Predvidivu svakodnevicu, romantizujući apsurd samodestrukcije umetnica Milana Trifunjagić prikazuje u radovima koje je predstavila na svojoj samostalnoj izložbi „Lifestyle necessities“. Ovu umetnicu koja stoji iza profila Crack and The City inspirisao je životni moto „Živim kako moram’’, da uz dozu humora predstavlja esenciju kreka. Iako često dobija komentare da je njeno vizuelno izražavanje ženstveno, a humor i narativ muški, ona govori da joj je važno da ukaže na određene probleme, a da je muško – bila bi bez mane. Računarski miš zaslužan je za Crack kakav sad poznajemo, jer je Milana uz pomoć njega stvarala svoje ilustracije, što joj je i otežalo, ali i olakšalo izgradnju autentičnog stila.
Stoja, nudle i dobra ekipa su njen lifestyle nessesity, a svaka Crack And The City Girlboss mora da ima ispucale krajeve, mokre UGG čizme i razbijen ekran na telefonu.
Sa Milanom Trifunjagić razgovarali smo o izložbi koja je otvorena u O3on Art Space-u, motivima koje ilustruje, umetnosti kao prostoru za pokretanje i preispitivanje brojnih akuelnih tema, a otkria nam je i zašto je Kristina njena omiljena balkanska verzija Crack And The City devojke.
Tvoje ilustracije su u velikoj meri prikazi situacija sa kojima se susreću mladi, i to radiš kroz jednu dozu humora posebno karakterističnu za naše podneblje. Kako dolaziš do ideja za ilustracije, da li spontanost preuzima vođstvo ili ipak često i detaljno promišljaš o narednim radovima?
Milana Trifunjagić: Kroz rad gradim dva paralelna narativa, jedan je vezan za konkretne junake i dramaturgiju njihovih odnosa, a drugi se vodi motivima svakodnevice i dramaturški je nezavisan. Ta razlika se gotovo i ne uočava, ali za građenje prvog narativa definišem neku strukturu i razmišljam par koraka unapred, dok mi u drugom slučaju spontanost igra glavnu ulogu.
Šta je u najvećoj meri inspirisalo izložbu „Lifestyle necessities“ koja je otvorena u ponedeljak u galeriji O3one?
Izložba je inspirisana životnim motom: ,,Živim kako moram’’. Ovom izložbom slavim predvidivu svakodnevicu, romantizujući apsurd samodestrukcije. Sve je to, naravno, u šaljivom tonu, pretočeno u ilustracije kroz koje sam predstavila esenciju kreka.
Ovo je tvoja prva samostalna izložba u Beogradu, kako se osećaš povodom toga, posebno jer je sve proizašlo u digitalnom prostoru, ali je pronašlo svoje mesto i na zidovima galerije?
Najlepši segment rada na kreku mi je probijanje četvrtog zida i implementiranje ilustracija u realan prostor. Uživam u procesu, pogotovo kada dobijem potpunu slobodu za izraz. Ekipa galerije O3one je jako prijatna za saradnju i drago mi je što sam sa njima „izgubila nevinost”. Planiramo da 30. marta napravimo poseban događaj povodom zatvaranja izložbe, pa se mnogo radujem i tom datumu jer je žurka moje prirodno stanište.
Motive koji se prepliću kroz tvoje radove komuniciraš iz ženskog ugla, koliko ti je važno da kroz ovo osvestiš i ukažeš na neka pitanja i situacije koje se tiču žena?
Par puta sam dobila kritiku da mi je vizuelni jezik ženstven, ali humor i narativ muževan. U mojoj glavi je definisanje stvari na taj način apsurdno i ne vodim se tim parametrima. Naravno, obrađujem sebi bliske teme, pa se tu zapravo prožima mnogo ženskih pitanja koja bi bilo suludo ignorisati, a tiču se života žene sa Balkana koja pripada srednjoj i nižoj klasi. Važno mi je da ukažem na određene probleme, a da sam muško – bila bih bez mane.
Da li svoje ilustracije vidiš kao način da prikažeš stereotipe i porušiš neke tabue koji su često deo svakodnevice?
Nije mi namera da kroz rad rušim tuđa ubeđenja ili menjam svet, ali ako lično pronalazim apsurd u nekim obrascima, definitivno mi je humor najslađi alat za obesmišljavanje istih.
Koji je tvoj „Lifestyle necessity”?
Dobra ekipa, Stoja i Nudle. I’m a simple girl with complicated personality.
Tvoje ilustracije su sada već prepoznatljive, koliko ti je na samom početku bilo izazovno da pronađeš svoj stil?
Stil je nastao kao posledica toga što sam za crtanje koristila samo računarski miš, te je kvalitet linija koje crtam uslovljen okolnostima u kojima nastaju. Koliko mi je ovaj pristup otežao, toliko mi je i olakšao građenje stila. Ima posla ko hoće da radi…
Koliko ti Crack And The City pruža prostor da govoriš o stvarima ili, čak, problemima sa kojima se nose mladi, ali na jedan humorističan način? Da li umetnosti vidiš i kao prostor za takve stvari?
Crack And The City mi daje onoliko prostora koliko ja odlučim da koristim. Tako je prvenstveno zato što je platforma na kojoj objavljujem radove lako dostupna svima. Zanimljivost koju sam primetila je ta da mi rad prate ljudi sa različitih ideoloških odredišta, različitih interesovanja i iz različitih socijalnih grupa. Onda se zapitam da li je to zato što svi oni imaju nešto zajedničko, da li svako u mom radu vidi ono što želi da vidi i izvlači iz konteksta kako njemu odgovara ili ja imam krizu identiteta? U svakom slučaju, trudim se da iskoristim taj prostor najbolje što mogu i sviđa mi se kako mi rad rezonuje. Što se tiče umetnosti, ona je refleksija i komentar duštva u trenutku u kom nastaje, te nevezano za moj rad mislim da predstavlja jedan od najsnažnijih alata za prevazilaženje ili bar razumevanje određenih problema.
Pored dobro poznatih junakinja serije Sex And The City, ti imaš svoju balkansku verziju, koja od njih četiri ti je najdraža?
Najviše sam se usredsredila na razrađivanje lika i dela Krstane, pa mi je samim tim najviše prirasla uz srce. Ima komplikovanu ličnost – namazana je svim bojama, bespomoćna u raljama života ali ipak drčna, snalažljiva i zabavna.
Šta svaka Crack And The City GIRLBOSS mora da poseduje?
Ispucale krajeve, razbijen ekran na telefonu, biber sprej, mokre UGG-sice, karijes i dobru šemu.
Na koje često postavljeno pitanje daješ lažan odgovor?
„Kada će štampana verzija stripa?’’ Ali ovaj put stvarno kažem krajem aprila.
Kada bi Crack And The City nešto poručio čitaocima Oblakodera kroz ilustraciju, šta bi to bilo?
0 Comments