Blue Monday je zvanično proglašen za najdepresivniji dan u godini, jer dolazi posle svih onih dana i nedelja praznovanja kad izbacite sve svoje hormone sreće iz sebe. A i ponedeljak je uvek onaj dan kad vam ne treba neki veći razlog da budete tužni i loše jer, jelte, tek je ponedeljak i vikend je daleko. Ne znam ko je proglasio taj Blue Monday za baš taj THE depression day, ali okej, slažemo se, teraj dalje.
U prethodnih nekoliko meseci smo pisali o raznim domaćim filmovima koji plivaju kroz svakakve žanrove, i bilo da su horori, romantični ili novogodišnji, za sve smo rekli kako da ih ima jedva, odnosno da sve moramo uzimati sa dozom rezerve, jer mnogi od njih nisu zaista strašni ili romantično-smešni.
Tužnih filmova zato ima kol’ko ‘oćeš. Gotovo svaki je na neki način tužan. Čak i one najsmešnije komedije imaju tih nekih par minuta spuštanja tempa, kad možeš da setno uzdahneš. Sa druge strane, postoje oni u kojima možeš od prvog do poslednjeg minuta da se odereš od plakanja.
Postoje, naravno i, gle čuda, baš pravi depresivni filmovi koji mahom obuhvataju stradanja i teške decenije na ovim prostorima. Suze su normalna posledica, pored besa i urlika, ali sam rešio da o’ladim sa tim naslovima i tek poneki uključim ovde.
Imamo, naravno, i brda ratnih filmova u kojima ljudi ginu, i zavisno od toga kakvog je kvaliteta film, dobićete i određenu količinu suza. I to sam gledao da preskočim, sa jednim izuzetkom.
Tako da, evo, na najdepresivniji dan u godini, predstavljamo vam listu nekih od najtužnijih filmova domaće kinematografije. A vi slobodno plačite. I danas, ali i bilo kog drugog dana, jer nema ničeg pogrešnog u plakanju.
Boško Buha
Za početak, odmah taj jedan ratni. Ima nešto i sa decom i sa ratom što odmah tera suze na oči, a film Branka Bauera Boško Buha, ima oba činioca. Naravno, može da vas apsolutno zabole uvo za ovaj film i da mu ne posvetite ni tri sekunde pažnje, i to je okej. Ali ako uđete na par minuta, ostajete tu ceo film, a onda vas čeka poslednja scena, kad klinci jurišaju na Nemce. Deca počnu film kao maskote, a postanu vojnici. Kad se onaj mali „oklizne” na kraju, krene suza, a onda ridanje na montažu gde ih ponovo sve vidimo žive, dok Oliver Dragojević peva kako su mali za vojnike, ali veliki za junake.
Idemo dalje
Rat se završio, onaj Drugi svetski, a ljudi su ponovo učili da žive, ali okolnosti nisu bile normalne, i ljudi nisu bili normalni, pa su to krili kako su znali i umeli, sve dok ne puknu i ne krenu da plaču zbog strahota kojih su se nagledali. A i mi pored ekrana. Pa tako partizan koji je oslobodio selo postaje učitelj klincima, uči ih gradivu, ali i životu, dok mnogi od njih čekaju roditelje koji se nikad neće vratiti. Pritom, film krije i sjajnu komično – melanholičnu ulogu Bate Živojinovića koji, pazi sad, igra Nemca. Jedna od najboljih njegovih uloga, a da nije ni reč izgovorio. Film režirao Zdravko Šotra, dok je još znao šta radi.
Držanje za vazduh
Držanje za vazduh se nastavlja na sličnu priču, i ponovo je Šotra. Nakon rata, stariji brat obilazi sirotišta pokušavajući da nađe mlađeg, a kad ga pronađe, zajedno traže dedu. I sve što nastaje od te nove porodice je verovanje na reč, jer niko nikog ne prepoznaje nakon pet godina razdvojenosti u ratu. Naravno, taman kad sve nekako krene, deda umre, a socijalna služba opet razdvoji braću pod parolom da ipak to nije to i da mali mora da se vrati u dom. Takoreći, dočekate kraj sa slinavim maramicama i verovanjem da život i svet jednostavno nisu fer.
Petrijin venac
Retko šta je grđe na ovim prostorima bilo u 20. veku nego biti žena. Ženska sudbina, ljubavi, odnos prema njima kao biću, rad do devetog meseca trudnoće, sredina koja osuđuje, sve to, a i mnogo više je sklopljeno u priču o Petriji, koju je režirao Srđan Karanović. Priču nam pripoveda prava Petrija, a glumi je Mirjana Karanović od tinejdžerskih do starih dana. Tugu i težinu života možda i nekako uz mučninu preživite, ali kad joj umre ćerka čiji glas i dalje čuje posle smrti, tu vam već dođe da se ili isplačete ili odete na tavan sa kanapčetom, trećeg nema.
Polsednja Oaza / Svet koji nestaje
Petar Lalović je voleo da snima netaknutu prirodu i životinje, i osamdesetih je snimio dva dokumentarna filma o životinjama, sa naracijom Zorana Radmilovića i Petra Kralja. Priroda kao takva je predivna, ali i surova, a Lalović se nije libio da nam prikaže oba. Pupljenje proleća i lepote je suprotstavio strahotama zime. Ako se sećate pesme Fihreta, Zabranjenog pušenja, pa kad Nele kaže – Fihreta mi trešnje iznela, a ja se sjetim nekog filma o pticama, kada je ptici u lošoj formi drug, tada ni ona ne leti na jug. E pa, Poslednja oaza je taj film o pticama. Roda koja povredi krilo ne može da poleti, a njen partner ostane pored nje i smrzne se od hladnoće. U drugom filmu, Svet koji nestaje, glavni lik je trinaesto prase nazvano Gile, kog je majka odbacila, a prihvate ga jedna srna i njeno lane. Međutim, da to ne bude sve, pobrinula se poplava zbog koje je reka nadošla, pa je podavila pola životinja, tako da Gile i lane ostaju sami. Mislim, ovo ne mora da vam bude tužno ako ne volite životinje, ali to isto znači da nemate srca i da ste loši ljudi. A o sadizmu Petra Lalovića ćemo još malo kasnije.
Ubistvo s predumišljajem
Postoji određeni mikrožanr domaćeg filma – „Nebojša Glogovac gine i svima nam nije dobro satima posle filma zbog toga”. Tu ima boljih (Klopka) i lošijih (Nebeska udica) ostvarenja, ali ipak izdvajamo Ubistvo s predumišljajem. Scena pod Brankovim mostom, u kojoj se Glogovac i Branka Katić svađaju zbog njegovog vraćanja u rat, je u samom vrhu ljubavno-svađalačkih scena sa plakanjem ikada. A onda, kad ona krene da ga traži, iskopa u nekim gudurama Hrvatske, i nađe samo ljubičaste čarape koje mu je prethodno poklonila… Kao Glogovčev lik u filmu, ni vi ne preživite ovu scenu.
Ptice koje ne polete
Ovaj film se ne reprizira često. To je potpuno normalno, jer niko ne želi da traumira ljude često svojim filmskim programom. Petar Lalović, divan reditelj, čovek, ali i sadista, koji je doneo na svet toliko trauma već pomenutim filmovima Poslednja oaza i Svet koji nestaje, otišao je korak dalje, gde je u netaknutu prirodu doveo devojčicu koja boluje od leukemije i dedu samotnjaka koji će je tom istom prirodom izlečiti. Makar na kratko. Onda lovokradice ubiju dedu, a maloj se bolest vrati, a i ponovo je tu ptica koja ne može zbog krila da poleti, a ja koji imam 11 godina u bioskopu i gledam ovaj film poželim da mi plafon padne na glavu, samo da ne vide svi koliko mi se rida i koliko suze same idu niz obraze. U svari, kad bolje razmislim, za razliku od ostalih filmova sa liste, koje sam tu i tamo gledao više nego jednom, ili makar neke njihove delove, mislim da ovaj film više nisam nikad, niti ću.
Toma
Ovaj film se sjajno pogodio sa koronom, kad nam je svima bilo svega preko one stvari i onda su ljudi išli na kolektivnu terapiju u bioskop da plaču. Da li je ovaj film zaista bio toliko tužan, više ni sam ne znam, ali te neke izmaštane priče o pevaču narodne muzike i interakcija sa doktorom mu i ženom na samrti, drugarima iz mladosti i vezom sa drugom pevačicom su očigledno na ovaj ili onaj način dirnule u žicu milionski auditorijum, koji je izlazio iz bioskopa ponosno pričajući gde je sve pustio suzu. Pa samo zbog toga vredi ga ovde pomenuti, a o kvalitetu filma nekom drugom prilikom.
0 Comments