fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Na žulju vlastima, na strani istine

Kako izgleda baviti se istraživačkim novinarstvom u Srbiji?
Piše: Sanja Dojkić

30. January 2024

Mi novinari poslednjih nekoliko meseci izuzetno često čujemo „mračno predviđanje“ kako ćemo zbog veštačke inteligencije ostati bez posla: „Vi ćete prvi da puknete zbog ChatGPT-a”. Iako na to ismevanje možemo da kiselo iskrivimo usta i da se nadurimo, kada govorimo o novinarstvu u Srbiji, odnosno onome kako se ono dominantno obavlja u našoj zemlji, zaista može da nas zameni jedna mašina. Instrumenti za kopi-pejst, kuckaroši kepslokova u naslovima, glavni kuvari u kuhinjama polu-informacija (neretko i ne-informacija), redovno samo jednim prstom preko linije istine, a nekada i celim stopalom. Bitno je da te brojke u analitikama „gore”. Nekada profesija od najvišeg poštovanja, sada nešto što može da radi ni toliko pametan robot. Nismo tačno sigurni u kom trenutku je ovo zvanje postalo izbor između sačuvati obraz, ali izgubiti živce, i sačuvati sopstveni mir, ali nauštrb istine? Da li rizikovati i zbog „bitne stvari” dobiti otkaz, ili se uljuljkati u to da zapravo ništa nije bitno, pa ni ovo? Sačuvati dostojanstvo, ili sačuvati svoj život? Da li je ovo poziv, ili samo posao?

Razgovarali smo sa novinarkama koje su svojim pričama pokrenule važne teme, borile se za pravdu, ali su u tom procesu sebe dovodile u ozbiljnu opasnost.

Ocena novinarstva u Srbiji: mršava dvojka

Dejana Cvetković je u svojim dvadesetim godinama uspela da osvetli veliki problem u Vranju, koji, nažalost, nije ograničen na njen rodni grad. „Vranjsko porodilište: Između šamara i prizivanja sebi” o simptomatičnom akušerskom nasilju koje se godinama dešavalo, ali i prikrivalo. Javnost je od tada nešto više načuljila uši za porodilje koje u najdelikatnijem trenutku svog života i trudnoće trpe strahote od lekara i babica, osoba koje se brinu kako o njihovim životima, tako i o dobrobiti njihovih beba.

Kao glavne probleme u novinarstvu u Srbiji Dejana za Oblakoder navodi niske zarade (pogotovo ako radite za lokalne medije), kao i pritiske, pretnje i napade kojima su novinari gotovo svakodnevno izloženi kako u onlajn prostoru, tako i van njega. Pored toga, ističe i da seksističke napade novinarke trpe gotovo na dnevnom nivou.

„Komentariše se njihov izgled, način života i drugo. Posebno napadaju novinarke koje podrivaju patrijarhalne i heteronormativne obrasce. U svim tim uslovima koje sam navela jeste teško baviti se ovim poslom, ali mi koji svoj posao obavljamo na etički i profesionalan način imamo tu moralnu satisfakciju kada vidimo da smo, recimo, pokrenuli neku važnu temu u javnosti i da se zapravo nešto menja, makar neki mali pomak. To je ono što mislim da mene i druge kolege drži u ovom poslu pored svih izazova i rizika koje on nosi“, istakla je Dejana za Oblakoder. 

Dodala je i da se kao novinarka na lokalu susreće sa zatvorenošću institucija ka novinarima koji izveštvaju kritički. 

„Jedino mogu da pohvalim tužilaštvo u Vranju koje odgovara u roku od dan-dva. Nekad je zaista teško doći do nekih podataka ili ljudi u institucijama. Lično umem da budem jako dosadna kada mi je neki podatak neophodan i uporna, tako da uglavnom dođem do informacija, iako ne dobijem baš uvek sve u potpunosti šta tražim jer gledaju da ti daju odgovor, ali da te „zakinu gde mogu”. Prespor je postupak čekanja odgovora na žalbu Poverenika za informacije od javnog značaja i u dnevnom novinarstvu nema vremena za to da se dugo čeka na odgovore ili sagovornike, tako da to jeste realan problem“, rekla je Dejana. 

U brzom protoku informacija, čak i važne teme mogu da brzo padnu u zapećak raznih portala. Jedna vest napravi „bum” tri dana, i na kraju da se na nju zaboravi. Ali to se nije desilo sa pričama Ivane Mastilović Jasnić, izvršne urednice „Blica“ i urednice informativne redakcije „Blic televizije“, čija je serija tekstova o preživljenim seksualnim napadima u slučaju samozvanog učitelja glume Miroslava Aleksića, kao i u slučaju predsednika opštine Brus Milutina Jeličića Jutke postavila etičke i profesionalne standarde za sve koji žele da se temom seksualnog i rodno zasnovanog nasilja (ozbiljno) bave.  

Ivana navodi da je stanje novinarstva u Srbiji, ali generalno u svetu, „strašno, a nije strašno“ – strašno je u odnosu na zlatno doba novinarstva u 20. veku u zapadnom svetu (sa izuzetkom SFRJ), a nije jer se i drugima u svetu dešava ova ekstremna polarizacija medija po političkim linijama. 

„Ne postoji više politički centar, a objektivnost i zdrav razum su skrajnuti. Dva ekstremno agresivna politička pola prihvataju samo svoju verziju stvarnosti i hrane se srdžbom prema tuđoj „jeresi“. Novinari i mediji koji se zateknu u centru, između dve naelektrisane struje, smetaju svima jer su jedini preostali živi dokaz da može drugačije, da može normalno. Da je istina i dalje negde u sredini, da nije sve crno ili belo i da svet nije politički binaran. Uprkos svemu tome, stanje novinarstva i medija u Srbiji i svetu ocenjujem kao dinamično i uzbudljivo“, objasnila je Ivana Mastilović Jasnić u razgovoru za Oblakoder.

Prema njenim rečima, baviti se novinarstvom je i teško i lepo.

„Kada ste u centru, između dva ekstrema, na smetnji ste, izloženi raznim udarima, pritiscima iz različitih centara moći, podmetanjima, nelojalnoj konkurenciji. Ali, kada je stvar za koju se borite važna, kada verujete da pisanjem možete nešto u društvu da pomerite, da rešite, onda na sve to gledate kao na izazov. Moj posao nije samo da dođem do priče i napišem pet hiljada karaktera teksta! Moj posao je da saslušam, razumem, da tražim rešenje, obijam pragove institucija boreći se za obične, male ljude, jer novinari imaju nešto veći uticaj, naš glas se dalje čuje. Mnogo puta sam uspela u tome. I ne mislim da je tako samo u Srbiji, naprotiv“, navela je Ivana.

Kada govorimo o slobodnom i kritičkom novinarstvu, na prvoj liniji istraživačkog novinarstva, ali i same odbrane ove profesije u našoj državi svakako je KRIK. Zbog tema kojima se bave, sudnice nisu nepoznanica ovim novinarima. To je bio slučaj i sa Vesnom Radojević, kojoj je zajedno sa koleginicom Draganom Pećo stigla tužba od Nikole Petrovića za tekst „Predsednikov kum Nikola Petrović kupio avio-kompaniju od Stanka Subotića”. Vesna je u razgovoru za Oblakoder navela da je stanje u novinarstvu izuzetno loše, i teško je baviti se ovim poslom jer je čitav državni aparat protiv vas.

„Biti profesionalan u ovom poslu znači da si stalno na žulju vlastima, i to je tako. Ali ako imate zemlju čija vlast teži autokratiji, onda si stalno i na nišanu vlasti“, rekla je Vesna i dodala:

„Novinarstvo je obojeno u propagandu, neprofesionalizam, pristrasnost, manipulaciju. Mnogo mladih novinara koji sede po obračunskim dnevnim listovima poput Srpskog telegrafa, Aloa, Informera dokazuju da nema nade da se takva vrsta posla gadi novim naraštajima. Rado sede tamo i verovatno ne za tako velike pare učestvuju u uništavanju profesije, dijaloga, normalne komunikacije, savesti i odgovornosti koje novinarski posao nosi. Ti mediji su popularni, miljenici su vlasti, uzimaju novac iz džepova poreskih obveznika i trebalo bi da budu sve suprotno od onoga što su danas. Novinarstvo se svelo na nekoliko odgovornih redakcija i na entuzijazam pojedinaca.”

Tužbe, tužbe, tužbe… i poneka pretnja

Novinari i novinarke gotovo da su navikli da im pristigne „plava koverta“. Pretnje na društvenim mrežama takođe su svakodnevica za njih. Nada ljudi imenovanih u tekstovima da će ućutkati one koji daju glas nevidljivim ljudima i pričama, doduše, nije jača od istine. 

Srećom po Dejanu, ona za sada nije imala ta iskustva, ali to se ne može reči za Ivanu i novinar(k)e KRIK-a.

Zbog svojih tekstova, Mastilović Jasnić je dobijala pretnje koje nisu bile upućene samo njoj, nego i članovima njene porodice. Ona je nakon tekstova o Aleksiću doživela dvadesetak tužbi, i krivica i parnica. Desilo se mnogo odlazaka na suđenja, gubljenje radnih dana, pa s tim u vezi i novca, stres zbog susreta „oči u oči” sa čovekom optuženim za silovanje i seksualno zlostavljanje učenica. 

Tekstovi o Milutinu Jeličiću Jutki su, pored slučaja Aleksića, obeležili njenu novinarsku karijeru. Navela je da je priča o Brusu bila još teža jer je slučaj za javnost bio manje atraktivan, budući da su žrtve bile anonimne devojke i žene. Šest meseci je samo „Blic“ pratio ovu priču pre nego što su se uključili drugi mediji. Ivani je i od Jeličića stigla ne jedna tužba.

„Jutka me je tužio 40 puta! Za skoro svaki tekst koji sam napisala. Tužio je i moje kolege, urednike, „Blic“. Na kraju je osuđen na tri meseca zatvora, odležao je kaznu, a ja se i dalje tužim s njim. Apsurd“, istakla je Mastilović Jasnić.

Mreže su i tada gorele, pretnje su stizale sa raznih anonimnih profila. Jedna je bila upućena i njenoj ćerki. 

„Taj slučaj sam prijavila Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal i vrlo brzo je otkriveno da iza toga stoji Jutkina ćerka. Nisam želela da podnesem prijavu. Verujem da je na neki način i ona žrtva. Konačno, svako zaslužuje drugu šansu“, navela je ona.

Novinari KRIK-a, nažalost, navikli su na zastrašivanja – pojedinima su čak obijali stanove, a tužbe su postale gotovo izvesne u njihovim životima. Od brojnih koje su dobijali svih ovih godina, nismo slučajno pomenuli baš tužbu Nikole Petrovića u ovom tekstu. Prvostepenom odlukom suda ova tužba je odbačena pre samo nekoliko dana, 24. januara – Petrović je u tužbi tvrdio da su novinarke u priči u kojoj su otkrile njegovu ofšor firmu i tajne poslove objavile njegove lične podatke, ali je sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu utvrdio da to nije tačno i novinarke oslobodio.

Vesna je rekla da je jako neprijatan osećaj za bilo koga iz njihove redakcije da sedi na optuženičkoj klupi, da se oslovljava sa okrivljeni, da je non-stop teret na novinaru da se brani od neosnovanih tužbi.

Tužba Nikole Petrovića najpre, po njenom mišljenju, nije ni trebalo da bude prihvaćena. 

„U njoj se navodi da smo zloupotrebile njegove lične podatke, u tužbi se navode podaci koji to nisu. Međutim, tužba je prihvaćena i čitav slučaj je trajao skoro tri godine. Ali to je cilj – iznurivanje, vukljanje po sudovima, plaćanje advokata, a sve da bi nas osujetili da objavimo nešto novo. Međutim, na to nas svakako neće naterati niti jedna tužba“, rekla je Vesna.

Ona je navela da je oslobađanje optužbe pobeda i prvi stepenik jer je prvostepena, ali da je pravo olakšanje nakon svih ročišta na kojima su dokazivali očigledno – da nisu objavili nijedan Petrovićev lični podatak.

„On je sa druge strane pričao da nije javna ličnost i da KRIK nema pravo da piše o njemu. Ipak, na poslednjem ročištu su se pojavili i prorežimski tabloidi i oni ga sami demantovali, pored svih naših dokaza da to nije tačno i da njegova karijera i život interesuju brojne druge medije, ne samo KRIK“, objasnila je Vesna.

Posao koji mnogo daje, ali mnogo i oduzme

Istraživačko novinarstvo nije lako – niste izloženi samo potencijalnim opasnostima, nego i ispovestima ljudi koji su prošli nezamislivo. Temeljno se baviti teškim temama ili onima od javnog značaja sigurno ostavlja posledice po mentalno zdravlje odgovornih novinara i novinarki, tako da smo pitali naše sagovornice kako one uspevaju da sačuvaju sebe u poslu koji toliko oduzima na ličnom planu.

Dejana je krenula na terapiju kada je počela da se bavi temama koje su osetljive.

„Negativne strane ovog posla jesu česti „burnout-i”, ponekad zaboravim da imam i druge identitete van posla. Zaista je teško pronaći balans, koliko god da uradiš želiš više i nekad se razočaraš kad vidiš da je neka tema samo aktuelna par dana, ali se suštinski nakon toga ništa ne promeni“, rekla je ona.

Sa druge strane, Ivana se nikad nije obratila psihoterapeutu zbog posla.

„Kada se dogodila korona, „Blic“ je svim zaposlenima obezbedio psihološku podršku. Istu mogućnost imala sam i kada sam radila osetljive priče sa žrtvama silovanja, kao i nakon masakra u Ribnikaru i selima oko Mladenovca. Iskreno, nikada se nisam obratila psihoterapeutu zbog posla. Pričam mnogo sa porodicom i ljudima s posla. Imam nekoliko kolega koji odlično razumeju moju poziciju. Mislim da su ti razgovori lekoviti i da kroz priču razlažem problem na mnogo sitnih, sve dok postane beznačajan i ne prestane da me tišti“, navela je Mastilović Jasnić.

Vesna je priznala da se sa godinama promenila i da je shvatila da mora da izdvoji vreme za preko potreban odmor.

„Sa godinama naučiš da moraš da vrednuješ slobodno vreme i da ga koristiš da se „resetuješ” i odmoriš. Kad sam bila mlađa, stalno sam imala utisak da nešto propuštam i sećam se koliko mi je bilo krivo ako za vikend ne odradim nešto. Smatrala sam to izgubljenim vremenom. Danas, kada imam i ćerku i partnera stvari su se promenile, pa vreme drugačije posmatram. Ona je moj mali jednorog, iz nje crpim energiju“, navela je Vesna. 

Od teksta o vranjskom porodilištu prošle su gotovo tri godine, i on je baš odjeknuo u javnosti, a Dejana se i dalje seća koliko je izazovno bilo doći do većeg broja žena koje su smogle snage da podele svoje iskustvo. Takođe se seća i neprijatnog razgovora sa tadašnjom načelnicom ginekologije u Zdravstvenom centru Vranje.

„Kada sam je upitala za slučaj fizičkog nasilja mi je potvrdila da, kako bi žene sarađivale, medicinski radnici ih isprskaju vodom ili „malo šamaraju” da bi ih „prizvali sebi”. Taj razgovor jeste bio neprijatan, ali sam se trudila da sve vreme budem profesionalna“, rekla je Dejana i navela da nakon teksta nije doživela pritiske iz Zdravstvenog centra Vranje. 

Dejana kaže da se ne oseća ugroženo zbog prirode svog posla, ali se definitivno ne oseća  zaštićeno i bezbedno. 

„Pratila sam od početka slučaj Ok radija, kao i druge napade na moje koleginice i kolege koje se bave osetljivim političkim i društvenim temama. U malom broju slučajeva napadi na novinare dobiju sudski epilog, ponekad mi deluje da je to samo zbog pritiska javnosti. Živimo u zemlji u kojoj nikada niko nije bio osuđen za ubistvo novinara ili težak zločin protiv novinara“, primećuje Dejana.

Mastilović Jasnić rekla je da prođe veliki istraživački put dok zapravo ne sedne za tastaturu i pretoči sve u tekst. Taj trenutak onda znači da je, kako sama kaže, „načisto sama sa sobom“ – da je sagledala sve dokaze, uzela izjave od svih zainteresovanih strana, da je pozvala „drugu stranu” i da je, kako to sudije, kada se branite pred sudom, kažu „pristupila poslu s dužnom novinarskom pažnjom”. 

Slučaj Miroslava Aleksića je bio specifičan. 

„Slušala sam strašne ispovesti hrabrih devojaka koje su se odvažile da ispričaju istinu. Meni. Te ispovesti ne možete ostaviti u diktafonu. Nosite ih sa sobom. Ne možete tek tako ostaviti po strani priču devojke koja je silovana svakog utorka sedam meseci. To vam ne da mira. Sećam se da nisam uspela da sredim tu priču opterećena utiskom, pa je moj glavni urednik završio“, kaže nam Ivana.

Sa druge strane, ne oseća da joj je bezbednost ugrožena.

„Svesno sam izabrala ovaj posao i svesno biram teme koje pokrivam. Nikako ne bih želela da neko pomisli da sam žrtva. Ja pomažem žrtvama“, rekla je Ivana Mastilović Jasnić.

Vesna navodi da je u rad u redakcijama poput KRIK-a svakako obojen različitim pritiscima. 

„Pre tužbi i obijanja stanova, u novinama su se pojavljivale slike našeg urednika sa ulice, pa su i neki funkcioneri priznali da je praćen od strane BIA. Dakle, radim u redakciji u kojoj vlast vidi neprijatelja i samim tim se tako i ponašaju. Ranije, dok sam radila u drugim redakcijama nije prošla konferencija za novinare da nisam targetirana od strane predsednika da sam neprijatelj i da mrzim Srbiju jer mu postavljam pitanja koja mu nisu po volji. To su sve pritisci. Društvena atmosfera u kojoj radimo je zaista očajna. I to zamislite kakva, kada većina ljudi u redakciji više strahuje od države, nego od klasičnih kriminalaca o kojima takođe pišemo“, istakla je ona.

Dodala je da se prečesto plaši za kolege, kako iz njene, tako i iz drugih redakcija.

„Ljudi rade u nemogućim uslovima. Mislim da smo ugroženi i kao novinari, ali i kao građani jer ova vlast to želi od kada je zauzela fotelje – da ubije građanina u nama. To odolevanje i konstantna borba uzima maha. Ali, mislim da niko od nas ipak ne bi radio ništa drugo. Novinarstvo i pravdoljubivost je u našim žilama. I to se teško menja“, zaključila je Vesna Radojević.

Kada se novinarstvo shvati kao posao od 9 do 5, bezglavo jurenje za klikovima, svakodnevno đuskanje oko linije koja deli istinu i laž, informaciju i ne-informaciju, može se zakjučiti da se ova profesija pretvorila u sve suprotno od svoje suštine. Ali kada je novinarstvo poziv, a istina i pravda nasušne potrebe, dobijamo jake priče, usmeravanje reflektora na važne teme i na kraju, čak i društvene promene. To je prava snaga novinarstva koja se u međuvremenu zaboravila zbog talasa ŠOKANTNO FOTO/VIDEO tekstova. Hrabrost nekolicine novinara i novinarki da opstanu i istraju uprkos pritiscima, zastrašivanjima i pretnjama, prava je inspiracija. Oni su dokaz da u novinarstvu i dalje ima srca. A to Chat GPT nikada neće moći da zameni.

Vizuali: Sve su to vještice

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *