Ovogodišnji Nova festival u Pančevu biće otvoren, 4. oktobra, izložbom Normalni događaji mlade ilustratorke Anđele Janković. U svom projekat stripu, autorka se bavi pričama o običnim ljudima iz Beograda. Prateći živote radnice u pošti, dostavljača hrane, kasirke, hranioca golubova, studenta i starog bračnog para, ove priče treba da prikažu jednu nekonvencionalnu sliku stanovnika prestonice i izazove sa kojima se susreću. Iako smo do sada imali prilike da vidimo Anđeline ilustracije, ovo je prvi put da se mlada autorka oprobala u stripu, a na izložbi ćemo imati priliku da vidimo samo začetak njenog strip projekta, koji će nastaviti da razrađuje u naredna dva meseca tokom rezidencije u Francuskoj. Ova mlada autorka radila je mnogobrojne projekte među kojima je i naslovnica prvog broja Oblakoder magazina, ali i naslovnica za jedan broj magazina Odiseja.
Šta je najviše inspiriše, kako će izgledati predstojeća izložba i zašto su joj kao umetnci bitne rezidencije razgovarali smo sa ovom mladom ilustratorkom.
Anđela Janković
Zašto ti je bilo bitno da predstaviš priče o običnim ljudima u okviru ove izložbe?
Anđela Janković: Poenta celog mog projekta je bila što sam u jednom trenutku shvatila da su većina mojih radova samo slike, bez dublje priče ili narativa i zato sam odlučila da krenem u strip, kao sledeću stepenicu i razvijanje nečega što sam već uspostavila kao neku svoju nišu, a to je ilustracija. Razmišljala sam šta bi to moglo da bude, a normalni događaji tj. ljudi koji su oko mene su mi se sami nametnuli kao logična stvar. Osim toga, jedan od razloga je što dosta priča na koje nailazim u serijama, filmovima, stripovima se bave temama koje nisu toliko bliske ljudima kao što sam ja ili onima koji žive u ovom gradu, zemlji. Tako sam, umesto da izmišljam neke teme, koje možda jesu meni interesantne, ali većini ljudi nisu, želela da prikažem ono što je oko mene i probleme, koji su mi ispred očiju.
Koliko je bilo izazovno raditi na stripu u odnosu na ilustraciju?
Mora mnogo više da se razmišlja i izbacuje me iz zone komfora, jer moram više da razmišljam o tome. Imamo kadrove i čini mi se kao da snimam film, samo na papiru gde moraš da razmišljaš kako se svaka stranica čita, pa onda sledeća u odnosu na tu. Sve se usložnjava i dosta je bliže filmu ili snimanju nekog videa, jer razmišljaš o dvodimenzionalnoj slici, atmosferi, vremenskom toku, a onda na kraju imaš tekst do koga nisam još uvek stigla (smeh).
Normalni događaji 1
Kako će biti predstavljen tvoj strip?
Na samoj izložbi će biti table koje su na neki način delovi određenih priča, jer postoji 6 priča koje su odvojene, a na izložbi će biti samo par. Sam strip ne postoji još uvek u svom fizičkom finalnom izdanju, na tome ću raditi na rezidenciji u Francuskoj. Neke priče su gotove, ali neke još uvek razvijam i za scenario i sam tekst postoji ideja za njih par, ali mi je jako teško kao ilsutratorki da razmišljam o tome. Mislim da generalno ilustratori koji se vizuelno izražvaju imaju problem sa tekstom.
Zašto si se prijavila i šta očekuješ od Ukrštene umetničke rezidencije između Srbije i Francuske u oblasti stripa čiji si deo?
Glavna motivacija mi je da imam vreme, mesto, prostor za potpuno neometano bavljene onim šta želim i da ne umrem od gladi (smeh). Generalno je problem, ako imaš lični projekat bez nekog profita, nema šanse da nađeš vremena da se baviš njime, ako živiš život prosečne osobe koja mora da zrađuje. Na to nas niko nije spremio na fakultetu. Kada sam ga završila, krenula sam da tražim posao i shvatila da je super što sam radila sve te kreativne stvari na fakultetu, ali sada nemam vremena za to.
Koristiš jarke boje u svojim radovima, šta te inspiriše u toj paleti boja?
Postoji određena psihologija boja, a ljudi određene kombinacije bolje i brže percipiraju od nekih drugih. Moja početna vežba je bila da napravim kombinacije koje će meni biti komplementarne, odnosi toplo-hladno i slično. Onda sam shvatila zašto ne bi bilo najjače što može (smeh).
12 Rooms
Koliko je teško jednom ilsutratoru da odabere jedan stil?
Mislim da to spontano nastaje. Problem je kada kreneš da razmišljaš o tome, u bilo kojoj umetnosti. Za mene crtanje nikada nije bilo nešto što mi je posao i gde moram da se dokazujem, jer sam mislila da ću se baviti dizajnom, pa sam ilustraciju ostavila da se razvija na potpuno organski način. Sve to što je došlo i te boje su nešto gde sam se najbolje osećala dok sam radila. Taj stil se i razvija iz onoga u čemu najviše uživam.
Imaš li neke umetnike/ilustartore koji su ti uzori?
U poslednje vreme sam opsednuta stripom, tako sam otkrila američkog strip autora Chris Ware, jedan od najpoznatijih, ali sam za njega saznala tek pre par godina. Takođe, strip autorka iz Berlina Anna Haifisch, koja se na jako dobar način bavi pitanjem umetnika, odnosom zajednice prema umetniku, obrazovanjem i onda sam prepoznala sebe i svoje kolege u tim pričama. Izdvojila bih i Moebius-a.
A od naših autora?
Bratisav Milenković, Aleksandar Savić, Monika Lang i Srđa Dragović. Ima ih jako puno dobrih u Srbiji. Nervira me što nekako nemamo neku vrstu veću zajednicu ili odnosa prema tome. Čini mi se da, i u dizajnu je tako, svako crta za sebe, volela bih da više imamo neku zajednicu.
Koliko te inspirišu druge medijumi – film, muzika, vajarstvo itd?
Filmovi me inspirišu jako i u poslednje vreme ih gledam sa neke druge tačke gledišta – detalji koji se tiču scenografije, kako se kamera kreće i slično. Krenula sam i u malo dublje istraživanje određenih reditelja, tako da mi je film kao medijum velika inspiracija. Ali, svakako, mislim da je sve oko nas inspiracija i šta god da gledaš. Nekada se podsetim da moram da konzumiram i neke stvari koje mi nisu lako shvatljive, ali su kvalitetne.
Radiš ilustracije za različite projekte, među kojima je i naslovnica prvog broja našeg magazina, imaš li neki koji poseban drag?
Zavisi po kojim je kriterijumima – da li neki u kom sam najviše uživala ili da je klijent bio zadovoljan. Generalno, svaka naslovnica mi je najdraža stvar, tako da možda prva koju sam radila za magazin Odiseja. Naravno, i Oblakoderova (smeh)! Projekat koji sam radila za DJ Raida mi je, takođe, drag. To je strip koji sam pravila zajedno sa njim u kolaboraciji. On je muzičar koji radi, pre svega, instrumentalne komade i na albumu je imao 12 pesama, a ja sam svaku pesmu ilustrovala. Album je izašao kao vinil uz koji postoji booklet gde svaku pesmu prati određeni strip tj. priča. To mi je bilo zanimljivo jer nikada nisam radila ništa slično pre.
Čime bi volela da se baviš u budućnosti, koji je tvoj projekat iz snova?
Generalno, bilo bi mi super da mogu da učestvujem u kreiranju vizuala za neke državne institucije. Što ne bismo imali neke zanimljive ilustracije umesto dosadnih vizuala. Recimo za domove zdravlja i dečija odeljenja, iako postoje ponekad neki plakati. Bob Živković je radio dosta plakata, on mi je veliki uzor, taj čovek je razlog zašto sam krenula da crtam. Eto, to bih volela da uradim u budućnosti.
Izložba Normalni događaji će biti otvorena do 14. oktobra, a radno vreme Galerije Bate Mihailovića u Pančevu tokom trajanja izložbe je od 12h do 19h, svim danima sem nedelje.
Ovo je prekul!