Leto je. Polako prolazi pauza za ručak. Čekaš da otkuca još petnaestak minuta, pa da se sjuriš na igralište gde te čeka ekipa za lozinku. Čuje se zvono na vratima. Da li je Maja ili Luka, ili je neko treći poranio da me zove napolje? Ležim na krevetu i kao što kaže Bebi Dol: samo sam hrišćanka, ali čujem nepoznati glas kako u hodniku veoma razdragano i srdačno razgovara sa mojom mamom. Koraci. Približavaju se sobi. Još samo devet sekundi mira. Otvaraju se vrata sobe. Pojavljuje se mamina ruka, polako ih odškrine i čujem: „Izađi da se pozdraviš sa rodbinom.“
Ne, samo ne da izađem da se pozdravim sa rodbinom. Ma izađi, kad ti kažem. Istog trenutka nemaš izbora sem da polako kreneš u svoju „diplomatsku misiju“ ljubljenja nepoznatih ljudi koji ti se smeše sa vrata i govore: „Jao, vidi kolika si porasla, ista mama!“, iako te vide prvi put u životu.
Naravno, niko nikada nije stradao od tri obavezna poljupca u obraz nepoznatoj tetki iz unutrašnjosti. Iako te proguta talas neprijatnosti, mala sedmogodišnja Marija je bar malo srećnija kada vidi da danas istu tu scenu mnogobrojni influenseri i mim stranice interpretiraju kroz humor i šalu. Sudeći po broju reakcija, komentarima i šerovanjima, jedno je sigurno – ako si rođen na Balkanu, morao si da prođeš ovaj transfer blama. I ne samo ovaj, već ceo spektar različitih situacija koje odrastanje u ovoj zemlji nosi sa sobom.
Neke od tih situacija su manje bezazlene od ovih, neke sa sobom nose duboko ukorenjene patrijarhalne obrasce koji su prisutni u društvu, neke govore o decenijski prisutnoj ksenofobiji, homofobiji i xy fobiji.
Iako sam odrasla osoba, ipak, što bi Elena Kitić rekla, još uvek me, lome fobije, ali kada vidim da ih neko interpretira kroz za mene, jedan od najuzvišenijih formata humora – mim, ne mogu da kažem da mi ne bude lakše. Ne samo da mi je lakše, nego i lakše uočavam šta je sve i koliko je problematično ono što se dešava u mom okruženju. Mim svim predrasudama, stereotipima, fobijama i svim drugim osnovnim jedinicama građe i funkcije života na ovoj planeti, daje lice, upire prstom u njih i samim tim, kroz smeh, vrlo perfidno i suptilno – utiče na publiku da preispita ova obrasce i doživi ih kao nešto što je prisutno, ali ipak – lejm da se radi.
Meme who?
Ništa me toliko ne razoruža, nego kada drugarici prepričavam mim. Da li postoji način na koji se to uopšte radi? Kroz prepričavanje, sam mim gubi na svom humoru bar za 50%. Isto tako, nije ga baš lako ni definisati, ali zato imamo Oksfordski rečnik koji ga vidi kao sliku, video-zapis ili tekst, obično humorističnog karaktera, koji internet korisnici kopiraju i dele, često uz manja variranja ili izmene. I sigurno smo svi videli šta je mim i kako izgleda. Ali, ukoliko nismo, nećemo ni razumeti šta je iz ove definicije, već je bolje slediti onu dobru mantru kada objašnjavaš društvenu igru, pa kažeš: bolje da počnemo da igramo, pa ćeš da ukapiraš.
Sam termin prvi je upotrebio britanski evolucioni biolog Ričard Dokins (Richard Dawkins) 1976. godine u svojoj knjizi Sebični gen. Dokins je, sudeći po Britanici, mimove (od grčke reči mimema – imitirano) zamišljao kao kulturni parnjak biološkim genima i posmatrao ih je, slično „sebičnim“ genima, kao entitete koji upravljaju sopstvenom reprodukcijom i tako služe sopstvenim ciljevima. Podrazumevano u tim terminima, mimovi nose informaciju, replikuju se i prenose sa jedne osobe na drugu, uz sposobnost da evoluiraju.
Vremenom, kako se internet kultura razvijala, mimovi su postali njen deo i njihova popularnost je rasla. Mimovi zadiru u onlajn kolektivnu svest i često se nazivaju digitalnim folklorom. „Možemo videti ne samo nove načine na koje ljudi rade stvari ili se izražavaju u javnosti, već i neke od tema, strahova ili želja koje ljudi imaju. Sve ove složene teme ogledaju se u stvarima kao što su mimovi“, ističe Paolo Gerbaudo, predavač digitalne politike i direktor Centra za digitalnu kulturu na Kraljevskom koledžu u Londonu (King’s College London).
Iako je mnogima prva aocijacija na mim zabava, autori Habibullah Ibrahim Mahmoud i Bashiru Amoda Ajijola ističu da su mimovi prerasli okvire običnog internet humora i postali moćni instrumenti političkog angažmana i otpora:
„Mim-kultura, nekada smatrana trivijalnim segmentom internet humora, izrasla je u moćno sredstvo političkog angažmana, posebno među mlađom populacijom širom sveta. Mimovi, kao reproduktivne kulturne jedinice koje kombinuju tekst i sliku, pojednostavljuju složena politička pitanja u emotivno nabijen sadržaj koji se lako deli.“
U pejzažu onlajn komunikacije koji se neprestano razvija, mimovi su se pojavili kao moćna sredstva za uticanje na javno mnjenje. Ne samo da su jedan od najduhovtijih alata za izražavanje, već su i alat putem kog, suptilno ili manje suptilno, utičemo i na mišljenje korisnika.
Nisam to što misliš, samo jedan meme
I dok nam se na prvi pogled čini da su internet-mimovi samo bezazlena zabava koja služi za razbibrigu tokom pauze za ručak, istraživanja pokazuju da se iza njih krije mnogo moćniji mehanizam. Kako u svojoj analizi za BBC ističe novinarka i istraživačica Helen Brown:
„Na površini, internet-mimovi su višeprisutni izvor lake zabave… Međutim, mimovi imaju i svoju ozbiljnu stranu. Oni su jezik sami po sebi, sa sposobnošću da nadilaze kulture i grade kolektivni identitet između ljudi. Ove deljive vizuelne šale takođe mogu biti moćna sredstva za samoizražavanje, povezivanje, društveni uticaj, pa čak i političku subverziju.“
Najbolji primer kako naizgled bezazlen vizuelni format postane subverzivno oružje jeste slučaj iz Kine 2018. godine, tokom globalnog #MeToo pokreta. Suočene sa oštrom državnom cenzurama i blokiranjem klasičnih haštagova, kineskinje su morale da pronađu alternativni način da podele svoje priče i umreže se. Odgovor se krio u slici crtanog zeca pored činije pirinča. Kada se te dve reči izgovore na mandarinskom, one zvuče isto kao „mi tu“ (Me Too), pa je tako ovaj vizuelni mim postao šifrovani jezik otpora. Slika je delovala potpuno bezazleno za cenzore, ali je unutar potlačene zajednice uspela da probije zidove tišine i pokrene masovnu solidarnost.
Samo još jedan od primera kako su mimovi pokrenuli društvenu diskusiju se dogodio 2015. godine, kada su naučnice delile ironične mimove na kojima su u laboratorijskim mantilima i zaštitnoj opremi, uz haštag #distractinglysexy (uznemirujuće seksi), kao odgovor na komentare o „devojkama“ u laboratorijama koje je izrekao dobitnik Nobelove nagrade Tim Hant (nakon što je izjavio da je problem sa ženama u labarotoriji to što se muškarci u njih zaljubljuju, zaljubljuju se one u njih, i plaču kada ih kritikujete). Haštag je za samo nekoliko sati prikupio više od 10.000 objava na društvenim mrežama i doveo do širih razgovora o seksizmu u nauci u mejstrim medijima.
Da mimovi nisu samo puka zabava, već ozbiljan globalni jezik otpora, pokazuje i istraživanje tehnološke i digitalne stručnjakinje An Xiao Mine u njenoj knjizi Memes to movements : how the world’s most viral media is changing social protest and power. Kroz analizu pokreta širom sveta, Mina naglašava da su mimovi zapravo „ulična umetnost na internetu“ – posteri koje lepimo na naše digitalne prozore kako bismo skrenuli pažnju na ljudska prava, korupciju i socijalnu pravdu.
Kada su se u Kini 2011. godine vlasti obrušile na aktiviste i blokirale svako pominjanje umetnika i disidenta Aj Vejveja, građani su našli način da zaobiđu cenzuru: počeli su masovno da dele slike i simbole običnih suncokretovih semenki, aludirajući na njegovu čuvenu instalaciju u Londonu. Slični primeri otpora kroz vizuelni humor beleže se širom planete – od Ugande, gde su građani ironičnim haštagom #WhereAreTheGoats ismevali nestanak državnih koza, preko Kenije, gde se haštagom #TweetLikeaForeignJournalist parodiralo lažno izveštavanje stranih medija, pa sve do Sjedinjenih Država, gde su prepoznatljivi kačketi, duksevi sa kapuljačom i ružičaste kape postali globalni simboli borbe za pravdu i ravnopravnost. Kako zaključuje An Xiao Mina, mimovi prevazilaze puki humor i čine ono što je umetnost oduvek radila: „oni su više od same šale i čine da se osećamo manje usamljeno. Kroz njih gradimo medijsko okruženje koje odražava ko smo mi i koje su naše prave vrednosti.“
Gospođetino, damo, gospođo, dobar drug, prijatelju do koske, šmekeru, lave, humanitarcu, britkog jezika, ne trpi nepravde – MIM
Nimalo iznenađujuće, kako ističe novinarka Helen Brown, skloniji smo da delimo mimove koji su u skladu sa našim političkim stavovima, a političke mimove takođe obično podvrgavamo strožem prosuđivanju nego one nepolitičke. Međutim, pored toga što doprinose buci kojoj smo izloženi na društvenim mrežama, politički mimovi nude subverzivan način da se ospore dominantni diskursi autoritarnih vlada.
Gerbaudo navodi da je upotreba mimova „kao sredstva političke borbe obojena prevlašću sarkasma i ironije, što je veoma karakteristično za mimove, jer se tako izlažu ruglu slabost, podlost ili glupost neprijatelja, ismevaju preterana nadmenost i prevelika arogancija moćnika“. Ipak, oni se takođe mogu koristiti kao sredstva za iskazivanje besa i političkog nezadovoljstva.
Digitalni aktivizam u formi mimova, kako ističe Brown, važan je oblik izražavanja za ljude koji žive u opresivnim režimima u kojima otvorena antidisidentska debata nije prihvaćena u mejstrim medijima. Tu dolazimo i do nas. Da mimovi nisu samo globalni fenomen, već i moćno oružje za preživljavanje, vidimo i u našem dvorištu. Kada se na domaćoj političkoj i javnoj sceni dese situacije koje prevazilaze svaku granicu zdravog razuma, bilo da je reč o bizarnim predizbornim spotovima, Palminom hologramu, otvaranju fontana i besmislenih semafora, domaće mim stranice u roku od nekoliko minuta naprave vizuelnu satiru. And I think it’s beautiful.
Uostalom, za narod koji je tokom ratova i bombardovanja izlazio da peva i koji pronalazi katarzu u crnom humoru, humor kao mehanizam odbrane, ali i oštro sredstvo da se mapira svaki problem u društvu, zapravo i nije tako neočekivana stvar.
Inserti iz političkih duela, izjave tokom mitinga, protesta i sa zvaničnih skupova, stavljeni u kontekst mima, obesmišljavaju apsurd koji živimo. Različiti skečevi, reinterpretacije situacija odrastanja na Balkanu, običaja, verovanja i ukorenjenih stavova u nekoliko sekundi se pretvaraju u ono što suštinski i jesu – farsu. Mimeri su, bez ikakve diplome iz sociologije, uradili ono što institucije nikada nisu smele – secirali mentalitet do gole kože i pokazali nam da sve što možemo učiniti jeste da se dobro ismejemo, jer tako smo u mogućnosti.
Više od šale
Na kraju krajeva, snaga mima i jeste u tome što privatnu teskobu pretvara u kolektivnu katarzu. Mimovi su prerasli zabavu i postali suptilno, ali moćno subverzivno sredstvo. Kroz ironiju i humor, generacije odrasle na internetu demaskiraju teške tabue, ksenofobiju, mizoginiju i rigidne društvene stereotipe brže i efikasnije nego ikakve zvanične kampanje.
Mim je postao više od digitalne zabave za prekraćivanje vremena – on je moćno sredstvo za izražavanje stavova. Bilo da služi kao šifrovani signal otpora pod cenzurom, oštro oruđe za razotkrivanje ukorenjenih predrasuda ili kao kolektivni ventil za preživljavanje kolektivnog apsurda.
Kako ističe Brown, on ispod svog jednostavnog spoljašnjeg izgleda krije složenost i kulturu. „Na internetu, mimovi su važni pokretači komunikacije, pripadnosti i digitalnog aktivizma, koji mogu i da nas ujedine i da podele, u zavisnosti od toga ko smo i kako učestvujemo u njima.”
Ovi vizuelni zapisi, od odrastanja na Balkanu do globalnih protesta, nas uče da se sa svakodnevnim apsurdom ne moramo nositi samo kroz tugu ili muk. Kroz prepoznatljive formate i katarzu koju donose, mimovi povezuju naše lične priče sa onim što proživljava celo društvo i samim tim utiču na njega.
Zato, jedno je sigurno, a to je da mim ne treba potcenjivati. Jer, dok institucije spavaju, mimeri su već objavili dijagnozu.
Ilustracije: Marija Ognjanov
0 Comments