„Why? Who knows why these people do what they do?“
Nađa vs Aleksandar
Izuzetno je zadovoljstvo prozboriti koju rečenicu sa kulturnim gradskim kustosem. Njegovo ime je Aleksandar Stojanović, opšte poznatiji kao Luci, i već određeni niz godina jedan je od odgovornih za čaroliju koja se dešava u četiri zida velike galerije KC Grad-a. Sveže informacije o zbivanjima u samoj galeriji, kao i kako je u koži (kc)gradskog kustosa, odgovore dobijamo iz Lucijeve kustoske pespektive.
Već nekoliko godina radiš kao kustos i organizator izložbi u Kulturnom centru GRAD, otkrij nam po kojim kriterijumima se biraju autori za predstojeću sezonu?
Aleksandar: Gradska galerija se nikad nije specijalizovala u smislu jednog medijuma, niti starosne dobi umetnika koji izlažu, pa čak ni u akademskom smislu. Takav otvoreni pristup negovan je od početka, međutim vremenom je utvrđen „minimum“ opštih kriterijuma po kojima Internacionalni Savet galerije, kom pripadam i ja od 2016. godine, selektuje izložbe za godišnji izlagački program. Savremeni koncepti i izvedba, interaktivnost, aktuelne teme i kritički pristup umetnosti čine listu kriterijuma, ali je u fusnoti te liste i poseban osvrt na mlade autore i autorke, one koji nisu imali prilike da se predstave u Beogradu ili uopšte, one koji su još uvek na studijama i ne ispunjavaju pomenute akademske uslove za pristup galerijskim prostorima, a imaju ideje koje su daleko premašile akademsko shvatanje umetnosti. Od izložbe akt fotografija skrivenih u kutije, zarad praktikovnja „finog građanskog morala“, preko ulja na platnu rađenih u negativu, koja se inverzijom boja na kameri otvaraju kao hiperrealistički portreti pa sve do postavke prašine, fleka, praznih čaša i mrtvih mušica koja preispituje značaj galerijskog prostora između dve izložbe, kriterijum se svodi na multimedijalnost i pluralizam umetničkog izraza.
Da li užareni beogradski beton čini publiku pasivnom ili naprotiv, hrle u zagrljaj velikoj galeriji kulturnog centra Grad?
Aleksandar: Da. Zato se i pravi letnja pauza, koja je trenutno na snazi, ali i tu se prostor koristi za „vanredne“ izložbe koje nisu deo programa, ali su svakako zanimljive.
Obzirom da je u samom dopisu konkursa stajalo da prednost imaju autori koji nisu imali priliku da se do sada pokažu publici, koliko je teško proceniti vrednost dela kada je neko u potpunosti nov na sceni?
Aleksandar: Savet galerije nema lak zadatak i zato često kasni sa odlukama, naročito kada na konkurs stigne preko stotinu prijava. Vrednost se uglavnom procenjuje iz samog koncepta, dakle deskriptivnog dela i stepena njegove umetničke realizacije na umetničkim delima koja čine postavku. Članovi Saveta često vole da to naznače u komentarima, nekada je deskripcija vrlo impresivna ali dela zaostaju, dešava se da bude i obrnuto, tada ja učitam nova značenja… Šalim se, ali nekada zaista treba predočiti autorima second opinion , po cenu da se i sami iznenade. Jer tumačenje umetnosti podstiče na dvosmernu komunikaciju sa publikom i pospešuje onaj kriterijum interaktivnosti.
Da li postoji nit koja povezuje sve izložbe u jednoj sezoni?
Aleksandar: Ne uvek, zapravo je češće njema, pošto konkurs nikada nije tematski. Ja sam analizirao sezone i jedne godine se reč identitet pojavila mnogo puta. To je rezultiralo da priredim Metodologije dekonstrukcije identiteta, grupnu izložbu gde sam kontekstualizovao autore koji se na neki način bave tematikom identiteta. Ispostavilo se da je ova tema vrlo interesantna, pre svega zbog svoje snage koju autori i autorke crpe imanentno iz svog položaja umetnika u savremenom društvu i iz učešća na nekakvoj umetničkoj sceni koja još uvek nije relevantna ostatku tog istog društva. Tema je ipak, toliko relevantna da sam uradio i nastavak izložbe tokom aprila ove godine, pod naslovom VIDentiteti, a povodom decenije postojanja i rada Gradske galerije. Međutim to mnogi možda ne znaju jer medijska podrška godinama izostaje, a to utiče i na postojeću publiku, dok istovremeno ne formira novu jer informacija ne stiže do šireg kruga ljudi. Facebook objave odavno nisu dovoljne.
Koliko je omladinski talas osvežio umetničku scenu u poslednje tri godine?
Aleksandar: Podosta, jer KC Grad se pozivao na fusnotu mladih autra i autorki češće nego ranije. Po mojoj proceni polovina izložbi je bila premijerno predstavljanje autora i autorki publici u Beogradu. Dosta njih dolazilo je i dolazi i ove godine sa Novosadske akademije, a deo njih nije uopšte na akademiji. Mislim da ako se ovako nastavi (što priželjkujem) vrlo brzo ću imati dovoljno materijala za treći nastavak identiteta, a možda se nametne i nova tema. Ova sezona je polarizovana, sa jedne strane imamo dosta interpretacija starih tehnika, sa druge očekuje nas prva virtuelna izložba, koja je u potpunosti interaktivna, kao i izložba digitalnih kinetičkih skulptura. A konkurs za narednu sezonu otvoren je još uvek (do 20. septembra), čisto da podsetim.
Šta se dešava kada stručni žiri ne deli isto mišljenje u procesu odabira izložbenog programa?
Aleksandar: Članovi Saveta su na različitim kontinentima, tako da različito i glasaju, ali obično se desi da par prijava pokupe glas svakog člana, ja se ne sećam slučaja da smo imali problema sa rangiranjem. Dešavalo se da ubacimo još jednu izložbu jer dve prijave dele isti broj poena. Uvek mi bude zanimljivo kako članica koja je u Americi glasa slično kao ja, iako ne poznaje scenu jer ne boravi u Beogradu. To je neka vrsta kontrole kvaliteta, jer isključuje pristrasnost i ostale oblike endemskih srpskih povlastica na račun kvaliteta.
Obzirom da je ideja za Metodologije dekonstrukcije identiteta inspirisana nizom umetnika koji su se bavili upravo identitetom, da li ista preovladava i sada, nakon nekoliko godina?
I koje su vodeće tematike poslednjih nekoliko konkursa za galeriju KC GRAD-a?
Aleksandar: Ups, na ovo sam odgovorio kroz par prethodnih pitanja…
Nakon metodologije došli su i VIDenetiteti, gde sam razmatrao samo video radove i performans, ali sam sa autorima i autorkama gradio celine u koje sam postavljao video radove. Ja priželjkujem da identitetsko istraživanje potraje još koju godinu, jer će to stvoriti uslove da se preko te teme izvuku zaključci o stanju umetničke scene, takođe radovi koji ostanu svedočiće o stanju u društvu i poziciji stvaralaca u njemu. Da sam optimističan rekao bih da stvaralaštvo koje se bavi identitetom može da pokrene društvene promene, ali je evidentno da nema te sile koja može da popravi nešto na bolje u Srbiji…
Šta je ono što, kada je u pitanju koncept tebe uvek kupi kod umetničkih radova?
Aleksandar: Uglavnom je to angažovani pristup, što oštrija kritika to bolje. Reagujem i na minimalističke koncepte, više u smislu kreiranja kvalitetnih postavki sa minimumom opreme i sredstava, što je valjda posledica stanja o kojem sve vreme govorim. Veliki je plus kada stvaralaštvo inkorporira visoke koncentracije ironije i cinizma, kao iskrenu reakciju autra i autorki na stvarnost. Kod naivne umetnosti često postoji stav da ona svoju vrednost crpi iz iskrenosti i posvećenosti, a kada se to prevede na savremenu scenu iskrenost se ogleda upravo u reakciji na sopstvenu okolinu, naročito kada se komentariše aktuelni društveno-politički buvljak koji živimo.
Nekad volim i da pobegnem od svega toga i zavučem se u muzej gledajući idealizovane portrete iz prošlosti, ipak sam ja istoričar umetnosti. Vanity Fair momenat imao sam pre par godina u Prado muzeju u Madridu, kada sam proveo čitav sat ispred El Grecovog portreta plemića sa rukom na grudima. Obezbeđenje je sumnjalo da imam neke skrivene namere…
Šta radi Aleksandar Stojanović van KC Grad-a? Koje aktivnosti upražnjava kako se ne bi prezasitio umetničkih nadražaja?
Aleksandar: Teško mogu da se prezasitim. Moram da priznam da i ja preko leta postanem usporen i najviše volim da spavam, što je valjda posledica depresije. Ranije sam kao i svi od stvarnosti bežao u klabing, ali nekako je i toj etapi došao kraj, mada nedostaje. Pored ovih vanrednih aktivnosti, počeo sam da radim još jedan posao, dijametralno suprotan galerijskom, tako da će se balans ostvariti kombinacijom dva posla u dve sfere ukoliko to budem izdržao, kada se sezona u KC Gradu nastavi od septembra.
Deseto pitanje traga za rečenicom koju simpatišeš iz tebi nepoznatog ili veoma poznatog razloga?
Aleksandar: Prezirem duboke misli i motivacione citate, naročito u kombinaciji sa besmislenim pućenjem na socijalnim mrežama, tako da rečenice koje se motaju po mojoj glavi uglavnom su citati iz serija i filmova koje gledam religiozno i po pet puta. U poslednje vreme je aktuelan citat „Why? Who knows why these people do what they do?“ iz serije Downton Abbey. Mada svi koji me znaju već prevrću očima od mog citiranja Svetlane Bojković iz raznih Pavićevih ostvarenja.
Fotografije: Igor Milakov
0 Comments