Domaći filmovi idu savršeno uz novogodišnje dane, skoro kao lampioni i ukrasi za jelku. Zašto, niko to zaista ne zna, osim da smo možda navikli da nas neki filmovi više zabavljaju od ostalih, pa kao što ne menjamo recept ruske salate, ne menjamo ni količinu emitovanih Žikinih dinastija.
Sa druge strane, postoji i taj kult premijernog programa nekog domaćeg hita iz prethodne godine, koji se obavezno emituje oko 1. januara. Ti filmovi ne moraju nužno da budu zabavni, ili što bi Ameri rekli festive.
Ja se i dalje sećam one Nove godine kada su premijerno prikazani na TV-u Lepa sela lepo gore i Ubistvo s predumišljajem. Siguran sam da „kume, idem kući” scena ne legne lepo izmedju dva zalogaja pečenja.
Da li postoji žanr domaći praznični i novogodišnji film? Naravno da ne, ali malo i da. Postoje TV programi pravljeni za tu potrebu, koje ću pomenuti malo kasnije, i postoje oni filmovi koji nikakve veze sa praznicima nemaju, ali ih opet čekamo, kao što pavlovljev pas ima svoj refleks. I o tome ću nekoliko rečenica kasnije.
Prvo da se posvetimo nekim scenama Nove godine na domaćem filmu. Kao što romantiku na filmu nismo baš ljubili, tako i praznovanje nije bilo najčestije kod domaćih filmadžija, ali sećamo se par žurki, po dobru ili po zlu.
Kako je propao rokenrol
Jedna od najpoznatijih novogodišnjih žurki domaćeg filma. Pa još i maskenbal. Nebojša Bakočevič, mlad i lep kao vampir, i Anica Dobra kao mlada i lepa, obučena u… nemam pojma u stvari da li je to kostim, ili su se tako ljudi oblačili osamdesetih. On bitanga, ona princeza iz dobre kuće. Njegov legendarni upad sa devojko koja si krvna grupa i sve kasnije što se dešava u njihovoj ljubavnoj vezi koja će nastupiti kad odu kod njega gajbi, a ona se ne javi svojima nekoliko dana. Inače da se vratimo na tu žurku, gledajući je sa strane i likove koji glume i statiraju tamo, taj deo filma i nije baš najbolje ostario (Džoni Racković, Milorad Milinković Debeli).
Mi nismo anđeli
Pored rađanja bebe koja je nacrtana na prolećnoj žurci i indisponiranog Nikole nakon devet meseci maltretiranja, Nova godina iz ovog filma će ostati upamćena po nuđenju koktela smrt u diskoteci, kao i pojave femme fatale, Julijane Vlahić, koja je uputila čuvenu rečenicu – Da li si ikad vodio ljubav na podijumu za igru. Julijanu je glumila Nataša Lučanin, kojoj je scena plesa sa Kojom bila vrhunac karijere. Posmatrano sa strane, i nije neka novogodišnja žurka na koju bismo išli.
Ljubavni život Budimira Trajkovića
Tako se namestilo da smo pisali o romantičnim komedijama pre koju nedelju, a posebno mesto u tekstu je zauzeo Budimir Trajković u svojoj potrazi za ljubavlju svog života. Naravno, to su bile sedamdesete, ljudi su sa 18 nalazili ljubavi svog života. I ranije. Njegova Nova godina je romantična, udvoje, s tim što malo pre toga saznaje da njegovi putuju u Afriku da grade mostove, a s njima i on, pa mora da razmišlja šta dalje. Dobro, usput i za Novu godinu gubi nevinost. Tako da mu nije loše proslava. Podržavamo.
Oktobarfest
Jedan od depresivnijih filmova na listi (ali i generalno u našoj kinematografiji), ali s obzirom na količinu „omladine” koja cunja i luta gradom osamdesetih, film hvata i tu određenu dozu sivila oko praznika, kad atmosfera ume da bude na silu nategnuta i tera na sreću bez mnogo razloga. Još je naš glavni lik (Bule Goncić) tokom celog filma u nekom polusnu i bunilu, pa da li se stvari dešavaju ili ne, da li je pijan ili ne, do kraja i nismo baš sigurni. Svakako nije prazničan, ali je krajne decembarsko-januarski, ako ste u tom neprazničnom fazonu.
Kaži zašto me ostavi
Ovog filma se verovatno malo ko i seća (verovatno i s pravom), ali svi se sećaju istoimene pesme Džimija Stanića, koju je prepevala Ana Sofrenović. Ipak, polovina filma se dešava za vreme dočeka Nove godine, s tim što su u pitanju ratne devedesete, pa nikome nije do slavlja. Ipak, dvoje mladih se muva i smuva, pevaju Devojko mala, pokušavaju da pričaju viceve i prave privid da je sve normalno. Naravno, to im ne uspeva, i više je u domenu Oktobarfesta nego ostali veselijih filmova.
Fejk novogodišnji filmovi
E sad, pomenuli smo u uvodu Pavlovljev refleks. Kao što je recept za rusku poznat – majonez, jaja, šunka, krastavčići, tako se zna da TV program od 25. decembra do 14. januara nije TV program ako se ne emituju Žikina dinastija, Hajde da se volimo, Tesna Koža, i Ćao inspektore. Počelo je jer je imalo smisla, jer voleli ih ili ne, to su filmovi koje gleda milionski auditorijum i onda između dva Grandova veselja više ima smisla da podvališ narodu Her Žiku Pavlovića, nego neki crno-beli film Živojina Pavlovića. Danas je to već stvar moranja i verovatno bi nastale demonstracije kao i pretnje svim mogućim kanalima i kablovskim operaterima ako se u ovom periodu ne puste avanture Gidre, Nikole Simića, i Bate Živojinovića. Vremenom sam čak i ja popustio i realno je da se neću buniti kad krene nešto od ovoga na TV-u. Isto kao što mi i neće imati smisla ako krene neki od ovih naslova u sred juna ili jula. Nije mu vreme, nije hladno…
True novogodšinji program
Nisu filmovi, ali jeste igrani program. Gotovo svaka RTS serija sa rekordnom gledanošću je imala svoj novogodišnji specijal, gde bi, u nekoj vrsti filmsko-muzičkog igrokaza likovi koji su se figurativno gledali preko nišana do pre epizodu ili dve, sad đuksali u kolu i pevali pesme uz trubače. Nisam siguran da je iko ikad to voleo da vidi, ali je to nastavljalo da se dešava i pravi godinama. Bilo je i nekoliko pokušaja da se naprave specijalni novogodišnji TV filmovi i serije koje svakako imaju svoj jak reprizni potencijal u ovim danima, ali ih se već niko ne seća posle 10. januara. Jedina koja ostaje i gleda se i posle praznika je Dva sata kvalitetnog programa, nastala u naponu snage Srđana Dragojevića i glumačke ekipe koja će te godine otići i Bosnu i snimiti Lepa sela lepo gore.
0 Comments