Prijatelji sa ekrana

U vremenu kada se čini da su poznate ličnosti, influenseri i javne figure na društvenim mrežama na samo jedan klik udaljeni, lako je pretpostaviti i uvideti koliko su emocionalne veze sa njima postale ličnije i složenije nego ikada. Svi imamo tog selebritija, blogera ili blogerku, influensera ili influenserku koje pomno pratimo – (gotovo) svaku objavu, pojavljivanje ili gostovanje. Za mene je to dugo bila Lana Del Rey. Ispravka: za mene je to Lana Del Rey.

Vremenom sam stekla utisak da smo Lana i ja prijateljice – pratim svaku njenu objavu, rekonstruišem je u svom umu, a kada izbije neki konflikt sa Ethel Chain, sklapam delove te sage braneći moju prijateljicu Lanu pred drugima. Kad isproziva Morgana Wallena, za koga do juče nisam ni znala da postoji, pomislim: „Kakav li je grozan lik taj čovek.”

Iako zvuči kao tipično fandom ponašanje, (što i jeste!) koje zaista nije izum 21. veka, društvene mreže su pojačale intenzitet tog odnosa. One nam omogućavaju osećaj „prisnije“ veze sa ljudima koje pratimo – poznatim ličnostima, influenserima, jutjuberima i TikTok kreatorima. Kada se trenutak obožavanja određenog kreatora podigne na viši nivo, nastaje parasocijalna interakcija – jednoosmerna veza koju razvijamo sa ljudima na mrežama, a koja postaje deo naše svakodnevice, oblikujući osećaj bliskosti, poverenja, pa čak i znanja o svetu oko nas.

Šta je parasocijalna interakcija?

Parasocijalna interakcija (PSI) odnosi se na vrstu psihološkog odnosa koji publika doživljava u svojim medijskim susretima sa izvođačima u masovnim medijima, posebno na televiziji i online platformama. Gledaoci ili slušaoci počinju da medijske ličnosti smatraju prijateljima, iako sa njima nemaju ili imaju vrlo ograničenu interakciju. PSI se opisuje kao iluzorno iskustvo, pri čemu publika komunicira sa osobama (npr. voditeljima emisija, poznatim ličnostima, fiktivnim likovima, influenserima na društvenim mrežama) kao da je reč o recipročnom odnosu. 

Prva istraživanja parasocijalnih odnosa pojavila su se 1950-ih, kada su psiholozi pokušavali da razumeju kako gledaoci televizije reaguju na voditelje, MC-eve i TV ličnosti koje im se direktno obraćaju kroz ekran – što je tada bila novina. Postojala je zabrinutost da gledaoci kod kuće neće moći da razlikuju odnose koje imaju sa televizijskom ličnošću od onih koje imaju sa „stvarnim“ ljudima. Gledaoci su „žrtve magijskog ogledala“, kako su to opisali Richard Horton i Donald Wohl u radu iz 1956. godine, u kojem se i pojavio izraz „parasocijalna interakcija“ po prvi put.

Parasocijalne interakcije vs. parasocijalni odnosi

Nisu svi parasocijalni odnosi isti, a njihova priroda i oblik mogu značajno varirati u zavisnosti od medijskog konteksta, vrste medijske ličnosti i emocionalnih potreba posmatrača. Kako navodi online platforma posvećena mentalnom zdravlju VeryWell Mind, takvi odnosi mogu varirati od jednostavnog uživanja u utešnom iskustvu gledanja omiljenog lika u televizijskoj seriji do intenzivne odanosti pop-idolu ili fiktivnom liku iz knjige.

Jedan od najpoznatijih slučajeva opsesivnog fanatizma desio se 1996. kada je Ricardo López, fan islandske pevačice Björk, godinama vodio dnevnik i snimao videe o svojoj opsesiji. U jednom trenutku poslao je pevačici pismo bombu i izvršio samoubistvo. FBI je presreo pismo pre nego što je stiglo do nje, ali slučaj je ostao zabeležen kao ekstreman primer kako parasocijalni odnos može prerasti u nasilje.  

Horton i Wohl (1956) definišu parasocijalnu interakciju (PSI) kao jednostrani oblik komunikacije, dok, kada osećaj bliskosti i interpersonalnosti sa medijskom figurom traje i van same interakcije sa medijem, govorimo o parasocijalnom odnosu (PSR).

Na primer, ako imate osećaj da ste „deo ekipe“ dok gledate likove iz serije Friends kako provode vreme zajedno u Central Perku, doživljavate parasocijalnu interakciju. Ako nastavite da razmišljate o Rachel, Chandleru, Monici ili nekom od ostalih članova grupe i nakon što završite epizodu, pa čak i komentarišete njihovo ponašanje u seriji kao da su ljudi koje poznajete, tada ste razvili parasocijalni odnos sa tim likom.

Ovi odnosi često se produbljuju kroz fandom kulture – posebno u Americi, gde fanovi organizuju konvencije, maskiraju se u omiljene likove, kreiraju i dele mimove, a čak se i fizički okupljaju. Takve prakse pojačavaju osećaj pripadnosti zajednici i interakcije sa medijskom figurom, čineći parasocijalni odnos živim i društveno angažovanim iskustvom, iako i dalje ostaje jedno­stran.

Zašto se razvijaju parasocijalni odnosi?

Iako su parasocijalni odnosi jedno­strani, oni često imaju mnogo sličnosti sa stvarnim odnosima i vezama. Prema portalu Find a Psyhologist, parasocijalni odnosi su dobrovoljni i pružaju osećaj društva. Gledaoci i pratioci medijskih ličnosti mogu osećati naklonost, zahvalnost, podršku, pa čak i lojalnost prema njima, iako u stvarnom svetu nemaju direktnu interakciju.

Jedan od razloga zbog kojih se parasocijalni kontakti razvijaju je psihološka potreba za povezanošću i sigurnošću. Kada omiljeni kreator ili poznata ličnost pruža osećaj utehe, podrške ili zabave, mozak prepoznaje tu emocionalnu vezu slično kao i stvarnu socijalnu interakciju. Čak i ako nikada nismo imali stvarni susret sa tom osobom, osećamo da je ona deo našeg svakodnevnog života.

„Mi, kao ljudi, imamo mozak koji je u osnovi programiran za preživljavanje i razmnožavanje,“ ističe Gayle Stever, profesorka na SUNY Empire. Ona dodaje da ako neki lik ili poznata ličnost pruža osećaj utehe, sigurnosti i zaštite, „mozak ne mari da li poznajete tu osobu u stvarnom životu ili ne – on će automatski formirati trajnu vezu.“

Stever naglašava da usamljeni ljudi češće  razvijaju parasocijalne odnose, ali da to čine i oni koji nisu usamljeni, te zaključuje da smo svi podjednako skloni da uspostavimo vezu sa osobom na ekranu.

Parasocijalni odnosi u digitalnoj eri

Društvene mreže su dodatno pojačale intenzitet parasocijalnih odnosa. Omogućavajući pristup sadržajima 24 sata dnevno, oni stvaraju osećaj stalne prisutnosti ličnosti u životu fanova. Pored toga, interaktivne funkcije – lajkovanje, komentari, deljenje sadržaja, pa čak i mogućnost direktnih poruka – stvaraju iluziju recipročnog odnosa, čineći parasocijalnu vezu emocionalno intenzivnijom i „prisnijom“ nego što je to bio slučaj sa tradicionalnom televizijom ili filmom. One pružaju osećaj „direktnog uvida“ u intimu, čak i kada je ona pažljivo inscenirana, što dodatno jača iluziju prisnosti i poznavanja – kao da smo ušli u nečiji život, iako ta bliskost u stvarnosti ne postoji.

Studije pokazuju da parasocijalni odnosi mogu biti i pozitivni i negativni. S jedne strane, oni mogu pružiti utehu, motivaciju i osećaj pripadnosti zajednici istomišljenika. S druge strane, preterana identifikacija sa medijskim ličnostima može dovesti do isprepletanja stvarnog i virtuelnog sveta, smanjenja društvenih kontakata u stvarnom životu i, u ekstremnim slučajevima, osećaja zavisnosti od online sadržaja.

Kada je pop pevačica Chappell Roan progovorila o nametljivom ponašanju fanova koje je iskusila otkako je ranije ove godine iznenada postala popularna – proganjanje, neželjeni dodiri, nametljiv kontakt sa njenim prijateljima i članovima porodice – pokrenula je veliku diskusiju o odnosu između poznatih ličnosti i njihove publike, kao i o negativnim stranama tzv. parasocijalnih odnosa.

Kako je pokazala Chappell Roan, to može da se obije o glavu. „Kada [fanovi] dobijaju pristup poznatoj ličnosti putem objava na društvenim mrežama, povećava se percepcija intime. Ljudi misle da zaista imaju više veze nego što zapravo imaju,“ kaže Mel Stanfill, profesorka digitalnih humanističkih nauka na Univerzitetu Centralne Floride i autorka nedavno objavljene knjige Fandom Is Ugly.

Digitalna interakcija komplikuje parasocijalne veze. Kreatori na YouTube-u, TikToku i Instagramu aktivno razvijaju ove odnose sa publikom kao deo svog poslovnog modela, oslanjajući se na percepciju autentične dvosmerne veze kako bi osigurali lojalnost pratilaca. To može stvoriti iluziju veće bliskosti nego što zaista postoji – fanovi često misle da imaju dublju vezu sa poznatom ličnošću nego što je realno.

Fenomen parasocijalnih odnosa, iako prirodan za ljudsko ponašanje, znatno je pojačan društvenim mrežama. Tradicionalni model, gde fan nema stvarni kontakt sa poznatom ličnošću, sada je narušen – poznate ličnosti mogu videti poruke fanova ili čak odgovoriti na njih. „Mozak obrađuje medijski prikazane slike na isti način kao i slike iz stvarnog života, što dodatno pojačava osećaj prisnosti i intenzitet parasocijalnog kontakta,“ ističe Gayle Stever, profesorka na SUNY Empire.

Između iluzije i stvarnosti

U prošlosti, parasocijalne interacije su se pretežno javljale sa televizijskim ličnostima. Danas se, ti odnosi ostvaruju i između pojedinaca i njihovih omiljenih blogera, korisnika društvenih mreža i gejmera. Priroda i intimnost parasocijalnih odnosa takođe su evoluirale. Reality televizija omogućava gledaocima da prate najintimnije i najličnije delove života televizijskih ličnosti, dok poznate ličnosti otvoreno dele svoja mišljenja i aktivnosti putem različitih društvenih mreža, poput Twittera i Facebooka.

Pored toga, internet omogućava pristup medijskim ličnostima 24 sata dnevno, a veća zavisnost od interneta može dovesti do povećanja parasocijalnih interakcija. Iako, kako u svom tektu navodi portal Find a Psychologist, parasocijalni odnosi i dalje ostaju jedno­strani, oni su se transformisali u interaktivnije okruženje, omogućavajući pojedincima da komuniciraju sa svojim medijskim ličnostima i povećavaju intimnost i snagu parasocijalnog odnosa.

Ovi odnosi, iako jedno­strani, oblikuju način na koji doživljavamo svet, utiču na naše emocije i socijalne stavove, te mogu pružiti osećaj pripadnosti i podrške. Istovremeno, važno je biti svestan granica između virtuelne i stvarne interakcije, kako bi parasocijalni kontakti ostali izvor inspiracije i uživanja, a ne zamene za stvarne društvene veze.

U digitalnoj eri, gde su medijske ličnosti stalno prisutne i lako dostupne, razumevanje i kritičko promišljanje ovih fenomena postaje ključno – ne samo za naše emocionalno zdravlje, već i za sposobnost da gradimo autentične, smislene veze u stvarnom svetu. Parasocijalni odnosi nas podsećaju koliko važno iskustvo komunikacije i identifikacije sa drugima može biti, ali i koliko je važno čuvati granicu između iluzije i stvarnosti.