se zaista zaštitili. Instagram nikada nije bio pouzdano mesto za čuvanje našeg materijala. Mi smo studenti škole na kojoj učiš da, kada snimaš nešto, bekapuješ na tri hard diska, to je način na koji mi radimo. Mi nemamo jednu kopiju nečega, već dve-tri. I to nema veze sa Instagramom, mi smo takva škola”, kaže Anđela. 

U novembru 2025. godine N1 je pisao o ovom problemu, naglom povećanju broja lažnih pratilaca na studentskim profilima i o onlajn napadima na studente u blokadi.

„U poslednjih nekoliko sati primetili smo veliki porast lažnih pratilaca na našem profilu. Gajimo sumnju da je cilj ovog čina gašenje našeg profila”, objavili su tada studenti u blokadi.

IT zajednica u blokadi tada je takođe ukazala da je u pitanju koordinisana kampanja brisanja ključnih kanala informisanja. Osim lažnih pratilaca kao još jedna tehnika napada korišćena je opcija „mass report”, koja je bazirana na velikom broju prijava profila na osnovu kojih kompanija Meta zaključava profil, dok se ne sprovede adekvatna analiza.  Jedan od targetiranih bio je Instagram profil studenata novosadskog Fakulteta tehničkih nauka, ali je profil ubzro spasen.

„Imali smo sve indikatore da je cela komunikaciona infrastruktura studentskog pokreta bila pod rizikom da bude neutralisana određenom vrstom manipulativnog napada čije aspekte analiziramo”, rekao je tada Đorđe Krivokapić, profesor i osnivač Share Fondacije za N1, dodajući da se odgovornost za „neutralisanje” profila ipak prvenstveno mora tražiti u platformama, a da „mediji i civilno društvo imaju dužnost da obaveštavaju javnost i platforme o ovom pitanju i da na taj način podignu pažnju mnjenja i platformi kako bi ovakve zloupotrebe mehanizama u onlajn okruženju bile stopirane.”

Instagram arhive blokada – pogled unazad

Studentski profili zato nisu samo zbirka digitalnih tragova protesta. Slične Instagram arhive širom sveta otvorile su pitanje ko uopšte dobija priliku da zapisuje istoriju. Rest of World je, pišući o profilima koji arhiviraju istoriju marginalizovanih zajednica, ovaj proces opisao kao promenu koja demokratizuje to „ko piše i beleži istoriju“.

„Mladi su tokom 2025. postali jedan od glavnih simbola te borbe: za deo javnosti oni predstavljaju mogućnost promene, dok ih deo medija i političkih aktera prikazuje kao pretnju, faktor nestabilnosti, produženu ruku neprijatelja vlasti i države… Taj model u izvesnoj meri podseća na praksu kojoj smo svedočili i prethodnih godina u tekstovima o opoziciji i političkim neistomišljenicima vlasti, ali je ovog puta, kvantitativno gledano, udar bio još snažniji, verovatno spram procenjene snage protivnika”, naveli su Janjić i Subotić, autori istražiavanja Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu za Magločistač. 

Ako pogledamo studentske profile i prelistamo ih, videćemo različite poruke, simbole, kao i trenutke studentske borbe. Zbog toga oni, zabeleženi u digitalnom prostoru, posle skoro dve godine i predstavljaju verodostojne arhive studentskih protesta, borbe i glasa.

„Mi često skrolujemo kroz FDU videe i vraćamo se na njih i postoji neki hronološki razvoj, kako se profil razvijao i kakva mu je bila funkcija kroz ove dve godine i koliko je bio drugačiji na početku nego što je sada. Ja iskreno mislim da umetnost sama po sebi konstantno diže svest u bilo kom polju, debati, dešavanju i da iz tog razloga naš profil ima veliku funkciju i da će ostati kao pečat i za 50 godina”, kaže Anđela.

Anđela dodaje da će ljudi, kada se budu sećali blokada, verovatno sećati i profila FDU u blokadi, šta je radio i na koji način i kako i koliko su to digli na viši nivo, i umetnički i informativno. 

„Mi smo znali da, iako mi ne prenosimo informacije uživo i nismo prvi, uvek čekaju nas da se oglasimo. Ne moramo da budemo prvi jer znamo da, iako smo poslednji, bićemo najvažniji. Mi smo to gradili da bismo došli do toga da ne moramo da budemo prvi, već da znamo da ljudi čekaju da se oglasimo. Mislim da će zbog toga značiti i sigurno se on promenio, doživljavamo ga drugačije nego na početku, jer ni na početku nismo znali šta hoćemo od toga, a sada je to već neka čak i zaokružena priča”, zaključuje Anđela, uz komentar da bi profil mogao da se probudi ukoliko se dese izbori, jer znaju kolika je njihova potencijalna uloga i svesni su šta su uradili za blokade.  

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera
i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Instagram kao arhiva otpora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nasuprot čestom mitu kako su mladi nezainteresovani, nedavno objavljen izveštaj Mladi u medijskom ogledalu 2025 Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazuje upravo suprotno: više od 76% mladih navodi da ih politička i društvena dešavanja i te kako zanimaju, ali i 70% njih kao primarni izvor informisanja navodi upravo društvene mreže.

Ovaj prelazak u digitalni prostor nije nastao samo iz navike, već su, kako pokazuje ovo istraživanje, mladi, a posebno studenti, prepoznali masovnu zatvorenost i ograničen prostor za teme koje ih zanimaju u tradicionalnim medijima. Društvene mreže su zato postale njihov medijski prostor, kanal kroz koji sami kreiraju vesti, dokumentuju stvarnost i grade vidljivost za sopstvene zahteve, ali i glasno govore o savremenim boljkama društva. Samim tim, aktivizam mladih se u velikoj meri preselio na društvene mreže, gde putem različitih kampanja mladi izražavaju svoj stav o ključnim društvenim i političkim stvarima. 

Time je otvoreno i novo pitanje, ali i izazov za društvo u kom živimo: da li su objavljivanje storija, deljenje saopštenja ili promena profilne fotografije postali nova, legitimna forma političkog delovanja ili samo komforna zamena za stvarni angažman?

„Slacktivizam“ i iluzija angažmana: Da li je lajk postao zamena za akciju?

Jedna od najčešćih kritika upućenih digitalnom aktivizmu jeste optužba za takozvani slacktivizam, površno delovanje koje se završava na ekranu i služi rasterećenju sopstvene savesti. Deljenje objave, lajk ili promena profilne fotografije zahtevaju minimalan trud, pa se postavlja pitanje stvara li digitalni prostor iluziju da smo društveni problem rešili samim tim što smo ga objavili na svom profilu. Mila Stanković ispred Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan ističe kako takva opasnost uvek postoji, ali da je ipak priča o „slacktivizmu“ često previše pojednostavljena.

„Istraživanje Crte iz 2024. godine pokazuje da su online aktivnosti najčešći oblik građanskog učešća, što znači da je digitalni prostor postao važna arena političkog i društvenog angažmana. Lajk ili deljenje sadržaja nisu isto što i izlazak na protest ili glasanje, ali često predstavljaju prvi korak ka većem angažmanu. Antički forumi za političku raspravu više ne postoje – danas se veliki deo javne debate odvija na X-u i Instagramu,” naglašava Stanković.

Da je digitalni aktivizam prvi korak ka većoj promeni, slaže se i Milica Borjanić iz KOMS-a i ističe kako ga ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da je ipak ključno ono šta dolazi nakon toga.

„Stvarnost se ipak odvija i van društvenih mreža, pa je za konkretnu društvenu promenu potrebno da se stavovi i mobilizacija iz digitalnog prostora pretoče u delovanje u zajednici, institucijama i svakodnevnom životu,” ukazuje Borjanić.

Upravo u tom procepu između digitalnog i fizičkog prostora nastaju i najčešći mitovi o dometima online aktivizma. Borjanić objašnjava da je najveća zabluda uverenje da je svaki online angažman automatski bezvredan zato što zahteva manje napora od izlaska na protest, volontiranja ili dugoročnog rada u nekoj organizaciji.

„Nije svako deljenje objave aktivizam, ali to ne znači ni da deljenje informacije nema efekat. Problem nastaje tek kada taj prvi, najlakši korak počnemo da posmatramo kao dovoljan sam po sebi“, skreće pažnju Borjanić.

Na to se nadovezuje i Stanković, ističući da se u kritikama digitalnog delovanja često previđa stvarni rad koji se odvija iza ekrana:

„Najveći mit je da online aktivizam nema nikakav efekat. Mreže mogu da povećaju vidljivost problema, povežu ljude koji se inače ne bi sreli i izvrše pritisak na institucije ili kompanije. Mnoge kampanje su upravo i počele sa društvenih mreža. Drugi mit je da je svaki online angažman automatski površan. Često se zanemaruje i ozbiljan rad koji se odvija online: prikupljanje dokaza, organizovanje zajednica, pritisak na donosioce odluka i koordinacija akcija“, zaključuje Stanković.

Aktivistkinja Jelena Riznić ukazuje i na to da online kampanje zaista nemaju smisla, velike korporacije i države ne bi ulagale toliko novca i vremena u pokušaj da to zabrane. 

„META je poslednjih godina više puta pokušavala da algoritam praktično ,,pročisti” od političkog sadržaja, pre svega zbog pisanja o genocidu u Gazi i tome kako SAD i velike evropske sile podržavaju Izrael u tome. Izrael ulaže nadrealne količine novca i angažuje influesere koje ,,masno” plaća, samo kako bi pisali pozitivno o izraelskoj državi dok sprovodi genocid. Dakle, očigledno kampanje nešto znače i svakako je suludo ne koristiti prostor koji imamo da pišemo i pričamo o stvarima koje su važne,“ naglašava Riznić.

Gde je granica između online i offline aktivizma?

Pitanje koje se nameće jeste da li su digitalni i fizički prostor zaista odvojeni svetovi ili su postali nerazdvojni delovi jedne iste celine. Najveći broj novijih istraživanja, kako ističe naša sagovornica Mila Stanković, pokazuje da online i offline aktivizam nisu odvojeni svetovi, već se uglavnom dopunjuju.

„Društvene mreže olakšavaju dokumentovanje događaja, izgradnju zajednica i mobilizaciju ljudi, dok offline angažman često podstiče ili podržava aktivnosti van interneta. To se posebno videlo nakon pandemije, kada je veliki deo javnog života prešao u digitalni prostor. U Srbiji smo poslednjih godinu dana više puta videli kako se poziv na okupljanje, pružanje podrške ili organizovanje protesta širi upravo preko mreža, a zatim prerasta u masovno prisustvo na ulici. Online prostor često nije zamena za offline angažman, već njegova infrastruktura.”

Da ono što se dešava online retko ostaje potpuno ograničeno na digitalni prostor, se slaže i Milica Borjanić, i dodaje da to, nažalost, vidimo i na primeru nasilja, ali da to isto važi i u pozitivnom smislu: društvene mreže omogućavaju mladima da se informišu, povežu, organizuju i mobilišu, a onda svoje stavove i zahteve izraze kroz proteste, inicijative, volontiranje, učešće u organizacijama ili druge oblike angažovanja u zajednici.

Jelena Riznić dodaje da se neretko digitalni aktivizam preliva na ulice, ali da je za to neophodan emocionalno pobuđujuć događaj, koji u nama proizvodi emocije visoke aktivacije, poput besa zbog neke nepravde, ali i sreće, nade, optimizma da možemo nešto da promenimo. 

„To nekako vidimo i u praksi – izlazili smo na ulice u najvećem broju zbog tragedija i deljenja ljutnje i tuge jer su mogle biti sprečene, ali i zbog kolektvne nade da možemo da stanemo tome na put,” ističe Riznić.

Međutim, dvosmerna ulica između ekrana i terena nosi i svoju tamnu stranu: stalan pritisak da se na mrežama reaguje odmah, na sve i bez izuzetka. Digitalni prostor uspostavio je diktat imperativa oglašavanja, gde se odsustvo reakcije često tumači kao nezainteresovanost ili, čak, prećutna saglasnost sa nepravdom.

Na ovaj unutrašnji pritisak i sagorevanje ukazuju i same aktivistkinje. Riznić objašnjava da postoji realan pritisak iz okruženja, ali i onaj koji su aktivisti tokom vremena sami interiorizovali:

„Na mrežama često postoji utisak da su sve stvari urgentne i da sve mora sada i odmah, što nekada naprosto nije slučaj. Drugi par rukava je činjenica da ta ‘mikro javnost’ često meri svaku reč ili odsustvo reakcije. Čak i ako reaguješ na sve ikada, počeće da te sumnjiče onog trenutka kada to ne uradiš iz ko zna kog ličnog razloga“, iskrena je Riznić.

Ona dodaje da je najveći izazov pronaći balans između razumevanja stvarne urgentnosti situacije i čuvanja sopstvenog mentalnog prostora – posebno u trenucima kada je potreban predah od mreža, dok sa druge strane mnogi ljudi izgaraju na terenu, čineći stvarnost podnošljivijom.

Od klika do pritiska: Kada digitalna podrška menja odluke i zakone?

Svedoci smo da je online aktivizam sve više prisutan u našem okruženju, pa i da smo sami mnoge stvari uočili onda kada ih je neko podelio na svom profilu i društvenim mrežama. Deljenjem sadržaja stvara se vidljivost, ali se postavlja pitanje u kom trenutku ta vidljivost prerasta u konkretan politički pritisak koji donosioci odluka više ne mogu da ignorišu.

„Digitalna podrška postaje politički pritisak kada preraste u organizovanu akciju: proteste, peticije, javne kampanje, medijski pritisak ili institucionalne zahteve. Sama vidljivost nije dovoljna, ali može biti veoma važan resurs za mobilizaciju. U Srbiji smo to jasno videli nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Informacije, snimci i pozivi na okupljanje širili su se ogromnom brzinom preko društvenih mreža, što je doprinelo masovnoj mobilizaciji građana. Mislim da nema potrebe da dočaravam „veličinu” tog političkog pritiska,” naglašava Stanković.

Digitalni aktivizam je u prethodne dve godine u Srbiji igrao veliku ulogu kada je reč o širenju informacija i podizanju svesti o određenim društvenim temema. I ne samo to – pokazao nam je da u svojim stavovima i borbama nismo sami, kako ističe i naša sagovornica Milica Borjanić. Ona ukazuje na važnost solidarnosti na mrežama, ali i to da, kada na mrežama vidimo da veliki broj ljudi prepoznaje isti problem ili deli isto nezadovoljstvo, smanjuje se osećaj izolovanosti i postaje mnogo lakše napraviti sledeći korak. Kako Milica ističe, primer studentskog organizovanja u Srbiji je dobar pokazatelj koliko su danas digitalni i offline aktivizam međusobno povezani.

„Ono što tome daje stvarnu društvenu i političku težinu jeste činjenica da se mobilizacija nije završila na društvenim mrežama. Prelila se u plenume, proteste, blokade, lokalne akcije i različite oblike solidarnosti i samoorganizovanja. Upravo zato mi je taj primer zanimljiv, pokazuje da pitanje više nije nužno da li je aktivizam „online ili offline“, već kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom,” naglašava Borjanić.

To, pak, nije jedini slučaj koji ukazuje na to kako digitalni aktivizam utiče na javno mnenje. U svetu je veliki broj primera na koji način su kampanje na društvenim mrežama uticale na javnu debatu, ali i donosioce odluka. Samo neki od primera je i viralna kampanja „Book Burning Party“ iz SAD (2011), gde je provokativna najava spaljivanja knjiga na društvenim mrežama privukla ogromnu pažnju medija i javnosti. Ispostavilo se da je reč o akciji spasa lokalne biblioteke, što je motivisalo građane da u velikom broju izglasaju njeno finansiranje.

Jedna od važnih kampanja u našem reigonu je, kako ističe Mila Stanković, i #NisamPrijavila iz 2021. godine, kampanja koja je praktično nastala na Twitteru, kada su žene počele da dele svoja iskustva nasilja i razloge zbog kojih ga nisu prijavile.

„Za samo dva dana pojavilo se više od 15.000 objava, a tema je sa društvenih mreža prešla u tradicionalne medije i širu javnu debatu. Meni je ovaj primer posebno zanimljiv jer pokazuje da online aktivizam ne mora uvek da rezultira protestom ili neposrednom institucionalnom promenom da bi imao stvaran efekat,” naglašava Stanković.

Da se akitvizam mnogo puta iz online sfere preselio na konkretne akcije, slaže se i Jelena Riznić i ističe kako je takvim primerima i sama svedočila, ali da joj je najdraži događaj, u kom je i sama učestvovala, onaj kada su aktivistkinje sprečile da osvedočeni seksualni nasilnik postane dekan na Fakultetu političkih nauka 2024. godine. 

„Pamtim taj nivo sreće i optimizma, jer vidimo da naš glas znači, da pritisak može da urodi plodom i da online protest može da se preseli u realni prostor. Pamtim ga i kao početak studetnskog otpora postavljanju partijskih perjanica na značajne pozicije na Univerzitetu, ali i kao ne tako česte situacije kad smo udruženi rekli da nasilnicima nije mesto u institucijama,” naglašava Riznić. 

Početna stanica, a ne konačno odredište

Na kraju, pitanje više nije da li je aktivizam isključivo digitalan ili terenski, već kako ta dva sveta sarađuju u stvaranju stvarne promene. Kako ističe Milica Borjanić, ključ je u tome kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom, jer se stavovi koje formiramo na mrežama neizbežno prelivaju u naše svakodnevne odnose, odluke i ponašanje. Društvene mreže su, kako ona ističe, značajno smanjile prag za prvi korak i dale nam infrastrukturu koja nam pokazuje da u svojim borbama nismo sami.

Sa druge strane, kako podseća Mila Stanković, iako digitalni prostor olakšava i ubrzava mobilizaciju, stvarna društvena promena i dalje zavisi isključivo od ljudi i njihove spremnosti da se aktivno angažuju. Primeri poput studentskog samoorganizovanja ili pokreta #NisamPrijavila jasno pokazuju da digitalni rad, od podizanja svesti do građenja solidarnosti, ima moć da pokrene  društvo.

Ipak, kroz online aktivizam je postalo lako verovati da su deljenje objave ili promena profilne fotografije dovoljni sami po sebi i to je verovatno i jedna od najvećih zamki online aktivizma. 

„Nekada osećamo da smo jednim klikom sve rešili, a istina je da većina stvari kod nas (a verovatno ne samo kod nas), ne može da se promeni dok ne pružimo jači pritisak, sednemo nekome na kičmu pobunom i iscedimo suvu drenovinu za to što želimo,” zaključuje aktivistkinja Jelena Riznić. 

Tako odgovor na pitanje da li je deljenje objave političko delovanje ne leži u samom kliku, već u onome što sledi nakon njega. Storiji, heštegovi i viralni snimci nisu čarobni štapić koji sam po sebi menja zakone, ali su postali naša početna tačka. Zato više ne postoji granica između online i offline sveta, već između pasivnog posmatranja i stvarne spremnosti da se aktivizam sa ekrana pretvori u delovanje u zajednici. Deljenje objave jeste politički čin, ali samo ako predstavlja početak, a ne kraj našeg angažmana.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Od storija do ulice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne, samo ne da izađem da se pozdravim sa rodbinom. Ma izađi, kad ti kažem. Istog trenutka nemaš izbora sem da polako kreneš u svoju „diplomatsku misiju“ ljubljenja nepoznatih ljudi koji ti se smeše sa vrata i govore: „Jao, vidi kolika si porasla, ista mama!“, iako te vide prvi put u životu.

Naravno, niko nikada nije stradao od tri obavezna poljupca u obraz nepoznatoj tetki iz unutrašnjosti. Iako te proguta talas neprijatnosti, mala sedmogodišnja Marija je bar malo srećnija kada vidi da danas istu tu scenu mnogobrojni influenseri i mim stranice interpretiraju kroz humor i šalu. Sudeći po broju reakcija, komentarima i šerovanjima, jedno je sigurno – ako si rođen na Balkanu, morao si da prođeš ovaj transfer blama. I ne samo ovaj, već ceo spektar različitih situacija koje odrastanje u ovoj zemlji nosi sa sobom.

Neke od tih situacija su manje bezazlene od ovih, neke sa sobom nose duboko ukorenjene patrijarhalne obrasce koji su prisutni u društvu, neke govore o decenijski prisutnoj ksenofobiji, homofobiji i xy fobiji.

Iako sam odrasla osoba, ipak, što bi Elena Kitić rekla, još uvek me, lome fobije, ali kada vidim da ih neko interpretira kroz za mene, jedan od najuzvišenijih formata humora – mim, ne mogu da kažem da mi ne bude lakše. Ne samo da mi je lakše, nego i lakše uočavam šta je sve i koliko je problematično ono što se dešava u mom okruženju. Mim svim predrasudama, stereotipima, fobijama i svim drugim osnovnim jedinicama građe i funkcije života na ovoj planeti, daje lice, upire prstom u njih i samim tim, kroz smeh, vrlo perfidno i suptilno – utiče na publiku da preispita ova obrasce i doživi ih kao nešto što je prisutno, ali ipak – lejm da se radi.

Meme who?

Ništa me toliko ne razoruža, nego kada drugarici prepričavam mim. Da li postoji način na koji se to uopšte radi? Kroz prepričavanje, sam mim gubi na svom humoru bar za 50%. Isto tako, nije ga baš lako ni definisati, ali zato imamo Oksfordski rečnik koji ga vidi kao sliku, video-zapis ili tekst, obično humorističnog karaktera, koji internet korisnici kopiraju i dele, često uz manja variranja ili izmene. I sigurno smo svi videli šta je mim i kako izgleda. Ali, ukoliko nismo, nećemo ni razumeti šta je iz ove definicije, već je bolje slediti onu dobru mantru kada objašnjavaš društvenu igru, pa kažeš: bolje da počnemo da igramo, pa ćeš da ukapiraš.

Sam termin prvi je upotrebio britanski evolucioni biolog Ričard Dokins (Richard Dawkins) 1976. godine u svojoj knjizi Sebični gen. Dokins je, sudeći po Britanici, mimove (od grčke reči mimema – imitirano) zamišljao kao kulturni parnjak biološkim genima i posmatrao ih je, slično „sebičnim“ genima, kao entitete koji upravljaju sopstvenom reprodukcijom i tako služe sopstvenim ciljevima. Podrazumevano u tim terminima, mimovi nose informaciju, replikuju se i prenose sa jedne osobe na drugu, uz sposobnost da evoluiraju.

Vremenom, kako se internet kultura razvijala, mimovi su postali njen deo i njihova popularnost je rasla. Mimovi zadiru u onlajn kolektivnu svest i često se nazivaju digitalnim folklorom. „Možemo videti ne samo nove načine na koje ljudi rade stvari ili se izražavaju u javnosti, već i neke od tema, strahova ili želja koje ljudi imaju. Sve ove složene teme ogledaju se u stvarima kao što su mimovi“, ističe Paolo Gerbaudo, predavač digitalne politike i direktor Centra za digitalnu kulturu na Kraljevskom koledžu u Londonu (King’s College London).

Iako je mnogima prva aocijacija na mim zabava, autori Habibullah Ibrahim Mahmoud i Bashiru Amoda Ajijola ističu da su mimovi prerasli okvire običnog internet humora i postali moćni instrumenti političkog angažmana i otpora:

„Mim-kultura, nekada smatrana trivijalnim segmentom internet humora, izrasla je u moćno sredstvo političkog angažmana, posebno među mlađom populacijom širom sveta. Mimovi, kao reproduktivne kulturne jedinice koje kombinuju tekst i sliku, pojednostavljuju složena politička pitanja u emotivno nabijen sadržaj koji se lako deli.“

U pejzažu onlajn komunikacije koji se neprestano razvija, mimovi su se pojavili kao moćna sredstva za uticanje na javno mnjenje. Ne samo da su jedan od najduhovtijih alata za izražavanje, već su i alat putem kog, suptilno ili manje suptilno, utičemo i na mišljenje korisnika.

Nisam to što misliš, samo jedan meme

I dok nam se na prvi pogled čini da su internet-mimovi samo bezazlena zabava koja služi za razbibrigu tokom pauze za ručak, istraživanja pokazuju da se iza njih krije mnogo moćniji mehanizam. Kako u svojoj analizi za BBC ističe novinarka i istraživačica Helen Brown:

„Na površini, internet-mimovi su višeprisutni izvor lake zabave… Međutim, mimovi imaju i svoju ozbiljnu stranu. Oni su jezik sami po sebi, sa sposobnošću da nadilaze kulture i grade kolektivni identitet između ljudi. Ove deljive vizuelne šale takođe mogu biti moćna sredstva za samoizražavanje, povezivanje, društveni uticaj, pa čak i političku subverziju.“

Najbolji primer kako naizgled bezazlen vizuelni format postane subverzivno oružje jeste slučaj iz Kine 2018. godine, tokom globalnog #MeToo pokreta. Suočene sa oštrom državnom cenzurama i blokiranjem klasičnih haštagova, kineskinje su morale da pronađu alternativni način da podele svoje priče i umreže se. Odgovor se krio u slici crtanog zeca pored činije pirinča. Kada se te dve reči izgovore na mandarinskom, one zvuče isto kao „mi tu“ (Me Too), pa je tako ovaj vizuelni mim postao šifrovani jezik otpora. Slika je delovala potpuno bezazleno za cenzore, ali je unutar potlačene zajednice uspela da probije zidove tišine i pokrene masovnu solidarnost.

Samo još jedan od primera kako su mimovi pokrenuli društvenu diskusiju se dogodio 2015. godine, kada su naučnice delile ironične mimove na kojima su u laboratorijskim mantilima i zaštitnoj opremi, uz haštag #distractinglysexy (uznemirujuće seksi), kao odgovor na komentare o „devojkama“ u laboratorijama koje je izrekao dobitnik Nobelove nagrade Tim Hant (nakon što je izjavio da je problem sa ženama u labarotoriji to što se muškarci u njih zaljubljuju, zaljubljuju se one u njih, i plaču kada ih kritikujete). Haštag je za samo nekoliko sati prikupio više od 10.000 objava na društvenim mrežama i doveo do širih razgovora o seksizmu u nauci u mejstrim medijima.

Da mimovi nisu samo puka zabava, već ozbiljan globalni jezik otpora, pokazuje i istraživanje tehnološke i digitalne stručnjakinje An Xiao Mine u njenoj knjizi Memes to movements : how the world’s most viral media is changing social protest and power. Kroz analizu pokreta širom sveta, Mina naglašava da su mimovi zapravo „ulična umetnost na internetu“ – posteri koje lepimo na naše digitalne prozore kako bismo skrenuli pažnju na ljudska prava, korupciju i socijalnu pravdu.

Kada su se u Kini 2011. godine vlasti obrušile na aktiviste i blokirale svako pominjanje umetnika i disidenta Aj Vejveja, građani su našli način da zaobiđu cenzuru: počeli su masovno da dele slike i simbole običnih suncokretovih semenki, aludirajući na njegovu čuvenu instalaciju u Londonu. Slični primeri otpora kroz vizuelni humor beleže se širom planete – od Ugande, gde su građani ironičnim haštagom #WhereAreTheGoats ismevali nestanak državnih koza, preko Kenije, gde se haštagom #TweetLikeaForeignJournalist parodiralo lažno izveštavanje stranih medija, pa sve do Sjedinjenih Država, gde su prepoznatljivi kačketi, duksevi sa kapuljačom i ružičaste kape postali globalni simboli borbe za pravdu i ravnopravnost. Kako zaključuje An Xiao Mina, mimovi prevazilaze puki humor i čine ono što je umetnost oduvek radila: „oni su više od same šale i čine da se osećamo manje usamljeno. Kroz njih gradimo medijsko okruženje koje odražava ko smo mi i koje su naše prave vrednosti.“

Gospođetino, damo, gospođo, dobar drug, prijatelju do koske, šmekeru, lave, humanitarcu, britkog jezika, ne trpi nepravde – MIM

Nimalo iznenađujuće, kako ističe novinarka Helen Brown, skloniji smo da delimo mimove koji su u skladu sa našim političkim stavovima, a političke mimove takođe obično podvrgavamo strožem prosuđivanju nego one nepolitičke. Međutim, pored toga što doprinose buci kojoj smo izloženi na društvenim mrežama, politički mimovi nude subverzivan način da se ospore dominantni diskursi autoritarnih vlada.

Gerbaudo navodi da je upotreba mimova „kao sredstva političke borbe obojena prevlašću sarkasma i ironije, što je veoma karakteristično za mimove, jer se tako izlažu ruglu slabost, podlost ili glupost neprijatelja, ismevaju preterana nadmenost i prevelika arogancija moćnika“. Ipak, oni se takođe mogu koristiti kao sredstva za iskazivanje besa i političkog nezadovoljstva.

Digitalni aktivizam u formi mimova, kako ističe Brown, važan je oblik izražavanja za ljude koji žive u opresivnim režimima u kojima otvorena antidisidentska debata nije prihvaćena u mejstrim medijima. Tu dolazimo i do nas. Da mimovi nisu samo globalni fenomen, već i moćno oružje za preživljavanje, vidimo i u našem dvorištu. Kada se na domaćoj političkoj i javnoj sceni dese situacije koje prevazilaze svaku granicu zdravog razuma, bilo da je reč o bizarnim predizbornim spotovima, Palminom hologramu, otvaranju fontana i besmislenih semafora, domaće mim stranice u roku od nekoliko minuta naprave vizuelnu satiru. And I think it’s beautiful.

Uostalom, za narod koji je tokom ratova i bombardovanja izlazio da peva i koji pronalazi katarzu u crnom humoru, humor kao mehanizam odbrane, ali i oštro sredstvo da se mapira svaki problem u društvu, zapravo i nije tako neočekivana stvar.

Inserti iz političkih duela, izjave tokom mitinga, protesta i sa zvaničnih skupova, stavljeni u kontekst mima, obesmišljavaju apsurd koji živimo. Različiti skečevi, reinterpretacije situacija odrastanja na Balkanu, običaja, verovanja i ukorenjenih stavova u nekoliko sekundi se pretvaraju u ono što suštinski i jesu – farsu. Mimeri su, bez ikakve diplome iz sociologije, uradili ono što institucije nikada nisu smele – secirali mentalitet do gole kože i pokazali nam da sve što možemo učiniti jeste da se dobro ismejemo, jer tako smo u mogućnosti.

Više od šale

Na kraju krajeva, snaga mima i jeste u tome što privatnu teskobu pretvara u kolektivnu katarzu. Mimovi su prerasli zabavu i postali suptilno, ali moćno subverzivno sredstvo. Kroz ironiju i humor, generacije odrasle na internetu demaskiraju teške tabue, ksenofobiju, mizoginiju i rigidne društvene stereotipe brže i efikasnije nego ikakve zvanične kampanje.

Mim je postao više od digitalne zabave za prekraćivanje vremena – on je moćno sredstvo za izražavanje stavova. Bilo da služi kao šifrovani signal otpora pod cenzurom, oštro oruđe za razotkrivanje ukorenjenih predrasuda ili kao kolektivni ventil za preživljavanje kolektivnog apsurda.

Kako ističe Brown, on ispod svog jednostavnog spoljašnjeg izgleda krije složenost i kulturu. „Na internetu, mimovi su važni pokretači komunikacije, pripadnosti i digitalnog aktivizma, koji mogu i da nas ujedine i da podele, u zavisnosti od toga ko smo i kako učestvujemo u njima.”

Ovi vizuelni zapisi, od odrastanja na Balkanu do globalnih protesta, nas uče da se sa svakodnevnim apsurdom ne moramo nositi samo kroz tugu ili muk. Kroz prepoznatljive formate i katarzu koju donose, mimovi povezuju naše lične priče sa onim što proživljava celo društvo i samim tim utiču na njega.

Zato, jedno je sigurno, a to je da mim ne treba potcenjivati. Jer, dok institucije spavaju, mimeri su već objavili dijagnozu.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Članak Kako mim-kultura ruši tabue se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Za nešto mlađu publiku (ili za slučaj da grešim), u pitanju je spot za Eminemovu pesmu The Real Slim Shady. Nekoliko kadrova kasnije, u tom istom spotu pored Eminema, odnosno njegovog alter ega Slim Shadyja, vidimo i klonove koji izgledaju identično kao on, a čiji se tačan broj ne zna. Svi imaju plavu kratku izblajhanu kosu, napola smaknute pantalone i belu majicu, pa je teško odrediti koji od njih je „pravi“. U prepoznatljivom catchy refrenu, Eminem uporno ponavlja kako je on real, dok ga svi ostali imitiraju. 

Dve decenije kasnije, pomenuti izvođač je na dodeli MTV Video Music Awards 2024. u Njujorku prvi put uživo predstavio materijal sa svog dvanaestog studijskog albuma The Death of Slim Shady. Tokom nastupa rekreirao je jednu od svojih najpoznatijih scena sa MTV nagrada iz 2000. godine: na binu je izašao okružen desetinama „dvojnika” sa prepoznatljivim plavim perikama, evocirajući izgled i estetiku svog alter ega Slim Shadyja. Izveo je pesmu Houdini, prvi singl sa novog albuma. 

Ali ovo nije tekst o njemu. On je samo prigodan podsetnik na pitanje koje se danas čini još aktuelnijim i važnijim – kako razlikovati ko je real, a ko je imitacija? I ne, to pitanje nije rezervisano samo za muzičku industriju. Naprotiv. 

Rekreiranje postojećeg ili loša kopija?

U 2026. godini sa svih strana obraćaju nam se glasovi za koje nismo sigurni koliko su autentični, iako se predstavljaju tako. Digitalno doba, bez sumnje, osim što je omogućilo pristup različitim informacijama, pokazalo se i kao plodno tlo za multiplikovanje neautentičnih glasova, pa tako postoji sve više sadržaja koji liče jedan na drugi. 

Možda je autentičnost sa pojavom interneta (i mogućnošću da bilo ko može da kaže bilo šta i da imitira bilo koga) zapala u krizu, ali sa pojavom AI-ja kao novog aktera, potencijal za kopiranje deluje neograničeno. Otkako je ušao u širu upotrebu AI nekada manje, a nekada više primetno, potiskuje autore i umesto njih piše, stvara i biva prisutan u nepreglednim bespućima interneta. Starom srpskom rečju – ghostwrituje. 

Iako je pojam ghostwriter (pisac iz senke) nastao još 1921. godine, kada ga je skovao američki sportski agent i novinar Walter Christy Walsh, rad pisaca iz senke postoji vekovima kroz istoriju i star je koliko i sama književnost i umetnost. 

U novije doba, ulogu pisaca iz senke sve više preuzima AI, a u praksi to otprilike izgleda ovako. 

Ulazim u ChatGPT i zadajem mu sledeći prompt: Napiši mi uvod za tekst o AI kao ghostwriteru referišući na Eminemovu pesmu The real Slim Shady. 

Odgovor koji dobijam je sledeći:

„Will the real Slim Shady please stand up?“ Više od dve decenije nakon što je Eminem postavio to pitanje, ono zvuči iznenađujuće savremeno. Kada je 2000. godine, okružen desetinama svojih dvojnika u istim plavim perikama, izašao na binu MTV Video Music Awards-a, njegova poruka bila je satirična – original i kopija postali su gotovo nerazdvojni. Dvadeset četiri godine kasnije, predstavljajući album The Death of Slim Shady, Eminem je ponovo oživeo isti prizor, kao da podseća publiku da pitanje identiteta nikada nije prestalo da bude aktuelno. Samo što danas više ne tražimo „pravog“ Slim Shadyja. Tražimo pravog autora.

A onda mu zadajem sledeći prompt:

Želim da tekst više bude esejistički u stilu Oblakodera, narativan i sa jačim punchlineom. 

ChatGPT mi izbacuje novu verziju:

Godina je 2000. Eminem stoji na bini MTV Video Music Awards-a, okružen desetinama svojih dvojnika. Svi imaju istu plavu kosu, isti izraz lica, iste pokrete. Dok refren odzvanja salom – “Will the real Slim Shady please stand up?” – postaje jasno da odgovor nije ni važan. Poenta nije da među njima postoji jedan pravi. Poenta je da ih ima previše da bismo uopšte bili sigurni ko je original, a ko samo njegova ubedljiva kopija.

Dvadeset četiri godine kasnije, Eminem na istu binu dovodi novu vojsku Slim Shadyja. Ovoga puta nastupom najavljuje album The Death of Slim Shady, kao da simbolično zatvara jedno poglavlje koje je i sam stvorio. Ali pitanje koje je postavio pre više od dve decenije nije umrlo zajedno sa njegovim alter egom. Samo je promenilo adresu.

Danas više ne pitamo: Ko je pravi Slim Shady?

Pitamo: Ko je pravi autor?

Do we have a problem here? 

Da li primećujete razliku između mog uvoda i dva primera koji ga slede? Jer koliko god mi sopstveni uvod bio (krajnje subjektivno) najdraži, moram da priznam da ovi uvodi koje je napisao ChatGPT uopšte ne zvuče loše. Jedan od razloga zbog kojih generativna veštačka inteligencija može jako dobro da oponaša pisanje čoveka leži, naravno, u podacima kojim ga svakodnevno svesno ili nesvesno „hranimo“.

Prema pisanju Milice Tošić, advokatice i pravne savetnice organizacije Partneri Srbija, Meta je za korisnike Instagrama i Fejsbuka iz Srbije od 26. juna 2024. godine počela da primenjuje izmenjenu Politiku privatnosti u kojoj je navedeno da će se sadržaji koje korisnici u našoj zemlji objavljuju na ovim platformama koristiti za trening i prozvodnju sadržaja Metinih AI tehnologija. 

„Meta na ovaj način obrađuje širok spektar podataka korisnika, između ostalog: vidljive objave, lajkove, komentare, geolokaciju, vreme objave, vrstu korišćenih uređaja, podatke o interakcijama sa prikazanim sadržajima, ali i podatke koje prikupljaju Metini partneri o aktivnostima korisnika na internetu izvan Instagrama i Fejsbuka“, navodi Tošić u tekstu na portalu Otvorena vrata pravosuđa.

Prema objavi Statista iz avgusta 2025. godine, veliki jezički modeli kao izvore podataka najčešće su koristili Reddit (u 40,1% slučajeva). Sledi Wikipedia sa 27%, a potom i YouTube (24%), pa tek onda Google sa 23%. Kao izvori podataka koriste se i digitalne baze i naučni radovi, javni arhivi, knjige, ali i „razgovori“ koje korisnici „vode“ sa AI sistemima.  

Iako se ti sistemi sve više usavršavaju, korisnici ChatGPT-ja će najverovatnije i dalje biti u mogućnosti da prepoznaju tekst čiji je ghostwriter AI na nekoliko načina, od kojih je, sasvim sigurno, najupečatljivija duga crta, rečenične konstrukcije poput: „ne samo“… „već i…“, kao i ponavljanje i razrađivanje opštih mesta korišćenjem „kružne logike“ gde se ne dolazi do jasnog zaključka i argumenti se ponavljaju u više različito formulisanih rečenica koje imaju isti smisao. 

AI je napisao ovaj podnaslov

A možda i nije. Neke stvari, ipak, ukoliko nisu jasno naznačene i obeležene čitaoci ne mogu da znaju. Kada se o veštačkoj inteligenciji još uvek samo maštalo, glavna pretpostavka je bila da će ona najpre automatizovati fizičke i rutinske poslove, a da će čovek imati više vremena za kreativne stvari. Ono što se dogodilo upravo je suprotno takvom predviđanju. Dok vodoinstalateri, stolari, električari ili frizeri i dalje nisu zamenjeni algoritmom, AI danas piše tekstove, komponuje muziku, generiše ilustracije, montira video klipove i predlaže kreativna rešenja za marketinške kampanje.

Zbog toga su upravo umetnici, ilustratori, scenaristi, prevodioci i pisci među najglasnijim kritičarima generativne veštačke inteligencije. U istraživanjima sprovedenim među profesionalcima iz kreativnih industrija najčešće se javlja strah od prisvajanja autentičnih stilova bez pristanka autora (setimo se Ghibli ilustracija koje su u jednom trenutku preplavile internet kao samo jednog primera), homogenizacije kreativnih radova i postepenog gubitka autorske kontrole nad sopstvenim delima.

U Adobeovom istraživanju sprovedenom među više od 1.400 kreativnih profesionalaca, čak 84,8% ispitanika izjavilo je da AI prvenstveno koristi za brainstorming, razvijanje ideja i ubrzavanje pojedinih faza kreativnog procesa.

Svojevrstan paradoks leži u tome što ljudi često ne doživljavaju AI kao autora i tekst koji on napiše neretko predstavljaju kao svoj. U istraživanju The AI Ghostwriter Effect učesnici su govorili da nemaju osećaj da su u potpunosti autori AI generisanog teksta, ali su istovremeno retko bili spremni da priznaju da je u njegovom nastanku učestvovala veštačka inteligencija. Što su više intervenisali u tekstu, to je bio jači njihov osećaj vlasništva, iako početna verzija nije nastala njihovim pisanjem. 

Ghostwriter – naš novi sagovornik 

Ono gde AI odlazi korak dalje jeste odgovaranje na poruke, odnosno lične prepiske koje bi trebalo da budu neformalne i iskrene. Kako biste se osećali da saznate da se ne dopisujete sa stvarnom osobom u komunikaciji koja pretpostavlja da je sa druge strane ekrana realan lik? Sreća je da za sada (ali po svemu sudeći, ne i zadugo) postoji mala šansa za tako nešto, budući da sumnjam da koristite Viber ako imate manje od 50 godina. O čemu je, naime, reč? 

Pre nešto više od mesec dana Rakuten Viber i OpenAI predstavili su globalnu saradnju koja korisnicima omogućava da koriste ChatGPT direktno u Viber aplikaciji. U praksi, to izgleda tako što je u delu ekrana predviđenom za odgovaranje na poruku dodat simbol olovčice, a kada kliknete na istu, AI vam generiše odgovor. Pored ove opcije, korisnici mogu da razgovaraju sa ChatGPT-jem u posebnom četu, da ga pozovu u privatne ili grupne razgovore pomoću oznake @ChatGPT, da traže pomoć pri prevođenju teksta, sažimanju dugih razgovora ili internet linkova, kao i da uređuju i „remiksuju“ fotografije uz pomoć veštačke inteligencije, piše Danas. 

Zamislite, dakle, da nekome pošaljete poruku: „Kako si?“ ili: „Šta radiš?“ a odgovor koji stigne bude napisan od strane veštačke inteligencije. Zvuči pomalo bizarno, zar ne? AI invanzivno prodire čak i u svakodnevnu komunikaciju da je zaista velika enigma kako će izgledati i najobičnija razmena poruka sa bliskim ljudima čije kontakte imamo sačuvane u imeniku. Pomalo kontradiktorno – želja za ljudskim kontaktom čini se nikad jačom, a istovremeno, glavni „krivci“ za sve češći kontakt sa mašinom upravo smo mi sami. 

Sherry Turkle, jedna od najpoznatijih autorki koje istražuju odnose ljudi i tehnologije, u knjizi Alone Together: Why We Expect More from Technology and Less from Each Other koju je izdala 2011. godine opisuje takozvani „Elizin efekat“. Naime, u eksperimentu iz 1966. godine studenti su „razgovarali” sa programom Eliza kako bi proverili njegovu sposobnost imitacije ljudskog razgovora. Iako je bilo jasno da je reč o robotu, Turkle je navela zapažanje da su učesnici eksperimenta pokušavali da mašini pripišu ljudske osobine, te su se ponašali kao da ne komuniciraju sa nečim neživim. Kako navodi Dobrinka Kuzmanović: „Mnogi korisnici imali su utisak da ih Eliza „razume“, a neki su davali prednost komunikaciji s njom u odnosu na komunikaciju s čovekom, iznoseći joj svoja osećanja i lične probleme.” Želeli su da računar deluje kao živo biće koje može da razume i oseća, pa su nesvesno prilagođavali razgovor tako da mu pomognu da u tome uspe. 

Pa, želimo li da AI uspe ili ćemo sve više početi da cenimo human made, odbacujući sve ono što dolazi kao kreacija generativnog AI-ja? 

Da li možemo da prihvatimo AI kao alat koji pomaže u pisanju, umesto što se koristi kao ghostwriter?

AI može da napiše sasvim pristojan tekst, odavno smo zaključili. Problem, međutim, leži u tome što kao čitaoci i konzumenti različitog medijskog sadržaja sve ređe umemo da prepoznamo razliku, iako ona (još uvek) postoji. Razlog za tako dobro oponašanje leži u tome što veštačka inteligencija crpi već postojeća znanja. Nove ideje i razvoj kreativnosti nisu nešto što joj je svojstveno. 

Vratimo se na već pomenutu činjenicu u ranijim pasusima – ghostwriter odavno nije novost. Ali dok su ghostwriteri primarno bili ljudi, mogućnost za stvaranje nečeg originalnog bila je neuporedivo veća. 

To, međutim, ne znači da veštačku inteligenciju treba odbaciti. Kao i svaki drugi alat, ona može biti izuzetno korisna. Može da pomogne u istraživanju teme, organizovanju ideja, skraćivanju teksta, ispravljanju gramatičkih grešaka ili pronalaženju boljeg naslova. Mnogi profesionalni autori već je koriste upravo na taj način – kao asistenta koji pomaže da se „pešački“ delovi posla završe brže i efikasnije. 

Kako je NUNS nedavno saopštio, od 2. avgusta u Evropskoj uniji primenjuju se nova pravila transparentnosti iz Akta o veštačkoj inteligenciji (AI Act), koja bi trebalo da omoguće publici da lakše prepozna kada komunicira sa sistemom veštačke inteligencije i kada je sadržaj generisan ili izmenjen pomoću te tehnologije. 

Neka od tih pravila odnose se na jasno označavanje deepfake sadržaja, kao i na mašinski čitljive oznake (watermarke ili druge tehničke markere) koji će AI generisani ili izmenjeni sadržaji morati da sadrže kako bi mogli lakše da se prepoznaju.

Pa, ipak, dok se čeka na primenu zakona i direktiva, deluje da je primat preuzelo korišćenje AI-ja kao zamene za proces kreativnog razmišljanja. Umesto da oblikujemo i brusimo sopstvenu misao, lenjo ćemo uzeti tuđu, generisanu za nekoliko sekundi, i zadovoljiti se time kako ona zvuči jer, shodno uloženom trudu, rezultat koji ćemo na taj način dobiti dovoljan je da nas spasi dodatnog „cimanja“. 

Bez obzira na tu ustaljenu praksu, moramo biti svesni da se, svaki put kada algoritmu prepustimo da govori umesto nas, odričemo prilike da oblikujemo način na koji mislimo. Možemo li da pretpostavimo kako će onda izgledati budućnost? Da li ćemo, kao što danas na rafovima prodavnica tražimo oznake organic i handmade tražiti sadržaj koji će biti obeležen oznakom human written?  Da li je kriza autorstva koju preživljavamo samo trenutna ili će se ona produbiti u godinama koje dolaze? Will the real author please stand up? 

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Slim Shady je ustao, autor još uvek nije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pošto sam ja u tom trenutku takođe studirala na istom univerzitetu, ali drugom fakultetu, koji je imao potpunu zabranu korišćenja veštačke inteligencije, kako bi fokus bio na pažnji, čitanju i originalnom promišljanju ideja, za mene je ovakav pristup profesora bio potpuno nov. Dva fakulteta, pod istim univerzitetom, udaljena svega nekoliko kilometara, imala su potpuno drugačiji pogled na korišćenje novih tehnologija. Zapravo, odnos prema istim zavisio je, ne od fakulteta, već čak i od pojedinačnih profesora koji vode različite departmane. Ako jedni kažu da veštačka inteligencija uništava znanje, a drugi da mu doprinosi, kome možemo da verujemo?

Uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje

Veštačka inteligencija ušla je u visoko obrazovanje prvo neprimetno, a zatim veoma očigledno. Razvoj četbotova zasnovanih na velikim jezičkim modelima (eng. LLM) koji omogućavaju kontekstualno prilagođenu, fleksibilniju komunikaciju, suštinski je uticao na ovaj razvoj. Iako su postojali i ranije, od trenutka kada je 2022. godine ChatGPT postao masovno dostupan, situacija se dramatično promenila. Za samo 5 dana od lansiranja u novembru 2022. godine imao je preko milion korisnika. Poređenja radi, Instagramu je bilo potrebno oko 2,5 meseca da dostigne milion preuzimanja, dok je Netflix za taj rezultat morao da čeka čitave tri i po godine (Martinoli, 2024). Takođe, ChatGPT je za samo nekoliko meseci dostigao 100 miliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou, što predstavlja jednu od najbržih stopa usvajanja digitalne tehnologije u savremenoj istoriji (Kuzmanović, 2025).

Vrlo brzo, ChatGPT, koji ima sposobnost brzog rešavanja zadataka i odgovaranja na potrebe svojih korisnika, počeli su da koriste i studenti širom sveta. UNESCO je čak 2023. godine objavio vodič za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju i istraživanjima. 

UNESCO upozorava da nekritička i prekomerna upotreba veštačke inteligencije može da ugrozi razvoj kritičkog mišljenja, akademski integritet, privatnost i samostalnost studenata. Ipak, oni ne zagovaraju zabranu AI alata, već njihovu regulisanu, etičku i transparentnu upotrebu, pri kojoj tehnologija podržava ljudsko razmišljanje i učenje, umesto da ih zamenjuje. 

Dosadašnja istraživanja ukazuju da prekomerno oslanjanje na ChatGPT podstiče prokrastinaciju, jer studenti odlažu obaveze verujući da ih uz pomoć AI-ja mogu završiti u poslednjem trenutku. Jedan od većih problema predstavlja i kognitivna atrofija, jer masovno oslanjanje na AI asistente u obrazovanju i radu dovodi do procesa kognitivnog outsourcinga, delegiranja procesa razmišljanja i rešavanja problema mašinama (Martinoli, 2026). Jedno istraživanje u kojem je učestovalo 494 studenata pokazalo je da je učestalija upotreba ChatGPT-ja bila povezana sa izraženijom prokrastinacijom, češće prijavljenim problemima sa pamćenjem i nižim akademskim uspehom (Abbas et al., 2024). Autori su takođe utvrdili da studenti pod većim vremenskim pritiskom i akademskim opterećenjem češće koriste ChatGPT, što može dodatno podstaći oslanjanje na ovaj alat umesto samostalnog rada. Takođe, mnogi studenti situacije u kojima je korišćena veštačka inteligencija ne vide kao varanje, o čemu je svedočio The New Yorker (NewYorker, 2025). 

Vana Goblot, profesorka teorije medija i kulturologije, koja na Goldsmiths univerzitetu u Londonu predaje više od 15 godina, kaže da je uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje postao i više nego očigledan:

„Pre dve-tri godine počelo je tako što smo primetili da je sve više eseja napisano čisto i gramatički pravilno, što je, da ne lažem, u prvi mah delovalo kao neka pozitivna promena. Imamo veliki broj studenata kojima engleski nije maternji jezik i ocenjivanje eseja je uvek izazov. Ali, ubrzo su stvari počele da se menjaju. Sistem koji smo koristili za detekciju plagijata, na primer, postao je neupotrebljiv”, objašnjava Goblot. 

Inicijalno je vladala konfuzija, dodaje ona:

„Kako da ocenjujemo radove koji očigledno koriste generativni AI? Kao institucija, mi moramo da imamo formalizovani dokaz (tj. softver koji učitava i prepoznaje obrazac pisanja) da su studenti falsifikovali eseje, što je i dalje tehnički nemoguće dokazati. Ali, profesori i predavači su se adaptirali. Sada i na Goldsmithsu, a i na FMK-u gde sam prošlog zimskog semestra predavala prvi put, menjamo pristup ocenjivanju i ispitivanju. U mnogim institucijama sada se vraćaju usmeni ispiti, dok u oblasti medija možemo, na primer, da radimo ispite u video formatu, grupne radove i slično. Poruka svega ovoga jeste da se društvene discipline kao što su antropologija, sociologija, studije kulture, itd. ne mogu savladati bez kritičkog razmišljanja.”

Goblot ističe da veštačka inteligencija ima prepoznatljiv stil, površna opšta citiranja, nema lični stav, koristi kružnu logiku, lažne reference i halucinacije – što profesorima bode oči. „Sve to ulazi u studentske radove, čime se gubi autentičan glas koji smo ranije imali u esejima”, smatra Goblot.

„Manje se čita i istražuje. Inicijalno smo pokušali da ga zabranimo za korišćenje, ali sada se sve više uvrštava, s tim što se sve snažnije insistira na kritičkom mišljenju”, objašnjava Vana.

Veštačka inteligencija kao alat u obrazovanju

Kao najveći argument za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju često se navodi njena sposobnost da olakša i automatizuje brojne rutinske zadatke, kao i njena demokratičnost, jer je u pitanju alat koji je besplatno dostupan svim socijalnim grupama (iako, kada govorimo onim ugroženim koje nemaju mogućnost korišćenja mobilnih uređaja i interneta, to nije moguće).

Khan, direktor Khan Akademije, besplatne onlajn platforme za učenje, kaže da se „trenutno nalazimo usred verovatno jedne od najvećih pozitivnih transformacija obrazovanja do sada”, ali da je rešenje za to da svaki učenik ili student dobije kvalitetnog AI tutora, a svaki profesor AI asistenta. Naravno, ova tvrdnja bi bila daleko uverljivija da je ne izgovara čovek koji je vlasnik firme koja je napravila upravo takvog AI asistenta. Ali, ono oko čega je Khan sigurno u pravu jeste da drugačije formatiranje komunikacije sa velikim jezičkim sistemima može da doprinese novom pristupu znanju i nauci. Ukoliko on drugačije komunicira sa nama i ne pruža nam „gotova” rešenja, već nas usmerava i vodi, čime bukvalno predstavlja ličnog učitelja/nastavnika/profesora, to zaista jeste dobro. Ali, koliko ljudi će biti zainteresovano za ovakav, komplikovaniji alat, ukoliko možemo koristiti one koji nam daju gotova rešenja?

U svom, bez ikakve dileme veoma promotivno orijentisanom TED Talku, Khan ističe demokratičnost ovakvog alata. Istina je – nemaju svi pristup kvalitetnom visokom obrazovanju, koje sve više postaje neoliberalna industrija, te u tom smislu – da, besplatan alat kome bi svi imali isti pristup (a znamo da već svi modeli kategorizuju svoje korisnike prema mogućnostima plaćanja, tako da je i ta demokratičnost upitna pa je i ova premisa klimava). 

Međutim, dostupnost edukativnog alata koji pomaže svima jednako zvuči kao pozitivna kategorija, da ne predstavlja izvor prikupljanja podataka i zarade za kompaniju, čiji korisnici postaju proizvod. Tačnije, njihova pažnja, interesovanja, navike, emocije, dileme, pitanja. Ako je bilo koji AI model proizvod privatnog biznisa, moramo uvrstiti i kritički okvir za promišljanje njihovih motiva, jer se već prilikom upotrebe svih velikih jezičkih sistema, neizbežno, sva naša ponašanja, emocije i stanja monetizuju. Drugi veliki problem sa uvođenjem ovakvih modela jeste otuđivanje ljudskog u obrazovanju. Izrazita tehnološka uslovljenost dovodi do nemogućnosti ljudi da kritički razmišljaju, sami dolaze do zaključaka i ključno, čak, prave greške (iz kojih se često najbolje uči). Socijalizacija i ljudska misao korišćenjem ovakvih modela postaju, zaista, skrajnute.  

Postoje dva velika problema. Prvi i najjednostavniji – takav model bi mnogo manje ljudi koristilo. Jer, mnogo je bolje imati model koji ti samo daje gotova rešenja. Manje korisnika jednako je manje zarade. Logično, nijedna firma to ne bi poželela. Makar, nijedna od velikih 5 koje trenutno dominiraju globalnim tehološkim sistemom.

Istaknuta profesorka na Školi interaktivnog računarstva Univerziteta Georgia Tech Ejmi Brukman veštačku inteligenciju naziva stalnim iskušenjem. 

Iako je nailazila na situacije u kojima su studenti pisali radove koristeći veštačku inteligenciju, a da nisu znali osnove predmeta, odlučila je da integriše korišćenje u svoje predmete, jer će neminovno studenti na poslovima morati da ih koriste. Prilagodila je svoju nastavu AI-ju tako što je uklonila sve delove koje veštačka inteligencija samostalno može da uradi. Ona smatra da su potrebni vreme i novac za promišljanje kako ponovo osmisliti obrazovanje. Tačnije, vreme, ali i strpljenje. 

Da li onda veštačku inteligenciju možemo posmatati kao pretnju za univerzitete?

Martinoli još 2024. godine piše da je izvesno da pokušaji da se ograniči ili zabrani upotreba ovih alata u procesima učenja neće doprineti definisanju konstruktivnih i realističnih odgovora na izazove koje donose (Martinoli, 2024). Ali, ukoliko uzmemo u obzir destruktivno skeniranje kao trend koji je od nedavno postao tema medija (Mašina, Futurism), a pre toga je bio pominjan na društvenim mrežama, a koji podrazumeva praksu da AI kompanije masovno kupuju knjige kako bi trenirale velike jezičke modele, a zatim ih uništavaju, možda je potrebno da o potencijalnim mogućnostima ograničavanja ili zabrane ipak ponovo promislimo.

„AI sam po sebi ne može da uradi ništa samostalno. Tehnologija bilo koje vrste uvek izaziva burne reakcije u trenutku kada ulazi u širi društveni sistem. Struja, radio, televizija, film – svi ovi mediji i tehnologije su svojevremeno izazvali moralnu paniku”, ističe Goblot, prisećajući se kako je i pre 15 godina pojava Vikipedije izazvala paniku na univerzitetima, jer su u pitanju članci koji nisu prošli recenziju naučnih stručnjaka. 

Iz isključivo akademske perspektive, ovaj talas se ne razlikuje puno od moralnih panika koje prate svaku tehnološku inovaciju.  

„Problem je u tome što ova tehnologija nije regulisana jer se „tehnološke” kompanije grčevito odupiru tome da budu definisane kao mediji. Algoritam se, na primer, i dalje ne klasifikuje kao medij, već kao tehnologija, iako obavlja uredničku funkciju u našim životima. Svet se menja, pa tako i veštačka inteligencija, jer se ona koristi za funkcije koje zaoštravaju i dodatno produbljuju nejednakost u društvu, dok se isključivo prilagođava interesima biznisa i profita. Ovo je direktan nastavak arbitraže odgovornosti i mita o tehnološkoj neutralnosti. Big Tech decenijama koristi pravni vakuum, tvrdeći da nisu mediji. Zbog toga živimo u vremenu u kome smo takozvanoj „tehnologiji” prepustili da nam organizuje šta gledamo, čitamo i konzumiramo. Ovo je ogromna tema, ali poenta je da se opšta društvena, ekonomska, politička, moralna kriza sve više produbljuje u svim oblastima, pa tako i u visokom obrazovanju”, objašnjava Goblot.

Ipak, na pitanje da li su sa razvojem veštačke inteligencije naučni doprinosi iz oblasti društvenih nauka posebno ugroženi, pogotovo kada govorimo o originalnosti ideja i radova, Goblot jasno kaže – ne.

„AI vidim kao ogledalo koje je ogolilo sistemsku krizu u akademiji. Sistem akademije sve više obezvređuje društvene nauke do te mere da nas gura ka prečicama, koje AI definitivno i vrlo efektivno donosi. Ne mislim da su naučni doprinosi u našoj oblasti ugroženi samim razvojem veštačke inteligencije, pre svega zato što društvene nauke suštinski zavise od kritičkog mišljenja i imaginacije, a to je nešto što AI ne može da pruži. Čak i ako se veštačka inteligencija koristi u procesu istraživanja ili tehničkog uobličavanja teksta, ne vidim način na koji ona može da zameni duboku ljudsku analizu. Mimikrija takvog razmišljanja je, naravno, i te kako moguća i AI je u tome vrlo uspešan. AIi u istraživačkom radu može da bude samo alat, tu je da ubrza proces, ako je pogrešno usmeren, onda je moralna postavka, i svrha, poenta istraživanja izgubljena”, kaže Goblot.

Ono što prema njenom mišljenju zaista ugrožava i narušava istraživanja jeste ono što decenijama urušava i obrazovanje: metrika, trka za sve većim brojem objavljenih radova, hronični nedostatak novih radnih mesta, elitizam, nepotizam, i sve veća administrativna opterećenja, što je sada možda AI ubrzao. Takođe, administracija danas profesorima i ljudima zaposlenim na fakultetu oduzima toliko vremena, te ne ostavlja puno prostora za posvećeni istraživački rad.

„Društvene nauke ugrožava sistematsko obezvređivanje kritičkog razmišljanja u društvu. Treba da se pitamo odakle to obezvređivanje dolazi, i kojim društvenim ili elitnim strukturama je to u interesu”, zaključuje Goblot.

Autorka ilustracija: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Da li AI predstavlja ozbiljnu pretnju po visoko obrazovanje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gotovo svaki televizijski dnevnik završava se na goreopisan način. Nakon poslednje informacije, voditelj se okrene ka kameri, izgovori svoje ime i pozdravi gledaoce. Godinama smo se uz ekrane navikavali na ista lica i prepoznavali njihove glasove, čak i kada nam je TV samo „pušten u pozadini” dok obavljamo nešto drugo. Ili je bar to bio slučaj do pojave Bojane Filipović i Marka Popovića. Za one koji nisu ispratili situaciju – u pitanju su prezenteri koje je generisala veštačka inteligencija, a na to da nije reč o stvarnim ljudima prvo je ukazalo Udruženje novinara Srbije (UNS) krajem juna. 

„Spikeri koje je generisala veštačka inteligencija (AI) potpisani srpskim imenom i prezimenom pojavili su se u vestima na televiziji „Hepi“. Reč je o prvom slučaju u Srbiji u kojem na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću vesti, umesto novinara u studiju, čitaju AI prezenteri, a na to su UNS-u skrenule pažnju kolege pitajući se da li se izmišljenim identitetima obmanjuje publika”, navedeno je u tekstu na sajtu ovog udruženja. 

Pojava AI generisanih prezentera je, možda i najslikovitije do sada, označila trenutak ulaska veštačke inteligencije u medije, ali mnogo šire pitanje odnosi se na to kako će se, i u kojoj meri, promeniti profesija koja se zasniva na ljudima, poverenju i odgovornosti?

„Nakon pisanja UNS-a o neoznačavanju spikera generisanih veštačkom inteligencijom, televizija Hepi počela da u dnu ekrana u najavnoj i odjavnoj špici navodi da vesti vode AI voditelji. Pre toga nedeljama je emitovan sadržaj bez te oznake”, napominje Aleksandra Ničić, novinarka portala UNS-a. 

Ipak, prema njenim rečima, Zakonom o elektronskim medijima zabranjeno je objavljivanje sadržaja koji može da dovede publiku u zabludu, posebno u informativnom programu. „U slučaju AI generisanih voditelja neki slušaoci i gledaoci mogli su biti dovedeni u zabludu jer AI genersiani voditelji nisu nedeljama označavani kao takvi”, ističe Ničić.

Ovaj slučaj otvorio je brojne polemike i nedoumice, a jedna od njih svakako je i šta zapravo publika očekuje od osobe koja joj svakog dana donosi informacije – da li je dovoljno da glas zvuči uverljivo i da lice deluje stvarno, ili su ta očekivanja ipak viša.

Zbog čega je važno ko nam se obraća?

Pre nego što nastavite sa čitanjem ovog teksta, zapitajte se zbog čega pratite određeni medijski sadržaj. Odgovori na ovo pitanje mogu biti razni, ali će se vrlo verovatno među najčešćim faktorima naći naizgled naivan, ali jako važan argument – poverenje u osobu koja taj sadržaj donosi. Njeno, odnosno njegovo lice, glas, način govora i profesionalni integritet neodvojiv su deo same poruke koja se prenosi putem određenog medija (u ovom slučaju – vesti).

U komunikologiji se taj odnos između pošiljaoca i primaoca poruke neretko posmatra upravo kroz pitanje kredibiliteta izvora. 

Kako navodi doc. dr Ana Milojević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u procesu komunikаcije je jаko vаžen identitet osobe sа kojom komunicirаmo, jer se sа osobom povezujemo i nа dubljem, ne sаmo nа svesnom komunikаcionom nivou, čime dodatno uspostаvljаmo i psihološku vezu sа osobom sа kojom komunicirаmo, i, zаprаvo, grаdimo neku vrstu odnosа poverenjа u odnosu nа tu drugu strаnu. 

„U slučаju komunikаcije jedаn nа jedаn, u odnosu nа drugu osobu kojа se nаlаzi preko putа nаs, povezujemo se sа njom i nа identitetskom nivou. Ako pričamo o drugoj vrsti komunikаtorа sа druge strаne, ondа i tu pronаlаzimo neku vrstu identitetа nа osnovu kog uspostаvljаmo vezu sа institucijom, medijem… ko god da je sa druge strаne komunikаcionog lanca. Tа vezа između kredibilitetа i toga koliko publikа veruje u neki izvor informаcijа je dostа istrаživаnа, i ona jeste duboko povezenа, ali imа i nekih svojih pаrаdoksа”, kaže Milojević. 

Kako ona objašnjava, kаdа verujemo dа neki izvori informаcijа imа kredibilitet, znаtno je veće poverenje publike i svedoci smo dа se poslednjih godinа ili deceniju urušаvа poverenje publike u medije kаo izvore informаcijа.

„Ako posmаtrаmo nаš kontekst, stаlni nаpаdi ljudi koji su nа pozicijamа moći nа medije, stаlno isticаnje kаko su to nepouzdаni izvori informаcije, kаko mediji lаžu i tаko dаlje, ondа mediji kаo institucije gube poverenje kod publike. Sа druge strаne, kаdа posmаtrаmo kаkаv je nаš medijski kontekst, u kome je odnos nosiocа moći prema medijimа hostilan nа svim nivoimа, kаdа pokušаvаmo dа istrаžimo kаkvo je poverenje publike u medije, dobijаmo vrlo kontroverzne podatke. Recimo, publikа kаže dа ne veruje nekom mediju, а i dаlje gа prаti, tаko dа postoji tаj neki pаrаdoks, dа publikа hoće dа čuje i tаj medij kome ne veruje, jer imа neku poterbu dа se orijentiše”, ističe Milojević.

Ali ako gledalac ne zna da li mu se obraća novinar ili digitalno generisan lik, menja li to način na koji se doživljava sama informacija?

„Pričаmo o jаko novom fenomenu, tаko dа morаm dа se ogrаdim u smislu dа nemаm još dovoljno podаtаkа ili istrаživаnjа nа kojа mogu dа se pozovem, tаko dа neke od ovih stvаri koje vаm govorim dolaze iz mogućnosti dа povučem pаrаlele. Čovek kаo biće imа potrebu dа stvаrа relаcije i dа se povezuje s drugim ljudimа, pa nekаda stvаrа i pаrаsocijаlne veze sа osobаmа ili medijskim ličnostima koje se nаlаze sа druge strаne, čime nаdopunjаvа sve ono što mu je nepoznаto iz svog nekog psihološkog miljeа. Prosto se identifikujemo sa nekim delovimа tih ličnosti i stvаrаmo neku vrstu veze sа njimа. Ali аko posmatrаmo AI prezentere, postoji nekа vrstа ogrаde, u smislu dа je nov fenomen, аli i ogrаda u odnosu nа to koliko ljudi ili publikа znаju i svesno mogu dа prepoznаju dа je to sаmo robot koji čitа vesti”, kaže Milojević.

Pre nego što je dobio lice, AI je već pisao vesti

Ipak, AI prezenteri nisu nastali preko noći. Njihova pojava na televizijskom ekranu samo je najvidljiviji deo mnogo šire promene koja se već godinama odvija iza kulisa medijske industrije.

Medijske kuće širom sveta već uveliko koriste automatizovane sisteme za pisanje kratkih vesti, posebno u oblastima gde postoje strukturirani podaci. Finansijski izveštaji, sportski rezultati i podaci sa berze među prvim su formatima koje su počeli da proizvode algoritmi. 

Primera radi, Associated Press je još pre desetak godina učinio javnim automatizovane sisteme svima koji su bili zainteresovani da ih isprobaju. 

Reuters je takođe razvijao sisteme koji pomažu novinarima da brže pronađu i obrade informacije. Jedan poznat primer je Reuters News Tracer, sistem koji je analizirao velike količine podataka sa društvenih mreža kako bi pomogao u ranom otkrivanju potencijalno važnih događaja, ali i kako bi proverio njihovu verodostojnost. 

Razlika između tih primera i AI prezentera jeste u tome što publika ranije nije morala „direktno” da komunicira sa tehnologijom. Pomoć algoritama bila je nevidljiva, dok je novinar ostajao lice informacije. Sa pojavom digitalnih voditelja to se menja. 

Kina je među prvima napravila ozbiljan korak ka AI prezenterima. Državna novinska agencija Xinhua je 2018. godine predstavila AI voditelje vesti, a sličan eksperiment dogodio se i u Južnoj Koreji, 2020. godine. 

Britanski Channel 4 je 2025. godine u emisiji Dispatches koristio AI generisanog prezentera u dokumentarcu “Will AI Take My Job?”, sa ciljem da pokaže koliko je veštačka inteligencija postala uverljiva i da skrene pažnju na brzinu kojom se ova tehnologija razvija. 

Budućnost je odavno stigla, ali pravila se još uvek uspostavljaju

Dok se u svetu već godinama eksperimentiše sa AI prezenterima, Srbija se sa ovim pitanjem suočava bez jasnog regulatornog okvira. Zakon ne poznaje posebnu kategoriju „AI voditelja”, ali to ne znači da za njih ne postoje nikakva pravila.

„Kada je u pitanju samoregulacija, prema većini savremenih samoregulatornih okvira, upotreba veštačke inteligencije u novinarstvu prihvatljiva je samo ako je transparentna i odgovorna. Prema Kodeksu novinara i novinarki Srbije, mediji treba jasno da označe sadržaj generisan veštačkom inteligencijom kao takav, a kod dnevnih aktuelnosti treba označiti i za koje delove su AI alati primenjivani. Iako Kodeks novinara i novinarki Srbije nije namenjen elektronskim, već štampanim i onlajn medijima, načelo transparentnosti i odgovornosti trebalo bi primenjivati i kada su u pitanju televizijski sadržaji, budući da ono predstavlja opšteprihvaćen profesionalni standard”, smatra Aleksandra Ničić, novinarka portala UNS-a. 

Kako ona navodi, ako mediji svaki put kada koriste veštačku inteligenciju jasno naznače da je AI korišćen, takva praksa je u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima. 

„Ne bih rekla da svako odstupanje od toga nužno predstavlja obmanjivanje publike, ali svakako jeste nepoželjna praksa, posebno u ovom trenutku, kada se standardi za odgovornu upotrebu veštačke inteligencije u medijima tek uspostavljaju i razvijaju. Takođe je preporučljivo da TV Hepi i ostali mediji razviju interne smernice za odgovornu upotrebu AI alata u kreiranju i distribuciji medijskog sadržaja (ukoliko već nisu)”, napominje Ničić.  

S druge strane, Evropska unija je 2023. godine usvojila Akt o veštačkoj inteligenciji (AI Act), koji uvodi obavezu transparentnosti za određene vrste AI generisanog sadržaja. Jedan od osnovnih principa jeste da ljudi treba da budu obavešteni kada komuniciraju sa sistemom veštačke inteligencije ili kada gledaju sadržaj koji je generisan uz pomoć AI, a prema pisanju portal Biznis.rs, Srbija bi do kraja 2026. godine trebalo da dobije prvi Zakon o veštačkoj inteligenciji. 

Ako AI može da čita vesti, šta još može da uradi?

Iako na pitanja Oblakodera upućena putem mejla iz televizije Hepi nisu odgovorili, u odgovoru UNS-u poručili su da prioritet „Hepi“ televizije ostaje „tačno, provereno, relevantno i blagovremeno informisanje gledalaca“, dok tehnologiju posmatraju kao alat koji može da unapredi korisničko iskustvo i otvori prostor za nove formate komunikacije sa publikom. 

Međutim, granica između toga gde se završava pomoć tehnologije, a gde počinje promena same profesije za sada i dalje ostaje nejasna.

Aleksandra Ničić primetila je i jednu zanimljivost: „Uprkos tome što su sa TV Hepi za UNS potvrdili da su Bojana i Marko generisani uz pomoć veštačke inteligencije, pojedini korisnici u komentarima na Instagram nalogu UNS-a i tvrdili su da je reč o stvarnim osobama. Drugi problem odnosi se na radno-pravni položaj novinara i medijskih radnika. U ovom slučaju, televizija Hepi je najpre raspisala konkurs za TV prezentere, a potom je umesto kandidata za taj posao predstavila AI likove Bojanu, Marka i Irenu.”

U međuvremenu se pojavila i vest da je RTS raspisao javnu nabavku „za usluge veštačke inteligencije“ koja bi trebalo da obuhvati „razvoj i implementaciju“ rešenja za automatizovano kreiranje i obradu sadržaja. Uz, kako se navodi na sajtu Cenzolovke, „zadržavanje uredničke kontrole“ novinara od krvi i mesa, ali i napomenu da uvođenje AI na javni servis (za sada) verovatno ne znači virtuelne prezentere, svojevrsni odgovor na „Marka Popovića“ i „Bojanu Filipović“ s Televizije Hepi. 

Kao i mnoge prethodne tehnologije, AI po svoj prilici neće jednostavno „ukinuti” novinarske poslove, ali će promeniti način na koji se oni obavljaju. Kao što su digitalne kamere, internet i društvene mreže promenili način proizvodnje i distribucije vesti, generativna veštačka inteligencija menja samu infrastrukturu redakcija širom sveta.

Možda će se jednog dana gledaoci navići na to da im jutarnje i večernje vesti čitaju digitalni prezenteri. Možda će AI voditelji postati samo još jedan deo televizijskog pejzaža, poput grafike, titlova ili virtuelnog studija. Ali ako se naviknemo na to da nam se obraćaju lica koja ne postoje, šta će biti potrebno da ponovo verujemo onima koji govore?

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Moje ime je veštačka inteligencija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sama tema ChatGPT-ja i njegovog uticaja na naše mentalno zdravlje mnogima je već poznata, ali uprkos svemu tome, gotovo svi ga koristimo više nego što nam zapravo i treba. I mnogo više nego što nam zapravo pomaže. Jednostavno, za bezbroj situacija se oslanjamo na njega. Navikli smo da nam jedan klik da brz odgovor, umiri neke naše strahove ili dileme i pruži neki instant odgovor.

Međutim, Doc. dr Jovana Trbojević Jocić ističe da čet bot nije naš prijatelj, već alat. Mnogo puta smo ovo već čuli ili pročitali, ali da li zaista tako gledamo na njega?

„Kada pišemo čet botu o svom emocionalnom stanju, on će najčešće dati odgovor koji liči na empatski obojen odgovor. Pokazaće razumevanje, neće osuđivati, pozivaće nas da vrednujemo sebe. Čet bot je napravljen tako da imitira ljudski govor, ali ne naš celokupni spektar ljudskog govora i ponašanja (jer mi možemo biti i majka Tereza i Hitler, kompleksna smo bića) već samo onaj koji je povezujući i koji će nas navesti da se opet obratimo čet botu. Prve verzije čet botova su veoma frustrirale ljude jer su bile veoma entuzijastične, hvalospevne. Imali ste utisak da „pričate“ sa nekim ko na svaku vašu ideju kaže VAU, iako nije svaka ideja VAU. Mi učimo iz pokušaja i pogrešaka, a ne od stalne validacije i nesuočavanja sa sopstvenim obrascima i šemama koje nam remete svakodnevno funkcionisanje.“

Poruka za porukom, odgovor u sekundi

Najčešće naša interakcija sa čet botom krene od tog jednog brzinskog pitanja. Međutim, neretko ostanemo mnogo duže jer uvek tražimo još odgovora ili jednostavno provedemo minute pokušavajući da mu objasnimo šta nam treba. Umesto da smo se oslonili na sebe i već sve završili… Međutim, brojni su slučajevi i situacije kada bezazleni razgovori polako poprimaju drugačiji karakter. Postaju dublji, traju duže i duboko utiču na naše stavove. Upravo tu leži zamka, vrlo često kratki razgovori umeju da uvuku osobu u vrtlog dopisivanja sa četbotom. Iz tog vrtloga za neke ljude izlaz je bio gotovo koban. Mnogobrojni su slučajevi iz sveta gde je, pod uticajem četbotova, osoba imala različite psihološke probleme i posledice.

Zabeleženi su i slučajevi ulaska u psihozu nakon višesatnih dopisivanja sa četbotom. Kreatori jezičkih sistema se ograđuju i govore o takvim slučajevima kao izolovanim, gde su osobe već spadale u ranjivu populaciju ili populaciju sa mentalnim poteškoćama. Ali nekoliko studija je pokazalo i da kod osoba koje nisu imale prethodno mentalnih poteškoća, može doći do paranoidnosti nakon učestale interakcije sa čet botovima, objašnjava doc. dr Jovana Trbojević Jocić i dodaje:

„Čet botovi, oni prvi pogotovo su, kao što sam rekla, imali cilj i misiju da se osetite kao kralj ili kraljica. Validirali su sve što pomislite, napišete i nije bilo prostora da grešite, jer ste vi bezgrešni. Takve interakcije su dovodile do daljeg razvoja iluzija o veličini, dovodile do sve veće izolacije – jer ko može tako dobro da vas razume kao čet bot koji vam na vaše bilo koje pitanje prvo kaže: Sjajno zapažanje! Kada ste dugo u tako jednom, nazovi, dijadnom zatvorenom sistemu, smanjuje se sposobnost rasuđivanja i dolazi do pojačanih iracionalnih misli. Intenzivna interakcija sa čet botom je kao da ste u toksičnoj vezi, ali ovde umesto gaslajtovanja sa ciljem da se osetite da ne vredite, čet bot vas gaslajtuje da ste Svemir i sve više vas drži u svom „zagrljaju“, objašnjava psihološkinja.

Gde se završava briga o sebi, a počinje iluzija bliskosti? 

Sa sve većom ekspanzijom tehnologije razvijaju se i novi, možda još suptilniji i na prvu loptu bezazleniji, primeri korišćenja AI u svrhu samopomoći. To su poslednjih godina sve razvijenije aplikacije za well-being. One najčešće deluju poput nekog dnevnika gde vi zapisujete svoja osećanja, markirate svoje emocije, koliko dugo ste spavali, šetali, pili vode… Većina tih aplikacija radi po principu analize vaših podataka, a na osnovu toga dobijete povratne informacije. Slično kao i sam ChatGPT, samo lepše dizajnirano, akcenat je na personalizovanom pristupu, ali nimalo bezazleno.

Jedna od najpopularnijih i najpoznatijih je Mindsera, koja je zapravo digitalni dnevnik, ali u isto vreme i četbot. Na osnovu vaših zapisa, ona daje analizu vašeg ponašanja i emocija, a zatim, nakon odgovora, možete se nadovezati i nastaviti dopisivanje unedogled. Aplikaciju sam i sama instalirala i isprobala za potrebe pisanja ovog teksta. Na samom početku dobijete nekoliko osnovnih pitanja, 7 dana besplatnog programa i praznu „stranu” za pisanje. Takođe, na samom početku pojavi se i disklejmer da aplikacija ne koristi vaše podatke kako bi trenirala AI. Međutim, nelogičnost je već tu velika, jer je i sama aplikacija jedna vrsta četbota, pošto program na osnovu naših napisanih rečenica daje odgovor? Iskustvo je veoma slično ostalim četbotovima. Nakon svakog odgovora dobijate „analizu” koja se više sastoji od ponavljanja vaših reči i nekog veoma mlakog zaključka. Pored analize, na kraju dobijete i procenu vaših osećanja?

Pod stresom ste 20%, zbunjeni 28%, uplašeni 25%, iscrpljeni 15%, a nade imate svega 12%. Možda je jedino logično ovo poslednje, jer ako nadu tražimo u aplikacijama, možda nam zaista i manjka. No, šalu na stranu, pretvaranje ljudskih emocija u brojke i potreba da sve bude merljivo zapravo nije zdrava stvar. Ljudska osećanja su promenljiva, a svođenje na puke podatke totalno nas odvraća od pravog smera i napretka.

Takođe, još jedno pitanje koje se nameće je: Da li aplikacija zapravo analizira nas, ili naš stil pisanja i izbor reči?

Novinarka Guardiana Anita Chaudhuri radila je duži eksperiment i u svom tekstu podelila iskustva tokom trideset dana korišćenja aplikacije Mindsera:

„Posle 30 dana redovne upotrebe, uprkos svim manama, i dalje sam uz aplikaciju. Lako je biti ciničan i podsmevati joj se kada je sve u redu. Ali u danima kada sam pod stresom, gladna ili na ivici egzistencijalne krize, iznenadi me koliko utehe pronalazim u toj digitalnoj podršci koja mi je uvek nadohvat ruke. Ponekad imam osećaj da me jedino robot zaista razume. Zato plaćam još jedan mesec pretplate.”

Pitam se da li ta doslednost i iluzija da je neko uvek dostupan i spreman da sasluša mogu da stvore nerealna očekivanja od ljudskih odnosa, posebno kod ranjivijih osoba.

Doc. dr Jovana Trbojević Jocić objašnjava da ovakve aplikacije više doprinose distanci od kontakta, nego što smanjuju doživljaj usamljenosti; više kreiraju rigidni obrazac razmišljanja, nego što podstiču kreativnost itd.

Kod ljudi koji često koriste ovakve aplikacije dešava se da one posle izvesnog vremena mogu da utiču i na njihove odnose sa ljudima. Pre svega, stvaraju konflikt, poput onoga, kako tebi nije toliko stalo što je meni teško, a nekom četbotu jeste? Kako nikada nemaš vremena da me saslušaš? I razne druge stvari koje su zapravo deo našeg života. Normalno je da nemamo uvek odgovor na probleme svojih bližnjih, nekada prosto nismo u stanju da damo dobar savet, da utešimo na najbolji mogući način. Ili jednostavno nemamo vremena da satima slušamo. Ne jer nam nije stalo, već jer je život današnjice takav, a to je tek tema za sebe. Međutim, tu je neko ko uvek ima vremena za vas, ko uvek ima odgovor na svako vaše pitanje, ko vas neće ostaviti na seenu.

„Postoje osobe koje razviju povezanost sa AI čet botovima. Pogotovo se može javiti kod osoba koje do tog trenutka nisu imale adekvatno okruženje koje ih je videlo, čulo, pohvalilo. Kao i kod razvoja paranoidnosti, i ovde može doći do patološkog odnosa gde se interakcija sa stvarnim ljudima smanjuje jer se tumači na osnovu „odnosa“ sa čet botom koji vam nikad ne kontrira, nikad ne kasni, nikad ne frustrira. Čet botovi nisu napravljeni da frustriraju, već da udovolje. A za ljudski razvoj i sazrevanje neophodna je optimalna frustracija, jer iz tih frustracionih momenata mi naučimo nešto novo“, navodi doc. dr Trbojević Jocić.

Koliko košta besplatan razgovor?

Još jedna od očiglednih briga kada su u pitanju ovakve aplikacije jeste uticaj na našu privatnost jer ove aplikacije po svojoj prirodi sadrže veoma osetljive informacije.

Kako se i može očekivati, Kris Reinberg, estonski profesionalni mađioničar i osnivač aplikacije Mindsera, kako se navodi u tekstu The Guardiana, odlučno odbacuje te zabrinutosti:

„Veoma nam je stalo do privatnosti. Podaci su zaštićeni i šifrovani. Nijedan podatak se ne koristi za treniranje AI modela.“

Ipak, Mindsera podrazumevano svake nedelje šalje mejl sa sažetkom vašeg dnevnika, u kojem rezimira vaše misli, emocije i napredak. Time se otvara još jedan način da neko nepozvan zaviri u vaš unutrašnji svet.

I sam dugogodišnji pisac dnevnika, osnivač Reinberg je pokrenuo aplikaciju zato što ga fasciniraju vođenje dnevnika, psihologija i tehnologija. Međutim, nema profesionalno obrazovanje niti iskustvo u psihoterapiji.

„Mi nismo klinički alat niti terapija“, kaže on u pomenutom tekstu. „Naš fokus je na samorefleksiji i pronalaženju veza između zapisa. Želimo da korisniku pružimo ogledalo koje će mu pomoći da uoči obrasce i napreduje u životu.”

Samorefleksija, ogledalo, ili možda nešto treće? Ipak, pitanje nije da li će čet botovi postati deo brige o mentalnom zdravlju (za neke možda to već i jesu), već pod kojim uslovima i uz koje granice ćemo im tu ulogu poveriti.

„U slučaju da čet bot servis za mentalno zdravlje da neku informaciju koja našteti korisniku, ko je legalno i etički odgovoran za to? Gde se čuvaju podaci koje razmenite tokom čet bot podrške, ko im ima pristup? Postoji niz pitanja koja se moraju proći ako se planira odgovorna i zaista efikasna upotreba čet bota u sferi mentalnog zdravlja (ali i bilo kojoj drugoj sferi)”, naglašava doc. dr Trbojević Jocić.

Nedostatak spontane, istinske interakcije ostaje ono što nijedna tehnologija još uvek nije uspela da nadomesti. Možda nam veštačka inteligencija može pomoći da bolje razumemo sebe, ali put do stvarnog osećaja da smo viđeni, saslušani i prihvaćeni i dalje vodi kroz odnos sa drugim čovekom. Pitanje zato više nije da li će veštačka inteligencija postati naš sagovornik, već da li ćemo, oslanjajući se na nju, zaboraviti koliko je nezamenjiv razgovor sa drugim čovekom.

Algoritam može da prepozna obrazac, ali samo čovek može da prepozna čoveka.

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Imam odgovor na svako tvoje pitanje… se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova spoznaja me je blago uznemirila. Profesionalno se bavim medijima, svakodnevno pišem o ovim temama, pratim tehnologiju i, na kraju krajeva, pripadam generaciji koja je odrasla uz internet. I kao što bi rekla naša pop-kulturna ikona Keri Bredšo: I couldn’t help but wonder – ako ja ne vidim razliku, kako će moji roditelji? Kako će moja baka, sedamdesetogodišnji komšija ili bilo koji prosečan konzument vesti prepoznati šta je stvarnost, a šta manipulacija?

Izgleda da više nije pitanje toga da li veštačka inteligencija može da napravi uverljivu fotografiju, jer odgovor je, očigledno, potvrdan. Ono što je upitno je šta se događa kada više ne možemo sa sigurnošću da verujemo onome što vidimo. Ovaj mali eksperiment nije bio samo test moje percepcije, već ilustracija mnogo šire promene. U eri generativne veštačke inteligencije, pitanje autentičnosti fotografije postaje jedno od ključnih pitanja savremenih medija i poverenja u iste. 

Baby steps

Koreni vizualne veštačke inteligencije sežu decenijama unazad, iako bismo na prvu rekli da je aktuelna tek nekoliko godina unazad. Kako to obično biva – mnoge stvari ne počinju od nas, iako smo ponekad uvereni u to, pa tako sudeći po članku istoričarke umetnosti Ágnes Ferenczi „From Innovation to Art: The History of AI Images” (objavljenom u Foam Magazine-u), koreni vizuelne veštačke inteligencije sežu do sredine 20. veka. Prvi pravi spoj umetnosti i AI-ja je napravio Harold Cohen 1970-ih kroz program AARON, koji je samostalno donosio odluke o kompoziciji crteža.

Ipak, AI kakav poznajemo danas, sve više ulazi u upotrebu tokom poslednje decenije. Mnogi umetnici počinju da koriste veštaku inteligenciju i to, sudeći po Ferenczi, podeljeni u dva tabora: jedni koji koriste ogromne baze slika sa interneta da prikažu kako mašina vidi ljudsko telo, dok drugi, biraju ličniji pristup i model treniraju isključivo na sopstvenim crtežima i akvarelima. 

Tako dolazimo i do prvog slučaja koji je odjeknuo u javnosti, kada je u pitanju umetnost generisana veštkačkom inteligencijom i do slučaja slike Portret Edmonda de Belamyja (eng. Portrait of Edmond de Belamy). Portret je napravljen pomoću generativne suparničke mreže (GAN) ili prostim jezikom rečeno pomoću veštačke inteligencije koja se koristi za kreiranje (generisanje) potpuno novih, neverovatno realističnih podataka, i kreirao ga je pariski umetnički kolektiv Obvious 2018. godine, koristeći bazu umetničkih dela WikiArt. Štampano na platnu, ovo delo pripada seriji generativnih slika pod nazivom La Famille de Belamy. Aukcijska kuća Christie’s je najavila nameru da ga ponudi na aukciji kao prvo umetničko delo stvoreno veštačkom inteligencijom. Licitacija na lokalnoj i onlajn aukciji počela je 23. oktobra 2018. i slika je zvanično prodata za 432.500 dolara, što ju je učinilo drugim najskupljim umetničkim delom na toj aukciji – jeftinijim samo od rada Endija Vorhola, Myths (delo iz 1981. godine). Ovo je, dobro pretpostavljate, pokrenulo polemike u društvu. 

Malo smo se šalili

Slučaj slike Portret Edmonda de Belamyja je bio samo početak debate o odnosu AI-a i umetnosti. Još jedan šamar realnosti desio se 2021. godine, kada je čuveni norveški fotograf agencije Magnum, Jonas Bendiksen, objavio knjigu „Knjiga Velesa” (eng. The Book of Veles). Bendiksen je napravio konceptualni projekat o „lažnim vestima” tako što je u prazne prostore koje je fotografisao u Severnoj Makedoniji ubacio 3D modele ljudi i medveda, pomešao ih sa delovima iz „Knjige Velesa” (falsifikovanog drevnog teksta) i tekstovima koje je generisao AI. Ova obmana, koja u početku nije bila otkrivena, promakla je njegovim kolegama iz agencije Magnum, a zatim i kustosima i publici na festivalu Visa Pour l’Image, sve dok je sam Bendiksen nije razotkrio na veb-sajtu agencije Magnum Photos. 

Njegovim stopama krenuo je i nemački umetnik Boris Eldagsen. On je izazvao burne reakcije širom sveta kada je 2023. godine otkrio da je fotografija, pod nazivom Pseudomnesia: The Electrician, kojom je osvojio prestižnu Sony World Photography nagradu u kategoriji kreativne fotografije, zapravo generisana veštačkom inteligencijom. Eldagsen je odbio nagradu i otvoreno poručio javnosti da je želeo da testira sistem i pokrene preko potrebnu debate o budućnosti fotografije.

Ovi slučajevi otvoreno su pokrenuli pitanje koliko daleko AI može da ide i koliko smo mi spremni za to, ali i pitanje sposobnost vizuelno najpismenijih ljudi u fotografskoj industriji da razlikuju stvarne fotografije od lažnih. Pa, ako ništa, bar je malo lakše znati da nisam jedina koja ne primećuje uvek razlike između generisane i negenerisane (to mu valjda dođe sve što smo do sada mislili da je umetnost i kako ona nastaje) fotografije. A malo je i zastrašujuće znati da ako žiri prestižnih nagrada iz oblasti fotografije, ne primećuje razliku, kako ću (I’m just a girl!) tek ja? 

Deepfake iliti stvarno ste nas namagarčili 

Iako može zvučati da su gorepomenuti primeri više rezervisani za krug ljudi koji se bavi fotografijom i dolazi iz te industrije, veštačka inteligencija je ubrzo pokazala da postaje deo svačijeg života. Mnogobrojni alati za automatsko stvaranje (generisanje) vizuelnog sadržaja na osnovu tekstualnog opisa poput DELL-a, ALL-E-ja (kompanije OpenAI), Midjourney-ja i Stable Diffusion-a su postali dostupni svima. Tu deepfake svom svojom snagom stupa na scenu. 

Kao jedan od najupečatljivijih primera ističe se Balenciaga papa iz 2023. godine, slika pape Franje u Balenciaga perjanoj jakni. Iako je slika pape sadržala neke prepoznatljive znake koji ukazuju na to da je reč o lažnjaku, bila je dovoljno uverljiva da prevari mnoge korisnike interneta – uključujući i, kako prenose svetski mediji, poznatu ličnost Krisi Tigen (who that?), koje je tada za medije izjavila: „Mislila sam da je papina perjana jakna stvarna i nisam dvaput razmišljala o tome”. Iako ne znam ko je Krisi, moram da kažem: same, sis!

Papa je samo jedan u moru primera deepfake-a koji smo svakodnevno okruženi – do te mere da smo se već polako i navikli, pa se više ne skandalizujemo kada shvatimo da je nešto manipulacija. 

Korišćenje AI-a u političke svrhe je, iako opasno, u svom punom jeku. Izbori širom sveta postali su pravi poligon za testiranje ovih tehnologija. Postalo je lako dodati par stotina ljudi na fotografiji mitinga, ali i dodati reku tamo gde ne postoji, na pogrešnoj strani grada (upsiiiii!). Isto, tako postalo je lako uperiti prstom u ono što je autentična fotografija, reći da je AI i da to nije stvarnost. Obrni, okreni, nova normalnost je da preispitujemo sve što vidimo i ne verujemo nikome i ničemu. 

Ko je ko i ko je kome,
Šta ću ja u svemu tome?*

(*Goribor, Sjajne niti)

Ipak, nije sve tako sivo (kao što lepo kaže Hladno pivo – kada imaš sa nekim popiti pivo). I to je tačno, ukoliko uz sebe imamo medije i profile kojima verujemo i u čiju kredibilnost ne sumnjamo (bar ne mnogo).  

Godine 2023, Associated Press, AFP, Getty Images i druge vodeće novinske agencije potpisale su Inicijativu za autentičnost sadržaja (Content Authenticity Initiative) kako bi ugradile „sertifikate porekla“ direktno u fajlove fotografija. Svaka slika koju danas naprave njihovi fotoreporteri sadrži neizbrisiv digitalni trag koji potvrđuje njenu autentičnost – svojevrsni digitalni DNK. Nekoliko agencija takođe zahteva da svaka slika generisana veštačkom inteligencijom bude jasno označena, uz pretnju isključenjem iz distribucije. Danas već viđamo prve pametne telefone i fotoaparate koji u trenutku škljocanja zaključavaju te metapodatke, stvarajući neprobojan dokaz da je iza objektiva stajao čovek, a ne algoritam.

Ipak, kako mi, obični smrtnici, možemo prepoznati genersianu fotografiju?

AI i dalje muči muku sa ljudskom anatomijom (ponekad ljudi mogu imati i šesti prst na jednoj ruci), kao i logikom stvari (neprirodni uglovi, asimetrija i slično). Generisani tekstovi posebno padaju na testu logike i činjenica: iako na prvi pogled deluju ubedljivo i stručno, svi smo vrlo brzo zaključili da AI voli da izmišlja nepostojeće podatke i citira nepostojeće izvore.

Kada, pak, niste sigurni da li je nešto AI, možete i sami provući kroz različite online alate i proveriti kolika je verovatnoća da je tekst generisan putem veštačke inteligencije iliti proveriti da li je neka vest lažna putem različitih platfromi poput Raskrinkavanja, Istinomera, Fakenews tragača.

Međutim, tehnološka odbrana je samo pola bitke. Druga polovina se vodi u našim glavama.

Vratimo se na pitanje s početka: kako će moji roditelji ili moja baka znati šta je stvarno? Odgovor je surov – gledanjem u ekran više neće znati. Vizuelna pismenost, na koju smo se oslanjali decenijama, više nije dovoljna odbrana. Nova era zahteva novu vrstu pismenosti: umesto pitanja „da li ovo izgleda stvarno?“, moraćemo da naučimo da pitamo „odakle ovo dolazi i ko stoji iza toga?“.

U svetu gde sve može biti generisano, jedina preostala valuta biće poverenje. Moć se seli sa samog vizuelnog sadržaja na kredibilitet onoga ko ga objavljuje. Zato je uloga tradicionalnih, proverenih medija i profesionalnih novinara danas važnija nego ikada pre. Mi više nismo samo oni koji prenose vesti, već postajemo gejtkiperi, filteri stvarnosti i čuvari istine. Jer, ako tehnologiju ne možemo da pobedimo u njenoj sopstvenoj igri savršenih piksela, možemo je pobediti u onome što mašina nikada neće imati: etici, odgovornosti i ljudskom integritetu.

I baš zato – podrži da se Oblakoder održi! Šalu na stranu – zato negujte medije u koje verujete, jer su oni tu za vas i zbog vas, ali su često i usamljeni u svojoj nameri da ostanu verni etici i moralu. Zato, one koji ne odustaju, cenite, jer, davno su pametniji od mene rekli, u dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci. 

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Da li je papa stvarno nosio Balenciagu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Uoči koncerta grupe IDLES 26. juna, odlučili smo da ovoj temi pristupimo iz ugla struke i razgovarali smo sa kliničkim psihologom i grupnim analitičarem Nikolom Ljubičićem. U intervjuu smo govorili o tome kako stereotipi o „pravom muškarcu“ utiču na mentalno zdravlje, zašto je muškarcima i dalje teško da potraže pomoć i kakvu ulogu emocionalna otvorenost može imati u izgradnji zdravijeg i humanijeg društva.

Razgovor o muzici grupe IDLES ovde postaje polazna tačka za širu diskusiju o savremenim shvatanjima muškosti, ranjivosti i psihološke dobrobiti.

Da li ste upoznati sa stvaralaštvom grupe IDLES i Džoa Talbota? Šta vam se dopada kod ovog benda?

Nikola Ljubičić: Za bend IDLES sam čuo jako davno, i sve do ovih ranih dana juna se nisam upuštao u dublje upaznavanja sadržaja njihovog stvaralaštva. Bez nepotrebnog podilaženja za koristi promocije ovog članka, sprovodim i treniram iskrenost i transparentnost, što je i važan deo filozofskog instrumentarijuma ovog benda, a ujedno i njihova velika privlačnost koju, ovako na prvu loptu, zapažam kod njih.

Džo Talbot je poznat po svom stavu prema stereotipima o muškosti. Za njega snaga ne počinje od grubosti, već od iskrenosti. Njegovi stavovi zasnivaju se na ranjivosti, emocionalnoj otvorenosti, odbacivanju nametnutih muških uloga i ideji da ljubav i saosećanje mogu biti oblik otpora jednako snažan kao i bes. Da li vam je ovaj stav blizak? Sa čim se slažete?

Ovde se ne treba samo složiti sa svim navedenim, već to zaista tako i jeste, i treba to posmatrati kao truizam i način funkcionisanja koji vodi u zdravlje u odnosu na nametnute društveno-kulturne (kapitalističko-patrijarhalne) norme koje, nažalost, predstavljaju, vremenom sve očiglednije, oblik patologije.  

Da li vam se muškarci često obraćaju na konsultacijama i da li razgovaraju o svojim osećanjima i traže pomoć psihologa ili terapeuta?

Procenat muškaraca koji se javlja za pomoć je uvek isti, ništa se nije promenilo. Jako je teško naći hrabrosti da se potraži pomoć. Zato su i osobe koje traže pomoć u startu hrabre, podnoseći veliki pritisak okoline one se i dalje odlučuju na korak koji je potreban kako bi napravili promenu. Konkretno, taj pritisak okoline je ne pokazati ranjivost, i mnogi ljudi pate u neznanju i zabludi nekritički preuzetih stereotipa koji su opasni po razne oblike zdravlja svakog pojednica. Kao čuvena kampanja za pušenje 1920-ih, koja je snagom propagandnog uticaja na nesvesno nametnula iracionalnu zabludu da će žene osvojiti slobodu i nezavisnost ako počnu da konzumiraju duvan. Sve što je ta kampanja postigla je povećanje profita duvanske industrije, i veću incidecu raka pluća kod ženske populacije u godinama koje dolaze.

Koliko stereotipi o muškosti i „pravim muškarcima“ utiču na psihološko stanje muškaraca, dečaka i rodno nebinarnih osoba? Sa kakvim zahtevima i temama u vezi sa tim se susrećete u svojoj praksi?

Problem psihološkog stanja svih nas je problem liberalno-kapitalističkog narativa koji sve vreme zbunjuje i navodi na pogrešan put sa “Pravim” stereotipima. Ko smo mi “pravi” kada nemamo osnovna ljudska prava? Većini svetske populacije su ta zagarantovana ljudska prava oduzeta, a mnogima se sve više oduzimaju, čak i u povlašćenim delovima planete. Ne samo da se dešava oduzimanje prava glasa, različitosti, prava na ekološku izvesnost, na pijaću vodu, već se veliki broj ljudi danas dehumanizuje. A većina svetske populacije ostaje nema na sve to, baš kao što je bila i pre i tokom drugog svetskog rata.  

Koliko često radite sa negativnim emocijama kao što su bes, stid, mržnja, bol i samoponižavanje? Koliko su te emocije često potisnute? Koliko često prelaze u želju za nasiljem ili u stvarno nasilno ponašanje?

Emocije koje navodite su sastavni deo funkcionisanja svake osobe, bilo bi čudno kada bi izostale. Onda kada izostaju u situacijama u kojima su adekvatne, onda govorimo o potiskivanju. Kada se ljutnja previše potiskuju, ili kada joj se dopušta da potpuno preplave afekat, kada je ima previše, onda govorimo o pasivnoj ili otvorenoj agresiji, ali i o ponašanju koje potencijalno može da preraste u nasilno. To je sastavni deo prakse, a preciznije postavljeno, i sastavni deo svakodnevnog radnog zadatka. Ono što je cilj je da se takve emocije i postupci prepoznaju i razumeju i da se o njima razmišlja, naravno, mnogo više nego što to sugerišu tradicionalne društvene konvencije.

Kakve posledice mogu imati muškarci (i njihovi bližnji) koji svakodnevno trpe pritisak društvenih očekivanja, a još nisu spremni da potraže pomoć psihologa? Opišite svoja zapažanja.

Najstrašnija posledica je da se podlegne tim pritiscima, da se ne pruži otpor. Muškarci tako ostaju u prividnoj poziciji moći, opsednuti individualizmom i kompetitivnošću, gde patrijarhalni stereotipi dominiraju i kod ženske i kod muške populacije, i gde je prostor za raznovrsnost i promenu gotovo nepostojeći. Društvene pritisak, je ustvari liberalna indoktrinacija, to je fetišizacija primitivnog, a ne verovanje u univerzalne vrednosti i važnost istorije i kulture kao osnove znanja kojim kritikujemo socijalne, političke, i eko-ekonomske* forme u kojima danas živimo. 

Kako pomažete klijentima da se nose sa pritiskom društva, nametnutih uverenja i negativnih emocija? Da li uspevate da zajedno sa klijentima prevaziđete ukorenjene stereotipe i uspostavite veću psihološku ravnotežu? Na koji način to postižete?

Svako može i mora sebi da pomogne, psihoterapeut je samo neko ko učestvuje u procesu konstantnog preispitivanja usmeravanjem na ono što je specifično važno za svakog pojedinca u individualnim ili grupnim procesima. Svaki trud se isplati, pa tako i ovaj psihološki koji je mnogima misteriozan i dalek. Paradoksalno, upravo je to psihološko ono što je svakome najdostupnije.

Verovatno je stereotip o „pravom muškarcu“ štetan ne samo za same muškarce, već i za društvo u celini. Kako vi gledate na to? Koje negativne posledice ovog društvenog konstrukta primećujete za sve ljude? Kakve trendove vidite u razvoju društva? Šta se već promenilo nabolje, a šta tek predstoji da se postigne?

Apsolutno je tako, šteta je za čovečanstvo. Zato što se dečaci odgajaju da ne budu kao žene, da ne plaču kao žene, simbolički se pogrdno upotrebljava ženski atributi kao opozit za hrabrtost. Dakle, ne postoji učenje o tome šta je dečak, nego samo da se ne bude kao ženski pol, u najboljem slučaju. Ali postoji nešto još strašnije od toga. Posledice toga mogu biti i da se mrzi ženski pol, kada niko to ne preispituje, čak i u opštoj populaciji.  Na taj način se vežbaju primitivni mehanizmi, deca se uče polarizaciji kao dominantnom društvenom narativu. Zato smo i svedoci raslojavanja, segregacije, rasizma, dehumanizacije…

Talbotov način razmišljanja je svež i drugačiji, i prkosi dominantnom diskursu. To je upravo ono što je promena na bolje, zapravo, taj kontinuitet zdravog razuma koji odoleva svim iskušenjima, koji se inherentan ljudskom rodu, i koji ne može biti ućutkan, niti uništen, uprkos svim diligentnim naporima dominantne većine i društveno-istorijskog nasleđa. 

 Molimo vas da date nekoliko preporuka našim čitaocima. Želeli bismo da se svi muškarci (i ne samo muškarci) osećaju bolje.

Ono što Džo uspešno pojašnjava je da se muškarci zapravo upoređuju međusobono, i još malo više od toga, oni traže potvrdu jedni od drugih, a ne od partnera koje vole, dok u isto vreme te iste druge muškarce doživljavaju kao rivale, rivale koje treba eliminisati. Ne postoji ideja sapostojanja ili kohabitacije, već samo eliminacije. Što je ekstremizacija. A ranjivost uključuje raznovrsnost. Mi ne možemo eliminisati neke emocije a neke ne, posledice amputacije su uvek vidljive i onesposobljavajuće, i uvek ostavljaju ožiljke. Vulnerabilnost je sastavni deo svakog živog organizma, i to treba prihvatiti. Ono što je promena je da se o tome razgovara, ali bi trebalo u budućnosti još o tome puno da se uči, i još važnije, da se efikasno primenjuje i sprovodi u delo.

Nikola Ljubičić, klinički psiholog, grupni analitičar, deset godina u praksi
Razgovor vodila: Tina Andrejeva, Connected Agency

Članak Posle „budi muško”: IDLES i novi jezik muškosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Novina, sama po sebi, izaziva otpor. Tako se o vještačkoj inteligenciji nerijetko govori iz perspektive ugroženosti – etike, profesionalizma, kreativnosti, samostalnosti i interakcije sa drugima. Istovremeno propuštamo da razumijemo da vještačka inteligencija nije neki entitet koji je nastao van nas samih, već naprotiv, iz nas i za nas. Razumjeti izazove koje donosi, znači razumjeti čovjeka, razumjeti ljudsku namjeru i shvatiti da veliki broj artificijelnih tvorevina ima jednu zajedničku karakteristiku – pokušava da bude nalik nama.

Serijal Kodiranje stvarnosti**, koji emituje N1, rijetka je sinteza mnogobrojnih karakteristika vještačke inteligencije koje su predočene na opipljiv, razumljiv i utemeljen način. Kroz 11 epizoda, Kodiranje stvarnosti odgovara na pitanje kako vještačka inteligencija mijenja svijet medija, produkcije informacija, odnose u novinarstvu, demokratiju, ljudska prava, sadašnjost i budućnost. Koncept serijala osmišljen je u funkcionalističkom maniru, podsjećajući na pretpostavku Talkota Parsonsa da je društvo jedan složen mehanizam međusobno zavisnih podsistema koji moraju biti u harmoniji, u ravnoteži. Preduslov za to je interakcija i komunikacija. Kodiranje stvarnosti, u tom maniru, prepoznaje najrazličitije aspekte vještačke inteligencije i spaja ih u jednu viziju razumijevanja i cjelovitosti. Serijal uvažava značaj komunikacije sa publikom, pokazujući da je njoj i namijenjen, insistiranjem na interaktivnom segmentu koji je prostor za analiziranje kako publika razmišlja, osjeća i reaguje.

U sadržinskom smislu, koncept serijala je organizovan, inovativan i dinamičan. Sačinjen je od kratkih video formi koje kreativno predočavaju šta je mit, a šta je stvarnost, uvijek ostavljajući publiku sa dodatnim utiskom koji se pojašnjava u intervjuima sa novinarima i novinarkama, medijskim radnicima i radnicama, kao i teoretičarima i teoretičarkama medija. U trenutku preplavljenosti brojnim informacijama, teorijskim pretpostavkama i ličnim utiscima kako vještačka inteligencija modeluje svijet medija i naš lični svijet, Kodiranje stvarnosti na najsitnije djelove razbija pogrešne pretpostavke, stereotipe o upotrebi vještačke inteligencije, ali i njene opasnosti. Da bismo razumjeli šta je vještačka inteligencija, moramo se u kontinuitetu vraćati na čovjeka. Tako se u prvoj epizodi vrlo jasno naglašava da vještačku inteligenciju često opisujemo kao inteligentnu, previđajući to da ne posjeduje jasnu namjeru.

Još važnije, prvi dio serijala odvažno i jasno sugeriše da AI nije zamjena za ljudsku kreativnost, već je inspirisana čovjekom i njegovim neuronskim vezama. Mašinsko učenje, kao najrasprostranjenija forma vještačke inteligencije, sistem je koji uči iz dostupne baze podataka koju je kreirao čovjek. Stoga, serijal značajno više pažnje posvećuje upotrebnoj vrijednosti vještačke inteligencije, pritom ne ignorišući njene nedostatke i prijetnje, time omogućavajući publici da realistično spozna fenomen o kojem je riječ. Posebnu vrijednost serijal dobija kontinuiranim pozivanjem na primjere o upotrebi vještačke inteligencije, čime kreira odnos povjerenja sa publikom koja samoinicijativno može da provjeri svaku spomenutu tezu. Dostupnim linkovima, ispod svake epizode, publici se, takoreći, serviraju izvori spomenutih informacija.

U kontekstu analize uticaja na medije, Kodiranje stvarnosti ne poseže za bihejviorističkom perspektivom koja komunikaciju tumači kao sredstvo kontrole ljudskog ponašanja. Na taj način, na samom početku, naglašava se da je vještačka inteligencija važan novinarski alat čije razumijevanje nije privilegija, već nužnost svakoga ko se bavi novinarstvom. Ona nije tu da mijenja, već da pomogne.

Druga epizoda serijala odgovara na pitanje koje svi koji imaju dodira sa medijskom industrijom postavljaju – kako u praktičnom smislu izgleda primjena vještačke inteligencije, odnosno kako to pišu mašine, a ne čovjek. Takozvano automatizovano novinarstvo bi trebalo da služi publici, prikupljajući priče koje bi inače ostale van njenog dometa, pojednostavljujući ih do nivoa potpunog razumijevanja. Serijal jednom rečenicom stavlja tačku na diskusiju o zamjenjivosti čovjeka u medijima – novinari dodaju priči dubinu, meso i dušu. Vještačka inteligencija, sa druge strane, služi kao potpora novinarskoj kreativnosti i emociji. U istoj epizodi, u intervjuu, naglašeno je da je AI alat koji može da pomogne uvijek, a ne traži ništa zauzvrat. Takva teza nesumnjivo podsjeća na prve teorijske pretpostavke o konvergentnim medijima, koje je Itijel de Sola Pul definisao kao jedno fizičko sredstvo koje može istovremeno da pruža više usluga zauvijek mijenjajući jedan na jedan relaciju koja je postojala između medijuma i korisnika.

Analizirajući čuveni slučaj Panamskih papira koji predstavlja dokaz o svrsishodnoj upotrebi AI, Kodiranje stvarnosti predočava prednosti korišćenja vještačke inteligencije u pametnoj pretrazi, brzoj analizi nemjerljivo velikih baza podataka, koja će se na kraju isporučiti kao čitljiv proizvod publici. U ovom dijelu serijala primjetan je okret ka opreznosti koji dominira u četvrtoj, petoj, sedmoj i devetoj epizodi. Bez pesimizma i katastrofizacije analiziraju se stvarne prijetnje vještačke inteligencije uz napomenu da njima upravlja ljudski, a ne vještački um. Pronicljivo se naglašava da AI dobija svoju punu vrijednost onda kada se njene prednosti kombinuju sa novinarskim instinktom.

U tom kontekstu, pretjerano oslanjanje na vještačku inteligenciju, može zamagliti novinarsku intuciju koja je jedini pravi vodič u kreiranju priča, nalaženju izvora i otkirvanju istine. Četvrta epizoda serijala, stoga, obrađuje neizostavnu temu dipfejk sadržaja ne fokusirajući se u velikoj mjeri na to šta on jeste, već analizirajući kako ugrožava ono što je najvažnije u odnosu medija i publike, a to je povjerenje. Istaknuto je da AI istinu pravi predmetom pregovaranja, a javnost ostavlja zbunjenom čemu se može vjerovati, a čemu ne. Rješenje nije u otporu, već u kombinaciji vještačke inteligencije i ljudskog rasuđivanja.

Specifičnost ovog serijala je što, za razliku od većine analiza odnosa AI i medija, teret razotkrivanja istine ne prebacuje na publiku, priznajući da je nerealno očekivati vještine AI i tehnološke pismenosti od svakog građanina i građanke. Nasuprot tome, Kodiranje stvarnosti zagovara tezu da je rješenje u istrajnosti, odnosno u razvijanju kvalitetnog novinarstva, zasnovanog na činjenicama koje su jedini štit od laži. Ta teza podsjeća na pretpostavku o remedijaciji Dejvida Botlera i Ričarda Grusina, koja opisuje proces u kojem mediji prisvajaju različite medijske forme, tehnike i značenja. Tehnološke promjene, stoga, treba da dovedu do raznovrsnosti komunikacijskih tehnologija, novih alatki i društvenih praksi. Mediji neće nestati usljed tehnoloških promjena, već će stvoriti jake i međuzavisne veze, međusobno se reformišući.

U tom kontekstu je važna i tema stereotipa na kojima počiva prompt vještačke inteligencije, obrađena u petoj epizodi. Znamo da je vještačka inteligencija dobra onoliko koliko su dobri podaci na kojima počiva, te je upravo u tome suštinska uloga novinara i novinarki, da prepoznaju snagu svog uticaja i zaborave brzinu kao prvi kriterijum u svakodnevnom radu. Stereotipi su važni jer oblikuju emotivni odgovor publike, zato personalizovani sadržaj nerijetko dovodi do ostajanja u sopstvenom mjehuru ili, kako naglašava peta epizoda, eho komorama. Takav nedostatak vještačke inteligencije nesumnjivo podsjeća na tezu Leva Manoviča o programabilnim novim medijima koji su svedeni na numeričku formu i algoritme. Kada ostajemo u sopstvenom mjerhuru, kako Henri Dženkins naglašava, mi ostajemo na nivou kolektivne spoznaje, ja postaje mi. Informacije cirkulišu u grupi i uvijek su podvrgnute kolektivnoj procjeni, osporavanju ili potvrdi.

Spoznajući koliko je pitanje povjerenja humano, važno i trajno, Kodiranje stvarnosti ovu ključnu riječ spominje i analizira u brojnim epizodama. Na taj način, deveta epizoda pronicljivo evaluira efekte vještačke inteligencije na emotivni odgovor publike, sugerišući da je pitanje povjerenja uvijek otvoreno pitanje – da li će ono biti poljuljano ako auditorijum ne može da razlikuje stvarne i sintetičke voditelje? Pitanje na koje je odgovor samoevidentan, a opet nije dat. U narativnom smislu, Kodiranje stvarnosti se u svakoj dilemi i pitanju na koje prećutkuje odgovor, suptilno vraća na ljudsku dimenziju. Novinar u sudnici i AI analiza pravosudnog materijala, kako je rečeno u jednom od intervjua, nikada ne mogu biti poistovjećeni. Ljudski dodir ostaje nezamjenjiv i to je poruka koje se prožima kroz svaku epizodu serijala.

U analizi nedostataka i prijetnji vještačke inteligencije, izdvaja se zaseban segment koji nas ipak vraća na medijsku ekonomiju kao pristup, te bivamo opomenuti da je AI dio industrije koja ostaje oružje u rukama moćnika i vlasti, potencijalno ugrožavajući novinare i novinarke, njihove identitete, slobodu kretanja, ličnu bezbjednost. Postavljajući pitanje kako da se medijski radnici i radnice zaštite od nevidljivog nadzora, serijal obazrivo ističe – ko zarađuje na vijestima koje piše mašina? Čiji je AI sadržaj? Gdje je u svemu tome intelektualna svojina? Otvarajući temu autorstva i prava na privatnost, uz osvrt na svjetske medije koji su tužili određene grupacije zbog zloupotrebe podataka, serijal ne propušta da dotakne svaki aspekt savremene debate u kontekstu vještačke inteligencije, individualnosti i kolektiviteta.

Kodiranje stvarnosti je u naraciji snažan, prodoran, strukturiran i sveobuhvatan materijal koji povezuje, objašnjava i ništa ne ostavlja nedovršenim. U vizuelnom smislu obazrivo, primamljivo i, na momente, sarkastično, koristi vještačku inteligenciju da grafički dokaže suštinu izrečenog. Riječ je o materijalu koji je produciran u skladu sa najvišim standardima, čija će vrijednost iznova nastajati i rasti kroz upotrebu onih kojima je namijenjen. Ovaj serijal dekonstruiše stvarnost u kojoj živimo, postavlja standarde za temeljno bavljenje složenim temama i predstavlja nepresušan izvor informacija za mlade ljude, medijske radnike i radnice, kao i teoretičare i teoretičarke medija koji će u njemu naći teme, izvore, inspiraciju i djelić svog možda prećutnog stava. Okarakterisan snažnim i odvažnim porukama, serijal završava odzvanjajućom porukom: da smo mi na početku putovanja sa silom kakva je vještačka inteligencija, ali da ne zaboravimo da je pitanje njene budućnosti u našim rukama.

Kreativnost, preciznost i dubina poruka izrečenih u Kodiranju stvarnosti opipljiv su dokaz toga da će u odnosu mašinskog i ljudskog rasuđivanja, prevagu uvijek odnijeti ljudska dimenzija.

Autorka: doc. dr Jovana Davidović

* autorka je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore

** serijal Kodiranje stvarnosti dostupan je na platformi AI Media Hub. Produkcioni tim projekta čine autorka i kreativna producentkinja Ana Martinoli, izvršna direktorka Ikonija Jeftić, projektne koordinatorke i menadžerke komunikacije Virdžinija Đeković Miketić i Milena Stefanović, kao i producent Vuk Vuković.

Članak Granice algoritma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova anketa pomoći će nam da  na osnovu vaših odgovora donesemo važne odluke o pravcu u kom će se Oblakoder dalje kretati. Takođe, želimo da saznamo i da li postoje sadržaji ili formati koje biste bili spremni da finansijski podržite kako bi magazin mogao da opstane i nastavi da raste.

Hvala vam što odvajate vreme da nam pomognete!

Anketa je anonimna i traje oko 5 minuta.  

Članak Anketa: Kako vidiš budućnost Oblakodera? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove nagrade BeFem dodeljuje u godini obeleženoj pritiscima na javne institucije, sužavanjem političkih i građanskih prava, prostora slobode i pokušajima ućutkivanja svih koji javno govore. Ovogodišnja priznanja prepoznaju žene i kolektive koji su u atmosferi političke napetosti branili pravo na informaciju, javno zdravlje, kolektivnu brigu i antifašizam pokazujući da su institucije tamo gde se okupimo. 

Nagradu pod nazivom Bring The Noize dodelje od 2017. godine ženama, kolektivima i inicijativama čije su borbe obeležile prethodnu godinu. Kako ženska i feministička dostignuća često ostaju nevidljiva, kolektiv BeFem rešio je da ispravi tu nepravdu i oda priznanje onima koje svakodnevno pomeraju granice, brane javno dobro, stvaraju prostore otpora i grade pravednije društvo.

Danas je BeFem priznanje prepoznato kao važna feministička nagrada, a njihov događaj dodele priznanja, koji se tradicionalno održava povodom Međunarodnog dana žena, kao prostor u kome zajedno slavimo naše borbe, pobede i savezništva.

U nastavku je spisak dobitnica i dobitnika BeFemovog priznanja za feminističku borbu:

1. Nezavisni i solidarni teatar – organizatorima Ne:Bitefa za izvođenje predstave „Proces Peliko“
2. Feministička snaga u umetnosti – Dei Džanković, Ivani Ranisavljević, Jeleni Prljević i Sanji Solunac
3. Rodno senzitivna medicina – Mini Hagen i Ljiljani Marini
4. Ženski glas protiv radne eksploatacije – Tari Rukeci Milivojević
5. Nova nada u praktikovanju radikalne kolektivne brige – timu nezavisnog domaćinstva Četiri vode
6. Akademska hrabrost i integritet – Jeleni Kleut
7. Borba za javno zdravlje – apotekarkama Apoteke Beograd i Sindikatu „Opstanak”
8. Čin solidarnosti i aktivizam na ulicama – Jeleni Stupljanin
9. Medijski glas koji nedostaje – članicama Al Jazeera Balkans, Vanji Đurić, Nataši Kovačev, Jeleni Glušac i Anne Marie Alves Ćurčin
10. Naše pravo da znamo sve – redakciji Zoomera i Mašine, kao i fotografkinji Ivi Tanacković
11. Neprekidna nit feminističke podrške – Ljerki Mezga Ćučin
12. Feministička čitalačka zajednica – Aleksandri Galonji
13. Moćne rendžerke u borbi za prirodu – Rendžerkama istočne Srbije
14. Feministički doprinos književnoj zajednici – Danijeli Repman
15. Za kontinuirani rad sa mladima na pomirenju – aktivistkinjama Centra za razvoj zajednice LINK Sombor
16. Za čuvanje ženske antifašističke borbe – Ljiljani Todorović Jovanović, Teodori Denić, Rosi Drmonić, Sari Jovanović i Jeleni Perić, autorkama publikacije Moja baka partizanka

Naslovna fotografija: Iva Tanacković

Članak Dodeljena BeFemova priznanja Bring the noize 2026 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U okviru takmičarskog programa Enter Dok, posvećenog debitantskim dugometražnim dokumentarnim ostvarenjima, prikazano je sedam filmova, a dodeljene su dve nagrade – priznanje mladog žirija za najbolji film i nagrada publike.

Nagradu za najbolji film festivala, prema odluci mladog žirija koji je radio u sastavu Milica Vićić, Simona Živanović i Pavle Hrnčić, osvojio je film „Nerođeni otac“ češkog reditelja Mihala Bema.

U obrazloženju žirija ističe se da film predstavlja hrabro i intimno preispitivanje očinstva iz muške perspektive kojoj se retko daje takva emotivna dubina. „U kulturi koja od muškaraca i dalje očekuje sigurnost i emocionalnu suzdržanost, film se usuđuje da prikaže oklevanje, ranjivost i strah, pokazujući da postati otac nije samo društvena prekretnica, već i dubok egzistencijalni potres. Umesto da očinstvo predstavi kao autoritet ili sudbinu, film ga prikazuje kao sumnju, čežnju, nežnost i neizvesnost. Kroz profinjen i izrazito ličan vizuelni jezik, ostvarenje deluje poput intimnog porodičnog albuma u koji smo pozvani da zavirimo,“ naveo je žiri.

„Ispreplićući lična iskustva i tihe trenutke preispitivanja, film redefiniše savremeno očinstvo i otvara neophodan prostor za muško emocionalno izražavanje, stvarajući delo koje je dirljivo, precizno i duboko humano,“ stoji u obrazloženju nagrade.

Reditelj Mihal Bem prisustvovao je zatvaranju festivala i zahvalio se publici i žiriju na priznanju, ističući značaj ovakvih festivala za autore debitantskih ostvarenja.

Specijalno priznanje mladog žirija otišlo je u ruke rediteljke Viktorije Heli-Hačinson za ostvarenje „Odmor“. Žiri je za ovaj film istakao: „Za dubokoumno razmatranje porodične dinamike i izuzetan vizuelni jezik kojim je spojila temu i obalu francuskog mora“.

Nagrada publike pripala je filmu „Grad je spavao i sanjao o nama“ rediteljke Natalije Ašurovskaje, koja je ujedno i otvorila ovogodišnje izdanje festivala, čime je njen film simbolično zaokružio festivalski program.

Natalija Ašurovskaja se publici obratila putem poruke: „Od srca hvala na ovoj nagradi i na načinu na koji ste prihvatili naš film. Nastao je u jednom krhkom trenutku, iz iskustva generacije koja je ostala bez stvarnosti u koju je verovala. Saznanje da je pronašao put do vaše publike daje mu život i izvan platna. Film je potpun tek kada susretne svoju publiku – a večeras ste ga vi dovršili. Posebno mi znači što ovu nagradu primam na DOK festivalu, koji odiše iskrenom ljubavlju prema filmu.“

Tokom četiri dana trajanja DOK #8 festivala prikazano je ukupno 19 dokumentarnih filmova, uz brojne razgovore sa autorima i gostima, potvrđujući još jednom da dokumentarni film ostaje snažan prostor susreta, dijaloga i savremenih ličnih i društvenih tema.


Naslovna fotografija: Izabela Milanović

Članak Dodeljene nagrade DOK #8 festivala  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Istek roka važenja građevinske dozvole podrazumeva njeno uklanjanje iz pravnog saobraćaja, ali se donošenjem ovakvog rešenja u potpunosti isključuje mogućnost njenog daljeg korišćenja i eventualne zloupotrebe. Rešenje znači da je i pravno i faktički prestala mogućnost da se dovrši rizični projekat MHE Suknari, koji je devastirao donji deo toka Bistrice.

Kako je Polekol izvestio tokom leta, investitori su se tokom godina smenjivali, ali objekti MHE nikada nisu do kraja izgrađeni, niti je u njima instalirana oprema predviđena projektom. „Ovaj simbol gramzivosti i pohlepe zarasta u trnje i polako propada kao i politike koje su omogućile najezdu ovakvih štetnih projekata po prirodu Srbije i njene građane“, konstatovao je Polekol tada.

Investitor i Odeljenje za urbanizam postupali mimo zakona i projekta

U obraćanju organima opštinske uprave i nadležnim inspekcijama Polekol je ukazao i dokazao da su rešenja o građevinskoj dozvoli i njenim izmenama izdavana, a objekti MHE izvedeni, bez odgovarajuće dokumentacije.

Investitor je, kako je navedeno, podneo zahtev za izdavanje građevinske dozvole 8. decembra 2011. godine, a opštinska uprava je, umesto odbacivanja zahteva, omogućila investitoru da pribavlja i prilaže akte imalaca javnih ovlašćenja i ugovore i nakon tog roka, odnosno tokom 2012, 2013, 2014. i 2015. godine. Opštinska uprava je na kraju, kako je ocenio Polekol, očigledno nezakonito, 2015. godine izdala građevinsku dozvolu. Uz zahtev je, prema navodima Polekola, bilo potrebno podneti dokaz o pravu svojine ili zakupa na zemljištu, a investitor je ugovor sa JP „Srbijavode“ zaključio tek u oktobru 2012. godine.

Tokom gradnje MHE Suknari, na osnovu tako stečene građevinske dozvole, investitor je izmenio položaj vodozahvata, kao i dužinu i prečnik cevovoda, suprotno projektu i prvobitno izdatim vodnim uslovima, saopštio je Polekol. JP „Srbijavode“ su u oktobru 2025. godine zvanično potvrdile da nisu primile zahtev niti izdavale nove vodne uslove, koje je investitor bio dužan da pribavi kako bi promenio projekat. Opštinska uprava, prema navodima Polekola, nije dostavila ni građevinsku dozvolu niti rešenje o izmenama građevinske dozvole JVP „Srbijavode“ radi ocene ispunjenosti uslova u skladu sa Zakonom o vodama.

Polekol je ocenio i da je protekla decenija dala jasne dokaze da derivacione MHE lokalnim zajednicama i životnoj sredini donose isključivo štetu. Prema njihovim navodima, na republičkom nivou do sada izgrađene MHE donose minorne procente potrebne električne energije, dok izazivaju ogromne finansijske štete kroz isplaćene iznose subvencija, a lokalne zajednice trajno gube reke od kojih često i životno zavise, te bivaju lišene održive razvojne perspektive, zdrave životne sredine i kulturnog identiteta.

Naslovna fotografija: Tamara Todorović, izvor: Južne vesti

Članak Polekol: Više se ne može graditi MHE Suknari na Bistrici se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta je bio povod?

Ključni kontekst ovog zločina leži u njegovoj otvoreno iskazanoj mizoginiji. Javnost je motive saznala iz pisma koje je ostavio, u kojem je izrazio mržnju prema feministkinjama i naveo imena žena prema kojima je gajio netrpeljivost. Lepin je verovao da su žene i feminizam krivi za njegove lične neuspehe, uključujući i činjenicu da nije upisao fakultet (jer su većinski kadar u tom trenutku činile žene). Tokom napada je razdvajao studentkinje i studente i ciljano pucao u žene, naglašavajući ideološki karakter zločina. „Vi ste žene, vi ćete postati inženjerke, ja neću. Vi ste horda feministkinja. Ja mrzim feministkinje”, uzvikivao je Mark neposredno pre nego što je počinio zločin.

Masakr je duboko potresao Kanadu i postao prelomna tačka u javnom razumevanju rodno zasnovanog nasilja. U godinama nakon toga, jačale su inicijative koje nasilje nad ženama imenuju kao sistemski problem, a ne niz izolovanih slučajeva. Kao deo šire društvene reakcije, nastajale su i kampanje koje uključuju muškarce u borbu protiv nasilja — među njima i pokreti koji su se razvijali upravo na talasu šoka i solidarnosti nakon Montreala. Događaj je takođe otvorio velike rasprave o kontroli oružja u Kanadi, jer je postalo jasno koliko se mizogina ideologija može brzo pretvoriti u masovno ubistvo kada joj je omogućena smrtonosna logistika.

Fotografija: The Canadian Press

Ženske grupe, kako u Kanadi, tako i širom sveta, nakon ovog događaja organizovale su javna okupljanja, marševe i komemoracije. Inicirana je globalna podrška za obrazovne programe kojima bi se stalo na put nasilju prema ženama. Godine 1991. kanadska vlada proglasila je 6. decembar Nacionalnim danom sećanja i akcije protiv nasilja nad ženama. Iz Kanade je tada Kanadski akcioni komitet za status žena poslao apel ženskim grupama koje se suprotstavljaju nasilju protiv žena u kome se kaže: „6. decembra potvrdimo naše sestrinstvo, solidarnost i odlučnost da okončamo muško nasilje nad ženama“. Dve godine kasnije, u Edinburgu je pokrenuta i kampanja pod nazivom „Nulta tolerancija” koja uključuje i muškarce, a koja ih podstiče da pokažu solidarnost sa ženama u borbi protiv nasilja.

Femicid u Srbiji

U Srbiji je tokom 2025. godine ubijeno najmanje 14 žena od strane sadašnjih ili bivših partnera, sinova, unuka i progonitelja. Iako je taj broj niži u odnosu na neke prethodne godine, ne sme se posmatrati kao znak da je problem slabiji ili pod kontrolom. Posebno kada se uzme u obzir da je zabeleženo i najmanje 10 pokušaja femicida, što znači da je broj ubijenih žena mogao biti i veći.

Skoro polovina ubijenih žena prethodno je barem jednom prijavila nasilje, a prema informacijama dostupnim u medijima u najmanje tri slučaja nasilje je prijavljivano i više puta. To dodatno pojačava pitanje institucionalne odgovornosti, naročito jer su najmanje petorica učinilaca ranije već bili pritvarani i/ili osuđivani zbog nasilja u porodici ili drugih nasilnih krivičnih dela. U jednom od slučajeva, počinilac je ubio i svoje sedmogodišnje dete.

Kao i ranijih godina, u najvećem riziku su žene starije od 46 godina (njih 11) dok su tri žene bile između 36 i 45 godina. Način izvršenja ubistava takođe pokazuje brutalnost i bliskost nasilja: devet žena ubijeno je nožem, jedna nelegalnim pištoljem, dve su pretučene do smrti, a dve udavljene.

Posebno je uznemirujuće to što su u pet slučajeva postojali jasni pokazatelji visokog rizika da žena može biti teško povređena ili ubijena. Ta činjenica ponovo ukazuje na to da su institucije imale informacije o opasnim učiniocima, ali nisu reagovale dovoljno odlučno i pravovremeno, pa su propusti (postupanje ili nepostupanje) ostavili prostora da se zločini dogode.

Šira slika je još mračnija. Više od 430 žena u Srbiji ubijeno je u kontekstu porodičnog nasilja u proteklih 14 godina. Srbija je 2013. ratifikovala Istanbulsku konvenciju Saveta Evrope, koja insistira na nultoj toleranciji prema nasilju nad ženama. Međunarodna iskustva, kao i domaći podaci, stalno ponavljaju istu poruku: porodični dom prečesto je najnesigurnije mesto za ženu, jer najveći broj ubistava počine partneri ili članovi porodice, a najveći broj femicida događa se upravo u sredinama u kojima su žene živele sa počiniocima.

Situacije u kojima žrtve, nakon što prijave nasilje, ne dobiju odgovarajuću podršku institucija stvara osećaj potpune nezaštićenosti i bespomoćnosti. Prvi korak ka žaštiti žrtava jeste sankcionisanje prestupnika, a kada do toga ne dođe, često se desi da žrtva narednog puta neće prijaviti nasilje, jer je izgubila poverenje. Taj krug se nastavlja, a nažalost, nekada učestalo nasilje dovede i do smrtnih ishoda. Zbog toga je važno da insistiramo na odgovornosti nadležnih organa i apelujemo da rade svoj posao.

Nasilje u porodici može se prijaviti na 0800/100-600.
SOS ženski telefon je 0800/100-007 i dostupan je radnim danima od 10 do 20 časova.
Besplatna pravna podrška dostupna je i anonimno na 011/2656-178, a kontakti za psihosocijalnu i pravnu podršku u pojedinačnim gradovima mogu se pronaći na stranici Autonomnog ženskog centra.

Članak Montrealski masakr: zločin koji je promenio istoriju ženskog otpora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada i kako se prvi put pojavio AIDS?

Godine 1981. kod jednog broja relativno mladih pacijenata, razvilo se zapaljenje pluća uzrokovano mikroorganizmom koji je do tada takvo oboljenje izazivalo samo kod osoba koje su imale oštećen imunološki odbrambeni sistem. Nakon par meseci, počeli su da se pojavljuju drugi slični slučajevi, a ubrzo je došlo do naučnih otkrića da se ovo novo oboljenje prenosi seksualnim putem ili putem krvi. Najčešće su bili pogođeni mladi, u početku pripadnici istopolne zajednice, međutim, ubrzo je ustanovljeno da pripadnici oba pola i svih seksualnih orijentacija podjednako obolevaju. Virus je zvanično otkriven 1986. godine upoređivanjem više uzoraka sa sličnim simptomima, a međunarodni Komitet ga je nazvao HIV (Human Immunodeficiency Virus).

U početku je virus odneo mnogo života usled nedovoljno znanja i neadekvatnog lečenja, tada novog oboljenja. Danas, sa napretkom medicine, SIDA ne znači automatski i bolest kobnu po život, sа svе vеćim pristupоm еfikаsnој prеvеnciјi, diјаgnоstici, lеčеnju i nеzi оsоbа inficirаnih HIV-оm, uključuјući i prеvеnciјu i lеčеnjе infеkciја kоје sе јаvljајu uslеd nаrušеnоg imunоlоšкоg sistеmа, HIV infеkciја је pоstаlа hrоničnо zdrаvstvеnо stаnjе kоје оmоgućаvа ljudimа dа vоdе dug i prоduktivаn živоt, navodi se u saopštenju Batuta, povodom Svetskog dana borbe protiv side.

Šta je AIDS ili sida?

AIDS predstavlja sindrom stečenog gubitka imuniteta i ujedno je poslednji i najteži stadijum HIV infekcije. Stečeni gubitak sposobnosti imunološke odbrane znači da je neki uzročnik onemogućio imuni sistem da se efikasno brani i da savlada mikroorganizme koji kod sasvim zdravih ljudi ne dovode do ispoljavanja oboljenja.

Šta je HIV?

HIV je skraćenica za virus humane imunodeficijencije (Human Immunodeficiency Virus) koji je uzročnik HIV infekcije, odnosno side ili AIDS-a. Utvrđeno je postojanje dva tipa virusa, HIV1 i HIV2. HIV1 je opasniji, progresivniji, lakše se penosi sa osobe na osobu i glavni je uzročnik AIDS-a.

Koja je razlika između HIV-a i AIDS-a?

Česta zabuna između ova dva termina dovodi do nejasnog razumevanja i razlike između virusa HIV i bolesti AIDS-a. Osoba koja ima HIV, ne mora da ima i AIDS, ali zato, osoba koja ima AIDS, tj. sidu, ima i HIV. Osoba koja ima HIV infekciju (HIV pozitivna osoba) inficirana je HIV-om i može godinama da nema nikakve simptome bolesti, najčešće se oseća sasvim dobro, a s obzirom na to da može godinama biti bez znakova oboljenja, epidemiološki gledano, ovaj period predstavlja „najopasniji” period za dalje prenošenje virusa, jer se inficirana osoba oseća sasvim „zdravo” i najčešće nije svesna da je inficirana. Klinički simptomi se javljaju tek posle nekoliko godina od infekcije (najčešće 7 do 10, pa i više godina) i tek nakon što se pojave klinički simptomi kažemo da je osoba obolela od AIDS-a, odnosno side.

Koji su simptomi?

Nakon što se desi HIV infekcija, što se može utvrditi pouzdano ako se uradi test na HIV virus, prvi HIV simptomi se obično javljaju brzo, svega par meseci nakon infekcije. Tada počinje prva faza HIV infekcije. To su simptomi koji podsećaju na simptome gripa – povišena temperatura, glavobolja, iscrpljenost, uvećanje limfnih čvorova, s obzirom na to da je to mesto gde HIV virus traži svoje utočište uporedo sa opštom borbom koju organizam započinje protiv njega. Ovo je poznato kao latentna faza (tj. mirovanje virusa) i ona najčešće traje nekoliko godina.

Rani simptomi side, tj. rana progresija HIV infekcije u bolest AIDS ima različite simptome, a neki od njih su: manjak energije, iscrpljenost, gubitak težine, znojenje u snu, često povišena temperatura, uporni osip na koži, gubitak sećanja na kratak vremenski period, abnormalni rezultati PAPA testa i drugi.

Različiti simptomi i znakovi oboljenja ne ispoljavaju se uvek u punom obimu. U nekim slučajevima ispoljava se samo jedan (na primer, gubitak na težini), a u nekim slučajevima više njih (zapaljenje pluća, gubitak na težini, otok limfnih žlezda i drugi).

Šta može ubrzati pojavu kliničkih simptioma?

Ono što najčešće ubrzava pojavu simptoma su nezdrav način života, neredovna i neadekvatna ishrana, stresovi, nespavanje, postojanje drugih infekcija ili bolesti (pre svega polno prenosivih infekcija).

Kako se HIV prenosi?

Zabluda je da HIV može preneti ubod komarca, poljubac ili dodir zaražene osobe, ovaj virus se zapravo prenosi putem telesnih tečnosti (krv, sperma, predejakularna tečnost, vaginalni sekret, majčino mleko) ili tokom analnog, vaginalnog i oralnog seksa, putem transfuzije krvi, nesavesnim korišćenjem igala intravenskih zavisnika, preko placente i dojenjem. U našoj zemlji od 1987. godine zakonski je regulisana kontrola svih produkata krvi, tkiva i organa na HIV, kada je reč o dobrovoljnom davanju krvi. Ipak, u početnom periodu infekcije (najčešće od 6 do 8 nedelja), ukoliko bi neko dobrovoljno dao krv, postojala bi mogućnost ovakvog načina prenosa jer se ELISA testovima (koji se svuda u svetu koriste kao rutinski testovi) ne bi mogla detektovati antitela kojih još nema u dovoljnoj količini u krvi.

Kako se zaštititi?

Kako biste umanjili rizik da se zarazite HIV virusom, obavezno koristite kondome prilikom seksualnog odnosa, ne menjate često seksualne partnere, ukoliko želite da se tetovirate ili stavite pirsing, pažljivo odaberite mesto gde ćete to uraditi jer je važno da oprema bude sterilna.

Dijagnostika i testiranje

Najjednostavniji način provere jeste korišćenje testova za dijagnostiku HIV infekcije. Najćešće se koristi osnovni ELISA test, kojim se otkrivaju specifična antitela u krvi, ukoliko postoji HIV infekcija ili kombinovani test. Kao potvrdni test koristi se specifičniji test za otkrivanje antitela (npr. Western Blot). Postoje i testovi kojima se otkriva sama struktura virusa, (npr. PCR) i to već posle 10 do 14 dana od kada se infekcija dogodila, ali se oni retko koriste za rutinska testiranja. Važno je znati da takozvani „brzi testovi” koji se mogu kupiti u apotekama nisu za kućnu upotrebu i da ih ne treba koristiti za samotestiranje, zato što nisu dovoljno precizni i, pre svega, zbog toga što je u trenucima otkrivanja rezultata svakoj osobi neophodna podrška.

Lečenje

Za sada još uvek ne postoji adekvatna vakcina koja bi bila prevencija HIV-u, a glavnu prepreku tome predstavlja menjanja njegove strukture prilikom svakog umnožavanja. U lečenju se najčešće koriste lekovi koji pomažu normalnom funkcionisanju osobe obolele od HIV-a. Nažalost, AIDS se još uvek ne može izlečiti, nego se terapijom samo produžava život osobi koja je HIV pozitivna ili obolela od AIDS-a. Kod težih slučajeva, bolnička hospitalizacija je jedan od vidova lečenja i način da se situacija prati.

Epidemiološka situacija u Srbiji

Prеmа pоdаcimа Institutа zа јаvnо zdrаvljе Srbiје „Dr Milаn Јоvаnоvić Bаtut”, оd pоčеtка 2025. gоdinе dо 24. nоvеmbrа 2025. nоvооtkrivеnо је 99 оsоbа inficirаnih HIV-оm. Оd pоčеtка еpidеmiје, 1985. gоdinе, pа zаključnо sа 24. nоvеmbrоm 2025. gоdinе, u Rеpublici Srbiјi su rеgistrоvаnе 5002 оsоbе inficirаnе HIV-оm, оd којih је 2288 оsоbа оbоlеlо оd AIDS-а. Uкupnо 1238 оsоbа kоје su živеlе sа HIV-оm prеminulо је оd AIDS-а, а јоš 148 оsоbа inficirаnih HIV-оm umrlо је оd bоlеsti ili stаnjа kоја nisu pоvеzаnа sа HIV infекciјоm.

Sеksuаlni put prеnоsа, kао i rаniјih gоdinа dоminirа (98% svih slučајеvа rеgistrоvаnih tоkоm 2025. gоdinе sа pоznаtim nаčinоm trаnsmisiје), pоsеbnо nеzаštićеni аnаlni sеksuаlni оdnоsi mеđu mušкаrcimа (84% mеđu nоvооtкrivеnim оsоbаmа inficirаnim HIV-оm). Mеđu priјаvljеnim diјаgnоstikоvаnim HIV pоzitivnim оsоbаmа u pеriоdu јаnuаr−nоvеmbаr 2025. gоdinе bilо је 24 putа višе muškаrаcа u оdnоsu nа žеnе.   

Nајvеći brој nоvоdiјаgnоstikоvаnih оsоbа inficirаnih HIV-оm је uzrаstа 20−49 gоdinа (85% u 2025. gоdini). U uzrаsnој grupi 15−29 gоdinа rеgistrоvаnа је 31 оsоbа (31% svih nоvооtkrivеnih HIV pоzitivnih оsоbа). Pоd nајvеćim rizikоm su, као i prеthоdnih gоdinа, muškе оsоbе kоје imајu nеzаštićеni sеksuаlni оdnоs sа muškаrcimа, dоk је čеtvrtinа nоvооtkrivеnih HIV pоzitivnih оsоbа sа nеpоznаtim putеm trаnsmisiје (29% u 2025. gоdini). Mоžеmо prеtpоstаviti dа је mеđu оvim оsоbаmа nеzаštićеni sекsuаlni оdnоs sа muškаrcimа dоminаntаn put prеnоsа, јеr је vеliki uticај stigmаtizаciје nа nеpriјаvljivаnjе nаčinа prеnоsа HIV infекciје.

U оdnоsu nа pеriоd 1985−1992. gоdinе каdа је 60−90% svih nоvоdiјаgnоstikоvаnih оsоbа inficirаnih HIV-оm nа gоdišnjеm nivоu bilо iz pоpulаciје оsоbа које inјеktirајu drоgе, оd 2008. gоdinе tај udео је ispоd 10% (u 2025. tо је 1,4% ili јеdаn slučај HIV infеkciје као rеzultаt inјеktirаnjа drоgа). U tоku 2025. niје rеgistrоvаn niјеdаn slučај prеnоsа sа mајке nа dеtе.

Prеmа zvаničnо dоstupnim pоdаcimа u Rеpublici Srbiјi је tоkоm 2025. kоd 60 оsоbа (64,5%) infекciја оtкrivеnа u аsimptоmаtsкој fаzi bоlеsti, dоk је kliničка AIDS zаbеlеžеnа kоd 16 оsоbа (17%).

Dоbrоvоljnо sаvеtоvаnjе i tеstirаnjе је оd vitаlnе vаžnоsti zа оtkrivаnjе nоvооbоlеlih. Svако tеstirаnjе nа HIV trеbа dа budе dоbrоvоljnо i pоvеrljivо, uz оbаvеznо sаvеtоvаnjе prе i pоslе tеstirаnjа. Rаnо оtkrivаnjе HIV infекciје vоdi i dо rаnоg uključivаnjа аntirеtrоvirаlnе tеrаpiје, čimе sе sprеčаvајu nаprеdоvаnjе bоlеsti i kоmpliкаciје. Оsоbе које rеdоvnо uzimајu аntirеtrоvirаlnu tеrаpiјu pоstižu i nеdеtеktаbilаn nivо virusа u krvi čimе sе оnеmоgućаvа prеnоs virusа. Zаhvаljuјući tеrаpiјi, HIV infекciја је dаnаs hrоničnо stаnjе sа којim sе mоžе kvаlitеtnо i dugо živеti.

Dоbrоvоljnо, pоvеrljivо i аnоnimnо sаvеtоvаnjе i tеstirаnjе nа HIV i virusnе hеpаtitisе B i C је bеsplаtnо i dоstupnо је bеz lеkаrsкоg uputа tокоm cеlе gоdinе u svim zаvоdimа i institutimа zа јаvnо zdrаvljе nа tеritоriјi Rеpubliке Srbiје, као i u Zаvоdu zа zаštitu studеnаtа u Bеоgrаdu, svакој zаintеrеsоvаnој оsоbi која је imаlа nеki rizik.

U оkviru prеvеntivnоg prоgrаmа којi sprоvоdi Ministаrstvо zdrаvljа u pаrtnеrtstvu sа sеdаm udružеnjа (Primus, ЈАZАS, Pоtеnt, TОC, USОP, Prеvеnt i Аsоciјаciја zdrаvstvеnih mеdiјаtоrki) dоbrоvоljnо, аnоnimnо sаvеtоvаnjе i tеstirаnjе nа HIV i drugе pоlnо prеnоsivе infекciје је bеsplаtnо i dоstupnо оsоbаmа iz ključnih pоpulаciја pоd pоvеćаnim riziкоm (mušкаrci којi imајu sеks sа mušкаrcimа, оsоbе kоје sе bаvе sеks rаdоm i оsоbе које inјеktirајu drоgе) u prоstоriјаmа udružеnjа (drop-in cеntrimа) i u mоbilnim јеdinicimа u Bеоgrаdu, Nоvоm Sаdu, Nišu, Кrаguјеvcu i drugim grаdоvimа.

Pоrеd prеvеntivnih prоgrаmа pružајu sе i rаzličiti vidоvi pоdršке оsоbаmа које su inficirаnе HIV-оm. Оsnаživаnjе zајеdnicа pоd pоvišеnim rizikоm, као i оsоbа kоје vеć živе sа HIV-оm, prеpоznаtо је glоbаlnо као nеоphоdаn fаktоr kојi uz sаvrеmеnu prеvеnciјu i tеrаpiјu vоdi kа smаnjеnju brоја оbоlеlih оsоbа.

Članak Prvi decembar – svetski dan borbe protiv AIDS-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Stvarnost, ipak, ne izgleda uvek tako. U pričama žena koje su preživele seksualno nasilje i u sudskim spisima koja svedoče o njima, nasilnik neretko ima ime, prezime i broj telefona u njenom imeniku. To je neko s kim je bila u vezi, s kim ima decu, neko ko je kolega sa posla, drug s faksa, prijatelj prijatelja, starija osoba od poverenja. Umesto „filmske” scene napada, češće se radi o situaciji u kojoj neko odluči da je njegovo „hoću“ važnije od njenog „ne“, izrečenog ili prećutanog.

Ono što se prenebregava i ostavlja po strani kada govorimo o silovanju jeste pristanak. Da li je preživela zaista imala slobodu da kaže „ne“? Da li je „nije rekla ništa“ isto što i „pristala je“? I na koji način Zakon definiše krivično delo koje sudovi treba da prepoznaju i kvalifikuju kao silovanje?

Bez borbe nema nasilja

Važeći Krivični zakonik Republike Srbije polazi od definisanja silovanja kao polnog odnosa ili sličnog čina koji je izvršen uz upotrebu sile, ozbiljne pretnje ili iskorišćavanje nemoći osobe koja se brani. Ako je bilo sile, onda je jasno da pristanka nije bilo, a ako sile nema, pitanje pristanka ostaje negde između redova.

Pored silovanja, zakon poznaje i čitav niz drugih krivičnih dela: nedozvoljene polne radnje, polno uznemiravanje, obljubu nad nemoćnim licem, zloupotrebu položaja, dela prema maloletnicima… Na papiru, ta klasifikacija deluje kao pokušaj da se što preciznije opišu različite situacije i stepeni odgovornosti. To dovodi do hijerarhije u kojoj je „pravo“ silovanje i dalje rezervisano za situacije sa jasnom fizičkom silom, vidljivim povredama ili potpunom nemoći da se pruži otpor. U praksi, međutim, te klasifikacije nisu toliko jasne i odvojene, često se prepliću i nije ih lako dokazati.

Rasprava o uvođenju posebnog krivičnog dela „obljuba bez pristanka“ poslednjih meseci osvetlila je taj problem široj javnosti. Kroz dva kruga javne rasprave „obljuba bez pristanka“ je prošla put od posebnog, blažeg krivičnog dela do toga da bude uključena u samu definiciju silovanja. U prvom nacrtu, Ministarstvo pravde je predložilo da se uvede novo delo (član 178a KZ) uz obrazloženje da je to korak ka usklađivanju sa Istanbulskom konvencijom, čija je Srbija potpisnica još od 2012. godine.

U drugom krugu javne rasprave usledila je snažna reakcija ženskih organizacija, pre svega Autonomnog ženskog centra, ali i drugih udruženja i inicijativa, kao i pravosudnih organa. Zajednički imenitelj svih primedbi bio je da je neprihvatljivo da seks bez pristanka bude tretiran kao blaži oblik silovanja, jer se time potcenjuje težina seksualnog nasilja i odstupa od standarda Istanbulske konvencije, koja traži da svaka nedobrovoljna obljuba bude obuhvaćena pojmom silovanja, bez obzira na fizički otpor. Ministarstvo je na kraju te primedbe prihvatilo.

Prema rečima Vanje Macanović, advokatice i članice Autonomnog ženskog centra, Srbija i dalje ima zastarelu definiciju silovanja prema kojoj se zaboravlja da postoje žrtve silovanja koje su, upravo zato što su pružale otpor, bile ubijene u pokušaju da budu silovane ili tokom silovanja.

„Psihologija i neurobiologija su pokazale da svako od nas, kada se nađe u opasnoj situaciji, može da reaguje na 3 načina – da se bori, da beži ili da se zaledi. Žrtve silovanja, posebno one mlađeg uzrasta, se najčešće zalede tokom silovanja, te im se onda ne veruje da nisu pristale na seksualni odnos”, objašnjava Macanović.

Krivično delo „obljuba bez pristanka“ je obrisano kao poseban član, a njegov sadržaj unet je u prvi stav krivičnog dela silovanje.

Silovanje je zločin, a ne senzacija

Tema seksualnog nasilja, posebno silovanja, u sredini kao što je Srbija, pripada kategoriji tabu tema koje dolaze u javnost tek u situacijama poput pomenutog predloga izmene zakona ili kroz senzacionalističko izveštavanje o slučajevima koji se posmatraju kao atrakcija. U medijima se tako silovanje umanjuje, nazivajući se zločinom iz strasti. Ovakav jezik i odnos prema silovanju najčešće krivicu stavlja na žrtvu, umesto na počinioca, potpuno izokrećući činjenicu koja je nedvosmisleno jasna – osoba koja je doživela silovanje nikada nije kriva i ničime to nije zaslužila. Ono što je duboko integrisano i u društvo, i u medijski jezik i u pravni sistem jesu zablude koje pravdaju počinioca zločina, kao što su narativi da je „silovanje posledica nekontrolisanih seksualnih nagona koje ima silovatelj” ili da je „osoba sama izazvala silovanje”, „tražila je to što je dobila” zato što se „ponašala ili je izgledala zavodljivo, zato što je bila nepažljiva, pijana, drogirana” itd.

Prema rečima Milene Vasić, programske direktorke Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), jako je važno kako se govori u javnom prostoru o nasilju, ali je jako važno i da se inače ne koristi jedan stereotipni narativ u kojem su žene te koje su manje vredne, već da se žena tretira kao ravnopravan građanski i politički subjekt.

Kako je objašnjeno u priručniku AŽC-a – „Silovanje nije čin strasti i neizdržive seksualne želje. Silovanje je čin nasilja, dokazivanja moći i kontrole, a ne seksualnosti. Silovateljev cilj je da ponizi ženu i da joj potpuno oduzme ličnu moć. Silovanja su uglavnom unapred planirana i izvršena od strane nepoznatih lica ili poznanika, onda kad se za to ukaže prilika.” Dakle, ono što je centralno jesu moć i kontrola, pa je veoma važno, upravo zbog toga, ne banalizovati ovu vrstu veoma ozbiljnog i svirepog zločina.

„Savršena priča” i jaz sa traumom

Kako bismo probale da bolje razumemo način na koji pravni sistem presuđuje, za potrebe ovog teksta analizirale smo više od šezdeset pravnosnažnih presuda Apelacionog i Vrhovnog suda u krivičnim postupcima za silovanje i druga krivična dela protiv polne slobode. U fokusu su bile presude u kojima je sud detaljnije obrazlagao razloge za osuđujuću ili oslobađajuću odluku, jer upravo u tim obrazloženjima postaje vidljivo kako sud razume pristanak, otpor i ponašanje oštećene.

U presudama koje su donete od strane Apelacionih sudova i Vrhovnog suda Republike Srbije u periodu od 2019. godine do danas, uočen je šablon da, kada su pitanju slučajevi za koje ne postoje konkretni dokazi osim iskaza osobe koja je doživela silovanje, ti slučajevi bivaju veoma lako oborivi na sudu, jer ne uzimaju u obzir stanje u kome se ona može nalaziti nakon napada. Domaći sudski sistem čini se kao posebno nesenzibilisan za iskustva žrtava, koje se u sudskom procesu tretiraju kao krivci, ili još gore – moraju da prolaze kroz događaje koji dodatno mogu da utiču na njihov unutrašnji osećaj kao što je prikazivanje snimaka silovanja na suđenju.

Glavni zaključci do kojih smo došle potvrđuju ono na šta organizacije koje se bave pravima žena i aktivistkinje decenijama unazad upozoravaju:

1. Silovanje je u većini slučajeva delo bliskih ili poznatih ljudi. U analiziranim presudama okrivljeni i oštećena su najčešće u vezi, braku, srodstvu ili nekoj vrsti bliskog odnosa (partner, teča, očuh, kolega, drug), a slučaj napada nepoznatog muškarca na ulici je izuzetak, a ne pravilo.

2. Sudovi polaze od sile i vidljivih posledica, a ne od pristanka kao početnog pitanja. U obrazloženjima se mnogo više govori o tome da li je bilo fizičkog otpora, pretnji, povreda, nego o tome da li je uopšte postojalo slobodno i dobrovoljno „da“. 

3. Ponašanje oštećene pre i posle događaja sudovi često koriste kao filter za verodostojnost. U više presuda se naglašava da je oštećena nastavila da posećuje okrivljenog, da je bila u vezi s njim, da mu je pisala poruke, da je kasno prijavila događaj, da ima komplikovane porodične odnose. Sve to se potom koristi kao argument da je njen iskaz „nedosledan“ ili manje uverljiv. 

4. Iskaz oštećene jeste važan, ali često nedovoljan. U predmetima gde je to praktično jedini neposredni dokaz, svaka promena iskaza (često pod pritiskom porodice ili sredine) dovodi do toga da sud posegne za in dubio pro reo, odnosno presudi u korist okrivljenog, bez dubljeg razumevanja za to kako trauma utiče na sećanje i ponašanje.

5. Vrsta i „jačina“ dokaza snažno utiču na ishod, ali kroz prilično usku sliku nasilja. DNK tragovi, medicinski nalazi ili snimci pomažu da presuda bude osuđujuća, ali ima situacija u kojima čak i eksplicitan video snimak i pretnje objavljivanjem istog ne budu priznati kao prinuda u punom smislu, jer nema „klasične“ fizičke sile, pa se pretnja ne tretira kao realna.

6. Kaznena politika je neujednačena i često blaga u odnosu na težinu dela. Kao olakšavajuće okolnosti za počinioca sudovi često navode mladost, porodične obaveze, prethodnu neosuđivanost, protok vremena, dok se težina psihičkih posledica po žrtvu i eventualno ponavljanje nasilja ne vrednuju uvek adekvatno kao otežavajuće.

7. Odbrana okrivljenog, pokušavajući da „ublaži“ delo, često diskredituje žrtvu (a sudovi te argumente delimično prihvataju), pozivanjem na navodni pristanak kroz raniji odnos, način oblačenja, dopisivanje, alkohol, predlog blažih kvalifikacija.

Na koje se sve načine pravda nasilnik?

Visina zaprećene kazne u slučajevima silovanja iznosi od pet do 12 godina zatvora, a prema našoj statistici najčešće je dosuđivana minimalna kazna koju Zakon propisuje. U slučajevima svirepog nasilja koje je neoborivo dokazivo (postoji DNK materijal, otisci, modrice i situacija u kojoj se žrtva odmah javila policiji), donošene su presude od 14 godina (maksimalna zaprećena kazna u slučaju nanošenja teških telesnih povreda je 15 godina), ili, ukoliko su povrede zadate tokom silovanja rezultirale smrću ili je obljuba izvršena nad detetom, kazna može biti i doživotni zatvor.

Prilikom analize pomenutih presuda, primećeno je i da sud često razmatra i u obzir uzima različite okolnosti na osnovu stereotipnih društveno uvreženih uverenja. Odluke koje se donose, kao i njihova obrazloženja ponekad deluju nejasno i arbitrarno. Konkretno, kao olakšavajuće okolnosti pojavljuju se sledeće stvari: mladost, odnosno starost okrivljenog; porodična situacija (da li okrivljeni živi u bračnoj ili vanbračnoj zajednici); roditeljska uloga (da li je roditelj malog deteta koje mora da izdržava); ponašanje u postupku („korektno držanje pred sudom“, mirno, saradljivo ponašanje tokom suđenja) i zdrasvtveno stanje (duševne bolesti ili ozbiljnije zdravstvene tegobe (npr. hronična bolest) navedene su kao olakšavajuća okolnost).

Uz to, u nekoliko presuda sud izričito kaže da olakšavajućih okolnosti nema, ili da „olakšavajuće okolnosti sud nije našao“, što pokazuje da se gore navedene stvari ne podrazumevaju, već se mogu selektivno uzimati u obzir kao razlog da se kazna ublaži. Nasuprot tome, veoma ozbiljne otežavajaće okolnosti često se zanemaruju ili se ne uzima u obzir objektivna težina istih.

Pojedine presude bazirane su na, reklo bi se, neobjektivnim i paušalim procenama, kao što je, recimo, argumentacija da oštećena (koja u momentu izvršenja dela nema navršenih 14 godina) „izgleda starije”, čime se istim stepenom relevantnosti kao opipljiva činjenjica tretira lični utisak o fizičkom izgledu. U jednom od slučajeva, takva slobodna procena prevagnula je u odnosu na izvršenu psihološku procenu maloletnog lica koja je pokazala da devojčica ima prosečnu zrelost deteta svojih godina, kako god izgledala. Takođe, umanjena je činjenjica da je počinilac više nego duplo stariji od nje, uz objašnjenje da on „izgleda mlađe za svoje godine”, te da im je stepen fizičke zrelosti sličan.

Sud, prema analiziranim presudama, beleži da otprilike šestinu počinilaca čine povratnici, često i višestruki. To pokazuje da seksualno nasilje najčešće nije „izolovani incident“, već se kod dela počinilaca ponavlja uprkos prethodnoj osudi. To otvara pitanje koliko kazne i mere nadzora zaista funkcionišu kao zaštita potencijalnih žrtava. Istovremeno, činjenica da povratništvo postoji i u ovako malom uzorku ukazuje da sistem ne prepoznaje dovoljno rano obrasce ponašanja, već reaguje tek kada su posledice ozbiljne i teško popravljive.

Dostojanstven tretman – pravo koje se oduzima

Tokom čitavog procesa, od trenutka kada žena prijavi zločin do izricanja presude, pravni sistem ne pruža adekvatnu podršku ženama, već ih najčešće tretira nedostojanstveno. U jednoj presudi, na primer, kao olakšavajuća okolnost, navedeno je da je oštećena već bila žrtva silovanja, te da je upoznata sa procedurom i načinom na koji sebe može zaštititi i dokazati šta joj se desilo, što je olakšalo postupak.

„Važno je reći da i posle svih ovih godina, i slučajeva silovanja koji su imali veliku medijsku pažnju, većina predstavnika institucija u Srbiji žrtvama seksualnog nasilja ne veruje, bilo da se radi o punoletnim ili maloletnim žrtvama”, napominje Vanja Macanović iz AŽC-a.

Prema njenim rečima, poseban problem jeste činjenjica da u Srbiji ne postoji poseban protokol o postupanju svih institucija.

„Prvo moraju da to nasilje prijave policiji, i to ne bilo kojoj, već inspektorima koji su zaduženi za ove slučajeve u Upravi policije. Nakon što provedu sate davajući iskaz u kancelarijama u kojima se nalaze i drugi policijski službenici, inspektori pozivaju dežurnog višeg tužioca koji onda ili kaže da tu nema dela, ili daje nalog da se osoba uputi u određenu ginekološku kliniku na pregled i uzimanje ginekoloških briseva. U slučaju sumnje na korišćenje droga za silovanje, žrtve se upućuju i da daju krv radi toksikološke analize. Na ovaj način, protokom vremena, gubi se jako veliki broj dokaza koji, ako nisu uzeti ili zabeleženi na vreme, posle nestaju, posebno tragovi sperme i droge za silovanje”, objašnjava Vanja.

Iako postoje zakonske mogućnosti da se iskaz osobe koja je doživela seksualno nasilje uzme u posebnoj prostoriji, putem video-linka i snimi tako da ne mora da se ponavlja, ove mere zaštite, kako ističe Macanović, i dalje se retko primenjuju. Situacija je slična i kada predmet stigne do suda: osoba svedoči u istoj prostoriji sa okrivljenim, koji preko branioca ima pravo da joj postavlja pitanja. Javnost je to imala prilike da vidi i u slučaju škole glume, čiji postupak godinama traje, kao što, uostalom, godinama traju i mnogi drugi krivični postupci za seksualna krivična dela.

Situaciju dodatno komplikuju nalazi i mišljenja veštaka koji doprinose retraumatizaciji preživele.

„Nažalost, nemamo zakon koji zahteva dokazanu specijalizaciju (znanje, veštine i iskustvo) veštaka iz oblasti psihologije i psihijatrije za veštačenja seksualnog nasilja (a posebno kada su u pitanju deca ranog uzrasta), niti sudije praktikuju proveru kvalifiacija, kao što je to slučaj u nekim drugim pravnim sistemima”, kaže Tanja Ignjatović, psihologinja i članica AŽC, napominjući da je i ovog puta zakonodavac propustio priliku, ili je bolje reći svesno izbegao da procesno zakonodavstvo uredi po standadrima koji garantuju prava žrtava u krivičnim procesima.

Kako primećuje Vanja Macanović, Ministarstvo pravde je, u paralelnoj javnoj raspravi, predložilo i izmene kojima se urušava dostignuti nivo prava žrtava ovih krivičnih dela, među kojima je predloženo da učinioci imaju pravo žalbe na dodeljen status posebno osetljivog svedoka.

„Ako taj predlog bude usvojen, to će prouzrokovati da tužioci i sudije, koji su do sada davali taj status, prestanu da ga daju jer žalba obesmišljava njihovu odluku i uzrokovaće dodatno oduglovlačenje postupka”, navodi Vanja.

Zbog toga Tanja Ignjatović ističe važnost trauma-informisanog pristupa o kome se u Srbiji malo govori, a ljudi koji rade u policiji, tužilaštvu i sudovima gotovo da i nisu obučeni za njega, niti imaju jasne smernice kako da ga primenjuju. Da bi izbegli pogrešno tumačenje ponašanja i osećanja onih koji su preživeli nasilje, profesionalci moraju da poznaju psihičku traumu, da budu svesni sopstvenih predrasuda i društvenih nejednakosti, i da umeju da obezbede siguran prostor, vreme, empatiju i pažljivo slušanje, umesto da svojim postupcima ponovo povređuju one koji su već preživeli nasilje.

Izvesnost kazni ili simbolični ustupak?

Kada se sve navedeno uzme u obzir, ne treba da čudi mali broj slučajeva silovanja koji dođe pred sud, a još je manji broj osuda.

Milena Vasić iz YUCOM-a stoga smatra da je jako važna izvesnost krivičnog gonjenja da bi se žene zaista osetile bezbedno.

„One treba da znaju da će država biti uz njih i da će ih zaštititi. Isto tako i učinilac treba da zna da ne može da se izvuče sa izvršenim nasiljem i samim tim će i tih dela biti mnogo manje. Mi trenutno imamo situaciju da je visoki policijski funkcioner označen kao učinilac seksualnog nasilja prema jednoj aktivistkinji koji neometano i dalje radi svoj posao, čak tuži aktivistkinju zato što je izašla u javnost sa svojom pričom”, ističe Vasić.

Nasilje u javnom prostoru, kako Milena ističe, toliko je normalizovano da čak nije ni za disciplinsko preispitivanje kada devojka izađe i kaže: ovaj čovek je meni pretio i te pretnje su bile seksualne prirode.

U tom kontekstu i poslednji potezi Ministarstva pravde deluju dvosmisleno.

„Nije prvi put da se ženska prava koriste na neki način kao token zarad dobijanja političkih poena jer postoje i druga krivična dela koja direktno diraju u politička prava građana. Ovde se želi postići jedan politički kompromis da se udovolji ženskim organizacijama, a da ostanu ta druga prava koja šire diraju u prava svih. I to je ono što se ponavlja kroz obrazac od strane vladajuće garniture već par godina, pa smo tako i zakon o alimentacionom fondu dobili u trenutku najveće političke krize jer je država htela na neki način da sebi kupi socijalni mir kroz prava žena i kroz prava dece”, primećuje Vasić.

Kada se sa nivoa politike spustimo na nivo sudnice, sve se to najjasnije vidi upravo u presudama. U njima ostaju zabeležene niske kazne, povratnici i sumnja u one koje prijave nasilje. Dokle god presude izgledaju tako, svaki zakonski „ustupak“ o pristanku ostaje više gest prema javnosti nego stvarna promena u načinu na koji se seksualno nasilje prepoznaje i sankcioniše.

Korisni telefoni:

 SOS telefon Autonomnog ženskog centra: 0800 100 007

 Viktimološko društvo Srbije:  011 228 8040 i 065 548 6421

 ASTRA SOS telefon za žrtve trgovine ljudima: 011 785 0000

  Policija: 192     Hitna pomoć: 194

Centri za žrtve seksualnog nasilja na teritoriji Vojvodine

Kikinda: 069 30 44 007
Novi Sad: 069 30 44 008
Zrenjanin: 069 30 43 009
Sremska Mitrovica: 069 30 44 010         
Vrbas: 069 30 44 050

Autorke teksta: Snežana Katunac i Marina Zec

Pravne konsultacije pri radu na tekstu: Jelena Drndarević

Ilustracije: Olga Đelošević

Članak U ime pravde, u ime predrasuda se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vladimir Iljič Lenjin

Danas bilo da razgovarate sa nekim ko sebe smatra nacionalistom, koji se zalaže za porodične vrednosti, liberalom koji veruje u tržište ili progresivnim levičarima, većina njih će tvrditi da je sloboda jedna od ključnih vrednosti za koju se zalažu. Verujući u svoju posvećenost ideji slobode, podrazumevajući njenu univerzalnu vrednost u aspektu koji oni (ne)svesno vide najvažnijim, ili jedino važnim.

Nekima je sloboda to da imate pravo glasa, slobodu kretanja, nacionalnu slobodu i slobodu izbora. Često se sloboda posmatra kao apstraktni pojam koji ne treba mešati sa materijalnim okolnostima, jer se zaboga tako sloboda kao uzvišena vrednost spušta sa pijedestala, a onda se i unizi i uprlja. A zapravo – nemoguće je odvojiti materijalne uslove od slobode. Šta vam znači sloboda kretanja kada nemate sredstava da putujete? Šta vam donosi sloboda izbora i različiti proizvodi koje možete birati ako ne možete da ih priuštite?

Tek kada se ostvare ekonomski preduslovi i kada pojedinci i zajednice imaju zadovoljene potrebe za negom, hranom, vodom, smeštajem, energijom i informacijama, tek tada možemo pričati o stvarnim slobodama. Ako većina ljudi 45 časova nedeljno provede u radu i putovanju, stvarajući profit drugima dok se muči da samo ispuni svoju potrebnu za životnim prostorom i hranom, koliko smo zaista kao društvo slobodni?

Jedan od mehanizama koji bi mogao da doprinese unapređenju socijalnih i ekonomskih prava i da nas približi slobodnijem društvu jesu univerzalne osnovne usluge.

Univerzalne osnovne usluge (na engleskom universal basic services ili UBS) možda su manje poznata ideja i često se mešaju sa univerzalnim osnovnim dohotkom (na engleskom universal basic income – UBI). UBI bi predstavljao određenu svotu novca koju svi stanovnici ili državljani neke zemlje ili teritorije dobijaju na mesečnom nivou bez obzira u kakvoj se ekonomskoj situaciji nalaze. Sa druge strane, UBS predstavlja skup javno finansiranih usluga koje su besplatne za korisnike i dostupne su svim stanovnicima određene teritorije.

Postoje različiti predlozi kako bi univerzalne osnovne usluge mogle da izgledaju, pa se od predloga do predloga razlikuju i usluge koje bi bile uključene u ovaj program, kao i kako bi se on finansirao. Iako su oblici i predlozi ovog sistema različiti, svaki za cilj ima da obezbedi preduslove za dostojanstven život za sve.

Set univerzalnih osnovnih usluga koje bi stvarno unapredile živote ljudi morao bi da uključuje usluge poput: zdravstvene nege i zaštite, obrazovanja, brige o starima, javnog prevoza, vode, hrane, energije, informisanja i interneta, ali i stanovanja i usluge pravne zaštite i pomoći. Uvođenje ovakvog seta usluga omogućilo bi ljudima mnogo slobodniji život jer bi najbazičnije i najpotrebnije stvari za život bile besplatne i dostupne svima.

Uvođenje ovakvih usluga onemogućilo bi situacije u kojima ljudi rade potplaćene naporne ili čak sumnjive ili nelegalne poslove. Mnogi radnici koji rade u lošim uslovima bi u uslovima postojanja UBS-a imali izbor i ne bi morali da pristaju na užasne radne uslove, dok bi to, sa druge strane nateralo poslodavce da poboljšaju uslove koje nude i pravednije se ophode prema svojim zaposlenima.

Besplatno celoživotno obrazovanje, kao i besplatna zdravstvena zaštita nisu ništa istorijski novo ili revolucionarno, mnoge države još uvek imaju više ili manje očuvane ove usluge. Tamo gde ih ima, poput Srbije, potrebno ih je proširiti i podruštveniti umesto što se privatizuju, a tamo gde ih nema potrebno ih je izgraditi.

Jedan od primera nestanka ovih usluga su šolarine. Iako deluje da su školarine i samofinansirajući studenti oduvek postojali, to je zapravo trend u poslednjih tridesetak godina. Takođe, nekada se u sklopu osnovnih zdravstvenih usluga moglo ići kod stomatologa i ginekologa, a danas su ili nedostupni ili upitnog kvaliteta usluge, što ih u praksi čini retkošću. Ove usluge potpuno su prebačene na teret građana, pa se često svodi na to da ko ima para može da popravi zube, a ko nema ostaje krezub. Nažalost, podaci nam govore da je sve više građana koji nemaju zube ili imaju manje zuba u odnosu na evropski prosek za njihove godine.

Pijaća voda i čista energija u količinama koje su dovoljne za dostojanstven život lako mogu postati dostupne samo ukoliko se promeni sistem naplate. Kao što danas postoje zelena, plava i crvena zona pri naplati električne energije, mogla bi da se uvede i bela zona u kojoj bi svaki građanin dobio određni broj kilovata za 0 dinara, dok bi se više naplaćivalo od onih koji troše najviše. Isto je i sa vodom. Umesto što neki građani pune i greju bazene, dok drugi imaju restrikcije, moglo bi da se svima jednako rasporedi određena količina čiste vode, a da se sve preko toga višestruko naplaćuje. UBS pretpostavlja i pravednost, pa kao i kod navedenog primera vode, i za ostale usluge, UBS se zalaže za to da neki ljudi ne mogu imati više nego što im je potrebno, dok drugi nemaju ništa.

Sve više gradova širom sveta uvodi sistem besplatnog javnog prevoza za putnike, pa među njima i Beograd. Kod javnog prevoza (ukoliko bi se proces privatizacije preokrenuo) cena bi se dodatno smanjila i još olakšala da prevoz u gradu bude besplatan. Uz to, države bi mogle da daju određeni broj besplatnih voznih ili autobuskih karata svakom građaninu kako bi svi imali pravo i na duža putovanja i kako bi mogli da posete rođake, prijatelje ili odu na odmor.

Obezbeđivanje stanovanja za sve predstavljalo bi veliki poduhvat, ali i jedan od najbitnijih. Ni on ne mora da bude pretežak ukoliko mu se priđe sistematski. Umesto privatnih skupih stanova potrebno je uložiti u javno stanovanje sa jedne strane, a sa druge strane onemogućiti gomilanje nekretnina uvođenjem visokih poreza na drugu, treću i sve ostale nekretnine u posedu jednog domaćinstva, kao i porez na prazne stanove. Uz otkup i društvenizaciju nelegalno stečenih nekretnina relativno brzo bi se otvorio veliki stambeni prostor koji bi omogućio svima koji sada pate zbog visokih stanarina ili rata kredita da mnogo povoljnije ostvare pravo na stanovanje.

Uz izgradnju stanova potrebno je uz njih graditi i javne kantine, kako bi se obezbedila opskrbljenost hranom svih koji to žele. Model mogu da budu studentske menze koje na jeftin, pouzdan i prilično zdrav način opskrbljuju puno ljudi hranom. Danas je hrana u potpunosti na tržištu, ali to ne mora da bude tako, već se može mnogo jeftinije i zdravije spremati u komunalnim prostorima. Ovakva praksa bi doprinela i socijalizaciji komšija koji žive u tim prostorima.

Sve ovo lepo zvuči, ali ko će sve to da plati, pitanje je koje se samo poteže kada se spomenu univerzalne osnovne usluge. Građani na ovaj ili onaj način već plaćaju sve ove usluge. Kada bi se iz jednačine izbacio privatni profit, ukupna cena ovih usluga postala bi niža. Uvođenje ovakvih usluga podstaklo bi ekonomiju obima. Kada se uklone privatni provajderi interneta, nivo investicije da se svima obezbedi besplatni brzi i pouzdani internet, kao i nacionalni TV operater, postaje relativno mali u odnosu na to koliko danas svi građani plaćaju. Troškovi izgradnje stotine hiljada društvenih stanova značajno su manji nego kada svako mora pojedinačno da obezbedi dom. Masovna priprema hrane resursno i radno efikasnija je nego individualna. Još jedan vid finansiranja mogao bi da dođe i kroz progresivno oporezivanje i kroz preusmeravanje novca sa manje značajnih projekata poput nacionalnog stadiona na obezbeđivanje usluga za sve.

Uvođenje ovako masovnog paketa usluga otvorilo bi puno novih radnih mesta i prostor za društvenu saradnju. Istovremeno bi se stekla individualna autonomija, te bi ljudi bili manje zavisni od plaćenog rada i imali bi više vremena za promišljanje potreba i društva u kome žele da žive. Višak vremena oslobođenog od nametnutog rada, ljudi bi mogli da koriste na različite kreativne i društveno angažovane stvari od umetnosti do volontiranja u zajednici. Različita istraživanja potvrđuju da sa rastom slobodnog vremena raste i želja ljudi da se aktiviraju u poslovima od značaja za zajednicu.

Društvo u kome su univerzalne osnovne usluge realnost bilo bi i društvo koje je mnogo više u skladu sa životnom sredinom i ljudskom potrebom za socijalizacijom jer ove usluge zahtevaju manje resursa nego kada se pojedinačno nabavljaju. Uz to, ljudi oslobođeni prisile rada imali bi više vremena za negu, kako drugih ljudi tako i bidiverziteta i životne sredine.

Većina stanovnika evropskih država danas već radi u sektoru usluga, pa transformacija iz sektora profitno orijentisanih usluga ka sektoru usluga koje su fokusirane na društveno blagostanje može biti relativno brza uz odgovarajuću političku volju, a ljudi mogu dobiti mnogo svrsishodnije poslove koji će doprineti zajednici, ali i njima samima jer će im ove usluge omogućiti da se lakše ostvare u različitim životnim prilikama i da se približe idealu slobodnog čoveka.

Zamislite dan u društvu u kom su dostupne osnovne univerzalne usluge. Ne moramo ići na posao koji ne volimo da bismo jedva platili račune. Dostupna nam je nega i zdravi smo jer ne moramo da razmišljamo opet o tome kako ćemo platiti lečenje ili kada ćemo doći na red. Imamo vremena da se zaista pozabavimo onim što nam je bitno, bila to naša porodica, odnosi sa komšijama, unapređenje kvarta, životna sredina ili nešto drugo. Postojanje ovih usluga otvara prostor da se pozabavimo suštinski bitnijim stvarima, bez briga kako ćemo izgurati do kraja meseca. Stvara više slobodnog vremena, manje briga i samim tim pruža više slobode, ili bar mogućnosti da razmislimo o tome šta je zaista sloboda.

Predrag Momčilović
Tatjana Avramović

Ilustracije: KURS.

Članak Usluge za dobar život se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Koliko god da verujemo da su venčanja simbol ljubavi i sreće, iskustvo žena koje su preživele nasilje pokazuje da mnoge od njih prvi put pretrpe nasilje tokom venčanja ili neposredno nakon njega. Crna venčanica u ovoj kampanji nije provokacija, već poziv da otvorimo oči pred stvarnošću u kojoj najveći broj žena strada od ruke sadašnjeg ili bivšeg partnera. Želimo da skrenemo pažnju na to da femicid nije iznenadna tragedija, već poslednji čin dugotrajnog nasilja koje je okolina mogla da prepozna. Naš cilj je da svako, na svoj način, pomogne ženi koja živi u nasilju, da je razume, podrži i da nikada ne zatvori vrata“, ističe Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

Pod sloganom „Dok nas smrt ne rastavi“, kampanja je usmerena na informisanje i edukaciju javnost o tome kako uočiti obrasce ponašanja koji najčešće vode do femicida i na koji način pomoći nekome ko je u potencijalnoj opasnosti. Ona stoga predstavlja svojevrsni apel zajednici da prepozna deluje preventivno kako bi se sprečili budući slučajevi femicida.

Prema podacima Autonomnog ženskog centra, u Srbiji je između 2011. i 2024. godine zabeleženo 424 slučaja femicida. Tokom 2024. godine ubijeno je najmanje 18 žena, dok je od početka 2025. godine do danas ubijeno najmanje 14 žena. Zabrinjava podatak da su u polovini slučajeva učinioci nasilja bili ranije prijavljivani, a u većini
slučajeva to su bili intimni partneri žrtava. Dom, mesto koje bi trebalo da predstavlja sigurnost, i dalje je najopasnije mesto za žene koje trpe nasilje.

Zato je crna venčanica, delo Marije Tarlać, u okviru kampanje predstavljena kao simbol sećanja i opomene. Venčanica, koja inače označava ljubav, nadu i novi početak, ovde podseća na žene koje su izgubile život zbog nasilja i na odgovornost društva da reaguje na vreme. Kroz ovaj snažan simbol, kampanja postaje glas otpora femicidu i poziv na zajedničko delovanje.

Kampanja „Dok nas smrt ne rastavi“ u narednom periodu nastaviće se kroz niz aktivnosti usmerenih ka informisanju javnosti, kroz edukativne materijale, resurse i grupe podrške namenjene ženama koje trpe nasilje, ali i njihovom okruženju. Ovim putem, Autonomni ženski centar podseća da femicid nije privatna stvar, već odgovornost celog društva jer jedna blagovremena reakcija nekada može spasiti nečiji život. Sprečimo femicid zajedno!

Realizaciju kampanje podržale su agencije McCann Beograd, Two Rivers, Universal Media i NN Media.

Članak Dok nas smrt ne rastavi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Srbiji postoji armija „nevidljivih” radnika koji upravo žive na gore opisani način, a nemaju radnu knjižicu. U pitanju su roditelji koji 24 sata dnevno brinu o svojoj bolesnoj deci. Njihov rad ne staje vikendom, nema godišnjeg odmora, ali nema ni plate, staža, pa samim tim ni prava koja iz toga proizilaze.

Zakon roditelj–negovatelj bio bi način da se ovaj neplaćeni rad prizna. Plata makar u visini minimalca, uplaćeni doprinosi i socijalno osiguranje na neki način bi predstavljali štit od potpunog siromaštva. Pa, ipak, takav zakon u Srbiji još uvek nije donet. Godinama do javnosti stižu obećanja i najave „dijaloga“, međutim, konkretni koraci i dalje izostaju.

Hronologija pokušaja

Temelj ove borbe zapravo se polaže 2009. godine, kada Srbija ratifikuje Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom (CRPD) i formalno preuzima obavezu da podrži porodice u nezi bez diskriminacije. Iz tog pravnog okvira će kasnije uslediti i zahtev za status „roditelj–negovatelj“. Već tada se iz institucija čuju prvi, diskretniji pokušaji. Naime, kancelarija Zaštitnika građana godinama kasnije svedoči da je još 2009. predlagala uvođenje posebnog dodatka porodicama sa teško obolelom decom kroz izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Međutim, ta ideja je, uz obrazloženje ministarstva da nema procene troškova, ostala u fioci.

Masovniji, vidljiviji talas glasova koji ponovo žele da poboljšaju status roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju ili drugim stanjima i oboljenjima, stiže krajem 2012. iz Novog Sada. Udruženje „Život“ tada pokreće inicijativu i peticiju za uvođenje statusa, a već u januaru 2013. zamenica Zaštitnika građana na RTS-u javno podržava rešenje i dogovara radni sastanak sa roditeljima.

U proleće iste godine približno 61 hiljada potpisa stiže do Narodne skupštine, uz zajednički pritisak udruženja i ombudsmana da se predlog stavi na dnevni red, ali bez epiloga. Tok narednih godina obeležavaju obećanja, okrugli stolovi i povremena medijska vraćanja teme u žižu javnosti, bez ulaska u proceduru koja bi donela sistemsko rešenje na državnom nivou.

Pomak, naizgled paradoksalno, ali suštinski jako logično, dolazi „odozdo” kada pojedini gradovi kreću da „krpe“ prazninu nacionalnog zakona. Sremska Mitrovica, na primer, tako 27. avgusta 2024. donosi odluku i otvara put dodeli statusa i isplati minimalca uz doprinose; potom Leskovac krajem decembra 2024. usvaja sličnu odluku i tokom 2025. uručuje prva rešenja, a Kula od marta 2025. prima zahteve roditelja.

U septembru 2025. Bor ide najdalje – gradska odluka uvodi naknadu u visini republičkog minimalca uz uplatu doprinosa, sa jasno naznačenom primenom od 1. januara 2026. što može biti protumačeno kao signal da lokalne samouprave, u meri u kojoj je to moguće, preuzimaju stvar.

Istovremeno, republička slika pokazuje zašto je „lokalno krpljenje“ nedovoljno. Početkom oktobra 2025. većina poslanika ne glasa ni za uvrštavanje predloga Zakona roditelj-negovatelj na dnevni red, posle čega Ministarstvo rada 21. oktobra otvara „dijalog o unapređenju statusa“, a već 22. oktobra sledi protest roditelja uz podršku studenata.

Glasovi sa protesta

Roditelji-negovatelji su na pomenutom protestu artikulisali jasne i merljive zahteve:

– nacionalni status roditelj–negovatelj zasnovan na zakonu (ne na projektima, jednokratnim merama i „radionicama“),
– naknadu najmanje u visini minimalne zarade uz uplaćene doprinose za penzijsko i zdravstveno,
– kao i prava koja prate radni odnos — bolovanje, odmor i zaštitu od gubitka stečenih prava.

Naglašeno je i da obuhvat mora biti dovoljno širok i pravedan, bez suženja kroz dodatne „kategorizacije“, jer se stanja dece menjaju, a iscrpljenost roditelja ne meri formularima. Organizaciju skupa, kako su istakle govornice, vodila je neformalna grupa od sedam majki, i to, kako kažu, i u ime onih roditelja koji zbog 24-časovne brige nisu mogli da napuste četiri zida.

„Ne tražimo pomoć, tražimo status. Da se prizna da smo radnici koji drže decu u životu: sa stažom, osiguranjem i pravom na odmor“, rekla je jedna od govornica na protestu.

U nastavku su se smenjavale lične, konkretne priče koje su objasnile suštinu zahteva. Jedna majka sa blizancima s autizmom opisala je godine vođenja bitke „od doma zdravlja, preko škole i pratnji, do ministarstava i centra za socijalni rad“, uz poruku da je „vreme isteklo“.

Druga učesnica, žena sa invaliditetom i majka deteta sa smetnjama u razvoju, poručila je da „ljubav ne plaća račune“ i da zahtev nije milostinja, nego priznanje realnog, punog radnog vremena koje roditelji već obavljaju, bez smene i zamene.

Govornice su istakle i da se roditeljske grupe susreću s obeshrabrivanjem i premeštanjem teme na „dijalog bez roka“, dok je ključni problem, a to je izostanak sistemskog rešenja, ostajao isti. Upadljiva činjenica koju su sve govornice bitno podvukle je da 141 poslanik nije glasao da se predlog Zakona roditelj-negovatelj uopšte uvrsti u dnevni red.

Priznati brigu kao rad, finansijski i pravno, i porodicama dati poštovanje i minimum sigurnosti – staž, osiguranje i odmor – stvari su koje mogu da naprave bitnu razliku i ponude nešto više od pukog preživljavanja.

„Ljubav ne plaća račune, ne obezbeđuje sigurnost i ne može zameniti zakon“, reči su takođe jedne od govornica. Posle godina inicijativa, peticija i „dijaloga“ bez epiloga, traži se konkretan potez – stavljanje predloga na dnevni red i glasanje. Zakon roditelj–negovatelj mora da se usvoji na nacionalnom nivou – sada i odmah, glavna je poruka majki dece kojima je pomoć potrebna svakodnevno.

Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

Članak Zbog čega je važno da se donese Zakon roditelj-negovatelj? se pojavljuje prvo na Oblakoder.