Svetska kinematografija broji više desetina naslova takozvanih izgubljenih filmova koje nažalost, ili na sreću, nikad nećemo gledati. Na prvu loptu padaju mi na pamet originalni cut Odiseje 2001. sa 20 minuta koje je Kjubrik isekao i izbacio, u kom postoji drugačiji početak, ali i The Day When The Clown Cried, Džeri Lusiova komedija o holokaustu, koje je po autorovom priznanju toliko loša i neukusna, da je zabranio da je iko ikad vidi. Ti filmovi, kao i mnogi drugi, stekli su kultni status među filmofilima koji, ma koliko znali da nisu bogzna šta, žele da ih vide po svaku cenu.
E pa, i mi takve filmove, ili bolje reći igrane strukture, za trku imamo. I pritom ne mislimo na filmove iz bunkera. Za one koji ne znaju, za vreme Tita nije bilo baš najslobodnije praviti filmove koji kritikuju vlast, njega lično, sistem, socijalizam, ali i prikazivati opšte sivilo i mrak koji se uvlači u društvo kad se ugase svetla. Takvi filmovi su u ono vreme, nakon svoje premijere ili par projekcija, bili bacani u takozvani bunker iz kog nisu vađeni po deset, dvadeset i više godina. Međutim, gotovo svi su u međuvremenu i izvađeni. Kažem gotovo svi, jer sigurno postoji neki koji nije stigao da bude spasen.
Mi ovde pričamo o nekim drugim vrstama izgubljenosti. Neki od ovih filmova su nestali zbog nemara, neki zbog autorovih ličnih zabrana, neki nisu završeni, ali se o njima pričalo i pisalo kao da jesu.
Još par dodataka: Filmom kod nas se bave raznorazne bitange, secikese i ostali mafijaši, pa tako postoje razni projekti za pranje novca koji budu vest da će se snimati, skupi se ekipa, napravi se konferencija za štampu, i onda nikad više ne čujemo ništa o tome. Takve nisam uključivao u listu, tako da ovde neće biti nastavka filma Poslednji krug u Monci, koji su svojevremeno najavljivali sa Draganom Nikolićem i Monikom Beluči u glavnim ulogama. Ne mešati ga sa ovim novim Prvim krugom u Monci koji se sad sprema.
Takođe, nisam uključivao ni one koji nisu ušli u proces snimanja, iako su kredibilni autori dugo obećavali. Znači, morali su novinari Blica ili Žikine šarenice da ti posete snimajući dan i da posle izveste kako vlada super pozitivna, opuštena, ali i radna atmosfera.
I da, svi ovi filmovi verujem da su baš baš loši, ali to ne umanjuje moju želju da ih pogledam, i siguran sam da postoji barem još jedno 50 do 100 dileja koji su kao ja. Poznajem ih barem trojicu.
Film iz 2007. godine, koji nije storija o popularnom sportskom kanalu. Lično ga je Slobodan Šijan, jedan od najslavljenijih autora ovih prostora, povukao iz distribucije. Film nije imao TV premijeru, a ni bioskopsku, i videlo ga je par stotina ljudi na festivalima širom Srbije. Kao i u Ko to tamo peva, njegovom najhvaljenijem filmu, i ovde je probao da napravi studiju karaktera pred velike istorijske događaje. Pa tako, pred rat u Hrvatskoj, Jugosloveni sa obe strane Drine se skupljaju da se takmiče u izboru za najplemenitije delo godine. Ekipa je best of domaćeg glumišta, od Laze Ristovskog, preko Nede Arnerić i Bogdana Diklića, do Katarine Radivojević i Dragana Bjelogrlića i ostalih, ali jednostavno ništa nije proradilo u ovom filmu, svi su to shvatili, a pogotovo sam Šijan, koji je rešio da povuče film. Oni koji su ga gledali kažu da zbog nakrcansoti navodno ozbiljnih glumaca nije čak uspeo ni da ima onu guilty pleasure vrlinu.
Slobodan Šijan je čovek koji je napravio četiri apsolutna remek-dela domaće kinematografije, i time kupio večnu slavu. Zbog toga, svaki njegov film, da ih snima narednih 100 godina, bih pogledao, ma koliko da je loš, i ma koliko da ne nudi ništa.
Kao rani mraz – režija Đorđe Balašević
Film iz 2010, koji je verovatno i pogledao veliki broj zaljubljenika u Balaševićevo delo tih dana dok je on igrao po festivalskiim i nefestivalskim projekcijama… dok nisu stigle prve kritike. Ja ga tad nisam gledao, jer sam imao 24 godine i baš me je bolelo uvo za njega i imao sam druge probleme. Elem, film nastao iz svađe Đorđa Balaševića i Ljubiše Samardžića. Ovaj drugi je hteo da filmuje Priču o Vasi Ladačkom, čuvenu melanholičnu baladu ovog prvog, uz koje su naši i vaši roditelji plakali. E sad. Đole je rekao može, ali da njegova ćerka glumi glavnu ulogu. Smoki Samardžić je na to rekao: ne može. Onda je Đole rekao: a, pa ne može onda ni Vasa Ladački. Smoki je rekao dobro, važi, i otišao i snimio Jesen stiže, Dunjo moja, još jednu aluziju na Balaševićev rad, a glavnog junaka nazvao, skoro pa šatrovački – Sava Lađarski. Naravno, Đole je onda rešio da će da snimi film o Vasi Ladačkom, a pravdao se da mu je Smokijeva zamisao u startu bila mnogo mračna i tužna i da je on hteo neki veseliji film. Samo mi nije jasno šta se buni na tugu i depresiju kad je Priča o Vasi Ladačkom poprilično tužna pesma. E, onda Balašević snima, sa sve ćerkom naravno, i Šerbedžijom kao matorim Vasom, što valjda onda znači da nije kao u pesmi mlad bio kad je umro. Međutim, Balašević pored toga što nije voleo kad mu ne zaposlite članove porodice ako to on traži, nije voleo ni kritke bilo koje vrste, niti bilo šta slično na svoj račun. Film je dočekan na nož kritičara, publika je bila u fazonu – Ok, Đole, al moglo je i malo kraće od ta tri sata, da bi Balašević poput deteta koje se na školskom igralštu naljutilo na sve, uzelo loptu i otišlo kući, uzeo kopije filma i otišao kući i reko nam – ne možete da se igrate, ovaj, da gledate moj film.
Iskreno, iz ove perspektive nije mi mnogo žao što nisam gledao ovaj film, ali opet kao neko ko je odrastao u kući u kojoj se taj isti Balašević slušao mnogo, uvek i stalno, fenomenološki me zanima kako je on to mislio da pretopi svoje pisane i pevane reči u umetnost koju do tad, a ni posle toga, nije radio.
Apsurdni eksperiment – režija Boško Ilić
Poslednjih desetak godina, na imdb-u svih naših najpoznatijih glumaca današnjice se pojavljuje ovaj naslov kao film koji će imati premijeru baš „ove” godine. I nikad je nije imao. Navodno je sve snimljeno još 2015. godine, i od tad je film u procesu post-produkcije. Mimo tih osnovnih, imamo veoma malo informacija. Međutim, kako po imenu, tako po par video snimaka koji predstavljaju nešto kao trejler i nekoliko fotki, zaključujemo da je ovo neki arty-farty mambo-džambo autorski film za uskospecijalizovanu festivalsku publiku. Ali takav kakav je, arty i bez radnje, u njemu glume Nebojša Glogovac, Žika Todorović, Branka Katić, Petar Božovic, Miloš Biković, Gordan Kičić, Mirjana Karanović, Sergej Trifunović, Nikola Đuričko, Vuk Kostić, Lazar Ristovski, Predrag Manojlović, Katarina Žutić, Branislav Lečić, Mirka Vasiljević, Vojislav Brajović i tako dalje. Neke informacije koje imamo o filmu su da se niotkuda pojavio reditelj filma Boško Ilić, kog je Mirjana Karanović u nekom od intervjua nazvala autističnim i bizarnim klincem koji nije ni završio režiju, ali koji je imao finansiran film i koji je bio ubeđen da će film odlično proći u Americi. Po nekim nezvaničnim informacijama, baš on je taj kamen spoticanja da film ugleda svetlost dana, jer mu se nije dopalo kako je izgledala prva ruka montaže, a onda i druga, pa i treća, da bi onda na kraju usledila i korona, i tako smo došli do danas.
Najbolje bi bilo da je ovo neka Čarli Kaufomanovska fora, gde svi mi učestvujemo u tom apsurdnom eksperimentu, očekujući da će da se pojavi film sa najpoznatijim srpskim glumcima, posmatrajući njihove imdb stranice kako pomeraju premijeru iz godine u godinu. Film u filmu. Realnost u realnosti. Eksperiment. Haha.
Draga Mašin u ormaru – režija Isidora Bjelica
Još jedan do kraja nesnimljen film koji je svojevremeno imao konstantnu zastupljenost u novinama, ali i televizijskim emsijima, i kojem je očigledno falilo novca da se dođe do konačnog izdanja. Ipak, inserata nije falilo, kao ni fotki koje i danas mogu da se nađu kod Vendi na Instagramu, jer da, Vesna Vukelić je glumila Dragu Mašin u filmu koji je režirala Isidora Bjelica. Tamo nekad početkom veka, ljudi su se baš ložili da svaka glupost koju lupi Isidora Bjelica i suprug joj Nebojša Pajkić treba da se shvati ozbiljno jer su na njih još računali, koliko-toliko, kao na neki kulturni establišment. Pa tako, posle erotske komedije Dorćol-Menhetn, koja je bila naprosto negledljiva, usledilo je snimanje projekta o zaljubljivanju, ljubavi i smrti Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, s tim što je film trebalo da ima te blago erotske scene i provokaciju u kojoj prvakinja vašara, ibarske magistrale i citata Imanuela Kanta, Vendi, glumi ozloglašenu srpsku kraljicu. Pritom, ovo u ormaru nije slučajno u naslovu, jer pored toga što se kraljevski bračni par krio iza ormara od pubunjene vojske koja ih je ubila (spoiler alert) film bi pokazao i gej sklonosti srpske kraljice. Tehnički, iako film nismo gledali, ako ste slučajno u periodu od 2002. do 2004. gledali bilo koji talk show koji je dovodio Bjelicu u goste, samo da bi rekla nešto šokantno i time dizala gledanost, čuli biste prepričan gotovo ceo ovaj film.
Dorćol-Menhetn je bio prvi film u mom životu sa kog sam izašao u bioskopu. Realno bih voleo da sam mogao da izađem i sa ovog.
Čardak i na nebu i na zemlji – režija Dejan Ćorković
Ok, ovo je malo prevara, jer nije film već je serija, ali otud sam se negde na početku i ogradio i rekao da pratimo izgubljene igrane strukture. Radovan Treći je jedna od najpopularnijih, ako ne i najpopularnija predstava sa ovih prostora, i delo Dušana Kovačevića koje su mnogi probali da postave na daske koje život znače i posle smrti Zorana Radmilovića, ali bez mnogo uspeha. Jednostavno, Radmilović je uneo toliko svog u taj lik, ali i scenario, da ljudi nisu uspevali da znaju kad prestaje on, a počinje Radovan. Međutim, još za vreme igranja predstave, televizija Beograd je rešila da da Kovačeviću zadatak da pretvori svoju dramu u seriju. Iz nepoznatih razloga su rešili da ignorišu glumačku postavku iz predstave, pa su doveli najveće zvezde trenutka (Dragan Nikolić, Milena Dravić, Rade i Olivera Marković), a Radovana je glumio ni manje ni više nego Bata Živojinović. Serija se zvala Čardak i na nebu i na zemlji, emitovala se 1978, imala je super gledanost, ali užasne kritike. Ljudi koji su gledali, kažu da to jednostavno nije bilo to, drugačiji je ton u odnosu na predstavu i da je sve bilo zbrda-zdola. Sve što smo čuli u tim komentarima o seriji iz njenog premijernog prikazivanja s kraja sedamdesetih, moramo da uzmemo kao apsolutnu istinu, jer je nemoguće opet je gledati. Serija je jednostavno nestala. Nema neke zvanične i potvrđene informacije. Dok su neki glumci rekli da je do njih došlo da je serija presnimljena jer je televiziji zafalilo trake kad je je umro Tito i morali su da snimaju njegovu sahranu, pa je tako otišao zauvek serijiski Radovan, drugi su pak potvrdili da se u to vreme dosta presnimavalo, jer se malo repriziralo, pa da kako serija nije imala bog zna kakav odziv, sumnjaju da je otpisana.
Kad se predstava originalno postavila, pretilo joj je gašenje nakon 10 izvođenja, jer je bila prevše mračna i depresivna, sve dok Radmilović u glavnoj ulozi nije krenuo da improvizuje. Očigledno to sa serijom nije moglo da se desi, ali opet, presnimiti seriju sa takvim materijalom i glumačkom ekipom je zaista zločin, a RTS je za prethodnih 50 godina reprizirao stvari koje su sigurno mnogo grđe od ovog, kako kažu, lošeg Radovana.
0 Comments