„Film „Prizori iz života džukca“ kroz 7 prizora prati život i sudbine pasa lutalica sa margine našeg društva, navodeći nas da preispitamo odnos prema njima. Kroz 8 likova „lutalica“ koje pratimo u različitim životnim dobima, od rođenja do starosti, svedočimo njihovoj dostojanstvenoj borbi za opstanak. Na groblju, u napuštenoj fabrici, azilu, na deponiji, mestima punim tuge, naši junaci tragaju za ljubavlju i zajedništvom. Kombinacijom dokumentarnog materijala, animacije i glumačke interpretacije misli naših junaka, upoznajemo živote između razočaranja i nade, sasvim slične našim“. Ovako je, na sažet način, opisan film „Prizori iz života džukca“ u FEST-ovom katalogu filmova koji će biti prikazani na pomenutom međunarodnom festivalu. Tim povodom, razgovarali smo sa Tanjom Brzaković, rediteljkom i scenaristkinjom filma „Prizori iz života džukca” koja potpisuje i fotografiju i Jelenom Bosanac koja je narator priče, ali je na filmu bila angažovana i kao montažerka dva filma i asistentkinja režije.
Foto: Tanja Brzaković
Film je većinski dokumentaran, tačnije tri četvrtine materijala iskorišćenog u filmu čine dokumentarni snimci, a, kako Tanja objašnjava, oni su zabeleženi u periodu od kraja 2018. do februara 2020. godine. „Radili smo priču po priču, odnosno prizor po prizor jer smo nalazili aktere i lokacije kojima smo se bavili. Po završetku snimanja, ja bih osmislila koncept, uradila plan kako bi trebalo da se montira, pravila skripta za animaciju, pa je priča odmah išla u postprodukciju. Na filmu je angažovano 5 montažera i svi su radili po jednu priču, osim Jelene, koja je radila dve“, kaže Tanja.
Miloš Drobnjaković je radio zvuk jer na setu nije bilo moguće tonski zabeležiti šta se dešava. To jeste tipičan primer rada na animiranom filmu, gde takoreći sve nastaje u studiju, ali za dokumentarni je to nešto novo. Kako je film sniman iz perspektive pasa, i zvuk je rađen sa istom idejom: da ne predstavlja realno zvučno okruženje čoveka, već da pokaže kako bi sve te zvukove čuli psi. Kompozitorka muzike je Janja Lončar koja je napravila muziku koja je moderna, ali u isto vreme bajkovita i melanholična.
Jelena navodi da je za nju zadatak asistentkinje režije bio najzahtevniji jer je prvi put to radila. „Morala sam da pratim sve što se dešava na snimanju i, koliko god mi vodili računa da ponesemo dovoljno vode ili hrane za pse, uvek se dešavalo da nešto fali, pa sam trčala do auta u nadi da će, kad se vratim na lokaciju, psi i dalje biti tu, tako da mi je u pojedinim momentima sve ličilo na akcioni film“, objašnjava Jelena. Ona kaže i da je tokom snimanja filma imala priliku da upozna sve pse, kako one koji su „učestvovali” u filmu, tako i one koji nisu, kao i da je po prvi put posetila neko prihvatilište. „Koliko god mi je bilo zastrašujuće da uđem i da me istog trenutka „napadnu“ svi psi koji su skakali na mene, kasnije sam bila jako srećna što svi oni prilaze sa željom da ih mazim i da me ljube. Pogotovo mi je značilo da su psi, koji su u početku bežali od nas, posle nekog vremena počeli sami da nam prilaze i to se završilo tako da mi je na kraju Snupi, jedan od likova, ležala u krilu“, govori ona. S druge strane, kaže da je joj lakši deo bila naracija, jer se time, u suštini, i bavi, a takođe naglašava da joj je posebno zanimljivo bilo u montaži, te je jednu priču smontirala kao dramu sa tri lica, a drugu kao monodramu.
Jelena i Snupi, foto: Tanja Brzaković
Tanja navodi da niko na ove pse ne treba da gleda sa sažaljenjem jer su svi oni borci: „Neki u tome uspevaju, neki ne. Njihov život je jako uslovljen vremenskim uslovima koji im donose različite probleme. Zbog toga je moja ideja bila da prikažem njihove živote kroz različita godišnja doba na relaciji selo-grad. Film kreće s jeseni i završava se na zimu, ali sam, takođe, krenula da pratim i životno doba u kome se nalaze, pa tako film kreće sa bebom, a završava se sa staricom. Kroz njihove životne faze prikazane su borbe koje psi vode, a to je preživljavanje, ali, sa druge strane, oni pokušavaju da nađu i neku životnu radost. Kada bismo ih sažaljevali, ne bismo mogli da imamo poštovanje prema njima.”
„Nije dovoljno samo snimiti film, već primetiti problem i uperiti prstom ka tome. Postoji neverovatan broj udruženja i ljudi koji samoinicijativno svoje kuće pretvaraju u prihvatilišta, što, naravno, nije dobro jer oni nemaju nikakvu podršku, recimo, države, pa da dobijaju novac za to, već pokušavaju da se nekim donacijama snađu, a mi imamo toliko puno pasa po celoj Srbiji, te ova tema predstavlja gorući problem za koji neko rešenje mora da se nađe”, izričita je Jelena.
Jelena i Tanja smatraju da ovaj film treba da ima i edukativnu svrhu, te je stoga predloženo Zavodu za unapređenje vaspitanja i obrazovanja da razmotre da li žele da ga priključe kao dodatni materijal školskom programu. „To je, takođe, nastalo kao ideja tokom samog procesa snimanja filma. Ja sam u sobi imala zalepljeno pitanje na zidu Ko je moja publika? i postalo mi je jasno da sve ljude koji bi pogledali ovaj film vezuje želja za edukacijom”, podvlači Tanja.
Foto: Boško Đorđević
Ljudi koji daju glasove džukcima su još jedna od osobenosti koje ovaj film čine zanimljivim. Neki od njih su Anica Dobra, Mirjana Karanović, Iskra Brajović, Bajaga. Dejana Bačko. Jelena i Tanja kažu da im je pri odabiru bilo važno da ti ljudi karakterno budu borci. No, podjednaku važnost imali su ljudi koji su radili iza kamere: „Počevši od Nebojše MIljkovića, producenta, Boška Đorđevića, snimatelja, Aleksandra Kalezića, takođe snimatelja, pa do svih ostalih, bilo je jako dobro to što su doneli neku novu energiju. Mislim da sam se i namerno okružila mlađom ekipom jer mi je bio potreban entuzijazam. Čini mi se da starije kolege počinju u nekom trenutku da razmišljaju o materijalnom, ali je i posao koji je trebalo da uradimo težak. Mi smo na setu ležali na zemlji, na deponiji, zimi na snegu, satima čekajući da snimimo kadar. Nije bilo pitanje ko će da se izrabljuje, nego ko će da gori za projekat. Moram da kažem i da su me moji „klasići” podržali u realizaciji ovog filma: Srđan Mitrović, Branka Pavlović, Irena Domazetović…tako da je ovo i prijateljski i kolektivni produkt, navodi Tanja. Specifično za priču je i da su glasovi uglavnom ženski jer su, snimajući, otkrili da je na ulici veći broj ženki nego mužjaka, što je i tužno, jer kada neko naleti na napušteno leglo, uglavnom uzme mužjaka, dok ženke ostaju nezbrinute.
Vuk Palibrk radio je animaciju za film, a do te saradnje došlo je na neobičan način. „Jelena mi ga je preporučila jer su njih dvoje dobili stipendiju za odlazak u Berlin, gde su se i upoznali. Da bih videla o kome je reč, ukucala sam Vuk Palibrk u Google pretraživač i prva stvar koja mi je izašla bila je da je on animator muzičkog klipa za Stray Dogg, što znači psi lutalice. Pogledala sam to što radi i prva animacija je bila, naravno, pas. Uopšte dalje nisam tražila, nekako je to bilo to. I njegovo ime je vrlo specifično zato što u filmu koristimo animacije u kojima se stalno pravi paralela između psa i vuka jer je pas nastao od vuka”, prepričava Tanja.
Animacija: Vuk Palibrk
Još jedna zanimljiva anegdota postoji u vezi sa ovim filmom. „Seka je naš pas, jedna od beba koje su nađene na groblju Lešće. Sa tom pričom počinje film i sada, kada razmislim, to je možda jedna od dokumentarnijih priča. Sećam se da smo otišli na lokaciju da proverimo da li ih tamo uopšte ima, tada još nismo znali da ćemo tamo snimati. Osim Seke, bilo ih je još četvoro, pa smo ih nazvali „naša petorka“. Seka i njena sestra Mišić su završile u Berlinu, a dvoje, nažalost, sada nije živo. Seka je, na neki način, postala glasnogovornik svih džukaca jer sam ja izmislila serijal koji se zove „Sa Sekom kroz Berlin” u kome je Seka predstavljena kao turistički vodič koji ljudima priča o različitim zgradama i kulturnim dobrima. Na taj način sam želela da pokažem Berlin, posebno u doba pandemije kada više ne možemo da putujemo tako lako, ali sam više od toga želela da ljudi stvore ljubav prema tom psu koji nije rasan, koji je džukac, koji liči malo na vuka i da, uz njenu pomoć, „navučem” ljude da obrate pažnju i na ostale džukce“ objašnjava Jelena.
Poruka filma jasna je već na početku: „Indijska priča govori nam o psu koji ulazi u hram sa 1000 ogledala. Srećan pas uđe i vidi 1000 srećnih pasa. Onda izađe i misli da je svet jedno divno mesto jer su svi srećni i dobri. Onda imamo drugog psa koji je maltretiran i prestrašen, koji uđe u isti taj hram i vidi besne pse koji reže i misli da je svet jedno ružno mesto. To je, naravno, metafora za svet u kome živimo i mislim da, ukoliko nastavimo da se ponašamo loše, ne samo prema psima, nego prema svima koji su slabiji u društvu, to će nam se vratiti. Svi će videti samo taj bes i to je ono što će preovladati. Moramo nešto da učinimo da to toga ne bi došlo”, naglašava Tanja.
Jelena dodaje da poruku filma možemo posmatrati i kroz Gandijev citat koji kaže da se veličina i moralni napredak društva može meriti prema tome kako to društvo postupa prema životinjama.
Film „Prikazi iz života džukca možete pogledati na ovogodišnjem FEST-u, i to u dva termina: 13. maja u 16.30h i 14.maja u 9h u Domu omladine Beograda.
Poster: Boško Đorđević
0 Comments