Romantični filmovi nemaju baš najbolju reputaciju i retko kada će čovek drugom pripadniku svoje vrste reći: „U što sam pogledao dobar romantičan film“, a drugi mu sa interesovanjem odgovoriti: „Strava, koji?“, pa da to još preraste u finu diskusiju… Uglavnom kada nekome pomenete film ovog žanra, na tom licu vidite maleni grč koji vam i pre nego što uopšte čuje o čemu se radi, bez reči kaže: „Mislim da to baš i nije za mene“.
Ako preračunamo koliko vremena provodimo međusobno analizirajući sve što se na polju romantike desilo i nije desilo u našim životima, jednostavno se ne uklapa da nas tema ljubavi, kada je na filmu, baš i ne zanima. Zašto to deluje tako?
Zato što postoji Nicholas Sparks. Prilažem sliku koja govori hiljadu reči:
Romantični filmovi za izbegavanje / Fotografija: Google Search
Na potpuno suprotnoj strani od tih patetičnih mina, nalaze se filmovi koji su uglavnom odlični, ali za koje morate biti posebno (ne)raspoloženi. Ja ih nazivam dramčinama koje vode u razvode, zbog interesantne činjenice da Šveđani i dan danas optužuju Bergmana da je svojim filmom „Scenes from a Marriage” značajno podigao stopu razvoda u toj državi.
Negde u središtu celog tog romantičnog haosa, sakriveni su oni filmovi koje zapravo sve vreme i tražimo. To su prijatna ostvarenja koja imaju šta da kažu o ljubavno-romantičnim temama, ali su ujedno svesni koliko smo mi teški ljudi, pa nam sve to serviraju u najšarmantnijem mogućem pakovanju. Danas pričamo o njima.
Medianeras (Sidewalls), režija: Gustavo Tarreto
Kako da pronađeš ljubav ako ne znaš gde da gledaš?
Gustavo Tarreto otvara ovaj argentinski film pričom o zgradama u Buenos Ajresu, ali što ga duže slušamo sve više razumemo da uopšte ne govori o zgradama, nego o ljudima. O ljudima koji su otuđeni baš kao i te građevine i povezani samo nekakvim telefonskim žicama.
Zatim upoznajemo dvoje od njih. Martin je web dizajner. On iz svog malog stana izlazi samo kada baš mora i priznaje da ima osećaj da otkad je pre 10 godina seo za kompjuter – kao da više nikada nije ni ustao (poznato?). Mariana živi preko puta njega. Ona je završila arhitekturu, ali nije nikada ništa projektovala, već uređuje izloge i ima osećaj da kada ih ljudi gledaju – zapravo vide nju. Zato ponekad i sama tu sedne, glumeći lutku. Što ih više upoznajemo, to nas više nervira što im sudbina ne da da se upoznaju. Ali za tako nešto bi prvo morali da sruše zidove oko sebe.
Iako je osnovna tema filma usamljenost, reditelj je romantik koji ne dozvoljava da se stvari izmaknu kontroli i odu u pesimizam, pa ih stalno hrani duhovitošću. Na taj način, kao da nam poručuje da ne shvatamo stvari previše ozbiljno i da postoji nada da nas prava ljubav možda čeka baš iza ćoška (zida).
Fotografija: IMDB
Once, režija: John Carney
Koliko često pronađemo pravu osobu?
Ovo nije mjuzikl, ali jeste muzički film u kome nam pesme govore sve što likovi na drugi način možda nikada i ne bi rekli. On je ulični svirač i njoj se dopalo kako on svira. Ona svoj muzički talenat neguje tako što u pauzama loših poslova odlazi u prodavnicu klavira, gde izbacuje sve što joj je na duši. Oni prepoznaju tu povezanost, pa izgovorima pronalaze načine da provode vreme zajedno – što će ih odvesti čak i do snimanja zajedničkog albuma. Ali život nije baš pesma, pa nas ovaj film podseća na to: šta se desi kada pravu osobu upoznamo u pogrešno vreme.
John Carney je ovim filmom dokazao koliko je želja važnija od novca, jer ovu prirodnost ne bi nikada postigao da mu je sve išlo po planu. Cillian Murphy je trebalo da igra glavnu ulogu, ali je odustao i sa sobom poveo i sponzore. Tako da je Carney ostao na cedilu sa jako malo para, dve kamere, oko dve nedelje za snimanje i scenarijom od 60-ak stranica koje je napisao kada ga je devojka ostavila.
Verovatno je tada u „kad je bal nek je maskenbal“ maniru odlučio da mu u glavnim ulogama ne budu glumci, nego pevači – Glen Hansard i Marketa Irglova. Ali mu se sve višestruko isplatilo: napravio je odličan film, uzeo je Oskara za najbolju originalnu pesmu Dizniju ispred nosa i stvorio sebi karijeru muzičkog reditelja (Begin Again, Sing Street). Uz to su Hansard i Irglova formirali bend pod nazivom The Swell Season i bili neko vreme u vezi.
Fotografija: YouTube skrinšot
Amelié, režija: Jean-Pierre Jeunet
Jedna osoba može promeniti život zauvek.
Amelié (Audrey Tautou) nikada nije odrasla. To joj daje supermoć da u najsitnijim detaljima, kojima niko drugi ne posvećuje posebnu pažnju, vidi potencijal da učine život lepšim. Kao svaki superheroj, ona svoje moći koristi kako bi dobrim delima pomogla ljudima u svom okruženju. Dobro ‘ajde i za po koju simpatičnu osvetu, ali samo po zasluzi.
Međutim, život sanjara je usamljen život i Amelié je izgubila nadu da će pronaći nekoga ko će je u potpunosti razumeti. Sve dok iz daljine ne upozna mladića koji se bavi jednako neuobičajenim stvarima i posmatra svet na slično poseban način. Njih dvoje su očigledno srodne duše – jedine takve na svetu, ali da bi došla do njega, moraće bar na trenutak da prevaziđe svoju nezrelost i napravi samo jedan ozbiljan korak, kako bi po prvi put učinila nešto dobro i za sebe.
Reditelj Jean-Pierre Jeunet se godinama pripremao da napravi svoj crveno-žuto-zeleni bajkoviti omaž malim životnim radostima. Koliko sebe je uneo u stvaranje ovog filma, govori i to da je celokupan film snimljen u njegovom komšiluku.
Fotografija: IMDB
500 Days of Summer, režija: Marc Webb
Ovo nije ljubavna priča, ovo je priča o ljubavi.
U ritmu melahnoličnih rok pesama, pratimo 500-dnevni odnos između Toma (Joseph Gordon-Levitt) i devojke po imenu Summer (Zooey Deschanel). Iako postavka deluje kao da će biti klasična ljubavna priča gde se momak zaljubljuje u devojku, pa sledi sve po redu, film nam odmah otklanja sva očekivanja i govori da nije to u pitanju.
Ono što ovom filmu daje posebnu dinamiku je to što njihove dane ne pratimo linearno, već naizgled nasumično sa vrlo naglim preskocima. Na taj način su nam jedni pored drugih smešteni njihovi dobri i loši periodi, pa je utisak o njihovom odnosu daleko kompletniji, nego kada bismo gledali klasičnu strukturu. A ono što je posebno zanimljivo je što film, iako malo vuče za Toma (jer gledamo sve iz njegove perspektive) ima prilično podeljeno mišljenje o tome ko je više, a ko manje u pravu, što stvara vrlo interesantnu diskusiju (osim ako ste u vezi).
Pored toga, film je jako duhovit i autentičan. Razlog tome je što je oko 75% toga što vidimo bilo zaista deo odnosa između scnariste i devojke koja je pomenuta (ne baš finim rečima) u uvodnim kadrovima filma.
Fotografija: IMDB
Scott Pilgrim vs. The World, režija: Edgar Wright
Udari ljubav tamo gde najviše boli.
Scott Pilgrim (Michael Cera) se nalazi u problemu. Pronašao je devojku svojih snova (bukvalno ju je sanjao, a onda upoznao) i nekako uspeo da je pridobije da mu da šansu, a onda je saznao za da ako želi da bude sa njom, mora prvo da pobedi njenih 7 bivših (standardna procedura), koji uz to imaju i supermoći (klasika). Ovako suludo-fantastična premisa dolazi iz istoimenog stripa, a svoj pun potencijal ostvaruje pod umećem i neverovatnom posvećenošću detaljima Edgar Wright-a (Shaun of the Dead, Hot Fuzz), koji nam daje savršeni miks igrice i stripa na filmskom platnu.
Film bukvalno nema trenutka mira, jer ga reditelj konstantno seče svojim karakterističnim brzim kadrovima i prelazima koji savršeno odgovaraju ovakvom okruženju. On je za ovaj film izjavio da ga doživljava kao mjuzikl, samo što umesto da pevaju – glumci se biju.
Ovaj film predstavlja posebno iskustvo gledanja. Ako baš budete želeli da pohvatate baš sve reference, kojih ima bezbroj i najčešće su vezane za gejmersku kultruru, trebaće vam sigurno više od jednog gledanja.
Fotografija: IMDB
Lost in Translation, režija: Sofia Coppola
Svi žele da budu nađeni.
Radnja filma prati dvoje ljudi (Bill Murray i Scarlett Johansson), koji se nalaze u različitim životnim dobima, ali se prepoznaju po istoj usamljenosti koju u sebi nose.
Oni se upoznaju u hotelu u Tokiju, na mestu gde kulturološke razlike na svakom koraku naglašavaju njihovu nepripadnost – koja im je zabavna samo kada vreme provode zajedno. Ali fokus ovog filma nije u samoj radnji, već u deljenju osećaja koji su toliko autentični, da je nemoguće da ih Sofia Coppola nije prenela iz svojih ličnih iskustava (što je kroz intervjue delom i potvrđeno).
Da li je ovo romantičan film, ostaje na gledaocu da proceni, jer je odnos glavnih likova nedefinisan i prolazi kroz potpuno različite faze. Ali oni baš u tom neznanju i uživaju i izvlače najviše iz njega, jer o nekim stvarima čovek može pričati tako iskreno samo sa nekim koga je tek upoznao, a ima osećaj kao da ga oduvek poznaje.
Fotografija: IMDB
La Belle Époque (Lepo Doba), režija: Nicolas Bedos
Da li biste ponovo proživeli najsrećnije dane svog života?
S obzirom da mu je brak pred raspadom, a za nešto novo je verovatno prekasno, 60-godišnji karikaturista (Daniel Auteuil) odlučuje da ipak iskoristi poklon svog sina koji će mu omogućiti da ponovo proživi trenutke svoje mladosti, kada je upoznao svoju prvu ljubav.
To čini pomoću agencije, koja prikuplja što više podataka o tom događaju, a zatim uz pomoć glumaca i veoma kompleksnih pozorišnih setova, oživljava sve do najsitnijih detalja, bilo koji period iz prošlosti koji klijent poželi.
Ovu neobičnu postavku, reditelj Nicolas Bedos, koristi kako bi nam provukao nekoliko paralelnih ljubavnih priča koje se dešavaju u prošlosti (stvarnoj i fiktivnoj), ali i sadašnjosti. To kombinuje sa karakterističnim humorom i brzim dijalozima, koji odlikuju manje-više sve francuske komedije. Usput nam postavlja i pitanje – ko smo mi, u odnosu na to – ko smo nekada bili.
Fotografija: IMDB
To vam je dokazni materijal koji, kao advokat romantičnih filmova, prilažem u njihovu odbranu.
Bilo je tu mnogo kriterijuma i nedoumica u kom smeru otići, koju poruku poslati (posluku porati), pa je dosta divnih filmova ostalo nepomenuto. Tako da ću zauzeti još par redova interneta (nek oprosti Bil Gejts) da vam predložim i njih:
Lars and the Real Girl, Only Lovers Left Alive, Submarine, The Lobster, Rushmore, Her, Portrait of Lady on Fire, Edward Scissorhands, In the Mood for Love, Before Sunrise/Sunset/Midnight, Flipped, Kimi no na wa, Broken Flowers, In Search of the Midnight Kiss, Stranger than Fiction, Moonrise Kingdom, Chungking Express, High Fidelity…
Toliko od mene i romantike. Želim vam što više dobrih filmova i što manje Nicholas Sparks-a.
0 Comments