Sad smo zaglavili sa Milicom Špadijer, šta da vam kažem

Zvanični povod za poziv Milici Špadijer u Salon Oblakoder magazina (mada povoda ima pregršt) je pesnička nagrada Mladi Dis za prvu neobjavljenu zbirku poezije koja joj je uručena krajem maja u Čačku. U obrazloženju žirija za dodelu ovog priznanja navodi se: pesnikinja teži da dokaže kako joj svet pripada koliko i ona njemu. 

Svet Milice Špadijer je šarenolik – ona je novinarka, pesnikinja, prevoditeljka, mnogi kažu, Fejsbuk persona. Živi sa dve zmije i dve mačke. Do sada ste je verovatno sreli u kafićima Cetinjske 15, mada (verovatnije), na Fejsbuku gde anketira svoje prijatelje u interaktivnim statusima, piše poeziju, prepričava anegdote i nudi jedinstvenu plejlistu za ljubitelje orijentalnih zvukova, pravih kafanskih pesama, ali i IDJ Videos produkcije.

A evo i nekoliko osnovnih biografskih informacija o Milici:

Milica Špadijer (1989) je završila Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke Filološkog fakulteta u Beogradu, a trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Piše poeziju koja je objavljivana u elektronskim časopisima za knjiženost Eckermann i Libartes. Sa grčkog jezika prevela je roman „Kasandra i vuk” Margarite Karapanu koju je objavila izdavačke kuće Dereta. Radi kao novinarka Tanjuga, prevoditeljka sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i piše za nekoliko portala.

Srele smo se u Srpskom književnom društvu na dan kada je objavljeno da si osvojila Mladog Disa za 2019. godinu. Tada si mi rekla da uopšte nisi planirala i želela da budeš pesnikinja, već je poezija bila jedini mogući način da kažeš ono što misliš i osećaš. Šta si pod time mislila? Šta to poezijom može da se kaže što ne može drugačije? 

Kad sam rekla da nisam htela da budem pesnikinja, mislila sam na to da nisam ni imala nameru da nešto kažem poezijom. Barem ne nekome. Pisala sam da bi to što mi se dešavalo imalo neku poentu, da bih to sve sebi objasnila i da bi iz toga nastalo nešto novo.

Međutim, primetila sam jedan paradoks koji me užasava, isto koliko sve više nalazim da je izuzetno koristan, ako se upotrebi na pravi način. Uvek imamo moć da se predstavimo u svetlu u kom želimo. Moguće je da ti ljudi zamere zbog nečega što kažeš ili uradiš, a da im se to isto dopadne iskazano i obrazloženo stihovima. Meni je to previše sofistike, ali izgleda da je ljudska priroda jednostavno takva.

Kakav je tvoj odnos prema nagradama i priznanjima uopšte? 

Obožavam nagrade i priznanja, nedavno sam baš imala status o tome kako mi se osvaja prvo mesto na nekom takmičenju. Osim praktičnog dela, koji znači da se sa osvajanjem nagrade povećava i vidljivost tvog rada i dopire do ljudi do kojih inače možda nikad ne bi, i sam osećaj je baš lep. Valjda opet ljudska priroda, a i nisam u životu dobila nešto mnogo nagrada, pa svaku vrlo cenim.

Tvoja zbirka je stigla pod šifrom Volga. Što Volga? 

Moja mačka se zove Volga. Imam i drugu, ona se zove Freja, ali njoj nisam ja birala ime.

Čitajući zbirku nailazimo na zmije, decu, svedočimo dijalozima i promenama identiteta, putujemo raznim meridijanima… Koja bi bila linija koja povezuje pesme u ovoj knjizi? 

Povezuje ih što su sve, osim jedne o meni i mojim iskustvima. Ni ne umem o nečemu drugom da pišem, tako da je velika sreća što se ljudi nekako ipak s tim povezuju. Čini mi se da su iskustva što su ličnija u stvari opštija.

Koliko si dugo pisala ove pesme? Da li planiraš i rezervišeš vreme za pisanje poezije? 

Mislim da je najranija iz 2011. godine. Ne planiram i sasvim sigurno ne rezervišem vreme za to. Zahvalna sam Bogu što sam išta u životu uspela da uradim sa svojim stepenom organizacije.

Ipak, te pesme nastaju određenim procesima koji umeju prilično da traju. Počnu događajem. Onda osetim da mi se formira misao koja nema oblik običnog razgovora sa sobom ili pogrešno čujem nešto, pa mi taj spoj reči otvori neka vrata iza kojih su slike koje onda uzmem. Najsrećnija sam kad se to poveže u pesmu kroz koju mogu ponovo da osetim trenutak kada je nastala.

Šta za tebe predstavlja inspiracija? Postoji li inspiracija ili se manjak iste koristi za prokrastinaciju i odlaganja? 

Meni su inspiracija isključivo ljubav i sloboda, koliko god to bilo najopštije od opštih mesta. Kad nekoga volim ne znam šta sa tim da radim osim da to sve zapišem. I onda ga volim još više. Kad sam zbog ljubavi tužna, uplašena, ljuta, zapišem. Ne boli manje, ali ima više smisla. A sloboda ima veze sa putovanjima i prirodom. Ponekad mi se pored mora ili u nekim neobičnim gradovima učini da se može živeti bez ljubavi. Na sreću ili nesreću, to nikad ne traje dugo.  

Kako se poezija podudara sa Fejsbukom? Sa tvojom se često srećemo na Fejsbuk statusima. Sećam se, recimo, pesme Abdula Asad. 

Moja jako. Taj Fejsbuk, kakav god bio, predstavlja ogroman deo mog života. Preko njega komuniciram sa ljudima koji su mi bliski a daleko, preko njega delim pesme, misli, mimove…

Da nema Fejsbuka, verovatno ne bih nikad ništa ni objavila. Volim tu instant dimenziju interneta i društvenih mreža. Smatram da poezija i treba da obitava u nekom takvom mističnom prostoru ili da se čita na pesničkim večerima. Ponekad mi se čini da je u knjigama nekako zarobljena i ograničena.

Prepoznaješ li uticaj savremenog domaćeg pesnika/inje na svoju poeziju?

Apsolutno, i šaljem joj zagrljaj u Bife Ateljea 212. Ona je možda jedini pravi pesnik kojeg sam upoznala. Neko čije su pesme tako jednostavne i tako bolne, a opet u svojoj suštini pune životne radosti, kakva je i ona. Stopijerka.

Da li si nekad pisala prozu? I planiraš li da ideš u tom smeru? 

Uh, ja bih najviše na svetu volela da mogu da napišem neku priču! Ali čim tu ima nekih likova i nešto treba da se izmišlja, ja se uznemirim. Mislim da za prozu čovek mora da bude malo veći lažov. Tako da sam ja, i to što sam u prozi pisala, opet pisala o sebi – o putovanjima, o Beogradu, i uglavnom kačila na Fejsbuk u vidu statusa. Volela bih jako da se to jednom objavi kao neka vrsta memoara. I onda da osvoji neku nagradu! (smeh)

Fejsbuk, profesura, Sijenka

Nekoliko puta sam čula da si ti Fejsbuk persona, što je baš retko. Mnogo češće čujem da se neko na taj način povezuje sa Instagramom ili Tviterom. Objasni nam svoju duboku povezanost sa Fejsbukom. I zašto mi se čini da to nemaš sa Instagramom?

Mislim da je suština u tome da na Fejsbuku nema avatara i nikova – svi znaju ko si i ne možeš postovati do u beskonačnost, kao na Tviteru. Barem ne a da te ljudi ne hajduju (ko bi to bolje znao od mene).

Još jedna vrlo važna stvar – postoji ravnopravnost i svi smo prijatelji, a ne sledbenici. Nema on mene prati ja njega ne, imam 50.000 pratilaca pratim 8 i slično, kao na Instagramu i Tviteru. Fejsbuk ne dozvoljava toliki kult ličnosti.

Takođe, ono što je meni bilo jako bitno nekad davno kad sam taj profil otvorila, jeste što si mogao da sve držiš koliko toliko privatnim. Znam koliko to sad zvuči besmisleno, ali i dalje možeš podesiti ko će šta da vidi, barem u teoriji. A Instagram profil mi je zaključan – opet iluzija kontrole i privatnosti. Tamo sam aktivna uglavnom kad mi se Fejsbuk smuči. Malo je to i generacijska stvar.

Kako doživljavaš svađanje preko fejsbuk komentara? Ima li to smisla? 

Da nije bilo svađanja preko komentara, nikad ne bih upoznala neke ljude koji su mi sad vrlo bliski…Šalu na stranu, to stvarno može da bude veliki izvor zabave, ako se koristi kako treba.

Gde je nestala Sijenka Špadijer? Planira li da se vrati? 

Sijenka je otišla pošto što je zaokružena izložbom o tom profilu i neće se više vraćati. Služila je svrsi i pokrila jedan period mog života kad sam još mogla i kad mi je bilo potrebno da budem i neko drugi.

Sad smo zaglavili sa Milicom Špadijer, šta da vam kažem.

Trenutno radiš kao novinarka, profesorka, prevoditeljka… Čemu osećaš da najviše pripadaš? 

Sva tri povezuje prenošenje informacija dalje – učenicima, gledaocima, čitaocima. Mislim da najviše volim da prevodim, ali možda mi se samo čini jer se time trenutno najmanje bavim.

Kao neko ko je veoma aktivan šta misliš o prokrastinaciji? 

O prokrastinaciji sve najgore – ništa me toliko ne ubije u pojam kao kad mi dan prođe na internetu. Doduše – što sam starija, to imam i lepše mišljenje o odlaganju nekih obaveza čišćenjem kuće. Eto, možda možemo to nazvati pozitivnom ili bar manje negativnom prokrastinacijom.

Ili ili

Starogrčki ili latinski

Latinski, mada smo mi u srednjoj uvek govorili latinski nam je maternji, grčki nam je prvi jezik.

Cetinjska ili Savamala 

Cetinjska, u Savamali izlazim samo u KC Grad, ako to i dalje tako računamo. Nisam ljubitelj Sauronovih kula.

Buba ili Jala ili Relja ili Vlada 

Preteško pitanje, ali ne tako teško kao Cobi ili Buba Jala, tako da ipak Bosanci u ovom slučaju.

Handmaids Tale ili Killing Eve 

Killing Eve, druga sezona je remek delo.

Dostojevski ili Tolstoj 

Na ovo pitanje nikad nemam odgovor. Tolstoj je kao livada, Dostojevski kao kafana, a ja volim obe.

Frojd ili Jung 

Jung, više magije.

Žižek ili Piterson 

Nisam gledala debatu. O Pitersonu znam jako malo, a čini mi se da i ne zaslužuje toliko pažnje koliko dobija. Žižek je ponekad zanimljiv, mada što bi jedan moj prijatelj rekao ulaz na debatu se plaćao, mogu vam reć da je kapitalizam već pobijedio.

Podgorica ili Beograd

Ja sam rođena u Beogradu i to je moj grad, ali u poslednje vreme sam sve više vezana za Crnu Goru i Podgoricu. Mislim da taj grad krije neverovatan potencijal za ozbiljnije mesto u pop kulturi sa svojim mikrokosmosima, likovima i kontrastima.

Kad se spustite pored Morače, koja je divlja reka divlje smaragdne boje, kao da ste odjednom u potpunoj prirodi, negde daleko van grada. Slično je i sa hladnom Ribnicom, bez ašikovanja.

Kad sam bila mala, Podgorica mi je bila najveća kazna na svetu. Podgoričko letnje nedeljno popodne sinonim za pakao – što zbog stvarne vrućine, što zato što tada bukvalno nema nigde nikoga. Ali ona se poslednjih godina dosta promenila, a i ja sam, tako da sad više odgovaramo jedna drugoj.

Za kraj

Postoji li predmet i/ili mesto za koje si posebno vezana? 

Nekad mi se čini da sam vezana za sve što sam ikada dotakla i videla. Skadarsko jezero, glava aligatora iz Nju Orleansa. Neke karte i poruke. Jedno stepenište u Atini i čitava prelepa Venecija.

Puštala si i muziku u nekoliko lokala po gradu. Šta slušaš ovih dana, a koju pesmu bi pustila nekome ko te zamoli da se tako predstaviš? 

Trenutno me najbolje predstavlja pesma Spalila si sve Bojana Bajramovića.

Preporuka za knjigu i seriju.

Nabrojaću nekoliko serija i knjiga koje sam poslednje gledala/čitala i mogu da ih preporučim i neke za koje mislim da su životno bitne da se pročitaju/pogledaju. 

Serije: Chilling Adventures of Sabrina, Killing Eve, Russian Doll, Love, death & robots.

Knjige: Moj muž i Nikuda ne idem, mislim da je Bužarovska bitna koliko i zabavna, Kasandra i vuk uvek, nije što sam je ja prevela, Črna mati zemla Kristiana Novaka, a nije loša ni Razgovori sa prijateljima Sali Runi.

Životno bitne knjige: Ilijada, Biblija i sve od Šekspira, i True Detective prva sezona.

Gde ćeš biti preko leta? 

Za leto Crna Gora, malo za promenu (smeh).

Fotografije: Milena Arsenić