Pred ovogodišnji Festival autorskog filma selektorka Maša Seničić zanemaruje preporuke koje su uveliko i besomučno šerovane na mrežama, kao i one za koje su već rasprodate karte – pobednike velikih festivala i filmove zvezda-reditelja. Ona zato predlaže pet manje vidljivih i potpuno različitih autorskih podviga: po trajanju, po žanru i po osećaju.
U pitanju su lepršava zapitanost nad antičkim nasleđem (Od statue tražimo samo da stoji mirno), teskoban ženski film vodeće gruzijske autorke mlađe generacije (April), zaboravljeni jugoslovenski osvrt na sukob ideala i korupcije (Pavle Pavlović), mađarski debitant od čije će vam direktnosti i preciznosti pripasti muka (Crna tačka), kao i sumanuti advertajzing dijalog logoreičnog reditelja i mladog fenomenologa (Osam razglednica iz Utopije).
Premda ih ima nekoliko i među klasicima evropske kinematografije, od Nule iz vladanja do filma Doviđenja, deco, filmovi smešteni u škole (internate, zbornice, dvorišta itd.) prethodnih godina potvrdili su da je, i u umetničkom i društvenom smislu, prostor prepun potencijala za analizu netrpeljivosti raznih vrsta. To dokazuje i činjenica da se u takmičarskom programu nalazi i norveški Armand, još jedan film smešten u učionicu.
Za nama je period neshvatjlivog nasilja unutar škola, koje se odvija na nekoliko frontova, a kao posledica sistemskog zaobilaženja zdravog razuma, empatije, istinskog dijaloga. Zanemaravanje emotivne i socijalne inteligencije, kao i slepo praćenje pravila, okosnica su ovog filma o nasleđu institucionalne inertnosti, zbog koje se onemogućuju sve promene u obrazovanju i srodnim infrastrukturama.
Borba za dobrobit dece u filmu Crna tačka ogoljena je suptilno i postupno, kroz prijateljstvo koje se formira između neiskusne učiteljice i neprilagođenog dečaka. Iako smešten u Mađarsku, po arhitekturi samog objekta, ali i po dinamici odnosa, ovaj film neprijatno mnogo podseća na nešto što bi se moglo desiti i kod nas. Gradacija mučnine unutar prvog dugometražnog filma Balinta Simlera je izvanredna, a osećaj klaustrofobične nemoći postignut je sjajnom fotografijom i scenariom. Jednostavnost gotovo bezazlenih sukoba podsetiće nas da je ono naizgled bezazleno uvek najopasnije.
Radu Žude pravi filmove neverovatnom brzinom i razigranošću, a nakon prošlogodišnjeg najavljenog kraja sveta dolazi saradnja sa rumunskim fenomenologom mlađe generacije, Kristijanom Ferencom-Flacom. Gledanje ovog filma je telesno iskustvo, poražavajuće poznato za sve postsocijalističke zemlje, dok se u eklektičnom smenjivanju obećanja iz različitih domena ogledaju dve ideologije, prelomljene kroz prizmu hiperstilizovanog potrošačkog vrtloga.
U pitanju je ozbiljna sociološko-filozofska tema, ali obračun sa njom je vrlo žudeovski, začudan i asocijativan, koji nužno poziva na intelektualno učešće publike. Njoj autori ostavljaju da naslute šta bi sve ovi slojevi bankarskih, ekoloških, istorijskih, erotiskih motiva mogli da predstavljaju u predloženim kolažnim strukturama i montažnim sudarima.
Hipnotišuć koliko i naporan, Osam razglednica iz Utopije je kao neka eksperimentalna, potpuno suluda Noć reklamoždera na prelazu iz uspavanog socijalizma u galopirajući kapitalizam, u Sava centru, nakon petog sata sedenja. A to bi svakako trebalo da bude shvaćeno kao preporuka.
Dea Kulumbegašvili, autorka ovog filma, jedna je od predstavnica mlađe generacije savremenih gruzijskih rediteljki, čija je upečatljiva izražajnost dovela do odluke da im bude posvećen čitav program na 30. Festivalu autorskog filma. U njemu se među naslovima sasvim drugačijih poetika nalazi i Početak, prethodni film Kulumbegašvili, nagrađivan i sjajno prihvaćen od strane kritike.
April je još jedno autorkino posvećenje introspekciji žene na pragu četrdesetih. Tematizujući u tišini i polumraku svakodnevno nasilje i kontemplativna, spora stanja unutar okruženja koje mu je sklono, rediteljka se kreće između medicine i egizstencijalizma, između surovo svedenih i rastresito apstraktnih prizora. Ovo je vidljivo i na narativnom planu, i u planovima koje određuje kamera. Kulumbegašvili možda neće doneti nove zaključke na temu abortusa, oko koje se vrti zaplet, ali svojim stilskim postupcima nagoveštava svu slojevitost ženskog iskustva.
U hiperrealističnoj postavci pojavljuje se neočekivani nadrealni element, u vidu humanoidne kreature, nalik na nešto između fetusa i otromboljene žene. Figura tumara i diše kroz prostore tako da njena perspektiva nije jasno odvojiva od protagonistkinjine. Ova poetska, nerazjašnjena dualnost podseća na Supstancu rediteljke Korali Farže, koja svoj film završava grotesknom i neprepoznatljivom vizijom ženskog tela. Bilo bi zabavno upoređivati ove dve autorske vizije, srodnih rodnih motiva i drastično udaljenih ambicija, ali April nije film koji će privući ljude u bioskope i tamo ih sažvakati. Naprotiv, njegov teskoban tempo odzvanjaće dugo po izlasku iz sale.
OD STATUE TRAŽIMO SAMO DA STOJI MIRNO
Mlada grčka autorka čiji je film Arhipelazi, goli granit pobedio na prvom ikada Hrabrom Balkanu, pre deset godina, vraća se i u selekciji predstavlja svoj vickasti, inteligentni osvrt na pitanje nasleđa. U vreloj Atini, u kojoj se oko antičkih skulptura prelamaju i brojna druga društvena pitanja, Dafne Heretakis je u svom filmu-eseju neposredna koliko i aktivistički nastrojena prema idejama sećanja i zaborava.
Oko kretanja i mirovanja mogla bi da se isplete čitava sitna filozofija, što ovaj film donekle i sugeriše, premda mu to nije vodeća namera. Po temi i dodirivanju skulptura, on ipak podseća na kratku poetsko-situacionu dosetku Dušana Makavejeva, Spomenicima ne treba verovati, izgleda, nažalost, sklonjenu sa Youtube-a.
Da je dočekao ovaj festival, Puriša Đorđević bi sa nama slavio 100. rođendan, na kom je neumorno bio gost, prijatelj, publika. Prilično netipičan film, čak i u njegovom stilski i žanrovski raznovrsnom stvaralaštvu Pavle Pavlović je navodno iz zaborava i političke nepoželjnosti izvukla Branka Petrić, supruga glavnog glumca Bekima Fehmijua. Pre nekoliko godina restaurisan, ovaj film dobar je podsetnik na domet medija i domet pozicija, o kom god se režimu radilo.
Totali urbanog Beograda su velelepno snimljeni, i to nije tek romantizacija prošlih vremena, jer taj grad koji se koprca pod korumpiranim činovnicima i večitim gradilištima deluje i te kako poznato. Zbog toga je jedan kadar iz Pavla Pavlovića i završio kao ključni element vizuelnog identiteta ovogodišnjeg festivala.
Film se prikazuje kao deo kratkopoteznog programa pod nazivom U najboljim godinama, u kom na Purišu Đorđevića odgovaramo srodnim filmovima Kvar Miše Radivojevića i Novinar Fadila Hadžića. Svi su snimljeni sa bliskim idejama, u istoj deceniji i sa glavnim junacima koji su u svojim tridesetim. U tom smislu, preporuka za jedan film izvesno je preporuka za celu mikro-selekciju, čiji naslov treba shvatiti autoironično: nema najboljih godina, a sve su to ionako floskule, osim borbe protiv cenzure i malogađanštine. Nadam se da je i festival, napunivši 30, takođe u svojim najboljim godinama, dovoljno zrelim i dovoljno vitalnim za sukobe svih vrsta.
0 Comments